Odnos istoričara prema istoriji

14

Odnos istoričara prema istoriji

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

robertino ::

Ako sam te na bilo koji način uvrijedio ispričavam se i da poštujem svačiju želju za anonimnosti i svačije pravo da si izaberu nick koji žele

Ziveli Zagrljaj Ziveli

p.s. znam za jednog i drugog

U redu, robertino. Možda je i moja reakcija bila preterana. Sve u redu Ziveli



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1268

Ako mišljenje nekog ko nije istoričar ali se interesuje za istoriju ovde nešto vredi:

Demantovanje Deretića je kontraproduktivno. Svakome ko je prošao osnovnu školu i sposoban je za kritičko rasuđivanje je jasno da je Deretić šarlatan koji bi da zaradi prodajom knjiga Srbima koje su ispisane po principu "svetska zavera je da se sakrije da je prava istorija Srba u stvari što je babi milo to joj se i snilo," bazirano na nekoliko činjenica, dosta izmišljotina i logici u rangu Đorđosa Cukalosa: "ne znam, dakle u pitanju su vanzemaljci". E sad oni koji ne spadaju u kategoriju ljudi koji mogu da ga prepoznaju kao takvog i gutaju njegove splačine prvo progutaju priču o zaveri i uzimaju kontraargumente kao dokaz da zavera postoji. Isto kao kad bi se pojavio matematičar koji tvrdi da postoji svetska zavera da sakrije da je 2+2 u stvari =5. Pobijanje takve nebuloze bi mu samo davalo publicitet što je upravo ono što on želi jer time povećava broj klinaca i idiota do kojih dopire i koji će ga uzeti za ozbiljno i potencijalno kupiti njegovu knjigu. To što će usput biti izložen i još većem broju ljudi koji će ga shvatiti kao šarlatana njega ne zanima jer mu takvi nikada nisu ni bili ciljna grupa.

S obzirom da je istina jedna (dobro ajde fragmentarna i nepotpuna ali samo naučnim metodama se može popunjavati) a da postoji bezbroj pseudoistorijskih bajki koje se mogu izmisliti, pobijanje istih je gubljenje vremena.

Pravi odgovor je popularizacija istorije. Ameri, Francuzi, Britanci a u skorije vreme i Rusi (verovatno ima još primera ali ove sam video) znaju da naprave kvalitetne istorijske dokumentarce koji su zanimljivi za gledati, puni raznih jeftinih trikova od kojih neki meni lično idu na živce ali koji nesumnjivo drže pažnju slušalaca pucajući na njihove emocije (npr. patetična naracija uz dosta emotovnih prideva tipa "awesome, unbelievable..."). Koriste iste fazone kao i pseudoistoričari - tretiraju publiku kao majka svoje malo dete kome priča priču za pred spavanje s tom razlikom što je priča istorijska a ne bajka. Ima, istina i kod nas primera emisija koji se približavaju tom stilu, npr. serijal o srednjevekovnim srpskim herojima, ali dosta malo.

Ju-tjub je platforma preko koje popularizacija istorije može i da se isplati. Uzmite samo primer ekipe koja je realizovala "The Great War" opisujući događaje iz 1. sv. rata tačno 100 godina kasnije iz nedelje u nedelju. Oni nisu istoričari, ali su koristili istorijske knjige kao izvore. Bilo je grešaka i slabo obrađenih događaja (pogotovu na nekim, u zapadnom jezičkom području slabije opisanih frontova 1. sv. rata, npr. našem) ali sve u svemu to im se dovoljno isplatilo da nastave sami bez sponzora kada im je ugovor istekao. Istina je da ih tematika globalnog rata i engleski jezik otvaraju širokoj publici zainteresovanih i potencijalnih donatora na Patreonu, ali i istorija Srbije lepo sročena može biti interesantna kako Srbima kod kuće tako i na strani, koji bi i svoju decu da upoznaju sa njom. Naši istoričari bi valjalo da se malo modernizuju po pitanju prezentacije i medija koje koriste. Nije toliki problem u suštini nego u formi.

Pseudoistoričare treba ugušiti istinom serviranom direktno javnosti kojoj treba dozvoliti da sama shvati da su njihove teze gluposti a ne debatovati sa njima, jer bi se time istoričari spuštali na njihov nivo jer ovi uz dovoljno vikanja i upadanja u reč svojim tezama o zaveri uvek mogu da kupe svoju publiku.



offline
  • Pridružio: 13 Sep 2010
  • Poruke: 1856

Морам признати да сам скептичан по питању сузбијања псеудоисторичара у Срба. Зашто? Зато што смо ми једно слабо образовано друштво, разваљено деценијама пропадања, које гута и највеће смеће.

Један од резултата таквог стања јесте што када гостује неки крштен историчар и исприча реалну слику засновану на изворима, то ће погледати нпр. 30 000 људи од којих ће макар пола вриштати како је у питању плаћена душа ватикана/циа/ђавола/итд. Док на истом каналу неко ко комбинује Ахила Србина, Германе грмаље и ванземаљце, убоде нпр. 130 000 прегледа.

Просто људи воле да буде што бизарније. И воле да као нешто буду битни. Јер постоји нека завера, јер ми нисмо криви ни одговорни за свој живот, јер нас сви мрзе и раде против нас да би сакрили праву истину из ко зна ког разлога.

Даље се то преноси по славама, скуповима, друштвеним мрежама, кафанама, па све до школских часова. Не могу ни избројати колико сам пута морао да одговарам на најбесмисленија могућа питања и да побијам теорије људи са којима се објективно ни не може разговарати јер они се не могу убедити никаквим доказима да је бело - заправо бело, зато што они ВЕРУЈУ да је бело заправо црно. И ту је крај приче.

Милијарду пута слушамо и гледамо како се исти митови ваљају у јавности, од тога да се у школи учи да нема ништа пре Немањића (сасвим нетачно), до тога да се греши чак и у најосновнијим подацима о релативно скорашњим догађањима, као што је агресија НАТО на СРЈ.

Истовремено, без обзира на привидну заинтересованост јавности за те ствари, иста та јавност зна јако мало о сопственој историји. Чак до те мере да не успевају да се ухвате чврсто ни за пар тачака или личности које би морале да буду неки основ или дефиниција нашег колективног идентитета.

Што опет није чудно зато што смо ми један изгубљен народ који лута бесциљно. И ту заиста, посебно када говоримо о новијој историји, има доста одговорности и професионалних историчара који не одговарају на битна питања, већ се завлаче у рупе. Ако узмемо период од 1941. до данас, а посебно од 1980. до данас, коју смо тачно слику ми склопили и улили у свест просечног човека? У Хрватској, колико год они грешили, фалсификовали и муљали, макар имају неки наратив, и кад питаш просечног Хрвата на улици зашто се ратовало и са којим циљем 1991. он ће ти то без проблема рећи. Просечан Србин ће на истом питању остати тотално збуњен. Што је онда погодно тло за развој свакојаких теорија.

