SSSR protiv sila Osovine - rat titana

229

SSSR protiv sila Osovine - rat titana

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22278
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Sirius ::Имамо тему о томе. У СССР су такве звали ''син полка''.

Идеална књига за тебе...
https://detigeroi.ru/books/Litle_hero-3.pdf



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • bibliotekar
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 2004
  • Gde živiš: BG

Мој примерак је завршио, са 99,7% дечјих књига код сестрине деце, иако сумњам да су је отворили...
Вања Солнцев!
Мали разведчик, капетани Јеенакијев и Ахунбајев, извиђачи Биденко, Горбунов... остале ликове сам заборавио, ипак је прошло педесетак година ( + ) . Bebee Dol




offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22278
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Био је и филм са мотивима из те књиге. Црно-бели, наравно. После су му додавали звук, боју, итд. Обавезна лектира. Рекаох бих да и дан-данас памтим неке кадрове из тог филма.

https://ru.wikipedia.org/wiki/Сын.....2;а_(фильм,_1946)

offline
  • Pridružio: 15 Jul 2016
  • Poruke: 123

Нису само дјеца узимала оружје у својенруке. И жене су се руку под руку бориле са мушкарцима. Руске снајперкиње су елиминисале пар десетина хиљада непријатељских војника.. Од 2000 снјперкиња рат је прњживјело њих 509. И у другим родовима су узимале маха. Имале су своју ексадрилу летећих вјештица. И биле су добре тенкисткиње. Занимљива је прича једне жене којој нису дозволили да постане тенкисткиња, па је писала директно Другу Стаљину, који јој је дозволио да постане командант тенка. Занимљиво возач тог тенка јој је био муж 😁.
Сви смо чули за Василија Зајцева, али колико од нас је као мали чуо за рецимо Људмилу Павличенко?

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22278
  • Gde živiš: I ja se pitam...

hooraay ::Нису само дјеца узимала оружје у својенруке. И жене су се руку под руку бориле са мушкарцима. Руске снајперкиње су елиминисале пар десетина хиљада непријатељских војника.. Од 2000 снјперкиња рат је прњживјело њих 509. И у другим родовима су узимале маха. Имале су своју ексадрилу летећих вјештица. И биле су добре тенкисткиње. Занимљива је прича једне жене којој нису дозволили да постане тенкисткиња, па је писала директно Другу Стаљину, који јој је дозволио да постане командант тенка. Занимљиво возач тог тенка јој је био муж 😁.
Сви смо чули за Василија Зајцева, али колико од нас је као мали чуо за рецимо Људмилу Павличенко?


Не верујем да овде има таквих. Wink Ако их, ипак, има - нека погледају филм са Јулијом Пересиљд - Битва за Севастополь.

Иначе, у статистици губитака у Другом св. рату жене нису посебно вођене.

offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 19568
  • Gde živiš: Srednji Banat/Severna Srbija...

hooraay
Mala opaska /preporuka da svratiš na drugim temama te da se uveriš koliko se puta spminjala i slikama prikazala Ljudmila a o porodici Bojko smo takođe pisali na više tema kao i o deci vojnicima u DSR i.......

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22278
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Хајде мало да побудимо ову тему и позабавимо се нечим што ће вас свакако привући. Реч је о безбедносној архитектури и структурама СССР.
Немачка је , као и СССР, имала веома сложену безбедносну структуру састављену од неких, чак и супротстављених, ривалиских служби. И код Руса ствари нису биле баш једноставне, али су биле једноставније и значајно успешније (не само из тог разлога, већ и због идеологије и струке). Код Немаца је релативно мали број служби полазио од занатског полицијског и обавештајног знања; ослонац је био најпре на партијској оданости. Наравно, КРИПО је била занатска институција, као и АБВЕР, али СД, РСХА и остала братија су се водили веома компликованим критеријумима.

Лаици, у суштини, веома мало знају о структури безбедносног штита СССР. Обично се спомену НКВД, ГРУ, КГБ и ту прича застаје...А да питате саговорника, најчешће неће знати ни садржај тих скраћеница.
Ево текста коме сам наслов позајмио од једног нашег топика јер бољег наслова нема. И немој само да се завалите и читате, него се укључите у допуне. Апостати то одлично иде, а није једини. Wink

БЕЗ ПРАВА НА СЛАВУ

Обавештајна и контраобавештајна пракса СССР у годинама Другог св. рата

И Господ рече Мојсију:
'' Пошаљи људе да уходе земљу Хананску, коју ћу дати синовима Израиљевијем...''
Четврта књига Мојсијева, 13. глава



Рекло би се да је обавештајна служба један од најстаријих заната на свету. Чак и мит о томе говори, представљајући Одисеја као једног од првих ухода. Сунг Цу је на време рекао: ''Најбољи су они планови за које непријатељ сазна кад почну да се остварују''. Да би се до тог идеала дошло, треба прећи огроман, гласном тишином и жртвама поплочан пут.

