Odnos istoričara prema istoriji

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije, meni je jasno:

Nacionalno obojeni istoričari objavljuju svoja istorijska otkrića koja idu u prilog propagandnim pozicijama nacije koju zastupaju i prećutkuju ona koja ne idu u njihov prilog. S obzirom da istorija po svojoj prirodi nikada ne može biti 100% kompletna, svaki autentičan delić slagalice ipak je od značaja (makar selektovano prezentovan) i zbog toga im ipak treba odati priznanje. A koga interesuje i prećutano - pa postoje i strani istoričari. Pogotovu mogu biti interesantni istoričari suprotstavljene strane iz perioda o kome se radi, pa pročitaš oba, upotrebiš malo logiku i stekneš kompletnu sliku. I svaka čast i jednima i drugima. A ogromna većina istoričara kroz celu istoriju je bila nacionalno obojena jer bez toga ne bi ni mogli time da se bave (ko pročita samo egipatski ili samo hititski zapis o bici kod Kadeša za vreme Ramzesa II steći će pogrešnu sliku o njoj).

Ni policija ne bi smela da sarađuje sa organizovanim kriminalom pa nema policije koja to ne radi (najčešće tako što "zažmuri"). Možemo da lamentiramo nad činjenicom da svet nije savršen ali i da budemo svesni da bi svet bio mnogo gori da nema ni takve policije.

Realpolitik.

• 1Ovo se svidja korisniku: Lucije Kvint
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 05 Maj 2019 21:37

Еутропије да ја тебе питам нешто да ли су по тебе Дубравка Стојановић и остали историчари из њеног окружења, у народу познати као "друго србијански" "аполитични" или су такође политички ангажовани. Радош Љушић је био а и јесте политички ангажован и то у националном погледу и стојим иза тога да ће 90% историчара у Србији изјавити да је он за две па и три класе бољи историчар од Дубравке Стојановић. Да се разумемо, ја нисам љубитељ лика и дела Радоша Љушића јер сам припадао клану око Владе Стојановића и Милорада Екмечића. Ја сам сигуран да би се 90% историчара у Србији сложило самном да је Дубравка далеко иза Екмечића који је класичан пример ангажованог историчара (бар пред крај живота).
Скоро сви српски историчари са краја XIX и почетка XX века су били политички ангажовани (мање више сви су били амбасадори) многи и министри па и председници владе. Сви су у то време радили теме интересантне за националне циљеве Србије, колико год били присталице критичке историографске школе. Нађи бар једног српског историчара пред Балканске ратове који би, као историјско оправдано, прихватио стварање Албаније.
При томе српски историчари су били мала деца према политичком ангажовању бугарских, румунских и грчких историчара.
Ни тзв предводници "критичке историографске школе" Немци, Аустријанци и Мађари нису били ништа бољи. Узмимо на пример Калаја, најпре пише једно о Босни и Херцеговини а онда потпуно друго и то за 180 степени супротно. А о томе да су немачки "критичарски историчари" избрисали у то време Словене из Пруске то је посебна прича. У цраској немачкој и у Вајмарској Немачкој и у Хитлеровој Немачкој је било најстрожије забрањено да се ископавају словенска "Градишта". Тек после Другог светског рата је започето са њиховим истраживањима и то најпре у Источној Немачкој па тек од шесдесетих година и у западној. Толико о објективности немачке "критичке историографске школе". И њиховој аполитичности. А таквих примера има безброј управо код Немаца. Немачка "критичка историографска школа" и аполитичност и анационалност то су два супротна појма бар кад је у питању сама Немачка. Па управо у време несрећног Панте Срећковића та европска историчарска елита која се клела у "критичку историографију" је скоро 100% била ангажовања у оправдање империјалне политике својих влада. Нађи ми и једног познатијег историчара који између два светска рата није тврдио да је она друга страна крива за избијање рата. Значи када скоро 100% немачких историчара, пред Први светски рат, отворено брани концепт "продора на исток" то је ОК али кад неко у Србији покуша нешто слично то је онда шовинизам.
Токвил кога ти цитираш је донекле изузетак али и он је ангажовани историчар. Па његово најзначајније дело "О демократији у Америци" је класичан пример "ангажованог" историчара.

