offline
- Vl veliki
- Počasni građanin
- Pridružio: 28 Okt 2007
- Poruke: 828
|
- 14Ovo se svidja korisnicima: lacko, djox, Milovan Dinic, sasans23, ray ban11, Toni, nradukic, azarakhsh, zixo, CHARLIE JA., respekt, kljift, Velibor Rado, Slobodarko
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Пре пар месеци Данко СВИК ВРС је у једном свом посту на ст.90 окачио следећи линк:
http://www.airwar.ru/history/locwar/bv/mig23/mig23.html
Заинтересовала ме је прича о упетреби Мига 23 на Блиском Истоку, па сам почео полако уз помоћ google да преводим текст. Ово није неки најсавршенији превод, али мислим да је довољно разумљив да би се схватила суштина текста. На пар места неке називе и имена нисам преводио већ сам их оставио како су били написани.
Миг-23 на Блиском Истоку
Од 1978. када је почела испорука МиГ-23МФ и БH чланицама Варшавског пакта, Бугарска је била прва земља која је примила ове авионе (више од 40 авиона у верзијама ловца и ловца-бомбардера, као и девет авиона за обуку), следиле су Источна Немачка (45 МиГ-23МФ и УБ и 30 МиГ-23БH) и Чехословачка (50 МиГ-23МФ и 40 МиГ-23БH). Следеће године МиГ-23МФ добили су Пољска (36 ловаца и 6 МиГ-23УБ), 1980. Румунија (32 ловаца и четири авиона за обуку) и Мађарска (16 МиГ-23МФ и четири МИГ-23УБ).
МиГ-23МС и МиГ-23БH нашироко су извожени у земље Трећег света, захвањујући добрим летним карактеристикама и релативно ниском ценом летелице. 1980. цена једног МиГ-23МС кретала се од 3.6 до 6.6 милиона долара, у зависности од степена пријатељство са земљом купцем. Поређења ради, израелски авион „Кфир“ Ц.2 (Kfir C.2) 1978. године вредео је 4,5 милиона долара, француски авион Мираж III (Mirage III) између 6,5 и 7,5 милиона долара (1983), Ф-16А - 14 милиона долара (1980), а једноставнији и јефтинији F-20 Тигар II очекивана цена за иностране купце била је 15 милиона долара (1985).
1974. МиГ-23 појавио се у Либији у верзијама МС, МФ, БH и УБ. Касније је испоручен и Алжирском РВ (66 МиГ-23МС, МФ, БH и УБ), Египту (45 МиГ-23МС и БH). Ирак 1974. добија 15 авиона МиГ-23МС, а касније још 30 МиГ-23МФ, МиГ-23МЛ и МЛД, као и око 80 МиГ-23БH и Миг-27). Сирија (око 170 авиона МиГ-23МС, МФ, МЛС, МЛД и БH). Након оштрог заоштравања совјетско-египатских односа, египатско РВ остало је без резервних делова за мигове 23 што је довело до привременог затварања базе Мерса Матрух. Касније су неки од ових авиона дати Сједињеним Државама и Кини. Моторе за њих планирао је да испоручи по скандалима познат руски концерн „АHТ“, али посао није склопљен.
Кинези су покушали да копирају МиГ-23, али прототип Ј-11 није доведен до сериске производње, иако су неки од његовх елемената (усисник ваздуха, склопиви подтрупни стабилизатор, и још неки делови и опрема) примењени на пресретачу Ј-8 II.
Сирија је 1982. године добила МиГ-23МЛ, Северна Кореја 1984, а 1985. ДДР и Чехословачка.
14 МиГ-23МЛД из састава Совјетске авијације били су стационирани у бази Камрань (Cam Ranh) у Вијетнаму, за потребе давања ловачке заштите базе.
До краја 1994. МиГ-23 налазио се у наоружанју алжирске авијације (више од 60 авиона МиГ-23МС, МФ, БН и УБ), Ангола (више од 80 авиона у различитим верзијама), Авганистан (више од 25 авиона), Бугарска (40 МиГ-23МФ, БН, и 9 УБ), Мађарска (16 МиГ-23МФ и 4 УБ), Вијетнам (30), Индија (130 авиона МиГ-23МФ и БН, и 165 МиГ-27Л „Бахадур“) Ирак (72 ловаца, ловца-бомбардера и 11 УБ), КНДР (60 МиГ-23МЛ и УБ), Куба (18 МиГ-23МС, 35 МиГ-23БН и два МиГ-23УБ), Либија (85 МиГ-23МФ, 38 МИГ-23БН и 15 УБ), Пољска (24 МиГ-23МФ и 4 МИГ-23УМ и УБ), Сирија (175 авиона МиГ-23МС, МФ, МЛД и УБ), Чешка (37 МиГ-23БМ, 35 МФ и 4 УМ), Етиопија (50 МиГ-23БН, МС и УМ), Јужни Јемен (25). Поред тога, 110 авиона МиГ-23МФ, МЛ, БН и УБ добила је Немачка након уједињења. Кина поседује два или три авиона МиГ-23, добијених од Египта (Кинези су пажљиво проучавали мигове и многе од његових конструкциских решења применили су на авиону Ј-8 II). Американци су такође од Египта добили неколико авиона верзија МС и БН и крајем 1970-их, послали су их у специјалне тајне ескадриле које су се бавиле тестирањем совјетских авиона (тамо су већ имали МиГ-17, МиГ-19 и МиГ-21). На једном од тих авиона срушио се чувени амерички пилот генерала Роберт М. Бонд (летео је у оквиру програма развоја Стелт авиона. Америчко ваздухопловство интересовало се за то како радари совјетских авиона реагују на „невидљиве“ летелице). Крајем 1980-их, Либија је неколико авиона Миг-23МС пребацила свом савезнику Судану. 1991. американци су од немачке добили неколико МиГ-23МЛ.