Историја руске обавештајне службе дуга је и богата. Мењала је називе, методе и средства, али циљ никада . На фестивалу ратног и патриотског филма ''Сергеј Бондарчук'' у Волоколамску, Московска област, 2007. године гледао сам документарни филм ''Три Ивана'', талентованог аутора Јурија Аветикова. У њему се први пут на филму спомиње Иван Михајлович Вискаватов, високи службеник Ивана Грозног. Он је оснивач руске дипломатије, стратег њене хегемоније и утемељивач обавештајне службе (и њене контраобавештајне компоненте), родоначелник плејаде талентованих стратега и организатора.

Да би се лакше пратио текст, али и оригинална руска документа (ко је у таквој прилици) кратко ћемо се задржати на основним појмовима везаним за за ову област. У војном речнику (српско-руски смер) објављеном од стране Војног института страних језика РККА 1946. године (очигледно , због свог малог обима и лапидарности , припремљеном ради брзог обучавања нових савезника) појављује се израз изасланик као синоним за разведчика, односно агента.
Извидник је разведчик, извиђање је разведка, а израз обавештајац у том речнику не постоји! Међутим, савремени руски језик прави јасну разлику између извиђања и обавештајног рада. Извиђач (у значењу скаут, као код нас) је поисковик , а разведка је оно под чиме подразумевамо обавештајну службу . Придев разведывательный односи се на обавештајни . Дакле, традиционални - разведчик ( извиђач ) ,стари назив из раније руске војне праксе, заузео је значење обавештајца. У том смислу ћете у литератури (и стручној и популарној) наилазити само на разведку и разведчике и не треба их поистовећивати са нашим појмом извиђач .

Традиција опреза, неповерљивости и чувања тајне код Руса јесте дуга. СССР је Други светски рат дочекао с великим безбедносним и конспиративним искуством (у сваком смислу те речи). Почевши од чињенице да је Интернационала (са седиштем у Москви) морала да делује, углавном, у државама где је комунизам био уставом забрањен (и прогоњен), преко редовне обавештајне делатности (која је усуд свакој држави и у миру и у рату), невидљивог фронта пре отварања фронта, све је у СССР било увек на повишеном или највишем степену конспирације. Томе је, наравно, допринео и развијен партијски и државно-репресивни апарат (који није био само совјетски изум и пракса; Немци, и не само они, имали су све то само под другим називом), па је просечан грађанин умео да држи језик за зубима...за сваки случај. Цареви и бољари који су увели праксу да ''језик главу одсеца, а не мач'', али и искуство једног од најсуровијих периода људске историје (Октобарска револуција и интервенција која је потом уследила), свакако је (у занатском смислу) било изванредан темељ за тако нешто. Страх је најбољи чувар тајне.

Подизање на највиши степен готовости земље разведка је дочекала спремна, јер је то један од ретких ратних задатака у миру.

Вео тајанствености и практичне привилегије у свакодневном животу, али и мит о непогрешивости и свемоћи, довео је до тога да су у обавештајну службу тежили да се укључе многи. Припадници обавештајне службе регрутовани су из разних војних тела, комитета и штабова, али и из фронтовског састава. Искуство у борби није било главни критеријум при одбиру будућих обавештајаца. Много важнија била је психичка стабилност, свест о томе да се може сваког тренутка погинути, да свака, па и наоко безазлена, минута живота може бити пресудна и да опуштања не сме бити. Обавештајци (не треба их мешати са класичним трупним извиђачима какви постоје у свакој војсци) били су очи и уши целе армије. Заиста, од веродостојности извештаја често је зависио успех укупне операције. Фронтовска обавештајна служба имала је огроман удео у приближавању дана Победе.

