offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
Napisano: 22 Dec 2012 18:01
ltcolonel ::Napisano: 21 Dec 2012 22:58
"према књизи Драгана Илића ''Топле сузе на путу за Јерусалим'', коју је објавио Историјски архив Крушевац 2002,"
реч је о свештенику Драгићу Илићу а не о неком Драгану Илићу и споменута књига није историјска књига. Подаци о страдалим свештеницима су без позивања на изворе и ја сам господину Драгићу Илићу понудио да тај списак снабдевен релевентним изворима објавим у било ком меродавном историографском часопису на жалост већ десете година чекам тај текст. Иначе јереј Драгић Илић је досад објавио десетак текстова у часописима у којима сам ја у уредништву при чему сам у половини текстова ја био рецезент. Ал књига ''Топле сузе на путу за Јерусалим'' није историјско дело поуздано знам јер сам ја био један од уредника. У књизи има доста произвољних тврђења и о стварима које немају везе са партизанима и четницима ал аутор у оваквом штиву има право на то.
Уместо да списак објави у неком историјском часопису Илиће је овај списак поново објавио на два места и то поново без навођења извора. Међутим у списку има много нетачности рецимо опис стрељања јереја Јеврема Новаковића је сасвим сигурно нетачан јер Јеврем није стрељан већ убијен у покушају бегства. Поред тога дефинитивно је измишљен податак о стрељаним богословима у Св. Роману итд, итд, итд ...
Интересантно је да кад већ користите податке Драгића Илића не користите и његове податке о погибији игумана манастира Лепенац Игњатија и који се разликују од оних који ви дајете.
Кад је реч о тексту о како ви тврдите операцији Хајка ајде кад већ тврдите да сте имали научни апарат који је био ваш основни извор за тзв операцију Хајка који је код вас у ствари чинио 90% извора за саму ту тзв операцију.Спомињете немачка документа па дајте те немачке документе који говоре о жестоким борбама у тој тзв операцији.
Dopuna: 21 Dec 2012 23:00
Узгред кад смо кдо манастира Лепенац манастир је обновљен тек око 1970. године и тек од тада је појушчи тако да је цела прича о игуману манастира Лепенац 1944. године у најмању руку ...
Видим да Илић нема изворе за свештенике, али за све друго има довољно извора. Цитирајући његову и књигу проте Даниловића показао самда умањујете број убијених у Крушевцу и Расинском округу.
Засад је попис убијених начињен како ваља само у деловима Републике Српске, то је учињено у сарадњи са локалним самоуправама и станицама полиције. Подсетићу да је територија данашње Републике Српске, изузивајући област Козаре, током већег дела рата, као и територија данашње Републике Србије, била у рукама четника.
Дакле, уз могућа минимална одступања - док је попис за Расински округ на сајту комисије далеко од реалног - само се ови подаци засад могу сматрати коначним:
27 српских села на Озрену:
1.710 погинулих, од којих 1.090 од окупатора, 548 од партизана и 72 од четника.
20 српских села на Требави:
1.101 погинуо, од којих 600 од окупатора, 441 од партизана и 60 од четника.
16 српских села у Општини Шамац:
858 погинулих, од којих 517 од окупатора, 305 од партизана и 36 од четника.
7 српских села у Општини Орашје:
189 погинулих, од којих 37 од окупатора, 141 од партизана и 11 од четника.
28 српских села у Општини Брчко:
1.440 погинулих, од којих 676 од окупатора, 667 од партизана и 97 од четника. (М. Максимовић, Бесмртници Озрена, Требаве и Посавине, 407-488; у књизи се наводе имена побијених)
Погинули од окупатора углавном су жртве хрватских и муслиманских усташа, а они су, као и жртве партизана, у највећем броју случајева убијани ван борбе, било као ратни заробљеници, било као цивили. Погинули од четника углавном су припадници комунистичких формација, или особе осуђене на смрт због разних кривичних дела.
Дакле, у једној општини комунисти су убили три пута више Срба од усташа, а у једној су убили готово исто онолико Срба колико и усташе.