Пријем авиона Миг-23 код пилота и техничара није прошао са много радости. Уместо ранијих авиона 1. и 2. генерације, односно у поређењу са МиГ-21, Миг-23 био је сложенији, имао је недостатак поузданости система и опреме, као и извесна летна ограничења код ранијих серија авиона која су произилазила из употребе променљиве геометрије крила. Висока стопа несрећа МиГ-23С и МиГ-23М као и мања управљивост приликом маневрисања на подзвучним брзинама, у многоме се разликовало у односу на Миг-21 који је борбеним пилотима био знатно једноставнији за летење.
Међутим, историја ваздухопловства не познаје скоро ни један авион који је одмах био без грешака и који није захтевао вишегодишњи истраживачки развој и након увођења у наоружање (пример бомбардера Б-1Б чија је производња завршена 1989. а потпуну борбену употребу није достигао све до средине 1990-их).
Истинска вредност ваздухоплова не одређује се субјективним оценама пилота и оператера, већ практиком његове борбене примене. У том смислу МиГ-23 имао је много мање среће од свог претходника МиГ-21, који се добро показао на небу Вијетнама, за време Блискоисточних ратова 1967. и 1973. године, као и у индо-пакистанским сукобима 1966. и 1971. године. Први МИГ-23МС испоручен је Сирији за време интензивних борби са Израелом 14. октобара 1973. Авиони су били испоручени у растављеном стању, транспортним авионима Ан-12 који су летели рутом преко Мађарске. Вероватно је требало испитатати авион у борбеним условима, али нема информација о примени МиГ-23 у рату против Израела 1973. (вероватно да Миг није стигао да прикупи (састави авионе?) и пошале их у борбу до 24. октобра, када је рат завршен.)
Бојево крштење МиГ-23 доживео је раних 1980-их у Либану, где је тада дошло до сукоба између Сирије и Израела. У Либану је 1975. избио грађански рат између десничарских про-израелских група и левичарских снага које подржавају Сирију. Године 1976. у складу са одлуком Арапске лиге, у централни регион Либана улазе мажарабские снаге одвраћања (углавном сиријске трупе), а у марту 1978. Израел окупира југ. Под оваквим оклоностима дошло је до поновних ваздушних борби између сирије и израела.
Већину сириских авион који су у том тренутку били спремни за борбу чинили су авиони МиГ-21 Бис, добрих перформанси, али уз неопходно навођење са земље. Поред тога Сиријци су имали и авионе МиГ-23МС . Израел је 1978. добио најновије америчке ловачке авионе четврте генерације Ф-15А и неколико Ф-16А, а поседовао је и високо софистициранe авионe сопственог дизајна Кфир Ц.2 направљенe по узору на француски авион Mираж III (Mirage III).
Израелска авијација извршила је ваздушне нападе на палестинске избегличке кампове и притом „грешком“ бомбардује сиријске јединице, док је сиријска авијација пробала то да спречи. Међутим, околности нису биле погодне за Сирији: Долина Бека - главна област за борбу у ваздуху била је одвојена од Сирије планинским венцом, и ван домашаја сиријских радара. Били су започети радови на стварању радарске мреже изнад Либана, али то је изискивало неко време. Под оваквим околностима совјетски војни стручњаци саветовали су Сирицима да се уздрже од широке употребе авијације у Либану, али Генералштаб Оружаних снага Сирије наставио је са тврдоглавим слањем Мигова 21 на Либанско небо, без неопходних информација подршке са земље, због чега су трпели велике губитке у борби са израелским Ф-15А, навођених на циљеве уз помоћ авакс авиона Е-2Ц „Хокај“ (E-2C "Hawkeye"), који су патролирали изнад Средоземног мора. Неравноправност у ваздуху подривала је морал сиријских пилота, што је доводило до случајева превременог катапултирања одмах након пријема сигнала упозорења о захвату и праћењу авиона од стране непријатеља. Сиријски команданти углавном су покушавали да убеде совјетско руководство у неопходност да се Сирији обезбеди модернији авион и наоружање. Неко време Москва је уместо испоруке новог авиона у Дамаск слала бројне комисије које су анализирале искуства борбене употребе авиона у ваздуху...
Средином априла 1981. након још једне „грешке“ израелских пилота, у Либану је распоређена против-авионска ракетна бригада, против-авионски артиљеријски пук, два батаљона радио и два батаљона снага за ПЕД Сирије, као и опрема за њихову подршку. Израелци су поново покушали да направе „грешку“ међутим, изгубили су три авиона. 13. и 14 Маја про-израелске либанске оружане снаге уз подршку израелске авијације покренули су напад на планинску области Синаја, али напад „фалангистa“ је одбијен, а два израелска авиона Ф-15А оборена су сиријским ПВО системом Куб. Ескалација сукоба приморала је Совјете да у мају 1981. испоруче сирији 30 авиона МиГ-23МФ и БН. Одмах по пријему авиона Сиријци су почели са преобуком за нову опрему. У томе су им помоћ прижале групе стручњака из СССР-а, међу којима је био и један од заговорника рата у ваздуху В. Бабич. Требало је да се развију тактике за борбу у ваздуху МиГ-23МФ са најновијим непријатељским авионима Ф-15 и Ф-16. Задатак је компликовало одсуство поузданих података о авиону Ф-16 (симулације могућих акција прузете су на основу добро познате тактике авиона Мираж, дорађене за боље перформансе које су имали амерички авиони). Закључено је да МиГ-23МФ не може да иде у борбу један-на-један са Ф-15. Успех се може постићи само добро испланираним оперативним поступањем групе мигова по одређеном сценарију. У случају “ванредне” ситуације пилотима се препоручује прекид извршења задатка и повратак кући.
