offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
Napisano: 14 Dec 2012 19:05
mongolac ::Samo bi gospdina Samardzica pitao o cetnicima iz Godljeva
На жалост није ми познато.
Dopuna: 14 Dec 2012 19:05
6.lickadivizija ::Necu pisati ovako siroke postove, ali cu nastaviti raspravu na ovoj temi i to svakako! Nemaju sta meni da se svide Vasi odgovori i Vama moji. Ja Vas ne ubedjujem da promenite misljenje, nadam se ni Vi mene, ali zelim, gospodine Samardzicu, da u razgovoru sa Vama pojasnim neke stvari. Verujte mi, nisam se okacio na forum da bih se nadgornjavao sa nekim i pljuvao drugu, trecu ili petu stranu ideoloski ostrasceno.
Vraticu se sada samo na bitku na Neretvi, posto vidim da je to tema. Vi kazete da je cetnicka glavnina na Neretvi u konacnom bilansu odbacila partizane preko Neretve, dakle na zapad. Od partizanskih jedinica koje vi navodite u tim borbama ucestvovale su 3. udarna divizija, 7. banijska divizija i 9. dalmatinska divizija. Ako su cetnici uspeju da proteraju partizane sa Neretve ka Pivi, kako Vi to kazete, onda je to proterivanje bilo na istok, a ne na zapad i u dubinu teritorije te Vase medjuratne, virtuelne "Srbije", a ne preko granice iste. Takodje, tvrdite da su 1. proleterska divizija i 2. proleterska divizija u tom momentu vec bila na Limu, znaci probile su se preko Neretve, sto samo govori da Vam teorija nije bas konzistentna. Molim, pojasnite mi!
O drugim pitanjima cemo kasnije i ne ovako obimno u jednom postu i od jedared!
У реду, сконцентрисаћемо се на Неретву.
Овако велика разлика у нашим ставовима, чини ми се, долази отуда што мој рад оцењујете само на основу ових полемика, а у полемикама се ипак некако конфронтирају ставови. Вероватно је тачно то што кажете да овде нисам писао ништа критички о четницима – или барем да сам мало писао, а с друге стране ништа у прилог партизанима – или можда мало, понегде.
Тако није у мојим књигама. Приликом разјашњавања догађаја на Неретви, из Драже 2, извући ћу неке супротне примере.
- Партизанске јединице на Неретви.
Комунисти су после слома ''Бихаћке републике'' пошли према Србији са до тада најбољом јединицом, формираном 26. јануара 1943: Оперативном групом дивизија: 1. пролетерска, 2. пролетерска, 3. ударна, 7. банијска и 9. далматинска дивизија (у формирању), укупно 15-16.000 бораца.
Прве три дивизије су језгро групе, оне су имале око 12.000 партизана.
Прва пролетерска бригада, из састава 1. пролетерске дивизије, 31. марта 1943. године имала је тачно 1.496 људи и жена, са импресивним наоружањем: 78 пушкомитраљеза са по 350 метака, 15 тешких митраљеза са по 2.400 метака, 26 аутоматских пушака, 7 тешких минобацача са по 15 граната, 7 лаких минобацача са по 25 граната, 277 пиштоља, 1.040 пушака са по 30 метака, два противоклопна топа са по 75 граната и најзад 12 јахаћих и 248 товарних коња.1
1 Зборник докумената, том 4, књига 11, 305-308.
За квалитет ових диивизија знали су и четници. Мајор Баћовић и војвода Јевђевић, примера ради, 27. марта 1943. извештавају Дражу: ''Пролетери се сјајно боре и компактни су као и увек''.251
251, АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4\1.
Додајем да је ова Оперативна група нешто набоље што су партизани имали током рата. Следећи пут, током лета, Титова наредба да се оформи нова Оперативна група ради напада на четнике у Србији, није ни остварена. Пролећа 1944. Оперативна група је имала свега 5.000 партизана, а чиниле су је 2. 5. и 17. дивизија. После пораза од четника половином маја на Златибору, да би се поново дошло до бројног стања од 5.000, додати су и делови 27. дивизије.