Што се тиче мог чланка, тема је заиста једноставна - опис једне операције. Сваки средњошколац би могао то да напише, само наравно кад би имао ове папире из Војног архива.
У ком часопису који Ви уређујете - а све су то часописи које финансира држава - је изашао ма какав сличан чланак?
Кладим се да цензуришете све афирмативно по четнике. И Динчић и још неки кажу да им се чланци не објављују где год комунисти имају монопол.
Тамо цензуришете - а овде кажете да ми ни један ''угледан'' часопис не објављује радове, или како већ рекосте!
Не признаје ме наука. 
Господине, друже, Ђокићу, мој рад не признају комунисти и неонацисти. Ево шта они пишу:
http://www.stormfront.org/forum/t838751-12/
Сачувао сам чланак који нисте објавили у ''Веснику'' (часопис Војног музеја у БГ), ево, објављујем га овде, па нек читаоци процене је ли толико лош као што кажете, или пак доноси нешто ново у српску историографију:
ОПЕРАЦИЈА ''ХАЈКА''
Милослав Самарџић
Прва немачка офанзива у Србији 1944. години названа је ''Треибјагт'' (''Хајка''), а изведена је против Смедеревског корпуса, Горске краљеве гарде, Церског и Мачванског корпуса Југословенске војске, односно Дражиних четника. Немци су употребили делове Петог моторизованог СС полицијског пука и ''Бранденбург'' дивизије, бугарске и љотићевске јединице.
Напад на Смедеревски корпус почео је 15. фебруара. Ова јединица, којом је командовао капетан Живан Лазовић, опкољена је од стране љотићеваца, Немаца, Бугара и белоруса (белогардејаца) у атарима села Азања и Селевац.
Због равнице, пруга и велике концентрације осовинских трупа, долина Велике Мораве и Подунавље били су веома неповољни за четничку акцију. ''Стварно услови за рад у овом корпусу су скоро немогући'', извештавао је начелник штаба Смедеревског корпуса, капетан Младен Радовановић, 9. априла 1943. године, пошто су Немци ликвидирали још једног команданта корпуса.1
Пре доласка капетана Лазовића Немци су убили чак четири повереника за смедеревски крај или команданта Смедеревског корпуса: капетане Боривоја Јовановића и Радоша Вучелића и мајоре Владислава Додића и Прокопија Главичића. Зато се антиосовинска акција Смедеревског корпуса састојала пре свега од покушаја да се на било који начин заплени муниција, док је главна оштрица борбе усмеравана на сузбијање комунизма.
Све оно што је за четнике представљало неповољан стратешки положај, љотићевцима су, на другој страни, биле погодности, нарочито концентрација Немаца уз пруге. Четници су настојали да спрече ширење љотићеваца на околна села, о чему, примера ради, сведочи следећи извештај капетана Р. Ђорђевића, команданта Подунавске групе бригада Смедеревског корпуса, капетану Лазовићу, од 21. јануара 1944. године:
''Свакодневно су стизале жалбе на терор који врше љотићевци у с. Михајловцу и Врбовцу. До јуче сам то могао да трпим јер сам се надао да ће једном престати, али јуче сам извештен да је са истим терором продужено. Због тога сам донео одлуку да их протерам из Михајловца и јуче око 19 часова сам их напао и протерао. Било их је око 70 са осам пушкомитраљеза и под жестоком борбом су одступили у правцу Смедерева.