Израел је наставио да одржава превласт у ваздуху стално купујући ново америчко наоружање авионе Ф-15А, Ф-16А као и Е-2Ц (до средине 1982, израелска авијација имала је 48 Ф-15А и 75 Ф-16А). То је дало могућност генералуштабу Израела да спроведе офанзивну операцију „Мир за Галилеју“ чији је циљ био излазак на обалу Средоземног мора на прилазима Бејруту, уништење палестинских логора и окруживање сиријских снага у долини Бека.
У Галилеји на југу Либана, до лета 1982. завршено је са концентрацијом 91. 210. 252. и 162. оклопне дивизије, као и две бригаде израелске војске. 6. јуна шест Палестинских кампова претрпели су масовне ваздушне нападе, а истовремено механизоване јединице отпочеле су напад на палестински батаљон. У долини Бека против палестинских екстремиста наступила је 91. оклопна дивизија ојачана паравојним снагама „Нахал“.
Убрзо у борбу ступају и сиријске снаге са три тенковска батаљона, оклопном дивизијом, „командосима“ и мобилним ПВО системом Оса-АК. Главне сириске снаге у Либану - три дивизије у првом и две у другом ешалону до почетка рата били су у резерви, а на челу била је осматрачка (извиђачка?) јединица са лажним тенковима, топовима и ПВО системима направљеним од шперплоче и на надувавање, са уграђеним топлотним имитаторима који су уверњиво дочаравали ИЦ одраз правих објеката. Ови циљеви нашли су се први на удару израелских ваздушних снага и артиљерије. Осмог јуна почело је форсирање реке „Захрани“.
Ескадрила ловаца-пресретача МиГ-23МФ најсавременији борбених авиона у сиријском ваздухопловству кренула је у акцију 6. јуна. Првог дана рата два Мига пресрели су израелску безпилотну летелицу BQM-34 “Firebee” која је летела над долином Бека. Уништена је ракетом Р-23 коју је лансирао капетан „Закарија“ са удаљености од 11км, али приликом повратка на аеродром сириски ловци били су нападнути од стране израелских пресретача Ф-15А навођених авакс авионом Е-2Ц који је кружио ван домашаја сириске авиације. Енергичним маневрисањем сириских пилота како би изашли из захвата радара израелских ловаца, максимално смањење стреле крила, нагло повећавање брзине и смањивањем висине успели су да се одвоје од ловаца који су их пратили. Још два покушаја пресретања бпл BQM-34 “Firebee” завршена су без успеха. Ракета лансирана са Мига-23МФ на циљ удаљен 16-18 км промашила је.
Седмог јуна почела је велика ваздушна битка између Сирије и Израела. Израелски авиони почели су да врше масировина бомбардовања сиријских војних положаја у долини Бека. По правилу, њихов борбени поредак састојао се из ударне групе коју су чинили авиони Ф-4 „Фантом“ (F-4 “Phantom”), Кфир и А-4, а ловачку заштиту пружали су авиони Ф-15 и Ф-16. Такође, АВАКС авиони имали су улогу ваздушно-командног центра који је летео ван домашаја непријатељских ловаца. Често се саставу прикључивао и Боинг 707 (ПЕД?) који је летео над средоземним морем дуж обале Либана. У складу са тактиком предложеном од саветника из Совјетског Савеза, на задатке пресретања подижу се три или четири МиГ-23МФ, приближавање непријатељу одвија се у згуснутој борбеној формацији (растојање између авиона мора бити што мање како би на екрану радара авакса три или четири Мига изгледали као један авион). Прелаз у напад почиње издвајањем дела авиона из групе и њихово спуштање на екстремно мале висине, тако да остану невидљиви за Израелце. Други део групе има улогу мамца, доводећи непријатељске ловце под изненадни удар изведен одоздо на горе. Израелци су такође разрадили тактичку изненађења (сличну као што су разрадили сиријски и совјетски стручњаци) подметањем мамца који није био Ф-15, већ лакши Ф-16, који је летео на малој надморској висини, навођен на циљеве са командног Е-2Ц. Претпостављало се да најновији ловачки авиони имају могућности да маневрисањем избегну ракетни напад. Пред напад, пар Ф-16 раздвоји се покушавајући да Мига укљеште односно увуку у „сендвич“ маневар и тако наметну мање покретним сириским авионима блиску ваздушну борбу. У таквој ситуацији, МиГ-23МФ имао је две опције у даљњем сукобу: Да изађе из борбе и врати се кући или да максимално смањи угао крила и да искористи предност у брзини и добре карактеристике убрзања покушавајући да се одвоји од Ф-16 и нападне циљ. Међутим, у том случају Миг долази под ракетни удар Ф-15, који је чинио други ешалон. Другог дана рата, три МиГ-23МФ (пилоти Халляк, Саид и Мерза) напали су авионе Ф-16А, који су били у првом ешалону израелске борбене групе. Прве израелске авионе на удаљености од 25 км открио је капетан Мерза. Са удаљености од девет километара лансирао је ракету Р-23 и уништава први Ф-16. Друга ракета капетана Мерза са седам киллометра обара још једног непријатељског ловца, али након изласка из напада сириски авиона бива и сам погођен ракетом, након чека се пилот катапултирао. Дакле, 7. јуна, одиграла су се три историска догађаја: Прва победа Мига 23 над непријатељским ловцима у ваздушној борби, а такође и прво обарање авиона Ф-16 и МиГ-23 (Израелски медији известили су само о уништењу Мига, али су прећутали сопствене губитке).
