offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
6.lickadivizija ::
M. Samardzic ::
Дакле није спорно да су до тада убили најмање 3.000 цивила и ратних заробљеника.
Nigde nisam cuo za ovu brojku. Ako moze izvor i koliko je tu bilo civila, a koliko ratnih zarobljenika i kojih?
Знао сам да мора све из почетка...
А почетак је списак жртава.
Јер Ви комунисте доживљавате као добре чике које успостављају добру власт - а не као свирепе, масовне убице, што су они били од првих дана - што се каже ничим изазвани.
Сем наравно својом идеологијом.
Баш ти њихови први злочини су битни да се види ко су и шта су били.
Ево да узмемо период пре септембра 1944, јер Државна комисија рачуна само њихове злочине од 12. септембра те године
Навешћу Вам списак од око 200 особа које су они пре 12. септембра 1944. убили у Крагујевачком округу. Списак није комплетан, а ту су и сва поубијена свештена лица, без обзира на датум. Јер они нису носили пушке, већ крстове. Њихова убиства су класичан пример револуционарних метода. Иначе комунисти су убили три пута више свештених лица СПЦ него усташе.
У ''Недићевој Србији'' било је десетак округа - можете видети тачно на Википедији - плус Срна Гора, Босна, Херцеговина, Крајина...
Дакле убили су најмање 6.000 Срба пре тог дана (ван борбе).
Какав је Ваш коментар на то?
Какав утисак на Вас оставља овај списак:
Делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу пре 12. септембра 1944, као и списак убијених свештених лица:
1. Богољуб Николић из с. Добрача, грбички поп. Комунисти су га возили камионом по селима, гађали су га камењем. Потом су га спроводили кроз Крагујевац, са таблом обешеном око врата, на којој је писало: ''Издајник и народни непријатељ'' (Д. Живковић, ''Три живота'', Крагујевац, 2006, 124). Стрељан је у Капислани под лажном оптужбом. По изјави његове ћерке Марије, поштедели би му живот да је пристао уз комунистичку власт. Био је Дражин цивилни командант Крагујевца.
2. Марко Живадиновић, свештеник из села Драгоцвети. Мучен је и убијен лопатама.
3. Бошко Савић, парох из села Конатице. Убијен у Умци. Партизани су му ишчупали језик, тело су му бацили у Саву;
4. Станко Лазаревић, свештеник и парох у селу Сисковац. Мучен, бачен на пругу.
5. Игуман Софроније, старешина манастира Јошаница. Убијен је у ноћи између 26. и 27. септембра 1942, на месту Црначка коса.
6. Лазар Јевремовић, богослов, убијен исте ноћи када и игуман Софроније.
7. Милентије Пешић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Убијен крајем 1945, код места Каменар. Партизан, родом из села Сибнице, после тога је полудео.
8. Сергеј Михајловић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Тело му је пронађено у оближњем потоку, са видљивим траговима мучења.
9. Милан Сретеновић, најмлађи крагујевачки свештеник. По освајању града, комунисти су га ухапсили и мучили. Тело му је пронађено у клозету.
10. Михаило Радић, рођен у Брњици, свештеник у М. Крчмарима. Војни свештеник у јединицама Шумадијске групе корпуса. Повукао се са четницима у Босну, заробљен и стрељан код Калиновика 1945.
11. Бошко Живадиновић, свештеник-вероучитељ из Крагујевца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. У допису Окружног народног одбора Крагујевац Земаљској управи народних добара Србије, бр. 851 од 16 марта 1946, Бошко Живадиновић, свештеник из Бадљевца, помиње се као једно од ''лица чија је имовина конфискована као ратних злочинаца и народних непријатеља'' (Историјски Архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутија бр. 39.)
12. Светолик Швабић, архијерејски намесник из Аранђеловца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика.
13. Будимир Буда Соколовић, свештеник, избеглица из Босне. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. Био је верски референт Дражине Врховне команде. (1-13, према подацима протојереја Драгослава Бранковића, ''Глас јавности'', 29. октобар 1999. године.)
14. Никола Пејовић, рођен 2. августа 1902. године у селу Додоши у Црној Гори, на Скадарском језеру. Током рата свештеник у селу Ђурђево код Раче Крагујевачке. Био је војни свештеник Лепеничке бригаде 2. шумадијског корпуса. Убијен од комуниста 18. јуна 1945. године на планини Узломац у Босни. Сахрањен је на месту Попова коса. (Према подацима потомака Николе Пејовића.)
15. Живота Димитријевић, богослов, члан Омладинске групе из Борча. Убијен у болници Шумадијске групе корпуса у Младиковинама код Теслића, 27. априла 1945. године.
16. Владета Владимир Н. Павићевић, јереј из Кијева код Лапова. Свештеник 3. крагујевачке бригаде. Убијен 1944. од комуниста.
17. Добривоје Нешковић, богослов. Убијен 29. августа 1941. у околини Крагујевца. Према изјави Добривојевог унука, Дарка Бељаковића из Крагујевца, аутору, он је био познат као један од најбољих студената Теолошког факултета и по пријемима на Двору, где је позиван. Комунисти Раје Недељковића ухватили су га испред родне куће, у Грошници, када се враћао из Београда. Мучили су га целе ноћи у оближњој шуми. Ујутру је нађен мртав, без прстију на руци, без табана, без полног органа, са ископаним очима и исеченим ушима. Такође: према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.
18. Богдан М. Дамњановић, богослов, потпоручник, рођен у Коштунићима. На позадинским дужностима у Горској краљевој гарди. Стрељан у Крагујевцу крајем 1944.
19-20. Костадин Новичић, јереј, свештеник из Стојника и његова жена. Убили их комунисти 1943. године.
21. Мирослав Миро Глушац. Свештеник из Бањалучке епархије, дошао у Шумадију као избеглица. Повукао се у Босну са Горском краљевом гардом, као њен благајник. Убијен од комуниста 1945. године у области Сарајева. (15-21, према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији''.)
22. Михаило Поповић из Борча, богослов и катихета. Током рата је држао верски курс у оквиру Равногорског покрета. На крају рата постаје монах, а убрзо и игуман манастира Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури, под именом Јелисеј. Комунисти сазнају да је за време рата био са четницима, изводе га из манастира, муче и убијају хладним оружјем на путу према железничкој станици, 5. новембра 1945. године. (Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.)
23. Борко Поповић из Аранђеловца, рођен 1921. Завршио богословију. Комунисти га мобилисали и одвели на Сремски фронт, где су га убили метком у потиљак. Убица се после јавно хвалио. (Према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.)
24. Драгић Аврамовић, парох стојнички, свештеник цркве Св. Илија у Црквинама. Током рата хапсили га љотићевци и слали у логор, као сарадника четника. Повукао се са четницима у Босну, где су га убили комунисти. (Према подацима истраживача Марка Стојановића из Младеновца. Такође: Б. Јевтић, ''ЈВуО у Шумадији'', необјављени рад.)
25. Свештеник Марјан из Овсишта. Радио је у Школи резервних официра у селу Брајићи, са мајором Палошевићем. (Према изјави породице Јовановић из Г. Грбица, која је сачувала његову слику, на којој је и потпоручник Арсеније Јовановић, командант 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде.)
26. Непознати монах Манастира Грнчарице код Крагујевца. Убијен 1941, од стране комуниста који су дошли да пале црквене књиге. Био је избеглица, затекли су га у манастирској библиотеци. (Према изјави монаха манастита Грнчарице.)
27. Мирон Ђурић, архимандрит, убијен од комуниста 30. августа 1943. године у Страгарима. (Према извештају Недићеве службе безбедности; Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 322.)
(Касније на списку, под редним бројем 140 наведен је Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије; под редним бројем 426 наведен је Радојица Раковић, рођен 1912. у Живковцима, свештеник у Јеловику; под редним бројем 817 наведен је Михајло С. Швабић из Божурње, син свештеника Светолика Швабића, који је убијен заједно са оцем; под редним бројем 859 наведен је богослов Раденко Мишковић из Борча, који је убијен 27. априла 1945. у Младиковинама, у болници Шумадијске групе корпуса; под редним бројем 1014 наведен је Михаило Урошевић, свештеник из Брестовца.)