То да се историја представи на забаван и омладини интересантан начин, може да помогне до одређене мере. И ту је заиста велики проблем наше струке. Евентуално на јутјубу могу да се нађу килави снимци неке трибине где се по сат и 45 минута расправља о неком питању. Мени то може бити интересантно, али 99.9% људи то уопште не занима. Они желе да добију кратак, јасан и по могућности визуелан производ који могу да сваре у 5-10 минута. Ако је успут и благо комичан, тим боље. Пажња данашњег детета је јако кратка. Један анимиран серијал од 7-8 петоминутних епизода на ЈТ би данас вероватно далеко више урадио него што су успели они мучени и напаћени милионски РТСови Немањићи.

offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1268

awathorn ::Један анимиран серијал од 7-8 петоминутних епизода на ЈТ би данас вероватно далеко више урадио него што су успели они мучени и напаћени милионски РТСови Немањићи.

Ovo mogu da potvrdim na ličnom primeru. Ja sam naučio imena vladara iz loze Nemanjića i da ih poređam hronološki prvenstveno zahvaljujući ovoj knjizi bajki kod koje su oni i istorijski događaji iz njihovog doba uzeti kao inspiracija.
https://www.delfi.rs/_img/artikli/knjige/358/vv/de....._rosic.jpg

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11638

Кад смо код ЈуТјуба, гостовао сам у неколико емисија, продукцијски сличним Балкан Инфу (студио, фиксна камера), али са водитељске стране боље урађене јер је аутор и водитељ емисије имао знање и свој став о догађајима (са којима се не слажем што и не мора да буде случај).

У тој емисији је гостовало доста људи које занима ваздухопловство, било професионално или као предмет истраживања (углавном аматерски).
Емисије трају по око сат времена, и имају по око хиљаду прегледа. То је велик број јер се ради о специјализованој емисији, реално гледано досадној онима које не занима авијација.

Иако то све може да буде боље (режија, неке слике, анимација и сл), и овако имају пристојан преглед и приближена је тема широј публици.

Постоји интересовање код људи за историју на ЈуТјубу, и ако се озбиљни историчари ту не појаве, њихово место ће заузети шарлатани. Просто и једноставно.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4069
  • Gde živiš: Novi Beograd

Eutropije je tražio od mene da se izjasnim o odnosu istoričara i nacionalnog pitanja. Ja sam o tome pisao u zborniku radova "Miodrag Al. Purković - Život i delo" sa naučnog skupa održanog u Požarevcu pre deset godina septembra 2009. godine. Skup je organizovalo Udrženje istoričara Braničeva i Timočke krajine a pored mene su učestvovali između ostalih prof dr Siniša Mišić, prof dr Marko Šuica, prf dr Dragiša Bojović, doc dr Vladimir Aleksić, prof dr Ema Miljković i da ne nabrajam dalje (Antonović, Uzelac itd ...)
Moja tema je bila МИОДРАГ АЛ. ПУРКОВИЋ, ПОЛИТИЧКИ ЕМИГРАНТ, ДРУШТВЕНИ РАДНИК И АНГАЖОВАНИ ИСТОРИЧАР. Recezenti prof dr Miloš Blagojevi i prof dr Siniša Mišić. Pošto nemam vremena da skeniram ovde dajem dve verzije običan tekst (bez naučnog aparata) i verziju u pdf (sa naučnim aparatom) ali dobijenu direktno iz worda.

мр Небојша Ђокић



МИОДРАГ АЛ. ПУРКОВИЋ,
ПОЛИТИЧКИ ЕМИГРАНТ, ДРУШТВЕНИ РАДНИК
И АНГАЖОВАНИ ИСТОРИЧАР





If philosophers are not always historians,
it were at least to bi wished
that all historians were philospohers.
Edward Gibbon

“Живот који је остао незабележен није ни био вредан живљења” инсистира Платон. Живот Миодрага Ал. Пурковића и те како заслужује да буде забележен јер он није био само историчар већ и друштвени радник који је много задужио и српску емиграцију и српску цркву у дијаспори. Премда код нас термин ангажовани историчар обично има прежоративно значење, за разлику од већине других земаља, чак и најватренији заговарачи негативног приступа ангажованој историографији морају да се уздрже од такве квалификације кад је у питању Миодраг Пурковић. Објективност и непристрасност у историји не значи да историчар који покушава да се тога држи у свом истраживању не може да изражава филозофска, морална, религиозна или политичка начела у свом раду. Напротив, стицање и ширење објективног знања је морални и политички задатак. Морални задатак се састоји у томе да упути људе, појединачно и као колективитет да осећају одговорност за своје поступке. Морална одговорност историчара се састоји и у томе да зна шта зна и да на основу тога дела. Настојање историографије за ширење објективног (са)знања представља политички задатак првог реда јер је то једини универзални начин комуникације. А то зачи максимално учешће максималног броја људи у процесу стицања нових знања и тиме и учешћу у доношењу правих и рационалних одлука у кључујући и оне политичке. Незнање је неспојиво са основним грађанским слободама. Премда су ово начела које је историографија усвојила тек последњих деценија изненађујуће је да их се Пурковић држао још пре више од пола века.
У сваком случају, Пурковићев живот и рад у емиграцији су недељиви и немогуће је писати о једном а прескочити оно друго. Због тога у овом раду говоримо о њему као емигранту, друштвеном делатнику и ангажованом историчару.