Осмог јуна пар авиона МиГ-23МФ поново се сукобљава са Ф-16. Мајор Хау, лоцира мету на удаљености од 21 км, а на удаљености од седам километара лансира ракету Р-23, али након погодка, други Ф-16 лансира на сириски авион ракету Аим-9 Сајдвајндер (AIM-9 “Sidewinder”). Пема сириским изворима тог дана оборена су три израелска авиона, од којих су два била Даглас А-4 Скајхоук (Douglas A-4 Skyhawk) оборени од стране МиГ-21. Сирија је изгубила три авиона. Два МиГ-21 и један МиГ-23МФ, оборених од стране Ф-15А. Израелци су известили само о рушењу четири авиона типа Миг. До јутра 9. Јуна на северној обали реке Захрани развијао се напада групе израелских оклопних снага који је почео у зору, уз снажну подршку из ваздуха и артиљеријског напад целом широм фронта. До тада, Сиријци су изашли са својих резервних положаја и припремили се за одбрану. Започела је једна од највећих битака у последње време у којој су обе стране учествовало више од 200.000 људи, 900 авиона и 3.000 тенкова и борбених возила пешадије. Израелске снаге нису успеле да се пробију кроз Сириску одбрану, а у ноћи 9. на 10. Јун, под надзором совјетских стручњака организован је јак артиљериски контранапад који је нанео велики губитке израелцима.
Интензивирањем ваздушних борби 9. јуна два МиГ-23МФ, којим су управљали пилоти Дибом и Саидом напали су групу ловаца Ф-16. Оборен је један авион (пилот Дибом лансирао је ракету Р-23 на релативно малој удањености од само шест километра, али након тога и његов авион оборен је у блиској ваздушној борби, вероватно ракетом Sidewinder). Од тог дана Израелци су почели са применом активних мера за ометање радара МиГ-23МФ, и командног система радио вођења. То је значајно смањило домет откривања израелских борбених авиона од стране сиријских ловаца, као и отежало вођење (ракете на циљ или навођење авиона на циљ).
Пар МиГ-23МФ (пилоти Нахаз и Зено) уништили су 9. јуна још један Ф-16. Током борбе вођа групе пилот Нахаз открива циљ на удаљености од девет километара и у почетној фази ваздушне битке успешно лансира ракету са удаљености од пет киллометра, улази у догфајт и након изласка из борбе погађа га израелска ракета.
Чести израелски ваздушни напади на положају сиријских снага у долини Бека и отежано коришћење мобилног система ПВО Оса-АК (због планинског терена) приморао је сиријску команду да авионима МиГ-23МФ почну патролирање ваздушним простором над долином. Ипак, авиони нису имали радарско навођење са земље (сиријски радари нису могли да контролишу ваздушни простор због планинских масива који окружују долину) и постали су лак плен Израелских Ф-15А, који су били навођени помоћу АВАКС авиона и изненадно нападали непријатељске авионе са мале висине (радар МиГ-23МФ имао је ограничене могућности у откривању циљева који лете на малим висинама). Деветог Јуна са борбеног лета није се вратио МиГ-23МФ, а пилот Софие погинуо је. Услед лошег односа у ваздушној борби други пилот сириског мига Јасин морао је да напусти борбу. Према сведочењу пилота израелски напад био потпуно изненађење за њих.
Истог дана у борбу су ушли и два фронтовска ловца МиГ-23МС. Пилоти Томи и Али, ракетама Р-13М и Р-3С напали су групу израелских авиона Ф-4 Фантом (F-4 Phantom). Оборен је један Ф-4Е, али након изласка из напада и сами су постали плен непријатеља (вероватно савршеног тандема Ф-15 и Е-2Ц). Према сиријским изворима тај дан у ваздушним борбама уништено је шест израелских авиона: два Ф-15А, два Ф-16А, један Ф-4 и један Кфир. Сириски губици износили су 12 авиона: четири МиГ-23МФ , два МиГ-23МС и шест МиГ-21МФ (Израелци су објавили да су оборили 22 непријатељска авиона).
Десетог јуна битке у ваздуху достижу врхунац. Тај дан на либанском небу борило се до 350 авиона обе зараћене стране. Сиријци су изгубили 22 авиона (углавном МиГ-21), израелски губици износили су 10 авиона (укључујући најмање три Ф-15А и један Ф-16А). Поред тога ловци Ф-16А успели су да униште и три хеликоптера Ми-8.
До јутра 11. јуна израелска офанзива заустављена је на свим фронтовима, а иницијатива је прешла у руке сиријске команде. До тада сиријско ваздухопловство извршило је 958 летова, оборена су 23 израелских борбених авиона, a jош 27 авиона уништено је од стране ПВО. Сириске копнене снаге уништиле су 160 израелских тенкова, више од 10 артиљериских и ракетних ПВО батерија. То је довело до повољне ситуације за контраофанзиву. Сиријци су почели са припрема за контранапад. 47. и 51. тенковска бригада и четири пука командоса напало је крило непријатеља дуж обале Средоземног мора на прилазима Бејруту.