Dopuna: 05 Maj 2019 21:50

Једна напомена за оне којима то није познато. Пошто су код нас скоро сви познатији школовани историчари прве и друге генерације школовани у Немачкој и то управо код историчара који су створили "Геополитику" та тема је код нас између два светска рата била табу тема. Геополитика, као таква је достигла максимум у Немачкој у лику Хаусхофера који је био главни инспиратор Адолфа Хитлера. Зато после Другог светског рата се о Геополитици изван војске (ЈНА) углавном ћутало. Геополитика иначе води директно порекло од историјске географије преко политичке географије. Управо су немачки историчари, иначе заклети "критички историчари" били творци Lebensraum-a.

Dopuna: 05 Maj 2019 21:56

Kad kažem da se ćutalo o geopolitici mislim na nemačku geopolitiku; posle Drugog svetskog rata geopolitika se izučavala svuda u svetu ali su njeni rodonačelnici uglavnom preskakani. O haushoferu i nemačkoj geopolitici na srpskom jeziku najviše imate u: Erl, Tvorci moderne strategije, Beograd 1952. U toj knjizi imate i o mnogim drugim istoričarima direktno angažovanim u stvaranje i opravdanje strategijskih koncepcija svojih vlada. Nešto ne spominju Pantu Srećkovića.

Dopuna: 05 Maj 2019 22:30

Što se tiče Platona ja sam napisao: “Живот који је остао незабележен није ни био вредан живљења” инсистира Платон. Dakle napisao sam insistira a nisam rekao da je to njegova misao. To uopšte nije isto pogotovo ako se uzme u obzir kontekst u kome je to Platon napisao. Ja grčki ne znam i koristio sam engleski prevod B. Jowwet, Oxford 1875, 371 (Plato, Apology 38a, у: “The Dialogues vol. 1”). To da je Apologija u stvari Odbrana Sokratova to i ja znam. E sad Englez je to ovako otprilike ovako preveo.
Uzgred, kad je ovo u pitanju nisam mnogo originalan kod nekoliko engleskih istoričara sam upravo našao na ovaj citat i oni su stavili samo Platon. A ja sam upravo da bi se "pokrio" stavio insistira a ne ni napisao ni rekao.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 05 Maj 2019 22:59

versus ::
Ne živim ja u nekom paralelnom svemiru i potpuno je jasno da postoje "nacionalno obojeni istoričari". Međutim, poenta je u istoriji kao nauci i o odnosu istroičara prema njoj. Osnovni preduslov nauke je kritički stav prema predmetu istraživanja. "Sumnja je osnov svake mudrosti". Kako taj zahtev može da ispuni "nacionalno obojeni istoričar"?

Dakle, ne sporim da ima raznih šibicara koji profitiraju na razne načine na nacionalnom zanosu, ali oni nemaju pravo da se nazivaju istoričari. To što ih sredina prepoznaje kao takve, više je stvar sredine nego vrednosti njihovog rada.

Misliš li da će istoriografija u pozitivnom kontekstu pamtiti Deretića, Pjanovićku, Samardžića i ostale? Ili neke njihove blaže varijante poput Pante Srećkovića.

Itcolonel ::
Ponovo izbegavaš odgovor i neću dalje insistirati na njemu jer razumem da ga neću dobiti.
Molim te ne spočitavaj mi više Dubravku, koji put treba da kažem da nisam u ulozi njenog advokata.

Nisi mi odgovorio ni šta znači angažovan istoričar.
Još jednom te molim da mi definišeš taj pojam.
Da li to zanči da istoričar treba da se "angažuje" radi skrivanja tamnih epizoda i da glorifikuje mitove zarad dobrobiti svoje nacije? Ili to znači nešto drugo? Pojasni da bismo mogli dalje. Da li znači da ti kao istoričar treba da zaboraviš (kada si to već pomenuo) odnos prema albanskom stanovništvu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka i da se fokusiraš samo na ono što je trenutno politički korektno?