На нашој страни мртвих и рањених није било, за њих не знам. Неколико се љотићеваца предало. Утрошак муниције: више је заплењено него што је утрошено. После борбе народ нас је са великим симпатијама дочекао... Морал код војника је био већи него у борби са комунистима.''2
С друге стране, љотићевци су често прогањали, хапсили и убијали четничке присталице. Тако, капетан Лазовић 15. фебруара 1944. године извештава Дражу:
''Љотићевци из Раче напали су ноћас, између 14. и 15. фебруара, сеоску стражу у Баничини и убили поднаредника Божидара Суботића. По убијању стражара побегли.''3
Лазовић се следећи пут јавио недељу дана после почетка велике осовинске операције, 22. фебруара, овим радиограмом:
''Борба са љотићевцима и Немцима и Бугарима престала. Бригаде су се разишле свака на своју територију по одељењима. Муниције нестало. Предузео сам мере да опљачкам комору из Велике Плане за Паланку када добровољци (љотићевци - прим. аут) буду вукли друмом.''4
Детаљан извештај Лазовић је поднео 10. марта. Он најпре подсећа на ''успешно вођене борбе са партизанима у области Београда'', током новембра и децембра, после којих је својим јединицама дао краћи одмор. Затим пише о намери да изведе једну већу акцију у области Смедерева, ''ради уништења и последњих остатака разбијених партизанских јединица''. Спремајући се за ову акцију, штаб Смедеревског корпуса је уочио како су ''и на страни непријатеља отпочеле извесне припреме''. Наиме, Немци, Бугари и љотићевци су у овој области концентрисали велике снаге. Међутим, ''према држању како Немаца тако и добровољаца'', Лазовић није био сигуран да ће се та акција уперити против Смедеревског корпуса, па је наставио припреме за уништење комуниста. Он даље пише:
''У вези с овим издато је командантима бригада наређење за рад и отпочело се са концентрацијом наших снага на просторији с. Азања - с. Селевац. У времену кад су Немци, Бугари и добровољци отпочели изненадну акцију против наших јединица у овом простору, на просторији с. Азања - с. Селевац биле су сконцентрисане 2, 3, 6, 4. и 8. бригада овог корпуса, под командом пешадијског капетана друге класе у пензији Божидара Лазаревића.''5
Дакле, на једном месту нашло се пет бригада Смедеревског корпуса, а сам Лазовић тада, због болести, није био са јединицом. У документима нема података о бројном стању корпуса у ово доба. Према извештају једног официра послатог у инспекцију, ујесен 1943. године, Лазовић је ''створио корпус јачине око 700 пушака и 24 пушкомитраљеза''.6
Бројно стање јединице стално се повећавало и формиране су нове бригаде - укупно девет, сврстаних у три групе бригада. Фебруара 1944, корпус је свеукупно имао вероватно око 1.500 људи под оружјем, што значи да се у осовинском обручу нашло њих око 1.000 (пет од девет бригада).
Лазовић потом пише да је, захваљујући пругама, појачање постојећим непријатељским снагама стигло ''доста неопажено и изненада''. То су, према овом Лазовићевом извештају, биле следеће снаге:
- У Смедеревској Паланци 4. љотићевски пук, под командом капетана Вука Влаховића. Бројно стање ове јединице Лазовић процењује на 3.000 људи, наоружаних пушкама, митраљезима и минобацачима.
- У Рачи крагујевачкој 1.500 љотићеваца, под командом поручника Никића. Никићева јединица била је појачана људством 2. љотићевског пука (појачање је Лазовић урачунао у бројку од 1.500).
- У Малој Крсни и Марковцу налазиле су се љотићевске посаде од по 50 људи.
На овом месту Лазовић закључује: ''Према томе у целој овој акцији тежиште је било пренето на добровољце, који су чинили и гро снага. И зато се овај напад може сматрати као почетак серије борби добровољаца против јединица Југословенске војске у Отаyбини.'' Командант Смедеревског корпуса потом даје распоред осталих осовинских трупа које су учествовале у операцији:
''- Смедерево - 800 Немаца, а у рафинерији Смедеревској 100 Немаца.
- В. Плана - 300 Немаца, 100 Бугара и 480 Руса (белогардејци из састава ''Руског заштитног корпуса Србија'' - прим. аут).
- Младеновац - један батаљон Бугара и 250 Немаца.
Поред овога - с. Глибовац 210 Немаца, с. Скобаљ - 400 Немаца, с. Ратари 500 Немаца, с. Башин - 100 Немаца.''7
Лазовић потом набраја посаде на околних осам железничких станица, које су бројале од 20 до 80 Немаца.