Једанестог јуна пар МиГ-23МС (пилоти Хеират и Заби) ракетама Р-13М и Р-2С извршили су пресретање и уништење авиона Ф-4Е, али овог пута два МиГ-23МС после успешно изведеног напада нису успели да изађу из борбе и оба авиона су оборена (сиријски пилоти успели су да се катапултирају). Тог дана Сиријци су оборили три Ф-4, а изгубити су два МиГ-23МС и четири МиГ-21МФ (Израелци су објавили да су оборили 18 сириских авиона различитих типова).
Предвиђајући војни пораз Израела, САД биле су приморане да активирају напоре за смиривање сукобљених страна. Десетог јуна у Дамаск долази лични изасланик председника Регана - Ф. Хабиб и амерички државни секретар Шулц. У исто време Израелци су покушали да преокрену борбу у своју корист, вршећи масовни напад на сириске системе ПВО у долини Бека. У 16.30 када је америчка делегација напустила Дамаск, израелски „Фантоми“ специјално опремљен за тражење и уништавање система ПВО, кренули су у нападе заједно са авионима Ф-16А који су изводили снажана бомбардовања и ракетирања сириских ракетних положај. Успешном нападу у многоме је допринело масовно коришћење мини БПЛ, које су служиле да открију положаје непријатељских против авионских батерија односно привуку на себе дејство ПВО. Акције израелске авијације, као и политички притисак САД имао је морални и психолошки утицај на сиријско руководство. Упркос саветима совјетских инструктора, уверени у победу Сиријци прекидају контранапад. То је додатно ојачало израелске снаге и 11. Јуна у осам сати ујутро 7-8 ловац-бомбардер Ф-16А под заштитом Ф-15А извршило је снажан удара на заустављене трупе сириске војске. Сиријци су претрпели тешке губитке, а 47. бригада је готово у потпуно уништена. Истовремено Израелци су започели напад, покушавајући да заузму аутопут Бејрут-Дамаск, али је тај напад пропао уз велике губитке.
Као резултат тога по савету совјетских стручњака 3. оклопна дивизија врши контранапад на израелску 210. Тенковску дивизију у коме је она била поражена и присиљена па се повуче 18-20 км од аутопута. За овај успех били су заслужни одлични сиријски тенкови Т-62 и Т-72 у односу на израелске тенкове М60 и Центурион (Centurion). Међутим, Сирици су одлучили да не наставе даље са успешним операцијама. Под притиском Американаца, (шатл диплонатија тандема Шулц и Хабиб који 11. јуна поново долазе у Дамаск) који гарантују да ће Израел за 10 дана да повуче трупе из Либана и отпочети преговоре са Сиријом око Галилеје. Сириски председник 11. Јуна у 12:00 наређује обуставу борби.
Проценом резултата употребе авиона МиГ-23 у Сирији, треба одати признање на борбеној ефикасност сириски ескадрила, опремљених пресретачима МиГ-23МФ. Од 6 до 11 јуна извршена су 52 борбена лета и седам ваздушних борби. МиГ је из сукоба на небу Либана изашао са резултатом 5:6 а поред тога уништена је и једна БПЛ. Значајно лошије показао се фронтовски ловац Миг-23МС који је оборио само два „Фантома“. Притом Сиријци су изгубили четири летелице овог типа.
У суштини ловци ваздухопловних снага сирије од 6. до 12. јуна (када је званично потписан споразум о прекиду ватре) уништили су у ваздушним борбама 42 израелска борбена авиона (укључујући најмање пет Ф-15 и шест Ф-16), као и једну беспилотну летелицу. Изгубили су 47 авиона (четири МиГ-23МС, шест МиГ-23МФ, 26 МиГ-21бис и 11 МиГ-21МФ). Поред тога, израелски Ф-16А уништили су и седам ловаца-бомбардера Су-22М.
Неке предности израела у ваздушним борбама (осим разлика у борбеним способностима авиона) могу се објаснити коришћењем АВАКС летелица, применом тактике електронског ратовања, боље спроведене тактике употребе ловачких авиона, као и бољом обуком израелских борбених пилота. Осим тога, израелски посматрачи приметили су и низак морал сиријских пилота, од којих су неки летели „као да су очекивали да ће бити оборени“ (узгред, последња изјава више спада у област „психолошког ратовања“).
Оцењујући резултате борбене употребе ловаца у борбама над долином Бека, "високи израелски војни командант" (остао је анониман) у интервјуу часопису “Flight International”, дотакавши се теме о Мигу 23 изнео је следеће мишљење: „Совјетски авиони су веома добри, судећи по ономе што знамо о њиховим могућностима и што смо видели у пракси. Међутим, њихови пилоти често нису дејствовали онда када је требало и тамо где је било потребно."
