Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pridružujem se pitanju,dakle Trpe i Boro,šta je to uradio REŽIM u kraljevini vašim porodicama?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

victoria ::Pridružujem se pitanju,dakle Trpe i Boro,šta je to uradio REŽIM u kraljevini vašim porodicama?

Назад на тему. О томе шта је ко коме урадио расправљајте у кантини. ОК? ОК.

ПС
Свако од нас би имао што - шта да напише у том крвавом књиговодству, па то не отварајте овде. Знамо како ће се завршити.

• 3Ovo se svidja korisnicima: lacko, mean_machine, apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Ljuba Tulijeva (74) iz Minska prvi put u četvrtak na grobu svog brata crvenoarmejca. Posle teksta pomogli Dušan Bajatović i Saša Savićević


SAN koji je sedam decenija sanjala Ljuba Tulijeva (74), iz Minska u Belorusiji, konačno se ostvario. U četvrtak je, na spomeniku u Slancima kraj Beograda, prvi put zapalila sveću i položila cvet na grob svog jedinog brata koga je kao petogodišnja devojčica, pre 69 godina ispratila na front da ga više nikada ne dočeka. Aleksandar Pavlovič Dubrovski imao je samo 21 godinu kada je kao crvenoarmejac poginuo u Slancima oslobađajući Beograd.

Godinama je tragala za grobom brata, a onda je pre nekoliko meseci saznala da na spomeniku nedaleko od Beograda piše - Aleksandar Pavlovič Dubrovski. Ni tada se nije previše nadala da će, sada već stara, stati pred njegov spomenik. Daleko je Beograd za čiju je slobodu Aleksandar ostavio kosti. Samo snažna želja naterala je da u 74. godini prvi put sedne u avion i, zahvaljujući ljudima plemenitog srca, prvi put napusti Belorusiju.


Grudu zemlje, koju je ponela iz zavičaja, rasula je kraj oraha, drveta zapisa koje su meštani zasadili te davne 1944, kada su zemlji predali tela hrabrih ratnika, među kojima i 15 srpskih boraca. Dugo i nežno dodirivala je Aleksandrovu sliku i slova njegovog imena uklesana u hladnom mermeru. Sa drveta je pao orah koji je čvrsto stegla u ruku.

Oživela je slika brata, mladog inženjera, dobrovoljca sovjetske vojske koji je juna 1941. krenuo u rat. Sa majkom i dve sestre, baka Ljuba, u to vreme petogodišnja devojčica, dugo je mahala za vozom kojim je iz Minska odlazio Aleksandar. Zauvek.

Dočekao je da oslobodi Sovjetski Savez, ali to nije bio kraj njegovog rata. Sa saborcima iz Crvene armije nastavio je marš protiv fašizma. Stigao je nadomak Beograda, ali u oslobođenu prestonicu Srbije nije uspeo da uđe. Pao je svega dva dana pre nego što je zvanično završena jedna od najvećih bitaka na Balkanu.

- Moje srce danas je srećno. Ispunila mi se želja da posle 67 godina dođem Aleksandru na grob. To je nagrada mom životu. Godinama nisam znala ni da li postoji njegov grob - kaže u suzama Ljuba Tulijeva.

Priča o sudbini bake Ljube stigla je do nas zahvaljujući Zoranu Jeftiću iz Kragujevca koji ju je upoznao u Minsku. Potresen Ljubinom pričom o bratu junaku,pisao je na razne adrese. Jedno pismo stiglo je u „Novosti“. Posle prvog teksta objavljenog u našem listu javili su nam se Saša Savićević, iz „Rusije danas“, i Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“. Zahvaljujući njima baka Ljuba je sa ćerkom Alenom i unukom Olgom doputovala u Beograd da se pokloni senima brata.

Pred polazak, od uzbuđenja nije mogla da zaspi. Samo je dugo, kaže, sklapala ruke moleći se da joj bog da snagu da izdrži: „Da li ću to stvarno dočekati?“, ponavljala je.

- Ovo je priča o ljudskoj dobroti - kaže Alena Valkovič, Ljubina ćerka. - Hvala divnim ljudima iz Srbije koji su mojoj majci ispunili životnu želju. Što je bila starija, sve je više strepela da neće doživeti da vidi Aleksandrov grob. Svake večeri kada krene na počinak, dugo čita tri pisma koja joj je brat poslao sa fronta i miluje crno-belu fotografiju sa njegovim likom.