ПОЛИТИЧКИ ЕМИГРАНТ И ДРУШТВЕНИ ДЕЛАТНИК

Резервни потпоручник Миодраг Ал. Пурковић је заробљен током Априлског рата и пошавши у Немачку као резервни официр – заробљеник, заувек је напустио своју земљу. Заробљеништво је провео у логору Oflag VI S у Оснабрику, где је често заробљеницима држао предавања из српске историје. После капитулације Немачке, није желео да се врати у земљу. Данас је тешко рећи зашто се одлучио на тај корак. Пошто није био припадник Равногорског покрета готово сигурно је могао да се врати у Југославију и вероватно би му било дозвољено и да предаје на факултету. Он ће бити један од ретких познатијих српских историчара емиграната. Слободан Јовановић као председник краљевске владе у Лондону није смео да се врати. Ђоко Слијепчивић као, у најмању руку, симпатизер покрета Збор морао је такође да оде у емиграцију. Али то није био случај са Пурковићем који није био компромитован код нове власти. Био је то његов слободни избор.
Од јануара 1947. до јануара 1948. године Пурковић је био запослен као припадник Грађанске службе безбедности у Оснабрику. На само почетку 1948. године прешао је у Велику Британију.
Нешто пре тога боравио је у Лондону епископ Николај Велимировић који је примао многобројне представнике Англиканске цркве, чланове Парламента и виђене писце. Епископ Николај је остао у Лондону до 1. јануара 1946. године када је бродом “Queen Mary” отпутовао за САД на позив свог старог блиског пријатеља епископа њујоршког др Манинга (Manning). Премда је Епископ Николај напустио Велику Британију управо његовим заузимањем доведена је прва група српских богослова из Италије 1947. године са професорима Радованом Миљковићем и др. Најдановићем. У тој групи били су свештеник Никола Стојисављевић, касније пензионисан у Хамилтону и ђакон Ђорђе Лазић, касније протојерејставрофор у Меривилу (Merrillville – Indiana, US). Друга група стигла је годину дана касније из Немачке 9. јануара 1948. године и њу је предводио др. Миодраг Ал. Пурковић. У истој су били Милорад Јовановић, бивши првак београдске опере, Богосав Милановић и Милан Ковачевић (каснији "епископ тзв. Слободне српске православне цркве"). Овај подухват финансирао је Harold Buxton (1880 – 1976), англикански бискуп Гибралтара. Он је био велики поштовалац епископа Николаја, веран и одан пријатељ српске цркве и народа.
По доласку у Енглеску, Пурковић је, најпре, краће време предавао историју Српске цркве у Богословској школи за српске ђаке у Дорчестер колеџу код Оксфорда. После овога је добио службу секретара Српске црквено-школске општине „Св. Сава“, у Лондону.
Крајем Другог светског рата мала српска црквена општина у Лондону је имала своје просторије са капелом у кући кнеза Всеволда сина кнегиње Јелене, сестре краља Александра Карађорђевића. Иконостас у капели је био поклон краља Петра II. Међутим ма колико мала та колонија је крајем Другог светског рата и првих послератних година имала изузетно значајну паству. Били су то пре свега краљ Петар II и његова супруга краљица Александра као и краљица мајка Марија. Наравно били су ту и краљевићи Томислав и Андреј као и бивши предсеници владе Слободан Јовановић, генерал Душан Симовић са супругом, Божидар Пурић са супругом и децом и генерал Петар Живковић. Парохијани су били и многи бивши министри као што су др Милан Гавриловић са породицом, Милан Грол, Божидар Влајић, Милош Трифуновић, Милош Бобић, Крста Милетић, Јован Бањанин, Момчило Нинчић, Срђан Будисављевић, Сава Косановић, Бранко Чубриловић и министар двора Радоје Л. Кнежевић. Било је и доста бивших дипломата као на пример: Александар Авакумовић са породицом, Владимир Шапонић са супругом, Коста Ст. Павловић са породицом, Вељко Миленковић са породицом, др Миле Марковић, Драгослав Протић са породицом, Зоран Томић са породицом, Владимир Милановић, Миливоје Гавриловић са супругом, Војислав Вучковић, Лазар Мирковић, Милан Милојевић. Од виших државних чиновника били су парохијани: Милош Црњански са супругом, Петар Иванковић, Драган Николић са супругом, Владета Милићевић (бивши члан владе Б. Пурића), Тодор Николић са супругом, Божидар Пепић са супругом, др Павле Јевтић са супругом, др Милош Секулић и Данило Васиљевић. Било је и официра: генерали Милорад Радовић, Велимир Раносовић, Боривоје Ристић и Боривоје Мирковић, пуковник Ђорђе Остојић итд. Наравно било је ту и других мање познатих парохијана. Управо у такву средину стигао је почетком 1948. године Миодраг Пурковић. Међутим, у време његовог доласка просторије црквене општине већ су биле пресељене на друго место. Наиме када су након завршетка рата донације Шубашићеве владе обустављене кнез Всеволд је затражио своју кућу назад. Захваљујући краљу Петру, краљици мајци Марији и Британском савету цркава српска црквена општина је купила кућу у 12, Egerton Gardens S. W. 3. и у њој сместила капелу. Целу зграду је опремила велика добротворка српског народа лејди Лејла Паџет (Leila Paget). У тој кући, крајем 1948. године Пурковић је преузео дужност секретара и благајника Српске црквено-школске општине „Св. Сава“, у Лондону.
На седници од 10. децембра. 1949. године Свештеничко братство у Лондону је донело одлуку о покретању црквеног листа. Лист ће носити назив: "Православље", а за главног уредника изабран је др Миодраг Ал. Пурковић. Овај лист је излазио спорадично за све црквене општине. Касније је замењен парохијским Гласницима и, на послетку, на седници Свештеничког братства за Велику Британију одржане 24. и 25 октобра 1962. покренут је лист "Глас СПЦ за Велику Британију". Од 1. јануара 1965. године Глас је прихваћен од тадашњег свештенства и претворен је у гласило СПЦ за Западну Европу.
У међувремену приступило се и организацији саме српске цркве у Великој Британији. Најпре су изабрани црквени пододбори у свим местима где је било Срба а затим је организовано Црквено управно поверенство у које су ушли, поред свих парохијских свештеника и по један световњак из сваке парохије. Међу њима је, наравно, био и Миодраг Пурковић. Одлучено је и да се у свакој парохији припреме и одрже црквено народни сабори о већим националним и црквеним празницима. На саборе су долазили краљ и чланови његове породице, виђенији политички и национални радници и огромна маса света. Било је сабора на којима се окупило и до 4000 до 5000 људи. Интересантно је да све до шесдесетих година није било жена ни деце на саборима и богослужењима већ су долазили само мушкарци. Не треба напомињати да је Пурковић био један од најангажованијих људи у организовању споменутих сабора. Међутим, можда његов највећи успех је била организација слета српске деце из целе Велике Британије, одржаног 11. септембра 1955. године у Лондону. Слет је одржан под покровитељством краљице мајке Марије али је целу организацију држао у својим рукама Пурковић.
Као благајник црквене општине у Лондону Пурковић је био веома ангажован у прикупљању средстава за прву српску цркву у Лондону. Навели смо већ да су Срби у Лондону, у време када је Пурковић дошао у Енглеску имали само своју капелу посвећену Светом Сави. Због тога се при великим празницима (Божићу, Ускрсу, рођендану краља Петра ... ) служило у Англиканским црквама. Најазад, захваљујући Англиканској дијецези у Лондону добијена је бивша црква Св. Коломба да српски свештеници у њој служе “све док Срба има у Енглеској”. Организован је одбор за прикупљање средстава за оправку и прилагођавање (олтар, иконостас, копије фресака и друго). Наравно, поново је међу најагинилнијима био Пурковић који је обилазио целу Енглеску молећи за прилоге. Коначно, црква је освећена за Видовдан 1952. године. Освећење је извршио епископ Николај Велимировић који је за ту прилику допутовао из САД. У његову част четвороспратна зграда која је подигнута у порти цркве названа је “Дом епископа Николаја”. Управо је на тој згради касније постављена спомен плоча у част Миодрага Пурковића.
Већ смо споменули да до шесдесетих година деца српских емиграната, по правилу, нису присуствовала богослужењу. Да не би заборавила одакле потичу црква је при својим црквеним општинама организовала Недељне школе али су оне постигле нешто већи успех тек шесдесетих година када су деца почела да долазе на богослужење. У школи се учила веронаука, историја и српски језик. Подразумева се да је у лондонској Недељној школи историју предавао Пурковић који је врло често држао и часове српског језика.