Независно од тога што је још 1940. године обавештајна служба постала део војне обавештајне службе у ужем смислу те речи, напад Немачке ипак је био изненађење за највиши војни врх који је био подозрив према свему што је доводило у питање непогрешивост врха државе. Првих месеци деловало се према ситуацији и мимо свих планова, што је утицало на делатност свих одсека, посебно војног обавештајног. Међутим, у току рата обавештајна служба стекла је колосално искуство. Био је разрађен ефикасан систем руковођења, правилан организациони модел борбених органа, разумно и плодотворно примењивање у различитим облицима обезбеђења борбених дејстава. За то време изграђени су и формирани: борбена пракса, традиција и закони војне обавештајне службе. Једно од основних правила било је - не остављати непријатељу своје рањене и мртве. Важило је било и правило - обавештајац ће пре погинути него се предати. По сећању обавештајаца, крећући на задатак, свако је носио са собом бомбу како би је активирао за случај да је заробљавање неизбежно.Један од најважнијих фактора било је и надмоћ у области чувања војне тајне. Непроцењива храброст, вера у идеале и родољубље чинили су чуда. Велики део тих обавештајаца не би се уклопио у класичну филмску и књижевну слику шпијуна и агената.

Какав је био систем специјалних служби у време Великог отаџбинског рата?

Тај систем красила је, најпре, довољна једноставност и ефективност. Обавештајни рад може се поделити, као и данас, на војни и политички. Структура и једне и друге службе много пута се трансформисала у тражењу оптималног решења. Године 1939. Обавештајна управа РККА трансформисана је у Пету управу Народног комесаријата одбране СССР. Већ следеће године она је препотчињена Генералштабу и, сходно томе, добила је назив Обавештајна управа Генералштаба РККА. Како је рат добијао на замаху, а искуства бивала све већа, 16. фебруара 1942. године створена је светски позната скраћеница ГРУ. Совјетска војна обавештајна служба, сагласно одговарајућем тајном наређењу , реорганизована је у Главну обавештајну службу Генералштаба ( Главное разведывательное управление). Њен статус био је повишен, а овлашћења проширена. У саставу ГРУ биле су две управе:
Прва (агентурна са одељењима за Немачку, Европу, Далеки исток, Блиски исток, диверзионим, оперативно-техничким, радио - обавештајним).
Друга управа била је информациона (са одељењима - немачким, европским, далекоисточним, блискоисточним, уређивачко-издавачким, ратним извештавањем и дешифрантским). Поред тога постојао је низ самосталних одељења који нису улазили у Прву и Другу управу: политичко, спољни односи, кадрови, специјални задаци, специјалне везе, контролно-финансијски, војна цензура и материјално-техничко обезбеђење .

Полазећи од чињенице да тај ко влада информацијама влада и светом Стаљин је извукао одговарајуће закључке и још више уздигао статус војне обавештајне службе. У октобру 1942. издато је наређење према коме ГРУ бива потчињена искључиво НАРКОМУ одбране (тадашњи назив за министарства - нарком, народный комиссариат).

Функционална обавеза Главне управе била је организација агентурне и обавештајно-диверзантске мреже, како на територији других држава, тако и на окупираним територијама СССР. Баш у то време, ради попуњавања празнина у фронтовској обавештајној служби, у Генералштабу била је формирана Управа армијске обавештајне службе. Назив органа говори сам за себе. Међутим, рад на оперативно-агентској активности био им је строго забрањен. Фактички, нова управа испуњавала је те функције које испуњавају нижа одељења која се баве координацијом посебних намена ГРУ. Заиста, тиме што се лишила рада на агентурној мрежи (очију и ушију) војна обавештајна служба нагло је снизила ефикасност свога рада. То није могло а да се не одрази на успешност операција на фротновима. Као резултат тога у априлу 1943. године УВР (управа војне обавештајне службе) постаје Обавештајна управа Генералштаба. Враћене су јој функције управљања оперативно-агентурном и обавештајно - диверзантском делатношћу на окупираним територијама , практично у прифронтовској зони. У том, новом , статусу Војна обавештајна служба бриљантно је обезбеђивала подацима наступање совјетских трупа кроз Украјину, Белорусију, Молдавију и Прибалтик. ГРУ НАРКОМ сачувао је право вођења обавештајног рада ван граница СССР - стратешког обавештајног рада.
После ослобођења територије СССР и капитулације Немачке, у јуну 1945. обе структуре Војне обавештајне службе потпуно логично обједињују се у једну - Главну обавештајну управу Генералштаба. Годинама касније, после издаје и ''провале'' Резуна, она је постала у свету широко позната под називом ''Акваријум''.