28. Милић Лукић из Загорице код Тополе, убијен од комуниста 17. августа 1941. Био је благајник сеоске општине. Према извештају Недићеве службе државне безбедности, ''одвели су га до места званог `Јаруга` и тамо стрељали''.
29-31. Ковинка Пантелић, домаћица, Мирослава Пантелић, домаћица, Радомир Пантелић, земљорадник, сви из Блазнаве код Тополе. Према допуни списка жртава комунизма за 1941, убијени су децембра те године. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао начелник Орашачког среза, 1. јула 1942, партизани су сво троје одвели у Страгаре и тамо их стрељали (АВИИ, Архива неоријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
32. Милорад Недељковић, кмет села Пласковац код Тополе. Према извештају Недићеве Службе државне безбедности, убијен је 12. децембра 1941.
33. Миодраг Васић из Борча. ''У селу Борчу, срез Гружански, у свом стану убијен је Васић Миодраг, земљорадник и бивши народни посланик'', стоји у извештају Недићеве Службе државне безбедности за 3. октобар 1942.
34-36. Живка и Јован Глишић из Рамаће, супружници, и Глигорије Глишић, вероватно њихов син. ''Овога дана од стране комунистичких бандита убијени су у срезу Гружанском Глишић Јован, трговац од Рамаћа, и жена му Живка, домаћица'', гласи извештај Недићеве Службе државне безбедности за 21. децембар 1942. Глигорије је стрељан после успостављања комунистичке власти 1944. Одлуком Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 176, од 12. децембра 1946, ''установљава се да нема места конфискације имовине стрељаног Глигорија Глишића из Рамаће'', тј. није имало шта да му се конфискује.
37-40. Милован Младеновић, Радојица Ивановић, Војислав Петронијевић и Живко Стојановић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 3. марта 1943, у ноћи између 21. и 22. фебруара једна група комуниста напала је недићевце у Белановици, док је истовремено друга група убила Милована (Милорад, у другом извештају) Младеновића, писара среског начелства, Радојицу Ивановића, званичника среског начелства, Војислава Петронијевића, кмета општине Белановица и Живка Стојановића, жандарма у пензији, код кога је становао срески начелник.
41-42. Миливоје Петровић и Максим Максимовић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 19. марта 1943, комунисти су 1. марта око 20 часова у Д. Шаторњи убили Миливоја Петровића, капетана прве класе у пензији. Извели га из куће у двориште и стрељали. У Брезовцу код Аранђеловца 4. марта убили су општинског благајника Максима Максимовића, испред општинске зграде. Благајну су опљачкали. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 10/46, од 11. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Максиму Максимовићу нема шта конфисковати.
43-44. Љубица Михаиловић и њен отац Илија Михаиловић, из Аранђеловца. Девојку Љубицу комунисти су убили у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, заједно са још осам особа, приликом упада у куће богатијих грађана на периферији Аранђеловца. (Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)
Љубичин отац, Илија Михаиловић (1875), индустријалац и банкар, био је један од најбогатијих људи у Шумадији, познати добротвор и донатор. Бавио се политиком, дуго је био посланик Радикалне странке и касније Југословенске радикалске заједнице. Био је и председник Народне скупштине Краљевине СХС. Осуђен је на смрт и конфискацију целокупне имовине од Војног суда Централне Србије у Аранђеловцу, бр. 545/45. (Писмо Окружног народног одбора у Крагујевцу бр. 2155 од 9. септембра 1946. Државној хипотекарној банци и Привредној банци Србије.) Стаљинистички процес одржан је у аранђеловачкој Соколани. Убијен је у Крагујевцу, 8. марта 1945.
У Историјском архиву Шумадије, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутије 39 и 40, сачувано је више писама у којима се комунисти међусобно распитују да ли је негде пронађено Михаиловићево богатство (злато, накит, обвезнице и сл). Његову имовину они су тако хаотично опљачкали, да је Окружни народни одбор Крагујевац, писмом Бр. 606, од 28. фебруара 1946, послао једну жалбу Јавном тужиоцу Округа Крагујевац, у којој се поред осталог каже: ''Како у Аранђеловцу има и дан данас код појединих лица која су приграбила ствари и то од Илије Михаиловића, Драгише Симића, Марјановића, Хуге Антонијевића као и других народних непријатеља, то се умољавате да преко јавног тужиоца у Аранђеловцу учините све са ваше стране да свако лице које је приграбило овакве ствари одмах преда отсеку народних добара који ће даље поступити у смислу датих упутстава''. Сврха упутстава била је да највредније ствари дођу у руке највиших функционера.
45-53. Васа Стефановић и његов син Милан, Ђурђе Ђура Алексић и његов син Живојин, Петар Урошевић, Михајло (или Мијајло) Петровић, Драгиша Симић и Светозар Лазаревић из Аранђеловца и Живојин Лазаревић из Врбице. Сви су убијени у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, приликом поменутог упада комуниста у Аранђеловац. Извештај Недићевог шефа Државне безбедности од 30. јуна 1943. гласио је: ''...Блокирала је поједине куће на периферији Аранђеловца и преваром, изјављујући да врше хапшење у име немачких власти, извели су из кућа трговца Васу Стефановића и његовог сина Милана, трговца Ђуру Алексића и његовог сина Живојина, трговца Петра Урошевића, индустријалца Михајла Петровића, млинара Драгишу Симића, кафеџију Светозара Лазаревића и девојку Љубицу Михајловић. Све именоване комунисти су одвели у једну кућу у оближњем потоку и стрељали.'' (С. Ћировић, ''Гружа у четницима'', 389. према: Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)
Раде Главаш, истраживач из Аранђеловца, цитира вођу комунистичке групе, Милована Милосављевића из Копљара, члана ОК КПЈ за Аранђеловац, који је писао да су приликом овог, првог упада у Аранђеловац, комунисти запленили 1.092.500 динара и троја кола ствари. Касније, сви убијени су проглашени народним непријатељима ратним злочинцима и имовина им је конфискована.
Срески народни суд у Аранђеловцу донео је 14. октобра 1945. године закључак Посл. бр. конф. 12/45, о конфискацији имовине ''Симић Драгише, индустријалца из Аранђеловца, који је ликвидиран од стране НОВ као народни непријатељ''. Велика покретна и непокретна имовина покојног Симића је конфискована, а истовремено је проглашено ништавним књижење те имовине на Симићеву ћерку Дивну Миловановић из Београда, једину наследницу. Ово књижење обављено је 5. јануара 1944, ''после ликвидације пок. Драгише''. Окружни народни суд у Крагујевцу прогласио је одлуку о конфискацији извршном, о чему је Среском народном суду за срез Орашачки послат допис бр. 282. од 2. фебруара 1946.
Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1376, од 15. маја 1946, послао је Земаљској управи народних добара Србије упитни лист ''за конфискацију имања народног непријатеља Светозара Лазаревића''. Имање је конфисковано према одлуци Среског народног суда у Аранђеловцу бр. 6/45.
Актом бр. 1872, од 22. августа 1946, Окружни народни одбор Крагујевац тражио је од Среског народног одбора у Аранђеловцу закључак о спроведеној конфискацији имовине Веселина Стефановића, ''бившег трговца из Аранђеловца''. Не може се рећи да ли су Веселин и Васа Стефановић иста особа.
Виши суд у Крагујевцу рехабилитовао је 2010. године Светозара Д. Лазаревића, рођеног 1874. у Доњој Шаторњи, власника кафане ''Код Лазаревића'' у Аранђеловцу (данас кафана ''Балкан''). У решењу пише да је он убијен од стране комуниста 29. јануара 1943. године у три часа ујутру, у својој кафани, по наредби Слободана Крстића ''Уче'' из Јарменоваца, с образложењем да је четницима дао 11 ћебади и три џака пасуља. Вероватно је реч о Светозару Лазаревићу који је убијен у ноћи између 28. и 29. јула, мада постоји вероватноћа да су постојале две особе истог имена и занимања. (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 271.)