Пурковић се веома активно ангажовао и на формирању нове Западно европске епархије 1969. године. Новопостављени епископ Лаврентије је стигао у Лондон 28. марта 1969. године. На аеродрому у Лондону дочекали су га: англикански свештеник Џон Сатертвајт, секретар кантерберијског архиепископа, и од Срба: протојереј Милоје Николић, архијерејски заменик за Западну Европу, Коста Павловић, председник црквене општине у Лондону, др Миодраг Пурковић, секретар те општине, и још неколико верника. Председник црквене општине је епископа изненадио саопштењем да за владику није претходно обезбеђен никакав смештај у Лондону и да није решено питање његових принадлежности. Владика је одговорио да му је Патријаршија платила карту до Лондона, али да о другоме није било речи. На то је Пурковић изјавио: "Ви ћете, владико, бити мој гост на храни, док црквене општине не смогну снаге да Вас прихвате." У таквим условима је владика Лаврентије започео своју мисију. Прота Николић га је веома гостопримљиво прихватио у свој стан, а др Пурковић је спремао храну за сву тројицу. Иначе, сам Пурковић је од оснивања епархије па до смрти волонтерски обавља дужност епархијског благајника.
За разумевање рада Миодрага Пурковића неопходно је упознати се и са Удружењем српских писаца у иностранству (Association of Serbian Writers Abroad, AЅWA) основаним 3. јуна 1951. године. На скупштини у Лондону је учествовало 48 чланова-оснивача. Био је то један од најимпресивнијих скупова српске интелектуалне елите разбацане по свету после Другог светског рата. Поред Слободана Јовановића, који је дао први подстицај овој идеји, ту су се нашли и представници предратне емиграције (Димитрије Митриновић и нешто млађи Јово Пламенац), и емигранти приспели из заробљеничких логора и дипломатских представништава који нису желели да се врате у земљу након Другог светског рата, као и група младих људи која је рат провела у земљи и успела, пред сам крај рата или непосредно по његовом завршетку, да се домогне Запада.
Тако су се на заједничком послу оснивања Удружења које је требало "да омогући својим члановима рад на књижевном пољу", нашли Милош Црњански, Николај Велимировић, Иринеј Ђорђевић, Божидар Пурић, Милан Гавриловић, Радоје Кнежевић, Миодраг Пурковић, Константин Фотић, Божидар Влајић, Младен Жујовић, Адам Прибићевић, Властимир С. Петковић, Урош Станковић, Коста Ст. Павловић, Миодраг Стајић, Десимир Тошић и др. За првог председника Удружења изабран је Милош Црњански, за доживотног почасног председника Слободан Јовановић, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана управе Коста Павловић. Црњански се после две године повукао из Удружења, а за председника је дошао Миодраг Стајић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања Јовановић је говорио о разним темама али углавном из области наше историје и књижевности. Последње предавање било му је 26. децембра 1954, када је говорио о Богдану Поповићу.
Године 1970. право на чланство у Удружењу су добили и ликовни уметници и научни радници, па су се и циљеви ове сталешке организације нешто изменили: да "окупља српске писце, научне раднике и ликовне уметнике у циљу да олакша њихов професионални рад и да заштити њихове социјалне интересе, као и да ојача солидарност духовних радника, који раде у слободи, бранећи принципе потпуне слободе уметничког, културног и сваког другог интелектуалног рада". На основу писаних трагова и сећања чланова, види се да је основна јавна делатност Удружења српских писаца у иностранству била усредсређена на организовање јавних предавања у Лондону и широм Енглеске. "По висини и озбиљности којима су предавачи излагали поједине теме, може се слободно рећи да је Удружење умногоме допринело да се створи наше слободно, просвећено јавно мнење у иностранству".
Године 1960. установљена је годишња награда Слободан Јовановић. Новчана вредност награде износила је педесет енглеских фунти, а добитник је добијао и бронзану медаљу са ликом Слободана Јовановића. У почетку је било предвиђено да се награда додељује за најбољу штампану књигу на српском језику, док се касније избор проширио и на радове на страним језицима везане за "интересе српског народа" и за "проблеме у вези са српским народом, односно емиграцијом". У оквиру Удружења је основан и Архив за чување рукописа и преписке од вредности наших људи у емиграцији. Издавачка делатност, доста ограничена из финансијских разлога, одвијала се на српском језику и сводила се на брошуре, зборнике и књиге.
Рад удружења је, случајно или не, замро управо негде након смрти Миодрага Пурковића који је пред смрт постао и председник овог удружења. Рад Удружења поново је оживео 1992. године, кад су чланство (сведено на неколико имена због старости, болести и смрти) проширили млади писци који су се у то време затекли у Лондону. Решени да се некако организују и удруже, схватили су да је најприродније да уместо оснивања новог удружења приступе оном које већ постоји. Контаката је већ било и тадашњи (и садашњи) председник Ненад В Петровић спремно је прихватио понуђену руку. Али ово већ излази из теме нашег рада.
Српска емиграција у Великој Британији је одувек високо ценила значај Миодрага Пурковића у организовању културног и уопште друштвеног живота Срба у Лондону и другим градовима Велике Британије. Српски савет (Serbian Council) је поставио четири спомен плоче у Лондону знаменитим Србима који су живели у том истом Лондону. Једна од тих спомен плоча постављена је управо у част Пурковића и то на зиду Зграде цквене општине (Тhe Serbian Community Centre) на бр. 89, Lancaster Road, W11. Спомен плоче у Лондону имају и Доситеј Обрадовић (Clement’s Lane, EC4), Слободану Јовановићу (на углу 48-52 Cromwell Road, SW7) и Милошу Црњанском (на згради у којој је живео од 1953. до 1965, Queen’s Court (flats 31-155) у Queensway, London W2). Треба нагласити да је и у публикацији Споменица “Западноевропске епархије 1969 – 1984” једино Миодраг Ал. Пурковић добио посебно место. На крају књиге дата је његова кратка биографија уз захвалницу њему свих верника ове епархије.
Причу о Миодрагу Пурковићу, емигранту и друштвеном раднику завршићемо а започети причу о њему као ангажованом историчару кратким освртом на Перу Булата који у је у себи повезао Пурковића – емигранта, друштвеног радника и историчара.
Перо Булат можда најпознатија личност међу предратним Србима емигрантима у Канади је био и један од главних издавача Пурковићевих књига. Рођен је 7. октобра 1899. године у Вргином Мосту. Емигрирао је у Канаду 1926. године где је у почетку радио као радник на фарми. Брзо се обогатио па је од тридесетих година стекао ресторан, хотел, пар продавница, фарму и на крају и фабрику. Основао је 1954. године и издавачку кућу Авала (Avala Printing and Publishing Co. Ltd) која је радила све до његове смрти 1983. године. Један је од оснивача Српске националне федерације (Serbian National Federation). Након доласка у Виндзор, Онтарио у коме је живео до смрти основао је Соколско друштво у Виндзору и био његов председник. Такође је био и један од организатора и председника Југословенско – канадске асоцијације од 1939. до 1942. године као и један од оснивача Sebian National Shield Society of Canada чији је председник био 28 година (1944 – 1953, 1955 – 1974). У 1974. години изавран је за доживотног председника тог друштва. током другог светског рата служио је у Извршном одбору канадског црвеног крста и председник свесловенског удружења у Канади. Био је члан српско канадске делегације којаје успела да добије дозволу од канадске владе за слободно усељавање у Канаду бивиших југословенских ратних заробљеника и избеглица. Био је и главних финансијер избеглица које су желеле да се доселе у Канаду. Као истакнути члан канадске Либералне партије много је помогао Србима у Канади. Био је уредник часописа Глас канадских Срба а био је веома активан и у цркви – готово сво време након Другог светског рата био је члан епархијског Управног одбора. Умро је 18. септембра 1983. године и сахрањен је манастирском гробљу у Либертвилу код Чикага. Перо Булат није интересантан само као издавач Пурковићевих дела већ и због тога што је у његовој заоставштини сачувана врло драгоцена преписка између њега и Пурковића у периоду од 1954. па до 1975. године.