Сумирајући укупне резултате борби у Либану, главни војни саветник у сирији Григорий Яшкин написао је: "... Сиријске јединице које су учествовале у борбама, не само да нису изгубиле своју способност за борбу, већ напротив ојачали су веровање у своју снагу, уверили су се у поузданост и супериорности совјетског оружја које је било у њиховим рукама". Међутим, негледајући на повољан исхода борбе који је био за Сирију од 9-11 Јуна, САД су успеле да постигну изузетну победу у "психолошком рату", успешно спроводећи масовну пропагандну кампању усмерену пре свега против Совјетског Савеза. Подаци о губицима у Јунском рату објављени у Израелу, где је тврђено (иако није званично, али са информацијама од неименованих али „добро обавештених Израелских званичника") да су у ваздушним биткама уништена 102 сириска ваздухоплова уз губитак само једног свог авиона који је оборен ватром са земље, што јасно представља чисту пропаганду. Међутим, о исходу рата у Либану "међународна заједница" зна скоро искључиво из извештаја америчких и западно-европских новинских агенција, које су у потпуности пеносиле информације добијене из израелских извора. Није ни чудо што су Израелци - мајстори пропаганде и психолошког ратовања - најблаже речено "умањили" су сопствене губитке, а преувеличали губитке нанесене непријатељу. На крају рат је рат, и сваки историчар зна да су информације "Совјетског информ бироа" или амерички оперативни извештаји о борбама са Јапаном – мало веродостојан извор за проучавање рата од 1941-1945. Међутим, САД користиле су најмоћнију пропагандну машинерију света да би дискредитовали Совјетски Савез пред својим савезницима, и да би на светском тржишту промовисали своју авио-технологију, а посебно ловца Ф-16 који је представљен као озлоглашени "убица мигова". У тим околностима, израелски тријумф, вешто је употребљен у САД, као велики поклон произвођачима авиона "штo је добро за Генерал Динамикс (General Dinamics) добро је и за Америку"! Међутим, треба напоменути да су западни стручњаци испитивали израелске податке, тако је др. Дж. Чорба, председник Вашингтон Центра за међународну безбедност, именован од стране америчке владе посетио Израел након завршетка сукоба. Он је одбио да пружи било какве детаљне информације о новом америчком наоружању. Покушаји совјетске власти да преко агенције ТАСС оспори израелску верзију о борбама у Либану и да "сачува образ" домаће ваздухопловне индустрије није успео. Извештаји су закаснили и били су невешто изведени. Извештај новинске агенције Тасс, од 15. августа 1982: „Током борби над долином Бека од стране сириских снага уништено је око 70 Израелских авиона, укључујући и неке нове типове летелица“. Тај извештај прошло је готово незапажено и у иностранству и у СССР-у, где су коментатори међународних збивања наставили са уобичајним коришћење западних извора.
Резултати овог "пропагандног пораза" готово одмах утицали су на извоз авиона МиГ-23. У лето 1982 Република Перу (која је раније куповала совјетску војну технику: Су-22, Ми-24, Ми-8, систем ПВО С-125) преговарала је око куповине партије ловаца МиГ-23. Али после борби у долини Бека заинтересованост Перуанаца за куповину Мигова видно је ослабила. До поруџбине на крају није ни дошло. Међутим, ни американци нису успели да продају своје авионе Ф-16/79, јер је Перу предност дао француском Миражу 2000. Безуспешно су завршени и пеговори око продаје мигова Аргентинском ваздухопловству (које је претрпео велике губитке током Фокландског рата), као и Финској која је раније била оријентисана на куповину Руског наоружања.
Међутим, затишје у Либану није дуго трајало. Када се опоравио од пораза и завршио прегруписавање, 18. јула Израел је прекршио прекид ватре и на небу је наставњена ваздушна борба. Убрзо након тога, израелска војска покушала је поново да пробије сириску одбрану у области аутопута Бејрут-Дамаск масовним тенковским нападом. У тим околностима, Сирији је хитно из Совјетског Савеза ваздушним путем послато 120 лансера против тенковских ракета "Фагот" као и неопходну залиху ракета. Ови лансери монтирани су на сириске џипове и одмах су били послати у борбу. Ефекат није изостао, за неколико дана "Фагот" је уништио више од 150 тенкова. Израелски напад био је поново одбијен. За ово време у ваздушним борбама изгубљено је неколико авиона и Сирије и Израела, укључујући један МиГ-23.
У августу 1982, донета је одлука да се Сирији испоручи нови контигент совјетске војне опреме, који је укључивао: 50 авиона МиГ-23 у верзијама МЛ и МЛА, нове побољшане ракете ваздух-ваздух Р-24, пресретаче МиГ-25ПД, као и муницију, експлозив и бомбе велике разорне моћи којим су наоружавани ловци бомбардери МиГ-23БН и Су-22М. То је допринело повећању квалитета и промени односа снага у корист сириског ваздуопловства.
Средином септембра према обалама Либана почели су да се групишу бродови америчке, Енглеске, Француске и Италијанске ратне морнарице. САД упутиле су ултиматум Сирији да напусти Либан. Као одговор на то у јануару 1983. године, у Сирију су почели да стижу совјетске трупе (углавном ПВО). 23. јануара први совјетски против авионски ракетни пук био је распоређен у области Думейре (близу Дамаска). Конкретно, Сирији је испоручен ракетни систем ПВО С-200 чији је максимални домет 200 км. Даље погоршење односа између сукобљених страна довело је до успостављања поморске блокаде Либана 4. децембра 1983. коју су спровеле америчка, британска, француска и италијанска морнарица. Са америчких бродова из топова калибра 406-мм отворена је артиљериска варта на сиријске положаје у централном Либану и у области Санины, а израелска авијација наставила је са бомбардовањем у долини Бека. Међутим, покушаји Израелца да избаце сириске снаге завршени су неуспехом и са великим губицима. Такође били су приморани да се повуку на обалу реке Литании. Као одговор на гранатирање својих положаја од стране НАТО бродова, Сиријци су извели ракетно бомбардерски напад на групу бродова у райне Джуния, што је приморало британске и италијанске трупе да се повуку на Кипар. Сириска ПВО оборила је девет америчких авиона Ф-14А "Томкeт" (F-14 “Tomcat”), А-6Е "Интрудер", (A-6 “Intruder”) као и два
француска авиона Супер Етaндард (Super Etendard). Према Совјетским проценама ракетама С-200 на максималној удаљености изнад Медитеранског мора уништен је и авакс Е-2Ц, као и три америчке извиђачке БПЛ BQM-34 “Firebee”. Четвртог октобара у борбу први пут је ступио и најновији Миг-23МЛ који је оборио два израелска Ф-15А.