Напад је почео у зору 15. фебруара са свих страна - кренуле су чак и немачке посаде са железничких станица. Лазовић пише да су четници били ''делимично изненађени'', али да су се ''убрзо снашли и прихватили борбу'', настављајући:
''До овог изненађења долази углавном због доба дана кад је отпочео непријатељски напад, слабе прегледности због магле која је покривала терен у раним јутарњим часовима и што су непријатељске јединице користећи терен покривен снегом употребиле беле плаштове за прикривено привлачење. Наше јединице и поред овога успевају да се из овог првог обруча који им је доносио уништење срећно извуку и повуку према с. Селевац. Капетан Лазаревић са потчињеним командантима бригада доноси одлуку да се на положајима у околини с. Селевац прими борба и издаје наређење командантима бригада да заузму положаје за борбу. Јединице под командом капетана Лазаревића заузимају следећи распоред: центар капетан Лазаревић са својом бригадом; десно од њега капетан Радојевић са 4. бригадом; на десном крилу 2. бригада под командом капетана Кочића; лево до капетана Лазаревића 3. бригада под командом поручника Живојиновића; на левом крилу 8. бригада под командом поручника Докмановића.''8
Међутим, када су се примакли љотићевски стрељчки стројеви, капетан Лазаревић, ''из разлога до сада необјашњених'', наређује да се не отвара ватра и шаље преговараче. Љотићевци примају преговараче, пише даље Лазовић, ''у циљу заваравања, заобилазе му с леђа и прилазе све ближе и ближе'', узвикујући: ''Ми смо браћа, зашто да се бијемо''. Један пушкомитраљезац је отворио ватру на љотићевце, који су се већ били примакли на 50 метара, али му је Лазаревић под претњом смртне казне наредио да престане. На свим другим секторима у међувремену се развила борба, док је Лазаревић, ''морално поколебан и преварен'', бацио оружје у снег и предао се. Његов пример следило је 85 четника из непосредне близине. Лазовић наставља:
''Вођене храбрим и неустрашивим старешинама, остале бригаде овог корпуса не полажу оружје већ пробијајући непријатељски обруч, уз тешке напоре успевају да се срећно извуку са минималним губицима. Приликом пробијања ових наших јединица борба је вођена са највећом жестином, тако да су војници у току борбе утрошили сву муницију и да су после завршене борбе располагали са свега два или три метка на главу. Капетан Радојевић извукао се из борбе са својом јединицом са свега два метка у машингеверу, док је сву осталу муницију утрошио у време пробијања и борбе.''9
Четници су током пробијања обруча имали 25 погинулих, док су непријатељски губици били ''нешто већи''. Бригаде су се растуриле по својим матичним територијама, а Немци, Бугари и љотићевци ''отпочели су детаљан претрес терена, којом приликом су предузели хапшења наших људи''. Лазовић потом наводи бројеве ухапшених равногораца и чланова њихових фамилија по селима и варошима (на Бањицу су одведене 123 особе). Наводи, затим, да је у селу Ратари непријатељ пронашао и запленио четничку резервну храну: четири вагона жита и 500 килограма масти, као и 15 коња који су служили за курирску службу. У другим селима, међутим, залихе нису пронађене. Приликом претреса најгоре су се понашали љотићевци: ''Туча и пљачка били су општа појава где год су прошле непријатељске јединице. У овоме су се нарочито истицале добровољачке јединице'', пише Лазовић.
И у време писања овог извештаја, 10. марта, стање је било непромењено: ''Притисак на мирно становништво се и даље наставља. Пљачке, злостављања, батинања и хапшења су средства којима добровољци желе да одврате народ и одвоје га од нашег покрета. Међутим, иако су средства исувише драстична, не успевају и поред тога да за тренутак поколебају дух народни и вољу и решеност народну за борбу са окупатором и свим његовим слугама до коначне победе'', закључује капетан Живан Лазовић.10
Судбина капетана Божидара Лазаревића била је трагична. Иако су му током предаје љотићевци дали часну реч да му се ништа неће десити, они су га одвели у затвор у Смедеревској Паланци и својим заточеницима, комунистима, дали мотке да туку Лазаревића до смрти. Иста судбина задесила је и Лазаревићевог помоћника Марковића. На полеђини сачуваних фотографија мртвих Лазаревића и Марковића исписана је легенда на немачком језику, а ту је и печат СС полиције. Очигледно, љотићевци су се похвалили Немцима својим ''ратним пленом''.