АНГАЖОВАНИ ИСТОРИЧАР

Truth … is the Soul of History
Pierre Le Moyne

Миодраг Пурковић је био ангажовани историчар и из објективних и их субјективног разлога. Историчар постаје ангажован историчар често пута и без намере да то буде. То постаје из објективних разлога. Код Пурковића се то десило тако што је он и данас далеко најцитиранији српски медијавелиста код англасаксонских медијавелиста. Разлог је тај што је он најзаступљенији српски историчар у библиотекама у Великој Британији, САД и Канади. Конгресна библиотека у Вашингтону има готово све његове књиге а слична је ситуација и са Британском библиотеком у Лондону. Ни један други српски историчар, ни приближно, се не може похвалити са таквим нечим. Далеко је најзаступљнији и у универзитетским библиотекама широм САД и Велике Британије. На пример библиотека Државног универзитета Охајо (The Ohio State University, University Librarires, East European and Slavic Studies) има следеће његове књиге: Да ли се сећате?, Историја Српске православне црквене општине у Трсту, Кћери кнеза Лазара: историска студија, Рукосади у туђини, Српски владари и Српски патријарси средњега века. У исто време та библиотека има само две публикације чији је (ко)аутор академик Сима Ћирковић: Битка на Косову 1389. године (одговорни уредник Драгослав Срејовић - избор историјских извора Сима Ћирковић) и Есфигменска повеља деспота Ђурђа (приредили Павле Ивић, Војислав Ј. Ђурић, Сима Ћирковић).
Слична је ситуација и у другим универзитетским библиотекама широм САД и Велике Британије. Треба знати да је Пурковић и најзаступљенији српски аутор у референтној Британској енциклопедији (Encyclopedia Britannica). Тачније речено дуго времена је био готово једини српски аутор у њој и што је интересантно није писао у њој само српској историји већ и о историји других балканских земаља. Тек последњих десетак година масовније се јављају и други српски историчари.
Посебно је значајно, све ово што је напред речено, и због тога што у књигама у којима историја Србије па и Балкана није основна тема англосаксонски медијавелисти обично за оно што им треба за историју Србије и Балкана користе Пурковића. То можда са научне тачке гледишта није најбоље решење јер су неки ставови Пурковића застарели али са политичке јесте јер тамо где нема Пурковића обично се намећу мађарски (што није толико страшно), бугарски (што већ постаје проблематично) па чак и албанкси историчари (што је обично катастрофално). Шта се деси када албански медеијавелсти постану главна референтна литература навешћемо на једном примеру. Дејвид Никол се сматра једним од два главна референтна аутора кад је у питању средњовековно наоружање. У свој књизи “Arms and Armour of the Crusading Era, 1050 – 1350, Western Europe and the Crusaders States” аутор за средњовековно оружје на Балкану користи већ познате радове Г. Шкриванића и Ђ. Петровић али за општу историју Блакана (вероватно намерно) користи само албанске ауторе. Тако ћемо у његовој књизи моћи да прочитамо како су Македонци постојали као нација у средњем веку непосредно пред долазак Османлија. У Босни су живели само католици и богумили. Власи су преци данашњих Румуна. Прва независна албанска држава се ствара 1190. године и траје до 1216. године а онда се ствара нова 1272. године. Босанска држава је за сво време свог постојања била изразито прозападно и анти православно расположена. Босни је била ближа Италија него Србија. Основу Душанове војске је чинило 15000 албанских коњаника итд. Премда ова књига говори о средњовековном наоружању она представља референтну литератур, практично обавезну у сваком озбиљнијем музеју Европе и њу обично користе кустоси историчари који нису баш најупућенији у средњовековну историју Балкана, а пошто је Никол референтни аутор сматрају да је оно што он пише проверено и тачно. Други референтни аутор на ову тему Американац Ewart Oakeshott у својим радовима користи за историју Балкана Пурковића. И наравно код њега имамо сасвим другу причу. Можда његови подаци о балканској историји нису баш “up to date” али би сасвим сигурно могао да прође код нас на испиту на факултету. У осталом његова тема и није средњовековна историја Балкана тако да је за његове потребе сасвим довољно оно што је написао Пурковић. Оваквих примера би могли навести велики број. И тако, на жалост, Миодраг Пурковић је из разноразних разлога још увек један од ретких представника српске медијавелистике у радовима англосаксонских аутора. Он може да послужи и као нека врста мерила за објективност аутора. Проверили смо више десетина радова англосаксонских медијавелиста у којима се говори, макар узгред, о средњовековној Србији. Ако се у раду аутор нигде не позива на Пурковића можемо слободно рећи да је рад мање више тендециозан, можда не као већ споменута Николова књига али у сваком случају са становишта српске медијавелистике неприхватљив. Ако има Пурковића сасвим је друга ситуација. И још нешто, само у радовима чија је основна тема средњовековна Србија поред Пурковића јављају се у већој мери и други српски медијавелисти, нарочито у последњој деценији.
Вратимо се Миодрагу Пурковићи и његовом раду као ангажованог историчара где је он то свесно и плански. Пурковић је свој научни рад у емиграцији започео једним кратким радом објављеним 1951. године у “The Slavonic and East European Review” у коме се осврнуо на датирање фресака у манастиру Сопоћани и питању да ли је Стефан Дечански старији или млађи син краља Милутина. То ће бити и последњи рад објављен у неком западном стручном часопису. Пурковић ће се у потпуности посветити писању у српској емигрансткој штампи и писању књига. Објавио је најмање 200 радова у емигрантској штампи. Пошто је немогуће набројати све његове радове навешћемо само часописе у којима је објављивао. То су: “Ослобођењеˮ Лондон, “Глас Равне Гореˮ, “Слободаˮ из Чикага, “Глас канадских Срба” Виндзор, “Слогаˮ из Перта, “Братствоˮ из Торонта, “Демократска мисаоˮ, “Савез земљорадникаˮ из Чикага, “Развигорˮ из Јоханезбурга, “Канадски Србобранˮ, “Гласник Српског историјског културног друштва Његошˮ из Чикага, “Савременикˮ Париз, “Глас Српске православне цркве у Западној Европиˮ, “Ваздухопловни гласникˮ из Лондона, “Зборник Удружења српских писаца и уметника у иностранствуˮ, “Наша речˮ Лондон, “Културно – литерарни прилог Удружења Југословена у Швајцарској за узајамну помоћˮ. Овај списак сигурно није коначан.