54. Сава Тодоровић из Петровца код Крагујевца. ''Ноћу5/6. новембра 15 комунистичких бандита упали су у с. Петровац (5 км сев. од Крагујевца - сек. Крагујевац), опљачкали 35.000 дин. општинског новца, спалили краљеву слику и убили Саву Тодоровића, бившег наредника'', пише у Билтену Недићевог Министарства унутрашњих послова за 4-11. новембар 1943. У напомени уз цитирани документ, комунистички историчари кажу да су ''ову акцију извели делови Шумадијског НОП одреда `Милан Благојевић`.''
55. Владимир Свилингер из Бање код Аранђеловца и Чедомир Милојевић из Вишевца код Раче. Према извештају Одељења за државну заштиту Недићевог Министарства унутрашњих послова, комунисти су Свилингера, који је био лекар здравствене задруге у селу Бања, одвели 13. новембра 1943, а ''леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу''. Према истом извештају, 15. новембра у 19 часова убили су и Чедомира Милојевића, председника сеоске општине Вишевац.
56. Христина (Крстина) Стојановић, родом из околине Крагујевца, учитељица у Малој Иванчи код Сопота. Извештај Недићевог Министарства унутрашњих послова за децембар 1943. гласи: ''Ноћу 15/16. ом. група од 60 комуниста дошла је у Малу Иванчу, среза Грочанског, и похватала: Шмурића Петра, Којића Стевана, Бабића Радована и Јовановића Стојана, све земљораднике из Мале Иванче, као и две учитељице: Христину Стојановић и Милицу Симић и све их поубијала''. Према истраживањима Милете Симића из Малог Пожаревца, партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић ''Шуца'', Божидарка Дамњановић ''Кика'', Добривоје Милићевић ''Вучко'', учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени (зна се где су). Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Христинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна. Део Симићевог рада ''Хроника Малог Пожаревца'', о злочинима комуниста на територији Општине Сопот, објављен је у ''Погледима'', у броју за фебруар 2002. године.
(28-56, према ''Зборнику докумената'', том 1, књига 21, осим када је наведено другачије; реч је о документима Недићеве управе, која су објавили комунисти.)
124. Живан Васић из с. Маслошево, деловођа у с. Доња Шаторња, убијен од комуниста крајем јула 1941. године као ''класни непријатељ''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Живан је ''убијен што је вршио своју дужност''. Имао је 52 године. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
132. Шука Влајић, адвокат из Крагујевца, један од главних комунистичких вођа. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. у с. Грошница, под оптужбом да је ''троцкиста'' (тј. припадник комунистичке фракције супротне Стаљиновој).
133. Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, комунистички вођа у Орашачком срезу. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. као ''троцкиста''.
(124-133, према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије''; издавач ''Јефимија'', Крагујевац, 2003.)
136. Чедомир Милић из Доње Трнаве, убијен 1943. године од стране комунистичке тројке којом је командовао Јова Јеленић. Комунисти су га ноћу искасапили ножевима, у страху да ће некоме рећи да је случајно видео Јеленића. Имао је 50 година.
(134-136, према изјави Живка Милића из Горње Трнаве, аутору; Живков отац Будисав биће наведен касније, према другом извору.)
151. Михаило Милошковић из села Жуње, мучен и убијен 1942. године од стране групе Павла Гучанина. (По бекству партизана из Србије крајем 1941. године, група-банда Павла Гучанина остале је одсечена и бавила се тешким разбојништвом. Милошковића су пекли ужареним гвожђем да призна где су дукати које је спремио за удају своје ћерке. Гучанинову банду ликвидирали су четници Гружанске бригаде, из јединице Богића Сремчевића.)
152. Радован Тишевић из села Гунцати, печен ужареним гвожђем од стране Гучанинове банде, док није признао где крије 3-4 дуката. Убрзо је преминуо. Његов синовац Милан био је познати крагујевачки адвокат, који је деведесетих година бесплатно бранио лист ''Погледи''. Тада су комунисти масовно тужили ''Погледе'', за вербални деликт и клевету, после серије чланака о њиховим ратним злочинима.
(151-157, према подацима Милутина Вуловића из села Гунцата, датим аутору. Ово село је током и после Другог светског рата имало 65 жртава, плус још по неколицина погинулих у редовима комуниста и љотићеваца, које Вуловић није евидентирао. Од Немаца је погинуло пет мушкараца и једна жена, од љотићеваца два мушкарца, од усташа два мушкарца, а три војника су погинула несрећним случајем. Од комуниста су погинуле укупно 52 особе. То су већином били четници, а готово сви су страдали током Босанске голготе. У селу Жуње, које је тада спадало у Општину Гунцати, страдало је 15 мушкараца, 14 од комуниста и један од љотићеваца. Сви су погинули у борби, осим једног кога су комунисти убили мучењем.)
160-161. Браћа Живко и Милутин Б. Маринковић из Крћевца код Тополе. Живка, рођеног 1910, који је био наредник у Белосавци, заклала је партизанска тројка 3. јуна 1943. године, 50 метара од куће. Тројку су чинили Миле Сеља, Жика Несторовић и Миле Риџнић. Милутина, рођеног 1903. године, одвели су од куће 20. децембра 1944, у Тополу, и убили без суђења. Још два рођена брата, Ђорђе, рођен 1905, и Ивко, рођен 1910, погинула су крајем 1944. у Босни, као четници Опленачке бригаде. (Изјава Ивковог сина, Милована Маринковића, аутору.) Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 20/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живку нема шта конфисковати. (Архив Шумадије, Крагујевац, Фонд Окружни народни одбор.)
183. Николић Милан из с. Велико Крчмаре, убијен 1943. у Војиновцу од стране партизанске тројке, зато што је на слави Ђурђици говорио лоше о комунизму.
(179-191, према подацима Дејана Обрадовића, историчара из Великих Крчмара, запосленог у Народном музеју у Крагујевцу, датим аутору. У селу Велико Крчмаре Немци су убили 21, четници једну особу, а комунисти 17: двојицу као четнике у Босанској голготи, а 15 као цивиле.)
216. Стеван Радуловић и његови синови Драгомир и Живадин, из Стојника. Убијени су од комуниста током рата, као цивили. Драгомир је имао 16 година. Ликвидирани су по налогу комунисте Микана Милосављевића из Копљара. Стеван је био стриц Драгована Радуловића, официра Горске краљеве гарде. ''Довели смо Микановог брата да види шта је његов брат учинио. Мој стриц и моја браћа нису се могли препознати, толико су им разбили главе кундацима'', изјавио је Драгован аутору.
217-222. Милан и Милија Раденковић, рођена браћа, Живадин Копљарац, Милентије Симић, Драгомир Радосављевић и Коста Добричић, сви из Стојника. Комунисти су их убили током рата, као цивиле. Убиство Радовановића и Добричића наредио је Јовановић ''Брадоња''. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милан Раденковић, стар 38 година, је ''убијен од партизана као угледан сељак''. За Драгомира Радосављевића, старог 35 година, пише ''убијен од партизана''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
223-227. Бошко и Драгутин Благојевић, рођена браћа (рођени 1897. и 1899), Милован Н, Обрен Пантић и Лука Милошевић, сви из Копљара. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, сви су ликвидирани током рата, као цивили. Према истраживањима Радета Главаша из Аранђеловца, браћа Благојевићи убијени су 13. септембра 1944, од стране партизана 2. шумадијске бригаде. Драгутин, који је био председник сеоске општине, свирепо је мучен (забијали су му ексере под нокте, палили неке хартије на грудима, стругали ногу...) Луку Милошевића убили су 20. фебруара, а Обрена Пантића 15. децембра 1943. Милошевић је био Пећанчев војвода, али није убијен у борби, а Пантић, стари радикал, једно време је био председник сеоске општине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 81/45, од 4. новембра 1945, закључио је да се ''народном непријатељу'' Луки Милошевићу нема шта конфисковати. Комисија је пописала сву његову имовину: 1, 5 хектара земље, четири овце, шест кокошака, једну мотику, четири кревета са постељом, два астала, четири столице, клупу, пећ на угаљ, креденац, један лонац, једну шерпу и пет тањира. Одлучено је да се то остави његовој удовици Малени и ћеркама Љубинки и Лепосави.