Мада је по квалитету бораца била испод оне на Неретви, ова Оперативна група улази у историју – мој закључак – као најбоље наоружана формација на Балкану, наравно не рачунајући тешко наоружање и авијацију. Била је наоружана и опремљена далеко боље и од Немаца.
Али, вратимо се Неретви. Комунисти су, дакле, имали одличну, до тада најјачу формацију – 1. 2. и 3 дивизија.
Остале две дивизије биле су слабе. Цитат из Драже 2:
...А све то што је важило за 9. далматинску дивизију, важило је још и више за 7. хрватску дивизију, о чему сведочи извештај њене 7. бригаде од 9. марта, са сектора Прењ - Глогошница:
''Вама је познато стање у нашој бригади и није потребно да вам наглашавам како је њена борбеност моментално слаба. Она је врло несређена и без командног кадра. Борци који су остали у нашој бригади су неспособни за офанзивне акције и њихово командно особље је никакво, што вам најбоље свједочи овај моменат друга замјеника, који је пребацивао једну јединицу (притом је погинуо - прим. аут). Дакле, непријатељ (четници - прим. аут) се налази пар стотина метара испред нас. Офанзивну акцију против њега ми не можемо извести, а остати на положајима исто тако не можемо, јер нам батаљони не броје више од 80 људи.''9
9 Зборник докумената, том 4, књига 11, 5.
- Наоружање партизана и четника на Неретви
Може се узети да су 1, 2. и 3. комунистичка дивизија имале петоструку предност у аутоматском наоружању, у односу на четничке јединице на Неретви. Док је 1. пролетерска бригада имала једно аутоматско оруђе на 12,5 људи, дотле су Оперативне јединице Источне Босне и Херцеговине имале једно аутоматско оруђе на 62 борца.
- Четничке јединце на Неретви
Четници су на Неретви ангажовали скоро 20.000 бораца.
Најбоља четничка јединица био је Експедициони корпус мајора Баћовића, састављен од око 3.000 најбољих четника Невесињског, Требињског и Романијског корпуса. Али, они су тада били далеко, у области Книна. Враћају се тек око 10. марта.
Најбоље на Неретви, од почетка битке, око 20. фебруара, било је Десно крило под командом мајора Лукачевића, а у њему Летеће бригаде Милешевског корпуса, са око 1.750 бораца. Међу њима најбоља је била Пљеваљска бригада капетана Јеловца, која је дошла са око 800 бораца. Она је иначе спадала међу најбоље четничке бригаде уопште.
Лукачевићеве јединице из долине Лима и Пљеваља биле су опробане, и лета 1942. долазиле су овде. Потукле су комунисте и усташе у области Коњиц-Прозор, заједно са Херцеговцима.
Следеће године, септембра 1944, оне ће се борити против Немаца и Хрвата на Требињу.
(Било је разних примедби да су четници само седели по својим селима... дакле, нису).
Добро су се држале и све босанске јединице ангажоване на Неретви (делови Романијског и Дринског корпуса).
Најслабије јединице биле су Станишићеве – Зетски четнички одреди и Никшићка бригада, укупно око 2.000 људи.
На пример, ево једне критике мајора Остојића, команданта операција на Неретви, пуковнику Станишићу, од 28. фебруара 1943:
''Извештен сам да јуче, иако сте имали огромну надмоћност у сваком погледу, а отпора тако рећи није ни било, Ваше колоне нису ништа урадиле. Ово доказује потпуну неспособност командног особља и несхватање идеје напада...
Команданти Ваших колона данас до мрака морају без икаквог изговора и по цену највећих жртава достићи линију...