Poslednje Aleksandrovo pismo stiglo je 30. septembra 1944, samo 17 dana pre nego što je poginuo na frontu. Ljuba Tulijeva pokazuje žuti papir, nebrojeno puta presavijan, i iznova čita:

- Kao i svi ratovi i ovaj je besmislen - pisao je. Ljudi ginu. Ne mislite na mene! Ja sam dobro. Branim čast i kao svi pravdoljubivi ljudi maštam o slobodi. Majko, izdrži! Čuvaj moje sestre.

U četvrtak, ispred spomenika u centru Slanaca gde je baka Ljuba palila sveću i polagala cveće, okupili su se i brojni meštani. Podvig njenog brata još živi u njihovim pričama. Starina Dušan Đorđević (84) seća se dana kada su četvorica ruskih vojnika na konjima projahala kroz njihovo selo.

ČAST MI JE DA POMOGNEM
- BILA mi je dužnost i velika čast da učestvujem u akciji „Novosti“. Gledao sam slike Srba sa šajkačama i crvenoarmejaca na spomeniku kraj kojeg je izniklo drvo zapis. Slike braće zajedno poginule u velikom jurišu na Beograd, zato da bismo mi živeli u slobodi - kaže Saša Savićević.


- I danas mi odjekuju topot kopita i snaga ratničkog usklika - kaže Dušan, pa pokazuje ka brdu, kao da su maločas tuda projurili. - Protutnjali su ka saborcima i srpskoj vojsci koja je zadavala poslednji udarac fašistima. I mi, dečurlija, trčali smo za njima. Jedan je bio oficir, pamtim ga po epoletama. Nepun sat posle žestoke borbe njega su ranjenog doneli u bolnicu, baš pored ovog spomenika. Umro je samo koji čas kasnije, na rukama medicinske sestre, Srpkinje.

I Božidar Jevtić (80) seća se tog dana kada je, kaže, slobodu bojila krv.

- Među 18 stradalih u ovoj borbi, trojica su bili Rusi - kaže Božidar. - Kada su Nemci proterani, celo selo ih je sahranilo i odalo im poštu. I danas, svakog trećeg dana Uskrsa, sveštenik i meštani Slanaca na ovom mestu podsećaju na hrabre ratnike.

U poslednjem pismu koje je porodici Dubrovski sa fronta poslao njegov najbolji drug Dmitrij piše: „Aleksandar je poginuo junački braneći rusku čast!“



ČUVARI SEĆANJA

- Zahvalni smo bratskom srpskom narodu koji čuva ovaj spomenik i sećanje na sovjetske dobrovoljce poginule u oslobađanju Beograda - kaže Denis Sidorov, konzul Ambasade Belorusije u Beogradu.

I predstavnici SUBNOR-a došli su u četvrtak da pozdrave ovu hrabru ženu i odaju počast njenom prerano poginulom bratu. Lazar Ćulibrk, prvoborac, posvetio je pesmu ruskom ratniku.

Ljubiša Đurović, potpredsednik Opštine Palilula, obećao je da će Palilulci i dalje s puno pažnje voditi brigu o ovom istorijskom mestu. Većina sovjetskih boraca koja je poginula tokom oslobađanja Beograda sahranjena je na Groblju oslobodilaca.

• 3Ovo se svidja korisnicima: lacko, Gorski car, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jednostavno moram da postavim deo Samardžićevog odgovora koji je dao pre nekoliko dana na "Pogledima":Citat:Последњих година сазнало се да су комунисти заправо убили много више људи него нацисти. Тако се пред (нео)комунистима створио велики проблем. Ма колико се трудили, једноставно не могу да га реше, јер бројке су бројке.
Да поменем и овај стари трик: стављање Хитлера, који је био социјалиста, имао црвену заставу и говоре почињао са ''другарице и другови'' - међу десничаре.
I ovo neko može da svari kao istinu "najvećeg poznavaoca WW2 u Jugoslaviji!?!!!!!
Pa ovo ne da je revizionizam i pseudoistorija - ovo je ortodoksna glupost, a ako nije neznanje onda je smišljena laž. Do sada sam iole poštovao Samardžića bar zbog truda koji je uložio u kopanje po raznim arhivama, ali ovim me je uverio da sam u krivu - taj čovek pojma nema o bilo čemu što je izvan četničkog pokreta (a i to je diskutablino) i sramotno je što mu se daje toliko prostora u medijima dok se on predstavlja kao znalac iz čisto propagandnih i ekonomskih razloga.
Ko sve neće oblikovati kolektivno mišljenje novih generacija?! I onda se čudimo...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

А први део одговора ти није упао у очи?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::А први део одговора ти није упао у очи?
Ma jeste, ali to je već izlizana i očekivana floskula - ali ovo da je Hitler bio socijalista... pa šta reći, a ne zaplakati.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije
Citat:Pa ovo ne da je revizionizam i pseudoistorija - ovo je ortodoksna glupost, a ako nije neznanje onda je smišljena laž. Do sada sam iole poštovao Samardžića bar zbog truda koji je uložio u kopanje po raznim arhivama, ali ovim me je uverio da sam u krivu - taj čovek pojma nema o bilo čemu što je izvan četničkog pokreta (a i to je diskutablino) i sramotno je što mu se daje toliko prostora u medijima dok se on predstavlja kao znalac iz čisto propagandnih i ekonomskih razloga.
Ko sve neće oblikovati kolektivno mišljenje novih generacija?! I onda se čudimo...