228-229. Милован и Радован Јаковљевић из Орашца, рођена браћа. Комунисти су их ликвидирали током рата, као цивиле. (Изјава Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
230-232. Груја Савић, Милош Лазаревић и Обрен Ерић из Марковца. Убијени су током рата од стране комуниста као цивили. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
233-234. Гајићи, муж и жена, из Вукосаваца. Били су сестра и зет Милорада Живановића, командира чете у Орашачкој бригади Горске краљеве гарде. Комунисти су им живима урезали петокраке на чела. Милорад је емигрирао, преминуо је у Каракасу. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
235. Живомир Обрадовић, земљорадник из Венчана код Аранђеловца. Комунисти су га 1943. одвели од куће и убили. Имао је око 40 година, био је цивил. Сутрадан је његова жена нашла посмртне остатке и сахранила их на сеоско гробље. (Изјава Александра Ђокића из Сибнице, сада у Женеви, аутору. Живомир је био Александров теча.)
337. Милош Т. Пејовић из Орашца. Одлуком Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 127/46, од 28. фебруара 1946, наређено је да се понови процес конфискације имовине ''народног непријатеља'' Милоша. Према решењу Окружног народног суда у Крагујевцу, Бр. 193/46, од 14. марта 1946, усвојена је жалба Милошевог сина Живојина, да се изузме из конфискације земља коју је купио ''после смрти свога оца''. Према истраживању Радета Главаша, Милош је рођен 1888, био је угледан домаћин, председник села. Друга чета Космајског партизанског одреда ухватила га је док је косио. Вечерали су код њега и одвели га у ноћ, 7. октобра 1941. Његов леш пронађен је код воде Буковаче, избројано је 17 убода камом. Пресудио му је орашачки учитељ Ђорђе Шарановић (родом из Црне Горе), који се на једном вршају ''докачио са Милошем око политике''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош је ''убијен од партизана као угледан грађанин''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
(331-344: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
356. Светислав Величковић, земљорадник из Гараша. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 172/45, од 23. јануара 1946, закључио је да се ''народном непријатељу'' Светиславу нема шта конфисковати. Према раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији'', комунисти су убили Светислава ујесен 1941. године.
(345-356: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
358. Драгољуб С. Ивановић из Чумића. Народни одбор среза Крагујевац, актом Бр. 6153, од 16. септембра 1945, пише Народном среском суду Крагујевац: ''Драгољуб С. Ивановић, по занимању шофер аутобуског предузећа, рођен у Чумићу, од оца и мајке Светомира и Миленије, је у току рата стрељан као ратни злочинац - народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944''. Према истраживању историчара Дејана Обрадовића, Драгољуб С. Ивановић је из Великих Крчмара, а убили су га у Чумићу, 1943, после свирепог мучења. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', Ивановић је убијен 1941, зато што су га комунисти сматрали богатим јер је имао аутобус.
(358-371: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
372. Светозар Вујановић, стар 55 година, земљорадник из Брезовца, председник сеоске општине. Према извештају Недићеве полиције, ''убијен од партизана због сарадње са властима''. Према истраживању Радета Главаша, убиство се одиграло испод сеоске општине, 29. августа 1941. године, а убице су партизани Првог шумадијског одреда. ''Убили га на правди Бога, много чинио за село'', записао је Главаш изјаву мештана.
373. Светолик Милетић, стар 61 годину, земљорадник из Гараша. Према извештају Недићеве полиције, Светолик је ''убијен од партизана''. Према истраживању Радета Главаша, убијен је почетком јесени 1941. године у потоку испод своје куће, јер је говорио против комуниста. У злочину је учествовао и Михаило Степановић из Гараша, студент.
374. Милутин Мирковић, стар 55 година, земљорадник из Јеловика. Према извештају Недићеве полиције, Милутин је ''убијен од партизана као националиста''. Према истраживању Радета Главаша, био је радикал, председник сеоске општине у два-три мандата. Ухватио га је Периша Митровић из Јеловика са друговима. Убили су га почетком јесени 1941. године у ''Прострузи'' под Букуљом, одсекли нос и уши, затим и уд те му ставили у уста.
375-376. Војислав Војин Гајић и Андрија Стевановић, земљорадници из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Војислав и Андрија су ''убијени од партизана као виђени грађани''. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 82/45, од 14. децембра 1945, одустао је од конфискације имовине ''народног непријатеља'' Андрије Стевановића, с обзиром да је ''после своје смрти оставио укупно 2,17 хектара а као чланове уже породице уд. Ацику, сина Добривоја и снају Љубицу, који се баве земљорадњом'' (ИАШК, Фонд ОНО, К-39). Према истраживању Радета Главаша, Војислав Војин Гајић, рођен 1888, био је угледан домаћин, најбогатији у селу. Убијен је заједно са Андријом, рођеним 1893, бившим кметом села, 12. октобра 1941. године у Џеверима у Копљарима. Нађени су унакажени. Ово злодело су извршили припадници Првог шумадијског одреда, а посебно се ''истакао'' Момчило Богосављевић ''Жировница'' из Жировнице.
377. Мијаило Ћурулић, стар 50 година, земљорадник из Трешњевице. Према извештају Недићеве полиције, Мијаило је ''убијен од партизана што је као служитељ вршио дужност''. Према истраживању Радета Главаша, убијен је 1942. године, а био је служитељ у сеоској општини.
378. Радован Страиновић, стар 31 годину, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Радован је ''убијен од партизана''.
379. Живота Ристивојевић, стар 54 године, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Живота је ''убијен од партизана''.
380. Радосав Лазаревић, стар 55 година, земљорадник из Г. Шаторње. Према извештају Недићеве полиције, Радосав је ''убијен од партизана као Збораш''.
381. Милорад Матијашевић, стар 39 година, земљорадник из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Милорад је ''убијен од партизана''.
(372-381: према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942. године. Извор: АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
Следе подаци према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.
400. Живан Васић, деловођа сеоске општине у Шаторњи. Убијен 27. јула 1941. године по наређењу Панте Станковића из Винче, командира 2. чете Првог шумадијског одреда.
401. Војислав Плећевић (1901) из Гараша. До рата био је радикал. Деловођа у суседним Живковцима. Убио га 21. августа 1941. године у зору Јован Арсенијевић из Живковаца, са пет метака из пушке, док је Војислав још лежао у кревету. ''Јована су касније убили његови, комунисти''.
402. Светозар Рафаиловић (40 г.) деловођа општине с. Вукасовци. Убијен 4. септембра 1941. крај сеоског пута, по наређењу Милана Благојевића - Шпанца из Наталинаца, команданта Првог шумадијског партизанског одреда. Убице су Светозару размрскале главу.
403. Аврам Ацо Петровић (1919) из Трешњевице. Убијен половином септембра 1941. године у Врбици, на ''Дугајлији''. У овом убиству учествовали су и врбички скојевци Драгољуб Росић ''Јанко'' и Катарина Богдановић ''Борка''. Аврамова ''кривица'': није хтео са комунистима.
404-408. Никола Веселиновић, Милован Лукић, Танасије Милинковић, Радојко и Радосав Павловић из Живковаца. Стрељани од комуниста у јесен 1941. године у селу Трудељу.
409-410. Велимир Јовановић, потпуковник, и Василије Јовановић, ваздухопловни водник, из Венчана. Убијени 8. октобра 1941. године од космајских партизана које је предводио Јеврејин Анаф Исак Соломон, адвокат из Пожаревца.
411. Милош Грујић (50 г.) абаџија из Даросаве. Борац у Балканским ратовима и Солунац. ''Оличење Даросаве''. Убијен од даросавских комуниста 9. октобра 1941. године. Убили га јер је ''наговарао људе да не ступају у партизане''.
412. Душан Милованов, учитељ избеглица из Бачке. Зверски убијен од даросавских партизана 9. октобра 1941. године, јер је и он ''наговарао људе (у Даросави) да не ступају у партизане''. Иза њега је остало петоро деце сирочади.