Поред писања у емигранској штампи почео је да објављује и књиге и то и оне “политички ангажоване” као и оне из средњовековне историје. Од оних ангажованих прву му је 1956. године објавио Српски народни универзитет у Чикагу. Била је књижица “Да ли се сећате?“ која је имала само 78 страна. Покрет Српских Четника “Равне Горе” објавио му је 1963. године књигу Рукосади у туђини.
Можда најзачајнији његов политички ангажован рад био је “Драгољуб Михаиловић - кратка биографија”, објављен у зборнику Књига о Дражи, књ. I, Avala Windsor, Canada, 1956. Реч је, у ствари, о зборнику Књига о Дражи, књ. I и II, објављеном 1956. године у Виндзору у Канади, у уредништву Радоја Л. Кнежевића. У овој књизи своје радове објавили су поред Миодрага Пурковића и: Радоје Л. Кнежевић, Живан Л. Кнежевић, Бранко Лазић, Радмило Грђић, Павле Мешковић, Драгослав В. Милосављевић, Александар Милошевић, Карло Новак, Адам Прибичевић, М. А. Пурковић, Миодраг Ратковић, Борислав Ј. Тодоровић, др Живко Топаловић, Звонимир Вучковић итд.
Рад “Драгољуб Михаиловић - кратка биографија”, представља прву биографију Драже Михаиловића урађену уз коришћење историјске методологије премда су аутору извори углавном били недоступни. У сваком случају Дражина биографија је урађена коректније од готово свих његових биографија рађених у Србији од 1990. године па до данас. Данашњи аутори имају изворе о којима је Пурковић мога само да сања али их користе крајње не селективно па добијају уместо научних биографије – тропаре који се у православној цркви пишу за свеце. Наравно има и оних аутора који и данас користе очигледно фалсификоване изворе да би доказали да је Дража “домаћи издајник”. Због свега овог и данас је Пурковићева биографија Драже Михаиловића незаменљива за стицање неког уравнотеженог виђења “ђенерала Драже”.
Пурковић, премда професионални историчар, без размишљања се одважио да пише о догађајима који су се догодили у непосредној прошлости и за које није постојала готово никаква историјска дистанца. Наиме, актуелна историја је област која се развила у Француској током последњих двадесетак година XX века. Дуго се сматрало да прави историчар треба да се бави неком темом са извесне временске дистанце и да не сме да се упушта у авантуру као што је изучавање актуелног историјског тренутка који је био препуштен новинарима и есејистима. Већ двадесетих година XX века Pierre Renouvin (Пјер Ренувен) није оклевао да пише књиге о Првом светском рату и о политичким и војним дешавањима, премда су многи актери и учесници још увек били живи, а страсти се нису стишавале (поготово у вези са одговорношћу за објаву рата). Међутим, предрасуде су дуго биле веома јаке; захтеви јавости као и идеја да историчари не могу да остану по страни када је реч о историји која управо настаје довели су до стварања Института за актуелну историју (l’Institut du Temps présent) који је сачинио програме истраживања и разматра питање који је ту улог а колики методолошки ризик код овакве историје. Као што видимо Пурковић је и овде био испред осталих у српској историографији.
Али не само у томе. Веома је интересантна књига „Политичка и културна историја Срба средњег века“, издање Српске православне епархије за западну Европу, штампану у штампарији „Острог“ у Химелстиру 1985. године јер се бави детаљима из живота који обично нису атрактивни у историографском смислу речи: шта се јело, како се шило и крпило, путовало, венчавало и сахрањивало, итд - дакле, обичан живот ван великих битака, пресудних догађаја, и свега онога што је лаицима интересантније. Овим је Пурковић постао претеча данас врло распрострањених књига о “свакодневном животу” у одређеном временском периоду. Посебно је значајно да је та књига написана још почетком седамдесетих година пар деценија пре масовне појаве оваквих књига.
Интересантно је да Пурковић није писао класичне политичке памфлете. Он је у свим својим радовима остајао историчар чак и онда када је његово политичко опредељење било очигледно. То се нарочито добро види у његовим радовима објављиваним у Ваздухопловном гласнику који је излазио у Лондону. У њему је писао на теме из историје Краљевине Југославије непосредно пред Други светски рат као и на теме из Другог светског рата. Можда је још значајнији његов допринос као рецезента и стручног редактора у овом часопису. Наиме он је сређивао текстове које је редакција добијала од сарадника (углавном војних лица) који нису били вични историјској методологији. Пурковић је те радове сређивао тако да задовоље макар минималне услове историјске методологије тако да могу да се користе било као извори (ако је била реч о сећањима) било као литература за даља истраживања.
Изгледа де је радио и на књизи о српским династијама због чега је сарађивао и са кнезом Павлом, крајем 1962. године, током своје израде родослова династије Карађорђевића.
Са историчарима из матице углавном је улазио у полемику у вези Босне и Црне Горе. Кад је реч о Босни он је своје вјерује најбоље исказао у једном раду објављеном у емигрантском часопису “Братство”, који је излазио у Торонту: “Не смемо да губимо из вида да је кроз цели 19. век жива жеља Србије била да се БиХ ослободе и уједине са Србијом. Сваки од нас мора да зна и то да каже, да и с леве и десне стране Дрине живи један исти народ... Ако све ово знамо, дужност нам је да о томе обавештавамо. Наша је света дужност да јасно и гласно кажемо да ове области где живе Срби нису спорне и да је њима место у саставу српске јединице, јер имају своју и историјску и етничку тапију. Срби морају, све до једнога, да стану на браник угрожених права и да виде да је ударац по глави брата ударац по рођеној глави. Могу Срби да се разликују у схватањима економског и друштвеног уређења земље, али сви морају да имају заједничке врховне интересе који морају да стоје изнад партијско-програмских. Срби ван угрожених територија имају да осете да се чупају делови њиховог сопственог тела и сложно да бране све што непријатељ жели да отме.” Касније је то више пута поновио а у већ споменутој књизи “Политичка и културна историја Срба средњег века” само је кратко и јасно навео “Друге две веће српске земље овде понеле су имена по рекама – Зета (Zenta) и Босна (Bosnia, Bosonia, Bosaina)”.
Миодраг Пурковић је писао и о многим другим темама које се могу убројити у ангажовану историју, међутим то остављамо за неку другу прилику јер то су теме које не могу да остану без коментара ако не другог а оно шта је стварно ангажована историја а шта класична академска историографија. А то већ излази из теме овог рада.