Мене су прави научници и прави зналци на време научили научној методологији , па с лакоћом могу препознати чак и највештије шарлатане и манипулаторе. На крају крајева, и сам сам у школи предавао основе научне методологије па ми је то део струке . Као такви, ти постулати су за мене закон, и не само за мене. Они одређују целом научном свету како се стиже до научне истине, али саму истину не одређују и не дај боже да је ико одређује, осим чињеница и проверених сазнања. Ти постулати важе за научнике као што за возаче важе правила у вожњи. Норма је договор - ни мање ни више и важи за све. То је оно иза чега се шарлатани најлакше крију (они, ''сироти'', прогањани од система и од режима , а није важно који је јер режим је режим па ето они, не могу од режимских научника да дођу до речи, итд, итд). Сада немају више где да се сакрију! Имају моћно комуникацијско и информатичко оружје - интернет који је у већини својих сегмената интерактиван па они не могу да се пожале како је њихов ''вапај за истином'' бачен у бунар и остао без одјека. Та интернет-демократичност је највише помогла да се такви ''научници'' дискредитују и , што је још праведније, они то сами учине! Када би неко од нас могао овако темељно (а без велике муке и рада) да раскринка ''научнике'' какав је Самарџић? Ми то, у жаргону, називамо самоубиство из заседе.
Г. Самарџић и Деретићи, као перјанице новокомпоноване историје сами себе најбоље дискредитују, чак тако и толико много да за њихов сандук нису потребни ексери правих, великих научника и академика. Њима и њиховим ''знањем'' сада већ и заљубљеници (дакле, аматери) у историју с лакоћом налазе рупчаге у знању и изводе их на чистину истине где се све јасно види.

ПС

Што се тиче Хитлера - његова партија се звала Национал-социјалистичка радничка партија Немачке. Стаљинова се звала Комунистичка партија (бољшевика). Колико је Стаљин био комуниста, таман толико је био и Хитлер социјалиста...или Туђман демократа (ХДЗ). О томе сам већ писао, на срећу - на време.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Miloslav je sa Hitlerovim "drugovima i drugaricama" pogodio kao Eutropije sa "milionima Albanaca" koje je planirala da protera Kraljevina.Možda je lapsus kod obadvojice. Događa se.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da, vidiš Siriuse, internet je veom anezgodna igračka. Koliko je obogućio širenje neo-naci neo-NATo, i ohtalih nao ideologija, toliko je omogućio razotkrivanje šarlatana.
Raniej bi njihove knjige kružile gradom kao neki Sveti Gral, imali su tu dimenziju mistike i zabranjenog koja je toliko privlačna.
Prednost knjige nad internetom u smislu propagande olita ovde na forumu.
Kada neko objavi knjigu, tu je samo izjava bez prava na odgovor ili repliku.
Ovde na forumu imali smo prilike da vidimo da te osobe poput Samardžića koje pate od skribomanije i pripadnici su tare pamfletaške škole Staljinističkog tipa (Samardžićeva dela su isovetna delima tipa "Uticaj Titove/Staljinove misli na razvoj socijalizma u svetu") i nisu uspeli da se snadju u prostim igricama tipa "Pitanja i odgovori".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мени је године 1989. доспела у руке књига ''Верујем у бога и у српство''. Написао ју је Јован Дучић, а објављена је у САД. У Србији је била прећутно забрањена, односно непожељна. Стицај околности да је један, од два примерка, који су први стигли у нашу земљу стигао баш мени у руке (гостовао сам тада код Милана Душкова у радију Б-92 који је тада радио на последњем спрату Дома омладине Београд), па ми је он тај примерак поклонио. Касније се заређало са бројним издањима код нас и онда се видело да је књига обична, нормална, али ју је ореол дисидентске и емигрантске окружио непотребном фамом и тајновитошћу...а у њој није било ништа више од онога што је Дучић иначе писао и говорио о својој (и нашој) љубљеној Србији. Међутим, он, за разлику од Црњанског, није уложио напор да се врати . Ето, и то је псеудоисторија.