413. Тихомир Томачевић (43 г.) из Даросаве. Деловођа сеоске општине. Убијен с леђа бајонетом, 9. окотбра 1941, у Пословчици близу старе цркве. Убили су га даросавски партизани.
414-415. Радован Добричић (1916) из Даросаве. Убијен 9. окотбра 1941. године од даросавских партизана, с којима је у почетку сарађивао. У новембру исте године убили су и његовог оца Миливоја (1898).
416. Радисав Прокић (1909) из Даросаве. Каменорезац. Убио га Радосав Несторовић из Даросаве, 9. окотбра 1941. године, у Пословчици, близу старе цркве. ''Није хтео са комунистима''.
417. Хаџи Танасије Думовић (65), велетрговац из Аранђеловца. Убијен је 16. октобра 1941. године у атару села Копљари од партизана Првог шумадијског одреда. У злочину се ''истакао'' и Светомир Трифуновић из Трешњевице: ''Нећу твоје паре, `оћу твоју душу''! Наравно, Думовић је опљачкан. Носио је у Београд новац сакупљен од богатијих Аранђеловчана за фонд Владе народног спаса генерала Милана Недића.
418. Милорад Влајковић (40) из Босуте. Радикал. Председник села. Комунисти су тражили да се повуче. Убијен је на Митровдан 1941. године ноћу иза своје куће, од комуниста Пере Петрушевића Македонца (циглара из Велеса), Душана Радоњића, учитеља из с. Бање, и др. И кућу су му опљачкали. Ово злодело је извршено по наређењу Милана Илића Жуће (потоњег ''народног хероја'') из Трешњевице, команданта Првог шумадијског одреда ''Милан Благојевић''.
419-421. Радовановићи Хранислав Ранисав (1901) и Војислав (1921) и Чедомир Николић (1921) из Живковаца. Убијени на међи села Гараша и Јеловика, 17. новембра 1941. године. Пресрели их партизани Космајског одреда, с кокардама на капама. Побијени су пошто су одговорили да су против комуниста. Претходно су им свукли нова одела и опанке, покупили све што су понели да продају на аранђеловачкој пијаци. Војиславу су размрскали главу, а мајку Росу су тукли кундацима. У злоделу је учествовала и учитељица Божидарка Дамјановић - Кика (после рата проглашена за ''народног хероја'').
422-423. Милан Антонијевић (43) из Трешњевице. Убијен и опљачкан од комуниста у петак пред Св. Аранђела 1941. Тада су убили и његову сестру Милицу Чумић, а њеног сина Чеду ранили у главу.
424. Добривоје Грујић (1912) из Даросаве. Убијен је по наређењу блиског рођака Радована Грујића (до рата бомбонџија, после рата потпредседник Скупштине Србије). Убиство је почињено на Божић 1942. пред зору, недалеко од Добривојеве куће у Старом селу у Даросави. Остало је без оца четворо сирочади.
425. Добривоје Станишић Липса из Брајковца. Убили га, у пролеће 1942. године, Станислав Сремчевић Црни из Гунцата код Крагујевца (потоњи ''народни херој'') и Вујадин Станошевић из Брајковца.
426. Радојица Раковић (1912) из Живковаца. Свештеник у с. Јеловику. Убили га комунистички изроди испред цркве, средином лета 1942. године.
427. Александар Величковић из Гараша. Вршио припреме за формирање четничке чете. По наређењу Милорада Лабудовића Лабуда, команданта Првог шумадијског парт. одреда, убила га тројка: Живомир Жика Несторовић и Светолик Ђурђевић Лика из Даросаве, Милан Чорта из Београда, са кокардама на капама. Сачекали су га у заседи на брду Ваган крајем јула 1942. године. Обавештајни посао обавила је Дана Миловановић из Даросаве. (Овакав исказ о том убиству оставио је сам Несторовић у својој књизи ''Црвене стазе''.)
428. Милош Симеуновић (1921) из Живковаца. Заклан у с. Јеловику, августа 1942. године после напада комуниста на чету припадника ЈВуО из качерског краја. У злочину су учествовали: Душан Павловић из Раниловића звани Бора Ранилац, Моша Јосиповић и Живорад Ристовић из с. Драгоља.
429-430. Раденко Тодоровић Грбовац (45) из Гараша. Ухвате га на свадби Павла Радивојевића у Јеловику, крајем септембра 1942. године и убију недалеко од јеловичке школе. На самој свадби убили су Душана Балтића Маџара из Трудеља. Ове злочине починила је, уз помоћ ''комунаца'' Јанковића из Јеловика, четворка за специјалне задатке: Радомир Момчиловић - Паја Смедеревац, Радомир Ивановић - Мића Црвени из Крћевца, Јошко Падрац - Марко Врчинац и Бранислав Параћ - Реља из Београда.
431. Михаило Милинковић (45) из Трешњевице. Био је зидар. Убили га ''џаб-џабе'' у подруму његове куће, ујесен 1942. године. ''Није ником воду натрунио''.
432. Максим Максимовић (55) из Брезовца. Благајник у сеоској општини. Као члан Земљорадничке странке, пре рата био је посланички кандидат. Убијен 23. октобра 1942. године у близини његове куће, под липом - записом код општине. Најпре му скинули нове опанке. Злочин је извршила тројка Душана Радоњића, учитеља из села Бање.
433. Светозар Вујановић (други) из Брезовца. Убијен 23. октобра 1942. године у Брезовцу од партизанске тројке коју је предводио Душан Радоњић.
434. Обрад Веселиновић (1912) из Живковаца. Убијен код његове куће на Св. Јована 1943. године од чете комуниста коју је предводио Душан Радоњић из с. Бање.
435. Живан Јовановић Млађинац (1915) из Живковаца. Убио га Миливоје Станичић Сеља, на Св. Јована 1943. године у потоку Вујевина у Живковцима, о чему је касније причао.
436. Катарина Веселиновић (42) из Живковаца. Убио је Миливоје Станичић Сеља из Даросаве, на Св. Јована 1943, у потоку Вујевина. На дан њене сахране, партизани поред осталог однесу из куће и 200 кг кукурузног брашна, купљеног за продату ''сингер'' машину. Петоро деце је остало без мајке.
437. Љубисав Васић, деловођа из Трбушнице. Убила га пред његовом кућом дружина Жике Несторовића из Даросаве, у ноћи 5. марта 1943. године.
438. Борислав ћурђевић из Венчана. Припадник ЈВуО. Ликвидиран од Качерске партизанске чете, у рудовачком забрану, 11. маја 1943. године.
439. Ђорђе Милановић Кезунац (47) из Буковика. Солунац. Радикал. Убијен једне ноћи у мају 1943. године, на кућном прагу. На тражење буковичких и аранђеловачких активиста, убиство је починила четворка за чишћење терена коју је предводио Радомир Момчиловић - Паја Смедеревац.
440. Јован Јанковић Миловац из Липовца. Председник села. Солунац. Убијен у пролеће 1943. године од дружине коју су предводили Бранко Ковачевић - Жика морнар (родом из Црне Горе, потоњи ''народни херој'') и Славко Зечевић из Липовца. Јанковић је учесник Светосавског конгреса у селу Ба. Убијен је 10. фебруара 1944, ноћу.
441. Рајко Димитријевић (1912) из Гараша. Четовођа. Убијен на Белу суботу 1943. године код сеоске општине где се одржавао вашар после традиционалне литије крстоноша. Злочин су починили: Душан Павловић - Бора Ранилац, Петар Петрушевић - Македонац, и др.
442. Александар Лека Марковљевић (45), председник општине села Даросава. Радикал. Убијен 4. јула 1943. године у близини своје куће, по наређењу Душана Петровића Шанета (комунистичког главешине у аранђеловачком крају, каменоресца, родом из Крагујевца, потоњег ''народног хероја''). Наређење су извршили, са три пушчана метка, Миливоје Станичић Сеља из Даросаве и Чеда Рановић из Рудоваца. Три месеца раније Немци му запалили кућу, а једва се избавио из немачког затвора у Крагујевцу те није стрељан.