Нешто касније они су оборили још један Ф-15 и један Ф-4. Ефективни контранапади и успешна ваздушна борба МиГ-23МЛ против Ф-15А охладила је одлучност Американаца да настави са притисцима на Сирију. Међутим, војни успеси Сиријаца довели су до настанка "маније величине" па је Совјетски Савез неколико пута морао да "хлади" амбиције свог савезника, који је почео да прети ракетним нападима на Израел (што би могло да доведе до ескалације сукоба између Совјетског Савеза и САД). На крају успело је да се дође до политичког решења у Либану и оружани сукоби између Сирије и Израела постепено су престали (последња ваздушна борба изнад Либана догодила се 1985. Израел је објавио да је изнад Јужног Либана уништио два МиГ-23. Сирици нису потврдили ову информацију).
Према томе, током ваздушних борби на Блиском истоку од 1982 до 1985. МиГ-23 уништио је 12 непријатељских авиона (укључујући најмање пет Ф-16 и Ф-15 и три БПЛ), губитак Мига износио је 11-13 авиона, што и није тако лош биланс обзиром да су Мигови намењени извозу били посебно "деградиране" верзије, које су ушле у сукоб са најмодернијим америчким ловцима 4. генерације, којим су управљали можда и најбоље утренирани пилоти на свету.
У борби у Либану, током 1982-83. Миг-23 показао је да има и предности и недостатке. Предности су биле велика брзина и могућност убрзања, приближних карактеристика најбољег ловца израелске авијације Ф-15А која омогућава да изводи брзе нападе и да изађе из борбе великом брзином када су му крила у максималном склопљеном положају (по мишљењу неких западних експерата, МиГ-23, са вештим пилотом био је у стању да успешно изведе напад, а онда изађе из борбе са било којим страним ловцем). Извесне шансе за преживљавање Мига дају и способност релативно брзог лет на малој висини, са крила подешеним у положају максималне стреле. Ловци Ф-15 и Ф-16 са малим специфичним оптерећењем крила приликом испитивања на терену имали су исувише јаке турбуленције. Такво летење изгледало као "Вожња по калдрми" и то нису могли дуго да издржe чак ни добро утренирани пилоти.
У исто време, Миг-23 (чак и његова последња модификација МИГ-23МЛ) у поређењу са Ф-15 био је инфериоран у односу максималне и минималне дозвољене брзине (узгред, супериорност Ф-15 по брзини била је теоријска. У пракси Ф-15 не може да пређе 2.3 М). Највећа мана Миг-23 била је слабија маневарска способност у односу на најновије америчке авионе. До брзине од 1.200km/h МиГ-23 имао је мање оптерећење од Ф-15, а самим тим и мању угаону брзину скретања и дуже време заокрета. Слабост Мига у односу на америчке авионе по питању сталне угаоне брзине заокрета (при V = 900km/h) била је различитих вредности од 2° до 6° у секунди. Међутим, при брзинама од преко 1.200km/h предности је постепено прелази у корист Мига. Инфериорност Миг-23 у односу на Ф-15 била је и у могућности пењања под углом од 45°, и маневрисања са просечном оптерећењем на граници максималних вредности. Ово је омогућило Ф-15 да у борби постепено стекне надмоћ у снази (брзини и висини). Потребна брзина МИГ-23 приликом уласка у вертикални маневар била је нешто већа него код Ф-15.
Максимална висина улаза у петљу Hестерова за МиГ износила је 4000 м, а за Ф-15 - 7,000 м, при чему је горња тачка вертикалног маневара МиГ-23 била мање брзине него код Ф-15.
Одређене предности у односу на МиГ-23МФ (посебно МиГ-23МС) поседовао је радарски систем америчког авиона. Међутим, могућности радара модернизованих авиона МиГ-23МЛ и Ф-15А са радаром АН/АПГ-63 биле су приближно једнаке. Ф-15 је могао да открије Мига 23 на максималној удаљености од 100-110км (при углу од 90°). МиГ-23МЛ могао да открије Ф-15А (под истим условима) на удаљености од 90-95 км. Радари оба авиона имали су могућност откривања нисколетећих циљева. Иако је површина захвата радара АН/АПГ-63 по углу азимута дупло већа у односу на површину коју захвата радар РП-23(+/-60° у односу на +/ -30°.) Резолуција по угаоним кординатама код совјетског радара је 1,5 пута боља него код америчког авиона (то је давало могућност да се сакрије прави број Мигова који лете у згуснутој формацији).