РЕЗИМЕ

Миодраг Ал. Пурковић је заробљен током Априлског рата. Заробљеништво је провео у логору Oflag VI S у Оснабрику, где је често заробљеницима држао предавања из српске историје. После капитулације Немачке, није желео да се врати у земљу. Од јануара 1947. до јануара 1948. године Пурковић је био запослен као припадник Грађанске службе безбедности у Оснабрику. На само почетку 1948. године прешао је у Велику Британију. По доласку у Енглеску, Пурковић је, најпре, краће време предавао историју Српске цркве у Богословској школи за српске ђаке у Дорчестер колеџу код Оксфорда. После овога је добио службу секретара Српске црквено-школске општине “Св. Сава”, у Лондону. На седници од 10. децембра. 1949. године Свештеничко братство у Лондону је донело одлуку о покретању црквеног листа. Лист ће носити назив: "Православље", а за главног уредника изабран је др Миодраг Ал. Пурковић.
Као благајник црквене општине у Лондону Пурковић је био веома ангажован у прикупљању средстава за прву српску цркву у Лондону. Захваљујући Англиканској дијецези у Лондону добијена је бивша црква Св. Коломба да српски свештеници у њој служе “све док Срба има у Енглеској”. Црква је освећена за Видовдан 1952. године. У лондонској Недељној школи, организованој при цркви за српску децу из Лондона, историју предавао је Пурковић који је врло често држао и часове српског језика. Пурковић се веома активно ангажовао и на формирању нове Западно европске епархије 1969. године. Пурковић је од оснивања епархије па до смрти волонтерски обавља дужност епархијског благајника.
Приликом оснивања Удружења српских писаца у иностранству (Association of Serbian Writers Abroad, AЅWA) 3. јуна 1951. године за првог председника Удружења изабран је Милош Црњански, за доживотног почасног председника Слободан Јовановић, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана управе Коста Павловић. Црњански се после две године повукао из Удружења, а за председника је дошао Миодраг Стајић. Рад удружења је, случајно или не, замро управо негде након смрти Миодрага Пурковића који је пред смрт постао и председник овог удружења.
Пурковића је и данас далеко најцитиранији српски медијавелиста код англасаксонских медијавелиста. Разлог је тај што је он најзаступљенији српски историчар у библитекама у Великој Британији, САД и Канади. Конгресна библиотека у Вашингтону има готово све његове књиге а слична је ситуација и са Британском библиотеком у Лондону. Ни један други српски историчар, ни приближно, се не може похвалити са таквим нечим. Далеко је најзаступљнији и у универзитетским библиотекама широм САД и Велике Британије. Пурковић је и најзаступљенији српски аутор у референтној Британској енциклопедији (Encyclopedia Britannica). У књигама у којима историја Србије па и Балкана није основна тема англосаксонски медијавелисти обично за оно што им треба за историју Србије и Балкана користе Пурковића.
Пурковић је свој научни рад у емиграцији започео једним кратким радом објављеним 1951. године у “The Slavonic and East European Review”. То ће бити и последњи рад објављен у неком западном стручном часопису. Пурковић ће се у потпуности посветити писању у српској емигрансткој штампи и писању књига. Објавио је најмање 200 радова у емигрантској штампи.
Поред писања у емигранској штампи почео је да објављује и књиге и то и оне “политички ангажоване” као и оне из средњовековне историје. Можда најзачајнији његов политички ангажован рад био је “Драгољуб Михаиловић - кратка биографија”, објављен у зборнику Књига о Дражи, књ. I, Avala Windsor, Canada, 1956. Реч је, у ствари, о зборнику Књига о Дражи, књ. I и II, објављеном 1956. године у Виндзору у Канади, у уредништву Радоја Л. Кнежевића.
Интересантно је да Пурковић није писао класичне политичке памфлете. Он је у свим својим радовима остајао историчар чак и онда када је његово политичко опредељење било очигледно. Са историчарима из матице углавном је улазио у полемику у вези Босне и Црне Горе.
Миодраг Пурковић је писао и о многим другим темама које се могу убројити у ангажовану историју, међутим то остављамо за неку другу прилику јер то су теме које не могу да остану без коментара ако не другог а оно шта је стварно ангажована историја а шта класична академска историографија. А то већ излази из теме овог рада.