443. Светислав Радисављевић ''Попић'' (1901) из Гараша. Убијен у ''време кошења'' 1943. године. Злочин је извршила тројка Пере Петрушевића Македонца, на месту где је сад гарашко вештачко језеро из којег се Аранђеловац напаја водом.
444. Радомир Јовановић (1915) из Копљара. Припадник ЈВуО. Убијен од партизанске заседе у с. Бања, 23. јула 1943. године.
445. Миодраг (Радованов) Анић (1908) из Орашца. Био је начелник геодетске службе у Сопоту. На једном збору у току лета 1943. године говорио о опасности од комунизма по српски народ. Убила га у Дучини, 16. августа 1943. комунистичка дружина коју су предводили Жарко Михаиловић из Стојника (београдског) и Љубиша Мишић из Дучине.
446-447. Лепосава Андрић (60) и син Витомир (40). Убијени од даросавских комуниста у потоку Швабинац у Буковику, 16. септембра 1943. године.
448. Богдан Бошко Катанић (1894) из с. Бања. Угледан домаћин. Радикал. Кмет села. По наређењу Душана Петровића Шанета, убила га тројка Миливоја Станичића Сеље, одвевши га са његове њиве где је секао шашу. Злочин је извршен око Крстовдана 1943. године у Копљарској јарузи. ''Није узео пушку у руке, убили га да би опљачкали његово богато домаћинство, и зато што је говорио да су комунисти мангупи који су пошли да упропасте земљу и народ''.
449. Петар Томковић (1877) из с. Бања. Пре рата председник одбора чувене Венчачке винарске задруге. Најбогатији био у селу. Убијен је после дугог мучења и копања очију у Лучића забрану у Врбици, око Крстовдана 1943. године. Затим је опљачкана његова имућна кућа.
450-451. Радојко Ралетић (65) из Даросаве, учитељ у пензији. Био је пре рата начелник среза. Убијен ујесен 1943. код Требежа у Даросави. С њим је страдао и Милутин Пантелић Језгринац (1866), кмет села, солунац, коме су комунисти покупили све из куће, коње и кола. Тим коњима су распињали ове своје жртве, о чему је касније причао случајни очевидац Влада Милојковић, железничар из Београда. Овај злочин су починили: Душан Петровић Шане, Радован Грујић, Жика Несторовић, Миливоје Станичић Сеља, Светомир Андрић и други, из Даросаве, Душан Павловић - Бора Ранилац, Иван Кузмановић Макса из Венчана...
452. Велимир Перишић (1899) из Даросаве. Убијен на Крушевачком вису ујесен 1943. ''Није узео пушку у руке''.
453. Радивоје Рако Вучићевић (30) из Буковика. Убијен новембра 1943. године у Даросави од дружине Васе Савића (родом од Мостара), Станоја Јовановића Дражића и Михаила Кала Николића из Буковика...
454. Радомир Вујић (1902) из Копљара. Као поднаредник повремено је руководио војном обуком сеоских младића. Убијен у Суморини 15. децембра 1943. Син Момчило (тада 18-годишњак) гледао је убиство оца, које су починили: Милић Радовановић - студент из Винче и Слободан Минић из Бање (потоњи народни хероји), Душан Каратошић, Андрија Васиљевић, Милорад Мишула Илић - сви из Копљара, Нада Драгичевић из Бање... ''Мишула га ударио секиром, па га докрајчили из пушке. Покупили су ствари из куће и 700.000 динара''.
455-456. Вељко Влајковић (75) из Буковика, Солунац, и син Бошко (1895), кмет села пре рата. Убијен пред Св. Николу 1943. године у потоку Ђућевцу у Буковику. У злочину учествовали: Бранко Ковачевић - Жика Морнар из Црне Горе, Милан Цане Вићентијевић из Даросаве, Станоје Дражић из Буковика... Налогодавцу Д. Петровићу Шанету Дражић је реферисао: ''До пола пута син јаше оца, од пола - отац сина''! Други Вељков син Рајко, стрељан је од Немаца у Шумарицама 21. октобра 1941. године. (Срески народни суд у Аранђеловцу, закључком Бр. 162/45, од 15. јануара 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да се имовина ''народног непријатеља'' Бошка Влајковића не може конфисковати, јер је ''живео на имовини свога оца Вељка''. Истог дана, закључком Бр. 165/45, Срески народни суд у Аранђеловцу пише да се ни конфискација имовине ''народног непријатеља'' Рајка Влајковића, Бошковог брата, не може спровести, јер је и он ''живео на имовини свога оца Вељка''. ИАШК, Фонд ОНО, К-39. За сада се не може рећи да ли су комунисти убили и Рајка.)
457-458. Димитрије Вишо Лазаревић (45), капетан академац и Драгиша Томић (30) четовођа из Врбице. Уочи Материца 1943. године одвели их Жика Морнар и другови и код Недића трла иза Рисоваче изболи камама.
459. Божа Арсенијевић (50) из Прогороваца, деловођа у Даросави. Убијен почетком фебруара 1944. године.
460-461. Милева Радојичић и њен син Драгољуб Шегинац (1 из Даросаве. Убијени у потоку испод куће, у зиму 1944. године. Злодело је починила група Жике Несторовића, по заповести Д. Петровића Шанета. (Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 103/45, од 16. новембра 1945, закључио је да се ''народном непријатељу'' Драгољубу нема шта конфисковати, јер је ''био неожењен и живео је на имању свога оца Живомира који је још у животу''. ИАШК, Фонд ОНО, К-39.)
462. Радован Ранковић Змај (55) из Даросаве. Учесник балканских ратова и солунац. Једног мартовског дана 1944. године случајно је наишао на земуницу у кући комшије Михаила Лазаревића Цара, где су се крили Душан Петровић Шане, Жика Несторовић и др. По шанетовом наређењу, ликвидиран је ту у близини због ''безбедности земунице'' (како је касније писао Ж. Несторовић у књизи ''Црвене стазе'').
463. Благоје Ћирић (1908) из Даросаве. Завршио гимназију. Сарађивао је с комунистима али је одбијао да врши улогу егзекутора по наређењима Д. Петровића Шанета. Убио га у зиму 1944. Жика Несторовић у Даросави. Остало је за њим петоро деце сирочади.
464. Милан Степановић из Гараша. Уочи Ђурђевдана 1944. године пуштен је из центра за војну обуку у Шаторњи да код своје куће прослави славу. Успут га пресретне тројка преобучена у четнике, коју је предводио Бора Ранилац. После испитивања пусте га. Дођу му на славу, с петокракама. Почасти их како доликује. Затим га вежу, и већ ту у његовом дворишту Бора му зада први удар камом. ''Докусуре'' га у селу Раниловић.
465. Коста Дуић из с. Бања. На захтев месних скојеваца, убила га дружина Жике Несторовића, почетком јуна 1944. године, ''јер је наговарао људе да раде за четнике'' (Ж. Несторовић).
466-467. Милорад (Влаичин) Грујић (1902) четовођа и Витомир Вића Грујић (35) из Даросаве. Убијени на Крушевачком вису, крајем јуна 1944, по Шанетовом наређењу. Егзекуторску групу предводио је Жика Несторовић а непосредни извршилац био је Иван Кузмановић Макса из Венчана.
468. Војин Грујић (36) из Даросаве. Убио га је 1. јула 1944. године Миливоје Станичић Сеља после партизанског напада на једну јединицу ЈВуО код Војинове куће.
469. Милорад Мика Ћирић (2 из Даросаве. Убио га Милосав Ранковић Чичинац из истог села, код записа на потесу Порта, 6. јула 1944. године. Говорио је: ''Даросава би била мирна да није шанета, Радована (Грујића) и Жике (Несторовића)''. Они су му и пресудили.
470. Миливоје Швабић (1912), угледни домаћин из Буковика. Четовођа. По наређењу Д. Петровића Шанета убијен у Мисачи иза Нерезија, 16. јула 1944. године. Злочин су извршили: Станоје Дражић и Михаило Коле Николић из Буковика, Радован Петровић из Стојника, Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве, Жика Морнар из Црне Горе, Петар Владетић Галама, избеглица из Глине, сви обучени као четници са кокардама на капама.