Политичку обавештајну службу водили су органи Државне безбедности. На њену интелектуалну моћ и активност одразиле су се све измене које су почеле тридесетих година, а учврстиле се почетком педесетих са структурама НКВД-НКГБ. Године 1939. Обавештајну службу државне безбедности водио је Павел Фитин, који је на том положају остао за све време тешких ратних година. Почетни облик рада ПГУ КГБ био је утемељен 1941. под именом Прве управе НКГБ СССР (народно министарство државне безбедности). У свим етапама свог постојања совјетска спољнополитичка обавештајна служба правила је чуда. Ослањајући се на просветљене пролетаре и хуманистичке интелектуалце са левим погледима, Прва управа је установила тоталну информациону контролу по европским престоницама, формирајући механизме истинског утицаја на тамошњу ситуацију.

Најупечатљивији успех стварања обавештајне мреже сада је широко познат под називом ''Црвени оркестар''. Без обзира на одличну сарадњу и упињање свих (иначе често завађених) немачких контраобавештајних органа, она је опстала, чак и после једне ''провале''. Нацисти нису успели да је униште. Међу совјетским агентима били су дипломате чак и у рангу амбасадора, чиновници до ранга помоћника и саветника министара, сарадници Вермахта и специјалних служби Немачке. При том, за разлику од хероја серијала ''Седамнаест тренутака пролећа'' и ''Штитом и мачем'', апсолутну већину сачињавали су етнички Немци, органски одбацујући нацистичку идеологију и ризикујући живот ради престанка геноцида и самоубиственог рата. Такву праксу Совјети су наставили и после рата стварајући својеврсну митологију око своје успешности, инфилтрирајући се чак и у највише врхове западних контраобавештајних служби (!).

После поновног уједињавања органа унутрашњих послова и државне безбедности у једну структуру, обавештајна служба постала је Прва управа НКВД СССР. Године 1942. била је даље подељена своје унутрашње управе - Прву управу под командом Павла Фитина (општа обавештајна) и Четврту управу под командом легендарног диверзанта Павла Судоплатова, одговорног за обавештајно-диверзантски рад против немачких савезника и сарадника. Активност Четврте управе била је таква да је значајно била пресудна у разоткривању планова нацистичке команде. Њени сарадници радили су на ивици немогућег, сваке секунде ризикујући животе. Они су отворили сопствени фронт против хитлероваца у њиховој позадини, на окупираним територијама СССР. Обавештајци НКВД око себе су окупљали партизанске одреде и илегалце, а под видом пребега и локалних сарадника окупатора продирали су у администрацију, стварајући услове за диверзије против немачке силе. Уколико би их открили, немилосрдно би их мучили и убијали. Ако је неко и пристао да сарађује с нацистима, то је рађено с циљем да се пређе линија фронта и да се , са позиција совјетске стране, води двострука игра са немачким ''менторима''. Многе епизоде ''Штитом и мачем'' и ''Сатурна'' написане су на основу истинитих догађаја. На тај начин, образујући читаве партизанске армије у Украјини, Молдавији, Белорусији, Прибалтику, уништавајући комуникације у позадини, значајно су дезорганизовали и деморалисали Вермахт, спасавајући милионе живота у наступајућој РККА.

Почевши од 1944. године сарадницима органа Државне безбедности било је јасно да не треба више да се брину само о заштити домовине од непосредног непријатеља, већ и од ''заклетих пријатеља''. Државе Запада, још од злогласног Минхенског споразума, нису криле своје мишљење и намере у односу на СССР. Руководиоци СССР одлично су знали шта да очекују како од Немаца, тако и од Американаца, уколико они учврсте монопол на атомско оружје. Прикупљање информација о том оружју постало је једно од приоритета рада НКВД. За организацију тог обавештајног рада одговарала је Група ''С'' којом је руководио Павел Судоплатов. ''Чекисти'', како су традиционално звали припаднике Службе, били су у стању да убеде своје научнике у мирне намере совјетске државе и бриљантно су испунили задатак, доводећи на тај начин међународне односе у стање паритета и спасавајући државу.

Не мање ефикасно, упоредо са обавештајном, од првих дана деловала је совјетска Контраобавештајна служба. Од почетка главни терет контраобавештајне делатности пао је на леђа НКВД. При том министарству била је формирана посебна група за борбу са немачким диверзантима, а у оквиру ње - засебна мотострељачка бригада - прототип савременог модела Спецназа Државне безбедности.

