Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 1Ovo se svidja korisniku: RADOVAN.S
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:[quote="Lažni Kalabić"]Komunisti jesu protivnici nacionalizma, ali nisu protivnici političkih nacija, pogotovo nisu protivnici etniciteta, iako komunisti na principima proleterskog internacionalizma nastoje da prevaziću međunacionalne antagonizme.

,,Превазилажење међунационалних антагонизама,,. Одавно нисам чуо ,,боље,, оправдање за однос комунизма према нацији.
Дакле, комунизам тежи да међунационалне антагонизме реши или их превазиђе, што се јел те постиже елиминацијом извора или ти предмета тог антагонизма.

Ајмо овако,

А надам се да ћемо се донекле сложити.

Комунизам је по својој дефиницији ,,анационалан,, (ја кажем антинационалан, али ајде, нека ти буде). Сваком увереном комунисти (дакле, не фарисеју) његова идеологија је изнад интереса државе и народа. Комуниста (уверени, не фарисеј) се зарад народа и државе не одриче својих партијских и идеолошких интереса и он може бити родољуб само у оној и оноликој мери у којој се идеолошки интереси поклапају са интересима народа и државе.
За разлику од комунисте, националисти (ја ћу га назвати родољубом, јер мислим да је то подједнако правилан, само доста ближи појам) родољубу је императив његов род, народ, држава, а његово родољубље често нема идеолошку позадину. (пример српских војника из Балканских и Првог рата)
Комунизам као идеологија је на посебном испиту био на територији Русије и Југославије, управо због вишенационалне структуре ових држава као и због већ споменутих ,,међунационалних антагонизама,,.
Ти антагонизми су се огледали у верским поделама (римокатолици, муслимани, православци) тероторијалним несугласицама и на релацији, мањи-већи народ.
Постављајући класну борбу изнад свега, тако и изнад нација, комунисти дакле прибегавају једноставном рецепту-борбом против националног, односно гушећи национално, гуше и антагонизме. Дакле не решавају успешно, иако угушене, још увек присутне антагонизме, већ их само, што би се рекло ,,стављају под тепих,, а све у циљу спорвођења класне борбе. У ова два случаја су, а то се може видети како у циљевима револуције у Русији, тако и револуције у Југославији главни непријатељ комунизма је, био, по бројности доминантан народ, Руси, односно Срби, што опет донекле има своју логику. Сламањем ове ,,доминације,, слама се и кичма претходног система. а у таквим условима је почетак класне борбе извеснији.
Мишљења сам да су тзв. лева скретања само пример какав би ток револуције у Југославији био да се иста није одвијала у условима истовременог сукоба са Немцима.