471. Обрен Бошовић (1903) из Врбице. Убијен на Св. Илију 1944. Пошто га је комунистичка тројка везала и извела недалеко од куће, у њега је пуцала рођака Радмила Бошковић звана Мицоје, скојевка. ''Није узео пушку у руке у току рата''.
472. Милован Марковић (33) их Гараша. Командант села. Убијен крајем августа 1944. по Шанетовом наређењу. Поред Шанета у злочину су учествовали: Добривоје Јовановић Доша и Станоје Дражић из Буковика, Миодраг Миле Ризнић из с. Бања, Радован Грујић из Даросаве, Бранко ''теренац'' из Београда...
535. Милосав Виријевић, земљорадник из Чукојевца. Убијен 15. октобра 1941. од комуниста и бачен у Гружу.
538. Бранислав Јовановић из Крагујевца, гимназијалац. Био је четнички курир. Комунисти су га ухватили и убили 1943. у Гунцатима.
539. Славољуб Милић из Крагујевца, гимназијалац. Био је четнички курир. Комунисти су га ухватили и убили 1943. у Гунцатима.
547. Градимир Младеновић из Добраче. Убијен 9. новембра 1941. у Г. Милановцу.
555. Коста Дукић, земљорадник из Бање. Комунисти су га убили јуна 1944. године.
556. Борисав Ђурђевић, земљорадник из Венчана. Убили су га 11. маја 1943. у Рудовачком забрану.
558. Драгиша Ерић, земљорадник из Љубичевца. Убијен септембра 1943. године од партизана.
559. Милутин Марковић, земљорадник из Јеловика код Аранђеловца. Пре рата председник сеоске општине. Комунисти су га убили ујесен 1941. под Букуљом.
560. Грујица Митровић, земљорадник из Љубичевца. Убили су га септембра 1943. године.
570. Тихомир Томашевић, земљорадник из Даросаве, деловођа сеоске општине. Убијен 9. октобра 1941. у Даросави од комуниста.
Следе подаци према књигама Слободана Ћировића ''Гружа у четницима'' и ''На трагу злочина''.
661. Крсман Миладиновић из Кнића. Био је опанчар, уочи рата мобилисан у жандармерију. Почетком септембра 1941. године, када није био на дужности, испод цркве у Книћу ухватили су га партизани Миљка Тошића, који га је препознао, јер је такође био обућар у Крагујевцу. Мучили су га и убили са преко 100 убода ножем. Тошић је био политички комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда.
662. Милош Радаковић, земљорадник из Чукојевца. Убијен у Чукојевцу, у ноћи између 25. и 26. септембра 1941. године.
663. Растко Милић, жандарм у Гружи. Убијен 27. септембра 1941, на друму између Груже и Пајсијевића. Нађен са поломљеном кокардом и цедуљом на којој је писало: ''Српски издајник''.
664. Михаило Ћировић, матурант из Баљковца. Био је четник Гружанског четничког одреда. Партизанска група Миљка Тошића убила га је 28. септембра 1941, на друму између Опланића и Топонице (грађански рат почео је 31. oктобра).
665. Светозар Лекић, наредник из Забојнице. Половином новембра 1941. партизани су га ухватили у његовој кући у Забојници, а свирепо га је мучила и убила жена комунисте Лазара Мићуновића. Са матурантом Михаилом Ћировићем, Лекић је 28. септембра наишао на народни збор који су окупили комунисти, на друму Кнић - Топоница (раскрсница за Борач и Баре). Комунисти су најпре вербално напали двојицу четника, а онда су пуцали на Ћировића. Лекић је побегао у кукуруз, али је из окрета опалио један метак. Тај метак је смртно погодио Лазара Мићуновића, студента из Црне Горе. На овом месту подигнута је спомен-плоча са његовим именом, а његови посмртни остаци пренети су у центар Крагујевца, код Крста. Тело Михаила Ћировића, кога су рањеног комунисти изболи ножевима, сахрањено је на породичном гробљу у Баљковцу. Догађај од 28. септембра посматрала је велика група мештана Топонице и околних села. Међутим, градске власти су и 2008. године, на ''Спомен обележју херојима и борцима у центру Крагујевца'', одале пошту ''ослободиоцима који су 21. октобра 1941. обешени на истом том месту'', а међу којима су наводно били ''и Казимир Вељковић, Лазар Мићуновић и Срета Младеновић, који су касније проглашени народним херојима...''
666. Радомир Продановић из Гривца. Деловођа Општине Гривац, инвалид са Солунског фронта. У општинској канцеларији, ујесен 1941, убио га је комуниста Радован Арсенијевић, звани Рапош, кога су сутрадан ликвидирали Пећанчеви четници.
667. Радивоје Радивојевић из Сибнице. Био је Дражин четник. Комунисти су га ухватили и стрељали 15. октобра 1941. године.
668. Милосав Варијевић, земљорадник из Чукојевца. Убили су га 15. октобра 1941. у Витковцу и бацили у Гружу. Имао је 33 године.
669. Љубомир Марковић из Забојнице. Ујесен 1941. одведен је од своје куће на Рујевицу изнад Дреновца, на место Дреновачка главица, где су му извадили очи. Потом су га одвели на место звано Сланце, где су га убили. Довежен је колима у Забојницу одсечених ушију, извађених очину, одсеченог језика, уместо кога се вукла привезана крпа... Марковић је раније, као четник, разоружао једну групу партизана у Забојници.
670. Милош Вујовић, воденичар из Грошнице. Имао је 72 године. Изведен је из воденице и убијен са два револверска метка, на месту званом Црквине, 1942. године. ''Вођеном истрагом установљено је да је ово убиство извршио Коста Радивојевић, одметник родом из Крагујевца'', стоји у недићевском извештају. Радивојевић је био заостали партизан Крагујевачког одреда.
671. Љубомир Рајковић из Пласковца, председник сеоске општине. Убијен у ноћи између 23. и 24. марта 1943. године. ''Како је овај већ био у постељи, то су му наредили да се обуче и повели га од куће до пласковачког гробља које је удаљено 1 км од његове куће. Ту су га ножем заклали и на пет места на грудима изболи. По изјави његове жене, Љубомир је код њега имао 8.000 динара, које су бандити узели'', пише поред осталог у недићевском извештају о овом убиству.
672. Тадија Смиљанић из Бара. Био је наредник, командант 2. батаљона 2. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. Рањеног, четници су га склонили код кафеџије у Угљаревцу. Сељак који је био мобилисан да са својом запрегом одвезе рањеника, пријавио је једној партизанској групи где се он налази. Партизани су дошли и убили га. То је било 1943. године.
679-680. Рафаило В. Илић, земљорадник из Чукојевца, стар 22. године и Михаило С. Трифуновић, земљорадник из Чукојевца, стар 22. године. Партизани Јужноморавске бригаде повели су их као путовође и после неколико дана, 29. новембра 1943, стрељали у с. Бело Поље (податак је остао записан у канцеларији општине Чукојевац).
681-682. Мића Парезановић, четнички курир, родом од Раче крагујевачке, и пекар Бранко из Страгара. Мићу су комунисти мучили - поред осталог извадили су му очи - и живог пекли везаног на ражњу, у стравичном ритуалу на месту званом Паљевине у атару села Каменица у Гружи, 12. јула 1943. године. Ћировић се овде позива на изјаву потпоручника Божидара Панића из Пајазитова, очевидца. Аутору су ово потврдила још два очевидца: потпоручник Драгован Радуловић из Стојника и поднаредник Света Филиповић из Брежђа. Припадали су батаљону Гарде који је наишао и савладао ту комунистичку групу. На исти начин, у селу Каменица у Гружи, на месту Бојића Голо брдо, крајем 1943. године убијен је и пекар Бранко из Страгара. О овом случају испевана је народна песма:
''Кад је било код борова,
партизанка једна рече
да се Бранко жив испече.
Партизанка Кока скочи
те извади Бранку очи''.