Нека свима буде за пример храбром и успешном вођењу јединица хероја капетана Војислава Лукачевића.''142
Ипак, ситуација се није променила, оне су се стално повлачиле.
О стању у овим јединицама сведочи писмо поручника бојног брода Јакова Јововића, тада команданта Даниловградског четничког одреда, Баји Станишићу од 20. априла 1943. Јововић најпре каже како још једном жели да саопшти праву истину, а она гласи:
''Тврдим да су све војске које оперишу на Вашим секторима горе од моје, а моја ама не ваља баш ништа.''320
Приликом преформирања јединица од 17. априла, пише даље Јововић, маса војника је побегла кућама, ''а прије преформирања трипут више''. Притом, бегунци су увек пролазили некажњено. У борбама од 19. априла, приликом надирања партизана према Шавнику, наводи затим Јововић, како је постављао који батаљон на положај, они иза су одмах бежали.
320 Зборник докумената, том 14, књига 2, 617.
Много се очекивало од Ђуришићевих јединица, али оне уопште нису дошле! Те јединице, Лимско-санџачки четнички одреди, имале су солидну борбену вредност, тукле су муслиманске усташе више пута и поразиле су партизанску главнину маја 1942. на Колашину. И сада су потукле муслиманске усташе у области Чајнича, али, уместо да продуже ка Неретви, како је гласила наредба, Ђуришићеви четници су покупили ''пљен'' по муслиманским селима – махом крупну стоку - и потерали својим кућама. Јединица је престала да постоји.
У вези с тим, мајор Остојић је 19. фебруара 1943. послао још један радиограм Дражи:
''Бојим се да одлазак Црногораца из Чајнича кући уместо код мене, не буде катастрофална грешка по све ове крајеве...
Док сам жив нећу заборавити да се у овако критичан положај дошло због одношења пљачке, уместо да смо данас код Ливна и да разбијамо комунисте ми се морамо повлачити пред овим мангупима. Тежи су ми ови дани него 6. децембра у Струганику.''41
41 AВИИ, ЧA, K-293, рег. бр. 2\1.
У последњем ставу Остојић мисли на Операцију ''Михаиловић'' (немачку).
Дакле, план је био да се по доласку 2.700 Ђуришићевих четника комунисти нападну пре него што се сконцентришу на Неретви, али због њиховог расула од тога није било ништа.
Још једна слаба тачка код четника био је Дурмиторски корпус. Имао је свега око 500 људи, од којих 1. дурмиторска бригада 280. Оба бригада чувала је прелаз на порушеном железничком мосту. Уместо да поступа по наредби, војнички, она је запалила велику ватру да се греје, тако да су је комунисти добро видели са оне стране, док, обратно, они од ватре нису могли видети њих... Тако су комунисти прешли мост.
О овој бригади Лукачевић је сутрадан по преласку моста, 9. марта 1943, писао Остојићу:
''Све сами комунисти и пљачкаши'' (Зборник докумената, том 14, књига 2, 349).
У њој је дакле било и доста комуниста, тј. особа за које се знало да су комунисти. Наредбе о чишћењу нису спроведене због рођачких/племенских веза, али и зато што је командант био изузетно благог карактера (познавао сам га, дао ми је интервју). После су масовно прешли у Дурмиторски партизански одред, али ни ту се нису показали.
Прва фаза Битке на Неретви
У овој фази комунисти се концентришу на Коњиц, али Лукачевић их разбија противнападима. После неколико крвавих ноћних борби, Тито закључује да се четници не могу победити, јер су довели велике снаге из Санџака. Зато наређује да се сруше мостови и да се покуша пробој на запад, код Прозора.
Ово је била велика грешка, јер мостови четницима нису били потребни, пошто су били пешадинци, а река је била газна. Напротив, били су потребни комунистима, јер су они претходних дана запленили од Италијана 12 тенкова (и натерали их да возе) и 12-так топова и хаубица. Плус камионе, итд. Све су то морали да баце због ове погрешне одлуке.