Два дана после напада на Смедеревски корпус, 17. фебруара 1944, осовинске трупе започињу операцију и против Горске краљеве гарде капетана Николе Калабића. У напад је кренуло седам батаљона Немаца, којих је овом приликом било највише, и љотићеваца, а у току операције придружени су и делови 70. пука бугарске војске. Нема тачних података о бројном стању непријатеља, али је свакако реч о око 10.000 војника. У ово доба Гарда још није била потпуно завршила организацију на новододељеном терену (Космај и Младеновац), тако да је због тога, али и због лоших временских услова, фебруара 1944. године Калабић имао свега око 1.200 војника под оружјем, сврстаних у пет бригада: 1. опленачку, 2. орашачку, 3. космајску, 4. младеновачку и Јуришно-пратећу.
Осовинске трупе опколиле су четнике на простору између Космаја и Рудника. Фронт са севера, истока и запада држали су Немци и Бугари, а са југа љотићевци. Други пук љотићеваца - који су они сматрали најбољим од својих пет пукова - под командом Марисава Петровића, посео је положаје на десној обали набујале реке Јасенице, од Тополе па узводно према Руднику. Калабић је одлучио да се управо на овом сектору изврши пробој обруча.
Трећег дана офанзиве немачки командант, пуковник Дизенер, похвалио је есесовце и љотићевце за ''сјајно'' држање. Али онда је, такође према немачким документима, наступила ''криза'' код 2. батаљона љотићевског 2. пука. Овај батаљон Немци су једва спасили од уништења, а Калабићев противнапад забринуо је окупатора у тој мери да је лично фелдмаршал фон Вајкс, командант Југоистока, морао да обилази своје јединице (есесовце и љотићевце) код Аранђеловца и Тополе.11
Оно што Немци називају четничким противнападом у ствари је био пробој обруча на реци Јасеници. Потпоручника Божидара Панића, командира 1. чете 1. батаљона 4. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде, почетак ''Хајке'' затекао је на Космају. Ево како он описује борбе своје јединице:
''Када смо добили извештај да смо блокирани, целе ноћи смо путовали са Космаја. Био је велики снег, око пола метра, а топло време, лапавица. Били смо мртви уморни. Са љотићевцима смо се борили прса у прса, код Маслошева (село изнад Тополе, на Јасеници - прим. аут). Ту су нас сачекали у заседи. Мобилисали су много сељака и наоружали их. Држали су положаје све до Шаторње. Припуцали су мучки, из заседе. Ту нам је погинуло једно Циганче, које смо заробили у партизанима, па је пошло са нама. Љотићевски метак га је погодио у груди. Е, онда смо се ми припремили... Марисав Петровић, љотићевски командант, замало ми је умакао. ''Пресекао'' сам од Маслошева, савијао сам лево крило. Јурио сам га до гвозденог балвана на Јасеници, између Пласковца и Овсишта. Када смо савладали ове љотићевце, обруч је био пробијен. Онда смо прешли Јасеницу и дошли овде, у Велики Шењ (околина Крагујевца - прим. аут). Приликом преласка Јасенице, која је била много набујала, удавило нам се неколико војника, мислим пет или шест. Било је то у Блазнави. Држали смо се за руке, али се ланац прекинуо. После 15 дана, када је прошла опасност, вратили смо се на Космај.''12
И јединица потпоручника Драгована Радуловића, команданта 3. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде, тог фебруара затекла се на Космају. На немачки притисак са севера, Јуришно-пратећа бригада почела је да се повлачи ка југу, према Руднику. У околини Тополе и Радуловићева јединица наилази на љотићевце, са којима води ''тешке борбе, нарочито у школи у Винчи''. Радуловић сведочи:
''Ту је потпуковник Миодраг Палошевић 'Палош' из Врховне команде, који се тада налазио код нас, лично са митраљезом нападао на школу. Викао је: 'Удри крџалије, мајку им...' Приликом преласка набујале Јасенице удавило се доста наших. Потом се одиграла страшна борба са Немцима у Љуљацима. Журили смо да им поставимо клопку, али су они стигли пре нас и поставили су нама клопку. Ту је погинуо наредник Филип, веома вешт човек, и многи војници. После смо се вратили на Космај.''