У лето 1941. специјални штаб у саставу НКВД формира потерне (''ловачке'') батаљоне чији циљ је био пресретање и уништавање немачких диверзаната и обавештајаца. Први дани рата донели су не само огромне губитке Црвене армије, већ и страшне неуспехе нацистичких специјалних служби. Почетком рата нацистичке службе организовале су у Лавову побуну украјинске екстремне деснице, инспирисане фашистичком интелигенцијом, чији је циљ био помагање Хитлеровој офанзиви. Без обзира на изузетно тешке услове за деловање, совјетска контраобавештајна служба успела је да онемогући тај план. Много немачких агената покушавало је да делује у области транспорта или у саставу РККА на разним позицијама. Управо током ратних година хитлеровско руководство било је принуђено да констатује како су због ефикасног рада совјетске контраобавештајне службе изгубили највећи део својих најбољих агената. Губећи на квалитету, нацисти су покушали да обавештајни и диверзантски рад надокнаде квантитетом. На окупираној територији формирали су преко 60 обавештајних школа у којима су припремали обавештајце и диверзанте. Но, полазници би ,или брзо падали, или би се сами пријављивали совјетској контраобавештајној служби како би сачували живот и покушали да делују као двоструки агенти.
Органи совјетске контраобавештајне службе организовали су неке, помало фантастичне, операције. Немачка команда је, као резултат организованих радио-игара (надмудривања путем измишљених агентурних мрежа) отправљала тоне оружја непостојећим илегалним групама у позадини РККА. Оперативци НКВД увежбали су се у врбовању чак и полазника диверзантских школа са окупиране територије, представника окупационе администрације и та појава је била прилично масовна.

Године 1943. водећи се ратним искуством, НАРКОМ, НКВД и команда Флоте формирају посебне јединице војне контраобавештајне службе ''СМЕРШ'' - смрт шпијунима. Чланове те службе популарно су звали ''ловцима на вукове'', а према признању светских експерата, то је била најбоља фронтовска контраобавештајна служба на свету. Њихов рад граничио се с подвигом јер су се на другој страни ровова налазиле хиљаде издајника разних врста. Јединсвен у историји, Источни фронт је имао праксу и методе без аналога у дотадашњем искуству ратовања. Немачка је имала неограничене могућности да припреми, обуче и опреми праве Русе који нису морали да уче обичаје војске у коју треба да се инфилтрирају. Много издајника и пребега савршено је познавало унутрашњи живот војске па је вештина оперативаца СМЕРШ утолико више за дивљење јер су морали да разликују своје од ''својих''. Можемо само да претпоставимо какви су све методи унутрашње провере морали да буду коришћени на фронту и прифронтовској позадини.При том треба имати у виду да су се припадници СМЕРША надмудривали са агентима који су , као и они, захваљујући фронтовском статусу, увек били с метком у цеви, спремни на све.

Овај текст не носи случајно назив ''без права на славу''. Јунаци ових , најчешће невидљивих битака , признања су добијали или постхумно, или када их открију (што се ретко дешавало), или у четири ока, у најужем кругу старешина. Више од ордења значило им је то да је правовремена информација, или дезинформација подметнута непријатељу, могла да спаси, и спасавала је, хиљаде и хиљаде живота.

offline
  • ruso  Male
  • Elitni građanin
  • sta stignem
  • Pridružio: 08 Avg 2011
  • Poruke: 1603
  • Gde živiš: Republika Srpska

Zanimljivost u vezi lend-lease programa sa stranice historylegends.

Enough supplies to field 260 divisions at all times‼️The lend-lease program as a determining aspect of the Allied victory 🇺🇸 Supplies from the United States traveled through the Arctic, Pacific, Persian Gulf and Mediterranean. They even sent entire factories and power plants packed in containers. The Soviets only had to unpack and build them back up!! .
Americans saw the war as a battle of logistics, as logistics win wars. It allowed the Soviet to put a constant pressure on the Eastern Front. Effectively, the US Government traded industrial goods for Soviet lives, as they knew that the American public could never accept such atrocious losses of lives

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22278
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Ево текста посебно за мог друга Воју...Wink

Вставай, страна огромная...

Дижи се, огромна земљо! Та песма-химна, кренула је само два дана после почетка рата, па и то показује да су Руси мислили на рат много више него што то јевтини историчари желе да докажу. Како је мобилисана војна моћ СССР?