Друго, Тито није имао добру обавештајну службу, па није знао да на западу нема никакве шансе. Не због оне слабе немачке борбене групе код Прозора, већ јер је отуда ишла 7. брдска дивизија.
Треће, није имао довољно информација ни о четницима.
Четврто, пролетерске бригаде су исцрпљене бесмисленим гоњењем на дуге маршеве по мразу и снегу.
Укратко, да су наставили са покушајима, комунисти би већ тада форсирали реку. А нису наставили јер су сматрали да су сви четници борбени као Лукачевићеви.
Друга фаза Битке на Неретви
Почетком марта комунисти откривају да железнички мост није добро срушен и да прелаз чува једна веома слаба четничка бригада. Одлучују да покушају пробој и то им успева. Дурмиторски корпус бежи у паници, која захвата и неке друге јединице. Главнина Десног крила, остављена на цедилу, више није имала снаге да држи фронт. Од 8. до 15. марта сви комунисти прелазе реку и освајају Невесиње.
Прва и Друга дивизија тада добијају задатак да наставе према Србији – то је иначе био основни задатак – а 3, 7. и 9. да запоседну леву обалу Неретве, мобилишу, итд.
Тада Дража лично преузима команду, сачекује 1. и 2. пролетерску код Калиновика. Ђуришића и његове лично је довео, они су били Лево крило, Босанци десно, Лукачевићеви Средина (ово пишем по сећању).
Долази до велике крваве битке која се окончава нерешним исходом – и једни и други се повлаче.
Међутим, Ђуришић тада одбија Дражину наредбу о запоседању нових положаја, напушта фронт и одлази према Херцеговини, с образложењем да је тамо борба важнија. Није се појавио ни тамо. Од тада, био је чини ми се 4. април 1943, Ђуришић више није био под Дражином командом.
После одласка Ђуришићевих, пада морал код Лукачевићевих и они се једни за другима повлаче.
Дража остаје на фронту само са Босанцима. Са њима неколико дана држи прелазе на Дрини, а онда се враћа на Сињајевину. На Лим зове Раковића и Кесеровића (2.000 четника). Команду над фронтом поверава Кесеровићу, који почиње да организује око 5.000 четника 1. и 2. милешевског корпуса. Дража је такође довео и једну од најбољих бригада из Србоје, Косјерићку (око 500), а имао је план до доводи и друге јединице.
Али борба против комнуиста више није била актуелна. Немци опкољавају цели сектор, Дража им измиче два сата пре затварања обруча, 14. маја 1943. у Бродареву (Операција ''Шварц'').
Трећа фаза битке на Неретви
Експедициони корпус се враћа са Запада, од Книна, и започиње низ крвавих окршаја против 3, 7. и 9. дивизије. Под своју команду узима и остале херцеговачке јединице. После пет бојева за Невесиње (ако се рачуна и прво заузимање Невесиња од стране комуниста, шест), односи победу у долини Неретве и у целој Херцеговини и потискује комунисте на североисток, у кањон Пиве. Али, тада главнину Херцеговаца нападају Немци и Хрвати, 12. маја 1943. Почела је Операција ''Шварц''.
Шта је било после
Почетком маја 1943, Дража је са преко 20.000 четника направио обруч око комуниста, којих је било око 16.000, али све заједно опколило је око 65.000 Немаца.
Четници су у Операцији ''Шварц'' имали 17 погинулих, партизани 11-12.000.
1, 2. и 3 дивизија спале су са 12.000 на испод 4.000 бораца. Изгубули су најбољи, док су преживели тзв. партијаши, позадинци. Од тог пораза партизани се нису оправили до краја рата, тада поред осталог постаје масовна ''партизанска болест''.
Сама Битка на Неретви на исход рата није имала утицаја. Поред осталог, ни једни ни други нису имали високе губитке.
|
Шала мала, у ствари не знам да ли то пише још неко.
