offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5726
|
Ljuba Tulijeva (74) iz Minska prvi put u četvrtak na grobu svog brata crvenoarmejca. Posle teksta pomogli Dušan Bajatović i Saša Savićević
SAN koji je sedam decenija sanjala Ljuba Tulijeva (74), iz Minska u Belorusiji, konačno se ostvario. U četvrtak je, na spomeniku u Slancima kraj Beograda, prvi put zapalila sveću i položila cvet na grob svog jedinog brata koga je kao petogodišnja devojčica, pre 69 godina ispratila na front da ga više nikada ne dočeka. Aleksandar Pavlovič Dubrovski imao je samo 21 godinu kada je kao crvenoarmejac poginuo u Slancima oslobađajući Beograd.
Godinama je tragala za grobom brata, a onda je pre nekoliko meseci saznala da na spomeniku nedaleko od Beograda piše - Aleksandar Pavlovič Dubrovski. Ni tada se nije previše nadala da će, sada već stara, stati pred njegov spomenik. Daleko je Beograd za čiju je slobodu Aleksandar ostavio kosti. Samo snažna želja naterala je da u 74. godini prvi put sedne u avion i, zahvaljujući ljudima plemenitog srca, prvi put napusti Belorusiju.
Grudu zemlje, koju je ponela iz zavičaja, rasula je kraj oraha, drveta zapisa koje su meštani zasadili te davne 1944, kada su zemlji predali tela hrabrih ratnika, među kojima i 15 srpskih boraca. Dugo i nežno dodirivala je Aleksandrovu sliku i slova njegovog imena uklesana u hladnom mermeru. Sa drveta je pao orah koji je čvrsto stegla u ruku.
Oživela je slika brata, mladog inženjera, dobrovoljca sovjetske vojske koji je juna 1941. krenuo u rat. Sa majkom i dve sestre, baka Ljuba, u to vreme petogodišnja devojčica, dugo je mahala za vozom kojim je iz Minska odlazio Aleksandar. Zauvek.
Dočekao je da oslobodi Sovjetski Savez, ali to nije bio kraj njegovog rata. Sa saborcima iz Crvene armije nastavio je marš protiv fašizma. Stigao je nadomak Beograda, ali u oslobođenu prestonicu Srbije nije uspeo da uđe. Pao je svega dva dana pre nego što je zvanično završena jedna od najvećih bitaka na Balkanu.
- Moje srce danas je srećno. Ispunila mi se želja da posle 67 godina dođem Aleksandru na grob. To je nagrada mom životu. Godinama nisam znala ni da li postoji njegov grob - kaže u suzama Ljuba Tulijeva.
Priča o sudbini bake Ljube stigla je do nas zahvaljujući Zoranu Jeftiću iz Kragujevca koji ju je upoznao u Minsku. Potresen Ljubinom pričom o bratu junaku,pisao je na razne adrese. Jedno pismo stiglo je u „Novosti“. Posle prvog teksta objavljenog u našem listu javili su nam se Saša Savićević, iz „Rusije danas“, i Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“. Zahvaljujući njima baka Ljuba je sa ćerkom Alenom i unukom Olgom doputovala u Beograd da se pokloni senima brata.
Pred polazak, od uzbuđenja nije mogla da zaspi. Samo je dugo, kaže, sklapala ruke moleći se da joj bog da snagu da izdrži: „Da li ću to stvarno dočekati?“, ponavljala je.
- Ovo je priča o ljudskoj dobroti - kaže Alena Valkovič, Ljubina ćerka. - Hvala divnim ljudima iz Srbije koji su mojoj majci ispunili životnu želju. Što je bila starija, sve je više strepela da neće doživeti da vidi Aleksandrov grob. Svake večeri kada krene na počinak, dugo čita tri pisma koja joj je brat poslao sa fronta i miluje crno-belu fotografiju sa njegovim likom.
Poslednje Aleksandrovo pismo stiglo je 30. septembra 1944, samo 17 dana pre nego što je poginuo na frontu. Ljuba Tulijeva pokazuje žuti papir, nebrojeno puta presavijan, i iznova čita:
- Kao i svi ratovi i ovaj je besmislen - pisao je. Ljudi ginu. Ne mislite na mene! Ja sam dobro. Branim čast i kao svi pravdoljubivi ljudi maštam o slobodi. Majko, izdrži! Čuvaj moje sestre.
U četvrtak, ispred spomenika u centru Slanaca gde je baka Ljuba palila sveću i polagala cveće, okupili su se i brojni meštani. Podvig njenog brata još živi u njihovim pričama. Starina Dušan Đorđević (84) seća se dana kada su četvorica ruskih vojnika na konjima projahala kroz njihovo selo.
ČAST MI JE DA POMOGNEM
- BILA mi je dužnost i velika čast da učestvujem u akciji „Novosti“. Gledao sam slike Srba sa šajkačama i crvenoarmejaca na spomeniku kraj kojeg je izniklo drvo zapis. Slike braće zajedno poginule u velikom jurišu na Beograd, zato da bismo mi živeli u slobodi - kaže Saša Savićević.
- I danas mi odjekuju topot kopita i snaga ratničkog usklika - kaže Dušan, pa pokazuje ka brdu, kao da su maločas tuda projurili. - Protutnjali su ka saborcima i srpskoj vojsci koja je zadavala poslednji udarac fašistima. I mi, dečurlija, trčali smo za njima. Jedan je bio oficir, pamtim ga po epoletama. Nepun sat posle žestoke borbe njega su ranjenog doneli u bolnicu, baš pored ovog spomenika. Umro je samo koji čas kasnije, na rukama medicinske sestre, Srpkinje.
I Božidar Jevtić (80) seća se tog dana kada je, kaže, slobodu bojila krv.
- Među 18 stradalih u ovoj borbi, trojica su bili Rusi - kaže Božidar. - Kada su Nemci proterani, celo selo ih je sahranilo i odalo im poštu. I danas, svakog trećeg dana Uskrsa, sveštenik i meštani Slanaca na ovom mestu podsećaju na hrabre ratnike.
U poslednjem pismu koje je porodici Dubrovski sa fronta poslao njegov najbolji drug Dmitrij piše: „Aleksandar je poginuo junački braneći rusku čast!“
ČUVARI SEĆANJA
- Zahvalni smo bratskom srpskom narodu koji čuva ovaj spomenik i sećanje na sovjetske dobrovoljce poginule u oslobađanju Beograda - kaže Denis Sidorov, konzul Ambasade Belorusije u Beogradu.
I predstavnici SUBNOR-a došli su u četvrtak da pozdrave ovu hrabru ženu i odaju počast njenom prerano poginulom bratu. Lazar Ćulibrk, prvoborac, posvetio je pesmu ruskom ratniku.
Ljubiša Đurović, potpredsednik Opštine Palilula, obećao je da će Palilulci i dalje s puno pažnje voditi brigu o ovom istorijskom mestu. Većina sovjetskih boraca koja je poginula tokom oslobađanja Beograda sahranjena je na Groblju oslobodilaca.
|
Događa se.