Uostalom, ako je to tako kako ti navodiš - šta je onda istorija? Ona u tom sistemu vrednosti o kome govoriš ne može da postoji, nego je samo skup prigodnih pričica koje se primenjuju u zavisnosti od potrebe, podneblja, nacionalnog opredeljenja...
Ja tako ne shvatam istoriju.
Da li treba da govorim u superlativima o Kraljevini Jugoslaviji zato što se sada traži veštačka poveznica sa "građanskim" uzorima i treba da zaboravim da je recimo stopa mortaliteta novorođenčadi bila najveća u Evropi i da je velika većina stanovništva živela u teškom siromaštvu? Ili treba možda da govorim o svetim Nemanjićima kao da je od njih sve počelo i kao da su zaista sveci u onom profanom doživljavanju svetosti pa treba da se molim da se ponovo vaspostavi Dušanovo carstvo gde ćemo svi "pod mač, bato"?

"Angažovani" srpski istoričari (ali i hrvatski, i albanski i nemački i ini) snose veliki deo krivice za događaje koji prate ovo podneblje već dugi niz godina. One koji o tome govore proglašavaju se pežorativno istoričarima "druge Srbje" i stavlja im se u greh što govore protiv (?) svoje nacije.

Ali opet ću preširoko, ovaj put ne svojom krivicom jer moram iskreno reći da mi je teško da vodim polemiku sa tobom, pošto često prelaziš preko konkretnih pitanja i stalno otvaraš nova. Zamolim te za odgovor i pojašnjenje stavova i mišljenja ("nacionalno opredeljeni istoričari" "angažpvani istoričari") a ti samo prenebregneš odgovore i govoriš o nečem drugom.
Nemoj me shvatiti pogrešno, verujem da to činiš zbog širine teme, ali ovo ne vodi ničemu jer se rasplinjavamo i ne dolazimo do toga da govorimo o istim stvarima.

Dopuna: 05 Maj 2019 23:21

ltcolonel ::

Što se tiče Platona ja sam napisao: “Живот који је остао незабележен није ни био вредан живљења” инсистира Платон. Dakle napisao sam insistira a nisam rekao da je to njegova misao. To uopšte nije isto pogotovo ako se uzme u obzir kontekst u kome je to Platon napisao. Ja grčki ne znam i koristio sam engleski prevod B. Jowwet, Oxford 1875, 371 (Plato, Apology 38a, у: “The Dialogues vol. 1”). To da je Apologija u stvari Odbrana Sokratova to i ja znam. E sad Englez je to ovako otprilike ovako preveo.
Uzgred, kad je ovo u pitanju nisam mnogo originalan kod nekoliko engleskih istoričara sam upravo našao na ovaj citat i oni su stavili samo Platon. A ja sam upravo da bi se "pokrio" stavio insistira a ne ni napisao ni rekao.
Prosečan čitalac će tvoju rečenicu o Platonovom insistiranju upravo shvatiti kao da je to njegova misao. Ja ću ponovo izraziti čuđenje zbog tvojih recenzenata koji su pregledali radove u kojim pominješ ovu rečenicu jer mi nije jasno kako su mogli prevideti i ne ukazati ti na to što si verovatno zbog nepoznavanja jezika pogrešno razumeo.
Suština je da taj citat ne postoji u obliku o kome ti govoriš. Sokratova misao se uopšte ne odnosi na "nezabeleženi život" nego na preispitivanje o različitim pitanjima života:Citat:A možda će ko kazati: »Kad od nas odeš, Sokrate, zar ne bi mogao ćutati, pa spokojno u tuđini živeti?« Ali to je ono što mi je od svega najteže objasniti nekima od vas. Jer, ako reknem da to znači ne slušati boga i da mi je zato nemoguće mirovati, nećete mi to verovati, jer se tobože pretvaram; a ako reknem da je baš to najveća sreća za čoveka da svaki dan vodi razgovore o vrlini i o ostalim pitanjima o kojima vi čujete da se ja razgovaram i ispitujem sama sebe i druge, i da život bez takvoga ispitivanja nije vredan da se živi, onda ćete mojim recima još manju veru poklanjati.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::versus ::
Ne živim ja u nekom paralelnom svemiru i potpuno je jasno da postoje "nacionalno obojeni istoričari". Međutim, poenta je u istoriji kao nauci i o odnosu istroičara prema njoj. Osnovni preduslov nauke je kritički stav prema predmetu istraživanja. "Sumnja je osnov svake mudrosti". Kako taj zahtev može da ispuni "nacionalno obojeni istoričar"?