Реч је о комунисткињи Николији Коки Петровић, која је после рата била високи функционер Комунистичке партије и директор учитељске школе у Крагујевцу. Постојала је и верзија песме у којој се помиње ''партизанка Кика'', тј. Божидарка Дамјановић, послератни високи функционер. Пошто је Мића Парезановић имао брата Бранка, неки сведоци касније су тврдили да је на Паљевинама убијен Бранко и да се песма односи на њега. Накнадним истраживањем Ћировић је утврдио да је ипак реч о Бранку из Страгара, а да је на Паљевинама убијен Мића Парезановић. Према Ћировићу, Парезановићи су из околине Чачка.
683-684. Милоје Мирчетић из Јарушица и Радоје Радојевић из Миронића, убијени од стране партизана у зиму 1943/44. испод Рамаћких висова. Претходно су свирепо мучени - одсекли су им уши и извадили очи. Њихова тела пронађена су када је окопнило, а опело је у цркви брвнари у Пајазитову извршио прота Мирчетић, Милојев отац. Као и убиство Бранка Парезановића, и ова два убиства извршили су партизани Космајског одреда.
685-686. Јоца и Живка Миловановић из Рамаће, муж и жена. Убијени од стране партизана Душана Петровића Шанета, који су се крили у њиховој кући.
691-692. Слободан Мирковић и Светислав Радоњић из Бара. У лето 1941. убили су их комунисти Тадије Андрића, наводно дижући устанак против окупатора, а с образложењем да су присвојили једног одбеглог државног коња. Унакажене лешеве жртава (повађене очи, одсечене уши) оставили су у шуми изнад Коњуше и Брестовца, како би заплашили народ.
816. Љубица Ивановић из Дивостина. Комунистичка група Бранка Вујадиновића, 31. јула 1943. опљачкала је кућу наредника у пензији Радована Ивановића, опљачкала 71.000 динара и том приликом убила Радованову жену Љубицу.
(661-816: Према књигама Слободана Ћировића ''Гружа у четницима'' и ''На трагу злочина''.)
849-850. Ангелина и Милорад А. Терзић из Крћевца, брат и сестра. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 19/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Милораду нема шта конфисковати. Истог дана то је константовано и за ''народног непријатеља'' Ангелину, одлуком Конф. бр. 23/45 (ИАШК, Фонд ОНО, К-39). Према изјави Милована Недељковића из Крћевца, аутору, комунисти су убили Милорада 23. фебруара 1943. у Крћевцу, а Ангелину другом приликом у Рајковцу, под оптужбом да су сарадници Немаца. Ангелина је била секретарица Живана Милованчевића, начелника Опленачког среза (недићевска администрација). Живан је убијен после рата, на овом списку наведен је под редним бројем 252.
852. Света Србуљ, учитељ у Крћевцу, по националности Хрват. Убијен од комуниста 23. фебруара 1943. у Крћевцу. Према изјави Милована Недељковића из Крћевца, аутору.
853. Милутин Никетић из Крћевца. Био је поштар у Београду. Комунисти су га убили прве ратне године, у Крћевцу. Према изјави Милована Недељковића из Крћевца, аутору.
1.135. Милован Нешовић из Котраже, стар 38 година, заклан од комуниста 18. марта 1943. у Котражи. (Писана изјава Вање Панића из Смедерева, пореклом из Котраже; подаци из Протокола умрлих матичних књига цркве у Влакчи, Манастира Вољавча и Манастира Благовештење, који се данас налазе у месним канцеларијама у Влакчи и Страгарима.)
П.С.
Напомињем да су редни бројеви са општег списка.
6.lickadivizija ::
M. Samardzic :: Зар то није довољан доказ да су били злочиначки покрет?
Nije!
Dokaz da li je to zlocinacki pokret ili nije nisu istrgnuti dokumenti iz konteksta, nego nesto mnogo komplikovanije, nesto sto sam Vam ja bas na ovoj temi nametao kao sustinu, a Vi ste uporno bezali u pojedinosti i primere lokalnih borbi. O Drugom svetskom ratu kod nas imamo na hiljade dokumenata, Vi istrgnete iz konteksta tri pogrdna po komuniste ili tri pohvalna po cetnike i mislite da ste zavrsili posao. Mislim da je tema o karakteru partizanskog pokreta ideoloska i mnogo apstraktnija od onoga sto Vi pisete i, ako zelite, mozemo da se vratimo tumacenju ideoloskih pojmova, od "boljsevika", "boljsevizacije" i "deboljsevizacije", sto takodje niste lepo definisali, pa nadalje.
Ево овај списак је репрезентативан, не можете рећи да је извучен из контекста.
6.lickadivizija ::
M. Samardzic :: Подсетићу да су убијали први – ни у једној области четници нису први убијали њихове људе.
Nece biti! Mozda se tako pravdaju cetnicki emigranti u svojim memoarima. Ko je od cetnika ubijen u zapadnoj Srbiji pre klanja Milana Blagojevica? I zasto je, uopste, u Uzickoj Pozegi zaklan Blagojevic?
Ма не, не говорим о четницима. Већ о релацији Срби – комунисти.
Дакле, први су почели са убијањем у принципу, убијањем народа, ''класних непријатеља''. Погледајте датуме на оном списку, видећете да нема комуниста убијених пре тих датума од стране четника. Дакле, прво су комунисти почели да убијају Србе, па четници комунисте.
Благојевића је убио из пиштоља капетан Вучко Игњатовић, с образложењем да не поштује договор о подели оружја и муниције, тј. да саботира борбу против Немаца у корист револуције.
6.lickadivizija ::
M. Samardzic ::Подсетићу и да су готово искуљчиво убијали Србе.
Proizvoljna revizionisticka tvrdnja jednog Srbina i pritom jednog ostrascenog antikomuniste.
Свакако преко 95% убијених ван борбе били су Срби. Није било ''левих скретања'' у несрпским крајевима.
6.lickadivizija ::
M. Samardzic ::Да немају ваљаних пресуда.
Svaka cast cetnickim daktilografima/daktilografkinjama koje su stigle da otkucaju onolike presude za poklane muslimane u Polimlju i Podrinju!
За нашу тему битна је релација Срби – комунисти.
Ви укључујете релацију Срби – Хрвати/муслимани. Злочини над Хрватима и муслиманима ''гледају'' се са Пребиловцима, крашким јамама, Јасеновцем...
6.lickadivizija ::
M. Samardzic ::Комунисти су све ове четнике сматрали злочинцима, а овог њиховог човека жртвом...
I koliko je tih "zlocinaca" amnestirano 1944. godine? Ispada da su komunisti 1944. godine na Sremski front poveli ljude za koje su i sami smatrali da su zlocinci?!? Koliko ima poziva vrha KPJ i NOP-a cetnicima i domobranima da napuste svoje zlocinacke lidere i predju na pravu stranu? Pravu stranu, naravno, po njihovom vidjenju. Napominjem ovo "zlocinacke lidere" jer nisu obicni cetnici smatrani za ratne zlocince. I sami znate da je general Draza Mihailovic zarad nemackih interesa i sprecavanja proboja glavnine NOVJ u Srbiju na Kopaonik i Jelovu goru gurnuo neobucenu decu da ginu protiv mnogo iskusnijih partizanskih boraca iz Bosanske krajine, istocne Bosne, Like, Dalmacije itd. I sami znate da su ta deca odmah bacala pusku i predavala se. Da su partizani njih smatrali za zlocince, Srbija bi ostala bez stanovnika 1945. godine!
Питање се односило на послератни период, политику, историографију...
А иначе заиста сте необавештени за ове борбе које помињете. Било је баш обратно, обучена и искусна војска сукобила се са формацијама у којима је било доста деце која су терана напред разним триковима.
|
Samo da dodam da se sa velikom paznjom u Hrvatskoj ocekuje izdavanje narednih delova "Memoara jugoslavenskog revolucionera". U prvom delu Krstulovic je opisao detinjstvo i mladost u siromasnoj i gladnoj Dalmaciji. Mnogo vise se ocekuje u narednim delovima, pre svega ono sto je Krstulovic napisao o sukobima sa separatistima i onima koji su u hrvatskim komunistickim redovima pokusavali da oslabe Jugoslaviju kao zajednicu.