На питање о непријатељским губицима, Радуловић одговара:
''Љотићевци су много страдали, за немачке губитке не знам, из Љуљака смо се извукли у бегу. Бугара је увек страдало, са њима смо и иначе често имали тешке борбе.''13
Према немачким изворима, Горска краљева гарда је претрпела ''осетне губитке'' у тешким двонедељним борбама (од 17. фебруара до 4. марта), вођеним у најгоре доба године; снег је био савезник боље опремљеним и наоружаним окупаторским трупама. Такође према немачким документима, једну од ових борби делови Гарде водили су ''прса у прса'', против 2. батаљона 5. СС моторизованог полицијског пука.14
Иако је Гарда успела да пробије обруч, Немци су били задовољни исходом ''Хајке'', јер су, према једном њиховом извештају од 22. фебруара, ''банде биле разбијене и изгубиле јединство командовања''. Према месечном извештају немачке Команде Србије од 15. марта, ''мобилне ДМ снаге имале су тешке губитке у средњој Србији услед успешних подухвата''. После окончања ''Хајке'' издата је похвална наредба свим јединицама које су учествовале у операцији. Речено је да су, са незнатним губицима, осовинске трупе убиле 81 и заробиле или ухапсиле 931 особу (међу којима, успут, и 70 комуниста), заплениле 261 пушку, једну штампарију, пет архива, седам складишта хране, итд. Ово су збирни подаци за све јединице обухваћене операцијом, тј. за Гарду, Церски, Мачвански и Смедеревски корпус.15
У накнадним претресима терена Немци су заробили девет рањених четника Гарде. Одвели су их у логор на Бањици и 20. марта стрељали у Маринковој Бари крај Београда.16
У вези Операције ''Хајка'' Калабић је послао Дражи три извештаја. ''Двадесет деветог фебруара имали смо борбу са љотићевцима у Овсишту и Маслошеву. Резултат наша два мртва и један рањен, а љотићеваца 12 мртвих и доста рањених'', наведено је у његовом радиограму од 1. марта.17
Следећег дана, с напоменом ''допуњујем'', Калабић пише:
''У борби учествовао лично Марисав Петровић. Разбијени су да ни два заједно нису. Љотићевци имају 25 мртвих и доста рањених. Дошла су им јака појачања Немаца и Бугара. Дошли су и авиони. Повукао сам људе ка Гружи. Потпоручник Глишић ми је ухваћен после очајне борбе.''18
Трећи радиограм Калабић је послао 10. марта, пошто је Дража тражио проверу једне вести која је стигла до њега. Наиме, неко је обавестио Врховну команду да један од официра Гарде, потпоручник Клисић, ради за Немце, на што је Калабић одговорио:
''Ухваћен је од стране Немаца потпоручник Клисић код Аранђеловца. Његов командир чете наредник Виторовић погинуо је у истој борби, тако су Немци успели да стварно заплене нешто пушака. Клисић је ухваћен на превару и сада је у затвору. Не верујем да је фиктивно ухапшен.''19
Мајор Владимир Комарчевић, командант суседне јединице, Посавско-колубарске групе корпуса, писао је истог дана Врховној команди: ''Извештен сам да се Калабић једним делом повукао у Гружу, а другим делом ка Црногорском срезу, јер су на његовом терену јаке потере Немаца и љотићеваца.''20