Теоретски, ако упоредимо карактеристике авиона Ф-16А објављене почетком 1980-их, са подацима МиГ-23, супериорност америчког авиона у блиској борби са Мигом (угаона брзина заокрета, карактеристике убрзања и вертикални маневар) треба је да буде још импресивнија од Ф-15А. Међутим, резултати из борби у долини Бека говоре супротно. Ф-16А, за разлику од Ф-15 није могао да избегне нападе МиГ-23МФ. Осим тога, откривено је да поједине карактеристике (посебно убрзање) последње модификоване верзије МиГ-23 не само да су једнаке, већ и у неким сегментима и боље у поређењу са америчким авионом. До ових разлика дошло се упоређивањем пропагандних могућности које су изношене у светској ваздухопловној литератури са реалним борбеним могућностима Ф-16А. Тако је објављено да је нормална полетна маса Ф-16А {са две ракете АИМ-9 "Сајдвајндер" (AIM-9 “Sidewinder”) и без додатног резервоара за гориво} нешто изнад 10 тона. Према објављеним подацима потисак мотора при накнадном сагоревању износио је 11340 кг што је давало однос потисак-тежина више од 1,1 а специфично оптерећење крила износило је 370 кг/м² (код МиГ-23МФ ове перформансе биле су 0.8 и 440 кг/м²). Права нормална полетна тежина Ф-16 испоручених Израелу прелазила је 11.000 кг, а максимални потисак мотора при форсажу био је само 10.800 кг. То је био разлог због чега су израелци одмах почели да унапређују своје Ф-16А који у својој основној варијанти нису у потпуности испуњавали захтеве по питању наоружања, уграђене опреме и система за заштиту. Ове дораде проузроковале су неминовно повећање тежине авиона. Као резултат тога нормална полетна маса ловца била је приближно 12000 кг, што је довело и до промене особина, тако да је однос маса-потисак био 0,9 а специфично оптерећење крила 430кг/м², односно перформансе америчког ловца биле су скоро изједначене са Миг-23МФ, а да не говоримо о лакшем Миг-23МЛ. Интересантно је напоменути да за разлику од "пропагандне кампање" компаније General Dinamics, произвођач авиона Ф-15 McDonnell Douglas - увек је даваo прилично тачне информације о својим авионима. Процене борбених способности Ф-15 од стране ваздухопловних стручњака скоро су у потпуности потврђене у сукобу 1982. Ова компанија показала је савесност приликом давања информација о борбеној употреби својих авиона, износећи информације да су у периоду од 1979. до 1982. авиони Ф-15А израелског ваздухопловства оборили 56,5 авиона сириског РВ (обарање једног МиГ-21 - Ф-15 дели са Кфиром). Ови извештаји поклапали су се са подацима сиријске војске. У исто време компанија Џенерал Динамикс известила је о 45 победа својих авиона над миговима. Те победе већином су биле само на само папиру, односно чак половина победа Ф-16 не постоји. У заливском рату током зиме 1991. године, авиони Ф-15 америчког ваздухопловства и РВ Саудиске Арабије према америчким подацима оборили су 33 од 38 оборених непријатељских авиона, док пилоти авиона Ф-16 нису остварили ни једну победу иако су извели највећи број борбених летова.
Одређене тактичке предности израелским авионима Ф-15 и Ф-16 давала је значајно боља прегледност из пилотске кабине (у једној од западних часописа МиГ-23 назван је "ловцем са погледом као из оклопног транспортера"). У исто време, Миг је имао систем аутоматском командног навођења "Лазур" (такав систем нису имали Ф-15 и Ф-16) и теоретски могао је да обезбеди одређене предности сиријским авионима у организовању током ваздушних борби. На почетку борби у долини Бека, земањска опрема испоручена из СССР-а није била пуштена у рад, такође ни сириско особље није било обучено за руковање њом. Сирија није стигла да ваздушни простор изнад Либана покрије радарском мрежом, а поред тога Израелци су успели и да униште сириски командни центар за навођење авиације који је био распоређен у Либану.
По питању ракета средњег домета, америчка ракета АИМ-7Е "Врабац" (AIM-7 “Sparrow”) била је супериорнија у односу на цовјетску ракету Р-23Р којом су били наоружани Мигови 23МФ (МиГ-23МС није носио ракете средњег домета). Поред већег домета (33 км у односу на 23км на великим висинама, 16 км према 9 км на малим), амерички пројектил могао да погоди маневришуће циљеве са већим оптерећењем (7 у односу на 5) и у ширем опсегу курса углова (можда ширем опсегу углова захвата циља). Миг-23МФ је био тако направљен да је било тешко користити оружја средњег домета, односно био је дуг и компликован поступак припреме за лансирање ракета Р-23. Тако је један од пилота МиГа донео из борбе одличне слике Ф-16, снимљене на филму кинофотопулемета (камере нишана), на којима се види Израелски ловац који је из страха побегао, Сиријски пилот није успео правилно (или на време) да припреми оружје и лансирана ракета је "бачена у воду" (није захватила циљ). Појавом Миг-23МЛ у сиријском ваздухопловству наоружаног ракетама Р-24 израелска супериорност у гађању циљева на средњој удаљености у потпуно је елиминисана. Ракете Р-24 и АИМ-7Ф биле су скоро једнаких борбених перформанси.
Нека предност мига била је у опремању ракетама средњег домета Р-23Т са ИЦ навођењем на циљ, као и топлотни трагач уграђен на трупу авиона.
Ако је за време борби у долини Бека Израел поседовао боље ракете средњег домета, по питању ракета кратког домета Миг-23МФ и Миг-21Бис били су у предности са ракетом Р-60 и Р-60М. Оне су биле ефикасније од најновијих америчких ракета АИМ-9Л "Сајдвајндер", које су са великим успехом користили и Британци у Фокландском рату. Конкретно, дефинитивну предност у блиској борби пилотима мигова давало је систем предстартног захвата ракетне, проширена зона могућности лансирања ракете на малој удаљености од непријатељског авиона, маневрисање при великим оптерећењима (сличне могућности Ф-15А и Ф-16А нису имали). На једном од филмова са сириског МиГ-21Бис може добро да се види како ракета Р-60 експлодира право у млазници мотора Ф-16А.
|
Komentarisati sada nesto posebno sve ovo i ne treba ,ovo je opet u jednu ruku pogled na pomenute dogadjaje sa jedne strane .Druga strana o svemu tome opet pise i prica na svoj nacin i tako se sve to vrti u krug .
