offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25682
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
fantom_S ::Ем наслов теме у потпуности одговара том сукобу колоса, ем су и учесници на нивоу задатка, заиста свака част! Него, онако да се убацим, Сиријус је добро примјетио да је упитању била борба на живот или смрт па те сила прилика тјера да се бориш јер је алтернатива мрачна. Одувјек ме копкало, да ли је Совјете заиста опет спасила зима, односно како би и поред јуначког отпора прошли да је Деда Мраз закаснио пар мјесеци?
То смо већ апсолвирали. Немци су једва чекали да се смрзне земља како би оне своје фине машине могли покренути из блата. То што нису били спремни за зиму јесте резултат , опет ћу рећи, авантуристичке политике једног лудака. При том немојте заборавити да су Совјети, с ножем под грлом, максимално убрзали све своје ратне напоре, а лудак је за то време развлачио своје снаге од Скандинавије, преко Ламанша до Северне Африке.
Него, ево још једне интересантне теме. Ко хоће, нека прочита, али не на прескок. Има шта да се сазна о нечему што није било толико спомињано све ове деценије, у сенци много већих догађаја.
УЛОГА И ПОЛОЖАЈ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ПРВИМ ДАНИМА РАТА
Да посветимо пажњу и овој области која је, врло често, предмет заблуда, предрасуда, а често и опречних, острашћених готово секташких коментара - и с једне (духовне) и с друге (духовне) стране. Водећи се Лењиновом тезом да је ''религија опијум за народ'' (при чему Лењин није спомињао веру), у годинама између два рата руска православна црква доведена је на (контролисани) руб опстанка . Највећи број манастира претворен је у интернате, сиротишта, дечје установе, пионирске логоре, одмаралишта ,школе, магацине. Неки манастири (а у највећем броју службујуће цркве) јесу порушени, а они који нису - заједно са својим свештенством, практично су вегетирали као у некој врсти кућног притвора, на ивици егзистенције.
Наравно, никоме није долазило свести да сруши цркву Василија Блаженог , Свјатотроицки Сергејев пасад или манастир Јосифа Волоцког, Даниловски или Новодевичји манастир (набрајам најславније матичне манастире), али су зато цркве широм Русије доживљавале тешку судбину. Сличну судбину делила су и свештена лица јер су била изложена погромима, сталном надзору, шиканирању па и депортацији. Није ми познат податак (истражићу и то) да ли су позивани у војну службу или друге врсте државних обавезности, али је више него јасно да је њихов живот био изузетно тежак. Специфичну судбину имале су Псковска лавра (због близине балтичких република) и Кијевско-печорска лавра у којој се налазио (и данас налази) Владимиров Крст с којим је пре 1081. године почело покрштавање Русије . И дан-данас, једном годишње (19. новембра колико се сећам) креће тај крст луксузним црквеним возом од матичне лавре до Сергејевог пасада.
Рекох да је много предрасуда, али у њих не спада епизода о којој сам у неким навратима писао, а везана је за чувену параду поводом Дана Октобарске револуције , седмог новембра, када су са Црвеног трга јединице одлазиле право на фронт, али пре тога су им код Васиљевског спуска (ко је био на Црвеном тргу, позната му је она низбрдица поред цркве Василија блаженог) делили заставе из музеја Бородинске битке (ниједна није изгубљена нити пала непријатељу у руке !)...а још пре тога, на самом плочнику трга , испод трибине на Лењиновом маузолеју где се налазио Стаљин са руководством, благосиљали су их свештеници, доведени за ту прилику. О томе су, први пут литерарно, проговорили најпре Солжењицин, а онда и Данило Киш.
Да погледамо шта каже историјска наука кроз дело Кривошејева и сарадника:
Преведени текст, цитат:
''У периоду смртне опасности која се надвила над нашом Домовином (Руси ту именицу пишу великим словом - Родина), да је заштите похрлили су сви народи и народности који су били насељени у СССР. Њихове националне и верске разлике нису биле препрека јединству. У редовима оружаних заштитника Отаџбине (Отечество - и ту именицу Руси пишу великим словом) заједно су се борили и муслимани и хришћани, јудеји и будисти...У црквама, џамијама, синагогама и храмовима верници су се молили за слободу родне земље.