A evo i pdf verzije sa naučnim aparatom

https://www.mycity.rs/must-login.png

online
  • Pridružio: 27 Avg 2018
  • Poruke: 3946

Elem, u nadi da je Eutropije još tu, dva pitanja. Teorijska, sa malo ličnog.

Koliko treba da se istoričar (diplomiran) angažuje (politički), da prestane da bude istoričar i postane publicista?

Koliko treba da prođe vremena da mladi istoričar može da kaže, starom mentoru, slušaj ovo što si ti ovde pisao ne vredi ništa, jer si i matodološki i faktografski pogrešio i ja ću to da javno ispravim?

Ovo drugo me zapravo i praktično zanima. Kada će da dođe trenutak da se reši (javno) očinstvo nad muškim detetom poznatim kao Stefan Nemanja i za još neke druge stvari, a koje smo spominjali na onoj temi o Slovenima.

Istoričari (diplomirani) i oni koji se tako osećaju (poluprofesionalci), izvolte. Ja ću nešto kasnije da napišem.

offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1268

A.R.Chafee.Jr. ::
Koliko treba da se istoričar (diplomiran) angažuje (politički), da prestane da bude istoričar i postane publicista?


Ja na ovu krizu ne bi krivio ljude ako rade dva posla paralelno. Publicista može da bude svako (You spin me right round baby right round...) , a dogod ista osoba doprinosi otkrivanju novih, bitnih i relevantnih istorijskih činjenica primenom naučnog metoda on se slobodno može nazivati istoričarem u odnosu na taj deo svog rada.

A.R.Chafee.Jr. ::
Koliko treba da prođe vremena da mladi istoričar može da kaže, starom mentoru, slušaj ovo što si ti ovde pisao ne vredi ništa, jer si i matodološki i faktografski pogrešio i ja ću to da javno ispravim?


To zavisi od 4 bitna faktora:
1) da li je mentor i dalje živ?
2) (if 1=yes) da li su u istoj sobi?
3) (if 2=no) da li mladi istoričar ima mentorov telefon?
4) if (3=yes) koliko vremena treba mentoru da se javi?

Pod uslovom da je mladi istoričar u pravu, ako mu se mentor posle konverzacije ne zahvali na ispravci, pruži ruku i čestita, mentor je na tu temu pao u publicistiku...

Ja bih napravio fuziju ta tvoja dva pitanja:
Posle kog vremena od svog poslednjeg doprinosa istorijskoj nauci čovek gubi pravo da se nazove istoričarem ako u međuvremenu štancuje samo publikacije?

Formalno verovatno nikad, mada pitanje da li je to dobra stvar u praksi.

offline
  • Robert von Miller
  • povjesničar, pedagog
  • Pridružio: 04 Sep 2012
  • Poruke: 2070
  • Gde živiš: Rijeka

A.R.Chafee.Jr. ::

Koliko treba da se istoričar (diplomiran) angažuje (politički), da prestane da bude istoričar i postane publicista?
.


Ovisi koliko mu netko da para da piše gluposti i ovisi koliko ga netko lako prevesla.

Premda osobno mislim da ih dosta tih istoričara koji postanu publicisti i nemaju faks, nego člansku iskaznicu pogotovo desnih stranaka

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

Izvinjavam se, mislila sam da je tema završena pa su me poslovi odvukli na neku drugu stranu. Žao mi je ako je neko malo duže čekao odgovor.
Uz preporuku mlađeg kolege pokušaću da moj jezik bude razumljiviji i primereniji forumskim razgovorima.

Pre svega jedna opaska:
ltcolonel ::“Живот који је остао незабележен није ни био вредан живљења” инсистира Платон. .
Nekoliko svojih radova počinješ koristeći ovu rečenicu (ili njene varijacije). Svaka čast tvojim recenzentima, ali ovo je faktografska greška i nije mi jasno kako te na to niko nije do sada upozorio.
Ovo nije Platonov citat.
Nešto slično je rekao Sokrat "neistražen život nije ni bio vredan življenja” i to u potpuno drugom kontekstu. Platon ju je samo naveo kao Sokratovu misao u svojoj verziji Sokratovog govora pred smrt
Ako nisam u pravu, ispravi me.


A sada, da se vratimo na suštinu:
ltcolonel ::Eutropije je tražio od mene da se izjasnim o odnosu istoričara i nacionalnog pitanja. Ja sam o tome pisao u zborniku radova "Miodrag Al. Purković - Život i delo"... .
Pažljivo sam pročitala dalji tekst, i moram priznati da nisam uspela da dokučim tvoj odgovor.
Podsetiću te da sam te konkretno pitala:Eutropije ::
Tačke našeg sporenja su različitosti u shvatanju uvođenja "nacionalnog" u struku. Koliko sam shvatila iz tvojih postova, ti braniš stav da istoričar može biti "nacionalno opredeljen" i to ne u pogledu izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti, nego u smislu "zastupanja nacionalnih stavova". Ja smatram da je to neprihvatljivo iz razloga koje sam već navela nekoliko puta. Volela bih da mi se pojasni zašto nisam u pravu.

Dakle, da li misliš da istoričar treba da zastupa nacionalne stavove ili ne? Ako to tvrdiš molim te da to obrazložiš.

Ovo što si pisao o Purkoviću svakako nije odgovor na to pitanje.
Zapravo i o tom pojmu "angažovani istoričar" koji koristiš imala bih mnogo da kažem ali ...
Ma zašto ne?
Kako istroičar uopšte može da bude "angažovan" (u smislu bavljenja strukom)? Stvarno bih volela da mi to pojasniš. Angažovanost u smislu u kome ti govoriš je potpuno nespojiva sa prirodom istorije kao nauke. Tokvil je govorio da se onda istoričar ponaša kao advokat na sudu koji iskrivljuje činjenice i navodi na pograšan put.

Ponavljam svoj stav da istoričar ne sme biti nacionalno opredeljen. Ako to jeste onda nije istoričar - jedno isključuje drugo.

A.R.Chafee.Jr. ::
Na tvoja pitanja stvarno nemam odgovor.
Znam da nisi zadovoljan ovim ali mislim da svako sebi određuje meru stvari.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 757 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 6 sakrivenih i 716 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, aramis s, boki199777, cikadeda, Drug pukovnik, dzoni19, Eyes Wide Shut, goxin, GreenMan, ikan, Kožedub, krunomiletic5, Kubovac, kuntalo, marsovac 2, MB120mm, mgaji21, milijarder, miodrag, nikoladgajic, nuke92, Oscar, Parker2, pera bager, racerx11080, Recce, Rote Baron, Skywhaler, suton, vathra, voja64, x9, zoranis