Dakle, ne sporim da ima raznih šibicara koji profitiraju na razne načine na nacionalnom zanosu, ali oni nemaju pravo da se nazivaju istoričari. To što ih sredina prepoznaje kao takve, više je stvar sredine nego vrednosti njihovog rada.

Misliš li da će istoriografija u pozitivnom kontekstu pamtiti Deretića, Pjanovićku, Samardžića i ostale? Ili neke njihove blaže varijante poput Pante Srećkovića.



Što se Deretića tiče, kao što rekoh on za mene uopšte nije istoričar jer koliko znam ničim nije doprineo razvoju istorijske nauke primenom naučnih principa (ne računam činjenice koje je preuzeo od drugih, što mogu i ja koji nikada za sebe ne bih tvrdio da sam istoričar). Ajd što spinuje, zaključke autora ionako uglavnom ignorišem, ali kada kao premise uzima i laži i/ili izmišljotine tu dalje nema. Kompjuterski analitičari imaju lepu frazu za to: "garbage in - garbage out".

Za ove ostale ne mogu da tvrdim ali doprinos nauci je jedno a ličnost istoričara je drugo. Istorija je egzaktna stvar što se tiče činjenica (koje nikada neće biti 100% potpune, ali tome treba težiti), njihovo tumačenje može biti više ili manje tačno (nikad savršeno i tu se zato često i spinuje). Ocena ličnosti je nešto sasvim drugo. "Sumnjam dakle postojim" se odnosi na svaku primljenu informaciju ponaosob koju nauka posebno proverava i verifikuje. Sumnjanje u celog istoričara kao izvora je nešto što je ljudska (a ne naučna)
osobina i strogo govoreći logička greška koju jedan čovek svesno čini jer mu je vreme na ovom svetu ograničeno i ne može da se bavi proverom svake teze koja mu se servira i zato je teret dokazivanja na onome ko tezu iznosi.

Da pojasnim na namerno drastičnom primeru iz druge oblasti: Jozef Mengele je sigurno kad se podvuče crta duboko nemoralan čovek koji je sramota medicinsku struku koji se kardinalno (ne mogu da nađem dovoljno jaku reč) ogrešio o Hipokratovu zakletvu ali je činjenica i da su rezultati njegovih monstruoznih eksperimenata ipak bili od naučnog značaja za medicinu što ga nedvosmisleno svrstava u medicinske istraživače za razliku od nekih nadri-lekara koji su koristili supstance koje nisu štetne da ubijaju ali za koje je već ranije utvrđeno da nemaju efekta.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi skinuo fajl:

Napisano: 06 Maj 2019 0:10

ltcolonel ::
мр Небојша Ђокић



МИОДРАГ АЛ. ПУРКОВИЋ,
ПОЛИТИЧКИ ЕМИГРАНТ, ДРУШТВЕНИ РАДНИК
И АНГАЖОВАНИ ИСТОРИЧАР

A evo i pdf verzije sa naučnim aparatom

https://www.mycity.rs/must-login.png

Bojim se da ni ja nisam uspeo da saznam tvoj stav o angažovanom istoričaru .


ltcolonel ::
Što se tiče Platona ja sam napisao: “Живот који је остао незабележен није ни био вредан живљења” инсистира Платон. Dakle napisao sam insistira a nisam rekao da je to njegova misao. To uopšte nije isto pogotovo ako se uzme u obzir kontekst u kome je to Platon napisao. Ja grčki ne znam i koristio sam engleski prevod B. Jowwet, Oxford 1875, 371 (Plato, Apology 38a, у: “The Dialogues vol. 1”). To da je Apologija u stvari Odbrana Sokratova to i ja znam. E sad Englez je to ovako otprilike ovako preveo.
Uzgred, kad je ovo u pitanju nisam mnogo originalan kod nekoliko engleskih istoričara sam upravo našao na ovaj citat i oni su stavili samo Platon. A ja sam upravo da bi se "pokrio" stavio insistira a ne ni napisao ni rekao.

Ne znam koliko je metodološki ispravno praviti konstrukciju "insistira Platon" jer ako insistira zna se šta to znači: stalno naglašava u svom radu, a ne samo na jednom mestu.