И повлачење у Гружу било је отежано због поплава. У овој области река Гружа могла се прећи само преко моста у селу Љуљаци. Крајем фебруара ту је најпре прошао пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа, са својом пратећом јединицом, гоњен једним батаљоном љотићевског 2. пука. Са јужне стране реке Груже налазила се 3. чета 4. батаљона 1. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса, којом је командовао наредник Љубиша Умељић. Један од Умељићевих четника, Драган Цековић, сведочи:
''Једно јутро се зачу митраљеска и минобацачка пуцњава из правца брда Кадијевац. Угледали смо како се преко брда креће колона четника, а око њих су падале и експлодирале минобацачке мине. Била је то четничка јединица под командом пуковника Јеврема Симића - Дршке, која је прешла пут Крагујевац - Г. Милановац и реку Гружу у Љуљацима, под велом мрака. Љотићевска јединица за њима, као да је закаснила да их стигне, пре преласка реке, отварала је минобацачку ватру из далека, са каменичке стране.''21
Те ноћи Калабић је коначио у селу Коњуша, а следећег јутра његова претходница кренула је преко моста у Љуљацима. Међутим, онај љотићевски батаљон, којим је командовао Васо Јеличић, током ноћи је поставио заседу са друге стране реке. Да би прикрили намере, љотићевци су претходног дана мобилисали младиће у Љуљацима да им помогну у одношењу тешког наоружања за Крагујевац. Они су заиста отишли, али су се током ноћи вратили другим правцем, што Љуљачани нису приметили. Митраљеска паљба покосила је осам четника, чија тела су љотићевци изложили поред кафане у Љуљацима. Како су сведочили мештани овог села, мртве четнике љотићевци су шутирали, псујући им ''мајку и Краља Петра''.22
Потом су, из правца Горњег Милановца, наишли Немци са камионима, па се испред Љуљака одиграла и борба коју описује потпоручник Радуловић.
О ситуацији после Операције ''Хајка'', Калабић је известио Дражу радиограмом од 9. марта:
''Комунистичких група на рејону нема. Осећа се понегде њихов потајни рад. Један део љотићеваца повукао се за Крагујевац, још 300 остало у Опленцу, око 300 у Младеновачком срезу. Увек су заједно са Немцима. Немаца на целом рејону око 500. Један пук Бугара у Космајском и Орашачком срезу. Притисак окупатора је попустио. Сви насилно мобилисани (од стране љотићеваца - прим. аут) побегли. Говори се о одласку љотићеваца у Санџак и Црну Гору. Народ се добро држи.''23
После ових операција, јаче осовинске трупе померају се даље на запад, према територијама Церског и Мачванског корпуса, којима је командовао мајор Драгослав Рачић, у формацији Церско-мајевичка група корпуса. Почетком марта 1944. године, са одредом од око 1.400 четника Церског и Мачванског корпуса, мајор Рачић се налазио у Азбуковичком срезу, ради спречавања упада комуниста из Источне Босне. Радиограмом од 10. марта он извештава Дражу да је управо вратио преко Дрине једну групу партизана, наневши јој тешке губитке. С друге стране, писао је Рачић, све више јединица на територије Церског и Мачванског корпуса доводили су љотићевци. Њихову акцију против четника он је оценио само као пропагандну, не очекујући напад у леђа својим јединицама заузетим борбом против комуниста.24
Напад на љотићевце он сам није планирао, јер му је тако било наређено из Врховне команде, због концентрације снага против тренутно опаснијег непријатеља.