Митрополит московски и коломенски, старешина православне цркве Сергиј, првог дана рата обратио се свештенству и верницима:
''Фашистички разбојници напали су на нашу Домовину. Газећи сваки уговор и обећања, они су се изненада обрушили на нас и ево већ крв мирних крађана кваси родну груду. Враћају се времена Батија, немачких плаћеника, Карла шведског, Наполеона. Бедни потомци непријатеља православног хришћанства хоће још једном да покушају наш народ да клекне пред неправдом, голом силом, да га принуде да се одрекне богатства и целовитости Русије.
Но, није први пут руском народу да издржи таква искушења. С Божјом помоћи и овог момента он ће развејати у прах фашистичку силу. Наши преци нису клонули духом и при тежим ситуацијама. Немојте да обрукамо њихово славно име и ми, православци, род и по чврстини и по вери...''
Тај призив био је логичан. Покровитељство цркве није једном допринело спасењу Русије у годинама несрећа. Хришћанска вера одавно тврди да ратничка служба није само обавеза, но и лични подвиг самопожртвовања и љубави ка ближњему, посебан крст рада, трпљења и чак и смрти, добровољно прихваћеној ради чувања вере, спасења Цара, ради среће и спокојности Домовине. То је висок израз човечанске љубави ка ближњем: ''нема тако велике љубави као оне кад човек жртвује своју душу за пријатеље своје''.
Од првих дана започињања борби у православним храмовима служили су се молебани за победу руског оружја. Свештенство је усађивало у народ мисао духовном значњу започетог рата као рата хришћанства против антихриста са паганском свастиком (руски свештеници су свакако знали да на немачким опасачима пише ''got mit uns'' и знали су зашто је то написано, прим. прев) .
Када је широм земље почела масовна акција помоћи фронту, у њу су се укључили свештенство и верници свих конфесија! Новцем који су сакупили верници , радници тенковске фабрике у Чељабинску направили су 40 тенкова Т-34. Они су сачињавали опшецрквену тенковску колону названу по Димитрију Донском (једном од утемељитеља руске државе и самосталности). Они су ту технику свечано предали код Туле двама тенковским пуковима.
Још један пример патриотских напора цркве јесте наоружавање ескадриле борбених авиона ''Александар Невски'', које је исто тако организовано прикупљањем новца верника. У Новосибирску православни и неопредељени грађани прикупили су средства за ескадрилу ловаца.
Укупно за време рата прикупљено је више од 200 милиона рубаља за потребе фронта.
Хиљаде верника и свештеника, припадници разних вероисповести борили су се с непријатељем у активним армијама, у партизанским одредима и у илегалном покрету. Њихова имена такође су овековечена заједно са победницима и милиона палим за независност родне Отаџбине.
Укупна делатност цркве допринела је зближавању антифашистичких снага држава Европе, утицала на њихову консолидацију и изградњу антихитлеровске коалиције. Цео хришћански свет подржавао је антифашистичку борбу совјестког народа и патриотски рад Руске православне цркве.''
(крај цитираног текста).
Пост фестум:
Познато је да је одмах после рата, када се партијско и државно руководство уверило да им више непосредна опасност не прети (долазећу трку у наоружању и хладни рат нису сматрали таквим изазовом где ће им од помоћи опет бити црква), кренули су са старом праксом. Храм Христа спаситеља, у најстрожем центру Москве, врло брзо је страдао. Миниран је заједно са темељима. На његовом месту два или три пута су покушали да саграде споменик Лењину, висок пола километра (!). Онај ко је био тамо, зна да се храм, практично, налази на самој обали реке (канала) Москве и да је та тежина, без обзира на темељне припрема, морала да уступи пред меким тлом. Онда су на том месту саградили комплекс базена. Коначно, ако се ишта може приписати добро Јељцину, јесте то да је он подржао поновну изградњу тог храма, што је и учињено - у рекордном року и у потпуно верном изгледу.
|