Nije mi samo jasno zašto je u radu korišćen prevod iz 1875. godine kada su danas dostupniji daleko pouzdaniji prevodi ovog dela. Konkretno na srpskom je prevod Miloša Đurića iz 1982. godine:

А можда ће ко казати: »Кад од нас одеш, Сократе, зар не би могао ћутати, па спокојно у туђини живети?« Али то је оно што ми је од свега најтеже објаснити некима од вас. Јер, ако рекнем да то значи не слушати бога и да ми је зато немогуће мировати, нећете ми то веровати, јер се тобоже претварам; а ако рекнем да је баш то највећа срећа за човека да сваки дан води разговоре о врлини и о осталим питањима о којима ви чујете да се ја разговарам и испитујем сама себе и друге, и да живот без таквога испитивања није вредан да се живи, онда ћете мојим рецима још мању веру поклањати. То је тако као што вам ја кажем, грађани, али вас у то уверити, то није лака ствар.

Kao što se vidi iz teksta ovo što se pripisuje Sokratu. Neko moje iskustvo, sa vežbi i saveti profesorke na predmetu Stari Rim u pogledu citata "mudrih misli" je sledeći: Kad god napišete nešto što je neko navodno rekao dopišite: "Plutarh pripisuje Aleksandru/Cezaru itd"...

Na engleskom su dostupni prevodi iz 2005. (reprint prevoda iz 1914. godine) i Plato’s Apology of Socrates: A Commentary (iz 2010. godine).

O nekim razmišljanjima o pisanju drugih korisnika, pisaću sutra.

Dopuna: 06 Maj 2019 0:13

Preteče me @Eutropije u odgovoru . Oduži se to moje pisanje nekih postova po par sati pa kad pošaljem poruku onda se pojave još par novih poruka.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

versus ::
...Za ove ostale ne mogu da tvrdim ali doprinos nauci je jedno a ličnost istoričara je drugo. Istorija je egzaktna stvar što se tiče činjenica (koje nikada neće biti 100% potpune, ali tome treba težiti), njihovo tumačenje može biti više ili manje tačno (nikad savršeno i tu se zato često i spinuje)...

...Da pojasnim na namerno drastičnom primeru iz druge oblasti: Jozef Mengele je sigurno kad se podvuče crta duboko nemoralan čovek koji je sramota medicinsku struku koji se kardinalno (ne mogu da nađem dovoljno jaku reč) ogrešio o Hipokratovu zakletvu ali je činjenica i da su rezultati njegovih monstruoznih eksperimenata ipak bili od naučnog značaja za medicinu što ga nedvosmisleno svrstava u medicinske istraživače za razliku od nekih nadri-lekara koji su koristili supstance koje nisu štetne da ubijaju ali za koje je već ranije utvrđeno da nemaju efekta.
"Angažovanog" istoričara ne pokreće težnja za istinom. Njega istraživanje ne vodi ka zaključku, nego zaključak vodi i usmerava istraživanje.
Znači, ja kao "angažovani i nacionalno usmereni istoričar" unapred postavljam ciljeve i prema njima "štimujem" svoja interesovanja. Ciljevi mogu biti različiti: glorifikovanje svoje nacije kroz istoriju, dokazivanje da je ona "pranacija", usmeravanje čitaoca da partizane prihvati kao zločince a kvislinge kao nacionalne veličine i moralne gromade... Zato se Pjanovićka može pozivati na usmena predanja, zato Samardžić može napisati da je Tito bio "željan srpske krvi", zato Samardžić i Dinčić mogu da tvrde da je Mihailović sarađivao sa Italijanima jer je na taj način hteo da ih prevede u tabor Saveznika, zato Dimitrijević može da se zalaže za rehabilitaciju Nedića... primera koliko hoćeš.
S tim u vezi. Mengele je bio zločinac i tu nema spora, radio je najnemoralnije i etički apsolutno neprihvatljive eksperimente, ali on je bio veći naučni istraživač nego "angažovani" istoričari. Iako njegova istraživanja samo veoma uslovno mogu da se nazovu naučnim jer im nedostaju osnovne hipoteze i kontrole, "angažovani" istoričari nemaju ni to. Ponavljam, njih vodi namera dokazivanja koja u nauci ne može da postoji. Oni mogu da se nazovu kako god žele, mogu biti novinari, advokati, populisti,... ali istoričari ne mogu biti.