Мобилизација. Реч коју нико не воли ни да чује ни да доживи. То значи да после ње више ништа неће бити исто, да ће се милиони судбина променити, а многи животи угасити.
Знамо због чега Руси нису могли да прогласе мобилизацију . Немци су чекали и најмањи знак повишене готовости како би тај потез Руса некако прережирали у провокацију и напали. Зашто им је био потребан такав повод мало је дужа прича и везана је за међународно ратно право, а то ћемо у некој другој прилици.
Како је текла мобилизација у огромној земљи?
Наредбом Президујума Врховног савета СССР испуњење мобилизационог плана почело је у 00 часова 23. јуна 1941. године. Мобилизационој обавези потпадала су годишта од 1905. до 1918. На служењу редовног војног рока били су већ младићи од 1919. до 1922. годишта.
Формацијска бројност Армије и Флоте захваљујући пуној мобилизацији достигла је готово девет милиона људи.
Према мобилизационом плану (МП - 41) за докомплетирање и привођење у пуну борбену готовост јединица првог ешалона армија у приграничним војним окрузима, било је потребно два до три дана. Остали борбени састави (делови бојевог обезбеђења, армијске позадине и установе) морале су бити попуњене у року до седам дана. На тај начин, потпун развој мобилисаних јединица, њихово спајање са логистичким саставима требало је да буде готово до 29. јуна 1941.
Нагли пробој немачко-фашистичке силе у пределе југозападног Прибалтика, Западне Белорусије и Западне Украјине, омео је пуну мобилизацију. Трупе западних округа морале су да уђу у борбу са 60-70% попуњености, без размештене позадине и са веома ограниченим транспортним средствима.
У другим деловима западних војних округа мобилизација је спроведена практично у целости.

У целом СССР (без окупираних реона) мобилизације је спроведена организовано и правовремено.

Ванредан напор месних органа војне управе (''војних одсека'') с великим напором обезбедио је испуњење тог задатка. У току првих осам дана ( восемь суток ) , до првог јула 1941. позив на мобилизацију добило је 5,3 милиона људи, а из народних газдинстава повучено је 234.000 аутомобила, 31.500 трактора и многе друге технике. За тих осам дана на пругама се налазило свакодневно од 350 до 900 композиција са људима и техником.
Од 1580 ешелона упућених на фронтовску просторију, нису сви могли бити достављени тамо где је назначено због продора Немаца. Зато су ешелони били искрцавани и истоваривани (Војо, јесам ли ово добро написао?) на непланираним тачкама.
У другом полугођу прве ратне године обим ратног транспорта ради попуне достигао је 27.500 вагона месечно.
Брз продор фашиста значајно је смањио демографске и мобилизационе моћи државе. На окупираној територији остало је десетине милиона људи, од чега преко два милиона војних обвезника (!).
Августа 1941. спроведена је допунска мобилизација старијих годишта (1890-1904) , као и регрута из сазива 1923. године. Истовремено, повећаван је број радно способних и ангажованих у позадини, производњи, транспорту и одбрамбеној изградњи.
Већ сам писао о томе, али да и овде додам: у мобилизационе напоре укључени су и кажњеници, указом Пленума Врховног суда СССР од 22. јануара 1942. године. Мобилисани су они са две године и мање затвора. Од 1942. до 1945. позвано је у службу 233.474 човека.
Укупно, за првих осам месеци рата мобилисано је око једанаесет милиона људи, а од тог броја више од девет милиона упућено је у борбене саставе, резервне трупе и војна училишта.
Наравно да је овакав резултат могао бити постигнут само уз огромне напоре, организацију без грешке и, наравно, сурову дисциплину. У томе су учествовали равноправно војни, месни и партијски органи власти.

offline
  • Pridružio: 30 Dec 2011
  • Poruke: 151

Da nije mozda ta duza prica to da bi Rusi morali da sklapaju separatni mir na nemackoj granici ako bi isprovocirali rat, a ovako su mogli da ih gone do Berlina?
Medjunarodno ratno rpravo...
Nemacka je SSSR napala bez objave rata, time SSSR nije imao nikakvu obavezu da postuje medjunarodno ratno pravo...ako se ja dobro secam nekih lekcija...

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 390 korisnika na forumu :: 6 registrovanih, 0 sakrivenih i 384 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: havoc995, ILGromovnik, MarKhan, Mzee, sasa76, tokivoki01