Међутим, већ следећег дана, 11. марта, љотићевци ипак нападају четнике у Јадру и Поцерини. Према немачким документима, напад је изведен у оквиру Операције ''Хајка''. Немачки извештај не наводи детаље, сем да је у селу Петковица, 23 километра североисточно од Лознице, рањен командант Јадарске бригаде, резервни капетан јеромонах Георгије Бојић Џиџа.25
Зато се Рачић наредних дана обрачунао и са љотићевцима, о чему је Дражи послао извештај 27. марта:
''Сада тек увиђам да сам љотићевцима код Љубовије лупио добар шамар. Поред осталих погинула су два официра. Болница у Љубовији је пуна њихових рањеника. Љотићевци вриште као Дамљанов зеленко. У Осечину дошло је два батаљона из Ваљева. Они из Љубовије поручују и моле да их више не нападам, јер и оне мене неће више дирати. Али ја им не верујем. Све наше људе које су били похапшени пустили на слободу. Мој напад им је много поколебао редове.''26
Поводом овог извештаја Рачић је поново упозорен да се мора уздржавати од борбе са љотићевцима, јер је почела нова комунистичка офанзива на Србију. На ову критику он одговара 30. марта: ''Напад на љотићевце код Љубовије извршио сам у смислу Вашег наређења и као одмазду за њихове нападе на моје јединице у Јадру и Поцерини''. Наиме, ''у смислу'' Дражине претходне наредбе било је да се мора прихватити борба у самоодбрани, на коју се Рачић сада позивао.
Рачић потом преноси садржај уводног чланка из Недићевог листа ''Ново време'' од 28. марта. По обичају, Недићеви новинари су све окренули наглавачке. Написали су да је Рачићев напад на љотићевце заправо део комунистичког напада на Србију, коју наводно бране Недићеве и љотићеве трупе. ''Кажу да мој напад има политичку позадину и да сам под утицајем енглеске пропаганде почео да ступам у везу са партизанским вођама'', јављао је још Рачић.27
ИЗВОРИ:
1 АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 5\1.
2 АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 7\2.
3 и 4 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
5 АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 48\2.
6 АВИИ, ЧА, К-95, рег. бр. 32\2.
7, 8, 9 и 10 АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 48\2.
11 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143.
12 и 13 М. Самарџић, Истина о Калабићу, 84-85.
14 и 15 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 144.
16 ИАБ, Бањичке књиге логораша. Девет гариста воде се под редним бројевима 19.800-19.808.
17 и 18 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
19 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1. Изгледа да је реч о истом официру кога Калабић помиње 2. марта, а да су дешифранти једном написали Глишић, а једном Клисић.
20 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
21, 22 С. Ћировић, На трагу злочина, 40, 41.
23 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
24 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
25 ИАН, мф. 6, снимак бр. 530.
26 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
27 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
СКРАЋЕНИЦЕ:
АВИИ - Архив Војноисторијског института
ЧА - Четничка архива
ИАБ - Историјски архив Града Београда
ИАН - Историјски архив Ниш
ЛИТЕРАТУРА:
- Авакумовић Иван, Михаиловић према немачким документима, ''Наше дело'', Лондон, 1969.
- Самарџић Милослав, Истина о Калабићу, ''Легенда'', Чачак, 2003.
- Ћировић Слободан, На трагу злочина, ''Нова светлост'', Крагујевац, 2002.
Dopuna: 22 Dec 2012 18:05
ltcolonel ::Napisano: 22 Dec 2012 17:51
Ево комплетне библиографије коју сам ја добио од господина Самарџића за његов текст Операција Хајка
АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 5\1.
АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 7\2.
АВИИ, ЧА, К-93, рег. бр. 48\2
АВИИ, ЧА, К-95, рег. бр. 32\2
АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
Историјски архив Града Београда, Бањичке књиге логораша. Девет гариста воде се под редним бројевима 19.800-19.808.
Историјски архив Ниш, мф. 6, снимак бр. 530.
И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143, 144
М. Самарџић, Истина о Калабићу, 84-85.
С. Ћировић, На трагу злочина, 40, 41.
Иначе тескт је имао око 7 и по страна са укупно 27 напомена. Господине Самарџићу немам право да без вашег одобрења објавим ваш текст који је био код мене на рецензији ал ако дозволите могу да га овде објавим па да видимо где су ти немачки документи.
Даље да ли се овако пишу библиографске јединице у напоменама како сте ми их ви дали.
Dopuna: 22 Dec 2012 17:52
ПС Да не буде забуне ЧА значи четничка архива
Нисам видео ово, већ сам одговорио, тј. већ сам поставио цели чланак.
|
Није ли то против воље народа? Није ли онда и Пиноче дошао на власт вољом народа?