• 1Ovo se svidja korisniku: versus
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 06 Maj 2019 9:58

Ја бих се осврнуо на материјал рађен о Другом светском рату код нас, њега сам мало више читао.
Овде се већина слаже да би историчар требао да буде објективан, узима у обзир све изворе, и на основу њих даје свој (објективан) суд. Тако је барем у теорији.

Међутим, кад погледам у пракси, у неких преко 90% случајева то није био случај са радовима из Другог светског рата. После рата смо имали случај да су неке ствари игнорисане, друге су практично цензурисане, општи поглед је реално био делимичан, самим тим искварен јер није давао комплетну слику. Омиљени пример ми је Војна енциклопедија 1. издање из 1956. године. Одредница Четници у Другом светском рату - видети под НОБ. А тамо се говори само о партизанима . Али има занимљива реченица у закључку - на крају 1943. године је НОП признат као главни антифашистички покрет у Југославији. Онда се запиташ који је то био други.

Данас имамо мало другачију ситуацију, осим свега горе наведеног, имамо и новитет да се ту укључују и неки фалсификати, нови извори занемарују, креативна тумачења неких докумената итд итд. На пример, већ пре неколико деценија је код Британаца објављено неколико радова који анализирају утицај који је имала Ултра (декриптовање радио порука) на одлуке у Југославији. Код нас се још увек врти прича из пропагандне књиге Мајкла Лиза, где су зли комунистички агенти подметнули доказе против ЈВуО (иако за то једноставно нису поднети докази).
(Да поменем да су радови који истражују релативно ужи сегмент углавном прецизнији)
И то је тако у пракси.

Због чега постоји толика разлика између теорије и праксе?
Мени је једино објашњење да су историчари у целом послератном периоду били политички ангажовани. На више праваца, али политички ангажовани.

Dopuna: 06 Maj 2019 10:05

Eutropije :: Misliš li da će istoriografija u pozitivnom kontekstu pamtiti Deretića, Pjanovićku, Samardžića i ostale? Ili neke njihove blaže varijante poput Pante Srećkovića.
Не знам само зашто упоређујете Деретића и Самарџића са Пантом?
Можда се из данашње перспективе чини да су донекле слични, али Панта је у своје време ипак направио помак напред, и радио у духу времена (уз ограду да сам за Панту информисан само преко ове теме), док су ова двојица направили за наше време огроман корак али уназард. Један је ипак радио на развоју науке, друга двојица на деградацији.

Данас би Шлимана за ископавања Троје обесили, а у оно време је ипак био некакав истраживач.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije, generalizuješ.

Ako angažovani istoričar iznese nove, relevantne istorijske činjenice (dakle one koje je sam otkrio primenom naučnog metoda) on je doprineo istorijskoj nauci i može se s pravom nazvati istoričarem ma koliko ih on dalje zloupotrebljavao vađenjem iz konteksta i baljezganjem u tumačenju u funkciji neke dnevne politike jer istoriju to baljezganje, kao i njegovi motivi uopšte ne interesuju. Hipotetički: ako angažovani istoričar pronađe dokaze o postojanju određenog broja Srba zatočenika na Golom Otoku kojih (iz ko zna kojih razloga) nema u zvaničnoj arhivskoj građi to je doprinos istoriji. To što će on to tumačiti kao antisrpsku zaveru umesto da uzme u obzir da je:

1) vreme informbiroa, dakle zauzdavanja sovjetskog uticaja u SFRJ,
2) da je Titov novoizabrani put nacionalnog komunizma bez slepe odanosti Moskvi uz ekonomsku i vojnu pomoć zapada bio nova i u nekim aspektima jeretička pojava za mnoge komunističke kadrove,
3) da su istorijski Srbija i Crna Gora među svim novokonstituisanim SFRJ republikama u prošlosti imale najveću saradnju i vezu sa Rusijom uključujući i religijsku, a da su sovjetske (i bugarske) trupe direktno učestvovale u proterivanju Nemaca iz Srbije 1944-5 čak odradivši više posla od NOVJ što je stvorilo osećaj zajedništva sa Sovjetima kod mnogih boraca NOVJ koji su sa njima sadejstvovali nego kod onih koji nisu (a realno NOVJ tada nije bila sila koja je logistički mogla stotine hiljada ljudi da dovlači iz udaljenih krajeva Juge da oslobađaju neku republiku već se to moglo uraditi sa vrhovnim kadrovima i tek delom trupa a gro topovskog mesa se morao regrutovati u lokalu).
4) da je ceo državni i bezbednosni aparat bio potpuno nov, bez prethodnog iskustva u vođenju cele države (već samo političke partije u ilegali i posle pokreta otpora u ratnim uslovima) i da su stoga kao i u većoj ili manjoj meri sve revolucionarne vlasti ikada išle logikom "od viška ne boli glava" pri hapšenju sumnjivih za subverzivnu delatnost.
5) da ne može automatski znati pravi razlog zašto se nisu pojavili u arhivskom spisku već da pouzdan odgovor na to pitanje može dati samo dalje istraživanje

za istoriju neće biti nikakve informacije od značaja sem kao primer spinovanja uz primenu selektivnog prezentovanja činjenica.

Ako, pak, angažovani istoričar nije izneo ni jednu novu istorijsku činjenicu koju je i naučno dokazao već samo selektovano prezentuje činjenice koje je neko ranije otkrio i pravi spin on nije istoričar uopšte već samo publicista.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::]
Не знам само зашто упоређујете Деретића и Самарџића са Пантом?
Можда се из данашње перспективе чини да су донекле слични, али Панта је у своје време ипак направио помак напред, и радио у духу времена (уз ограду да сам за Панту информисан само преко ове теме), док су ова двојица направили за наше време огроман корак али уназард. Један је ипак радио на развоју науке, друга двојица на деградацији.

Naravno da ih ne stavljam u istu ravan i ne mogutako vređati Srećkkovića, ali njihov odnos prema istini uopšteno govoreći je veoma upitan te se onda i prema istoriji ne odnose kao prema nauci nego kao zbirci pamfletizovanih mitomanskih priča koje izvlače iz šešira po sopstvenoj potrebi.

versus ::Eutropije, generalizuješ...


Verovatno si u pravu oko moje generalizacije, ali primećujem da se ne razumemo i ne govorimo o istim stvarima.
Moram i tebe zamoliti da nam ponudiš definiciju "angažovanog istoričara".

Ovaj hipotetički istoričar iz tvog posta nije "angažovan" u smislu o kome govori Itcolonel jer ako ja dobro razumem njegove reći "angažovanost" njegovog istroičara počinje i pre nego što dođe do određenih istorijskih činjenica zato što je on "nacionalno opredeljen" te zbog toga može da selektuje činjenice koje će naći. Tvoj istoričar činjenice koje nalazi interpretira na svoj način opterećen sopstvenim ideološkim stavom, ali i dozvoljava da neko drugi iz istih činjenica izvede sasvim drugačije zaključke upravo zato što je ta svoja nova saznanja javno objavio.
Da li se sada razumemo?

Istoričar mora pre svega težiti idealu istinitosti, mada kako reče jedan prijatelj "Istina je kao prostitutka - svi je žele, a niko je ne voli". Tako je i ovde - svi bi želeli istinu, ali ako nije u skladu sa "nacionalnim opredeljenjem" onda...

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv da istoričari budu recimo ambasadori o čemu govori Itcolonel, aliu tom slučaju oni nisu istoričari, nego su ambasadori i radiće posao ambasadora na afirmaciji svoje zemlje. Mogu u svom nacionalnom zanosu biti i propagandisti kao što je bio Srećković, ali onda ne mogu biti istorvremeno i naučnici koji se bave istorijom kao naukom. Mogu biti i novinari i slikari (Samardžić, Milić od Mačve) i pisati pseudoistoriju, ali onda su oni upravo to - pseudoistoričari. Opet kažem, sasvim drugi par gača (što bi rekla moja baba) je to što njih društvo doživljava koa naučnike koji se ozbiljno bave istorijom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije

Ja ne mogu da predstavim sve što sam napisao jednostavnije nego što sam već predstavio (već sam počeo uveliko da se ponavljam). Mogu samo da zaključim da među istoričarima ima manje ili više subjektivnih (a subjektivnost nije jedna već se javlja u milion pravaca) ali da su oni i dalje istoričari ako su izneli nove relevantne istorijske činjenice, bar kad je o tim činjenicama reč. Ako se usput bave i muzikom onda su i istoričari i muzičari (strogo govoreći u različito doba dana verovatno samo jedno od toga).