• 1Ovo se svidja korisniku: 8u47
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lička div.
Citat: . . .Kao prvo, ne znam smem li da ti se obratim kao, doduse ideoloski i vrlo uslovno, clan "opake sekte asasina" . . .
Naravno,ne preteruj,sa tobom mogu da diskutujem,ti ne izmišljaš moje priloge.
Citat: . . .Komunisti su sudili svojim protivnicima na tri razine: a) na ideoloskoj bazi (apsolutno se slazem da su potpuno iz ideoloskih, a ne pravnih razloga stradali pred komunistickim "sudom istorije" dr Milan Grol i Dragoljub Jovanovic - inace obojica blizi NOP-u nego ravnogorskom pokretu koga se dr Grol javno gadio), b) za postupke predratnih jugoslovenskih vlasti prema njima i c) za kolaboraciju i ratne zlocine tokom Drugog svetskog rata. . . .
Problem je što imamo malo osuđenih(po bilo kojoj "razini") a mnogo pogubljenih.Šta ćemo sa razlikom?
Citat: . . .Na kraju, kako to da general Mihailovic 1945. godine salje pukovnika Svetomira DJukica u Zagreb na pregovore sa Antom Pavelicem, . . .
Staza pregovora sa ustašama je već bila utabana,vesnici "zore čovečanstva" su pregovore započeli mnogo ranije.Ne podržavam ni jedne ni druge pa se ne osećam prozvanim.
Citat:Medjutim, velika vecina streljanih nisu bili ni "nacionalna kulturna elita", ni "cvet srpske inteligencije", ni "srpski domacini", ni "popovi koji su nosili oruzje, nego krstove oko vrata". Bili su: kolaboranti, odmetnici od nove vlasti i ratni zlocinci.
Evo u Šapcu,na primer.
U «Letopisu parohije šabačke» koji je vodio šabački paroh Gligorije Babović,na dan 27.10.1944-e navodi se spisak 33 streljana Šapčanina.Među njima su se nalazili mnogi ugledni(pravilo broj jedan,odmah pobij najpismenije,prim.victoria):profesori Voja Pavlović,V.Kuzenko i D.Đuričić,apotekari A.Ranković i V.Samurović,direktor gimnazije Donković,ginekolog (???!!!)D.Ciganović sa SINOM,sveštenici Paun Protić,I.Kosijer,sveštenik M.Jeftić,L.Kostiljev(sveštenik iz Bele Crkve),trgovci i.Dražić,V.Soldatović i M.Antić,sreski načelnik S.Stefanović,učitelji V.Dačić i M.Mihailović,kamenorezci S.Bujuklić i J.Blažanin sa ŽENOM,renterijer P.Kurtović,bankar Đ.Jovanović,opančar (????!!!)D.Dragošević,odžačar Soldatović,majori D.Nikolić i Vukosavljević,pukovnik A.Bižić kao i MALOLETNI ĐACI i studenti M.Bečejić,D.Longinović i mnogi drugi.
-Obračun sa lokalnom buržoazijom počeo je još 8.11.1944-e u selu Petkovica kada je presuđeno grupi narodnih neprijatelja među kojima i dr.Mladenu Miloševiću,nosiocu Albanske spomenice,poznatom lekaru,narodnom poslaniku i prosvetititelju.(zašto je ubijen dr.Mladen Milošević,Glas Podrinja,12.9.1991-e)
Citat:Sada tek videh da si "oslobodjenje Beograda" 1944. godine napisao pdo navodnicima. Sta mislis, koji Francuz bi tako napisao oslobodjenje Pariza?
Je li Pariz ovako oslobađan ?
-Đilas tako potvrđuje da je bilo vansudskih progona:»Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta.Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima.Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo» «V.Dedijer,Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita,Zagreb,1981,str.722,M.Đilas,Vlast,London 1983,str.14)
-Nama preostaje da se upitamo koliko bi tek života poštedeo dobar i pravedan sud.(prim.victoria)
-Evo šta kaže o tome Božidar Zec,komesar 8-e Crnogorske brigade pred polazak na Sremski front:»S ponosom smo išli i borili se,pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali.Još iste večeri donosili su nam prijave,davali imena i adrese izdajnika.Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika kako su za njih govorili.Danas vidim mi smo njima verovali,prijavljene presuđivali i streljali.MNOGO LJUDI je stradalo i ne mogu da prežalim što će LJAGA pasti na VIII-u Crnogorsku brigadu.»(Svedočenje Boška Milanovića iz Beograda,15.april.2005.Između srpa i čekića,str.174-175)
-Da vidimo šta o planovima oslobodilaca kaže Milan Trešnjić,oficir OZN-e :
«Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i NEPRIJATELJA REVOLUCIJE.
Od ljudi u uniformi nijedan nije bio zlikovac(zlikovci nisu čekali partizane u Bgd.nap.victoria) i nije zaslužio metak u čelo,sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front,jer su svi bili voljni da se bore,svi bi rado otišli.Mnogi od njih su bili iskreni rodoljubi i umirali su sa rečima:»Živeli oslobodioci Beograda,živela oslobodilačka vojska . . . « kao na primer intelektualac i građanski političar Milan Komadina.Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine «(Oslobađanje Dedinja,Krug,br.8,1999,str.64)
-Kolika je bila neverica u namere i postupke oslobodilaca svedoči i primer saobraćajnog policajca Poznića koji se pošto je slučajem preživeo streljanje na Banjici ponovo prijavio vlastima ubeđen da je bio greškom osuđen.Međutim,ipak je po Trešnjićevim rečima likvidiran kako ne bi mogao da priča šta se dešava sa pripadnicima bivšeg aparata.(Između srpa i čekića,str.176)
-Nekadašnji oficir OZN-e Aleksandar Garotić svedoči da su na ulazu u Kalemegdan(kod spomenika Mokranjcu) zakopani leševi oko 30 saobraćajnih policajaca iz policijske stanice kod stepenica(ispod Francuske ambasade) koji su tu streljani po oslobođenju Beograda.Pre streljanja su bili skinuti,vezani žicom a oduzeti su im lični predmeti.(Između srpa i čekića,str.176,svedočenje bivšeg oficira OZN-e Aleksandra Garotića,Beograd,2005)
-Sećanje akademika Dejana Medakovića ukazuje na način likvidacije dela Nedićeve administracije.Iako je deo nedićevaca prešao na stranu partizana formiravši pred oslobođenje antifašistički komitet i stupivši u kontakt sa Prvom armijom ili se pak dobrovoljno predao smatrajući da se držao časno u ratu to ih nije spasilo surove kazne.Najpre su zvanično(preko radija i štampe)pozvani svi neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na posao.Verujući u dobre namere novih vlasti javilo se više stotina žandaram(mahom ličke sirotinje),pisara,daktilografa i drugih.Međutim,svi su sabrani,bez selekcije,u veliku kasarnu Garde,poskidani(ostali samo u donjem vešu) i streljani.Po njegovim rečima samo petorica su uspela da pobegnu «a dvojica begunaca su dolazila kod mene u Muzej Kneza Pavla,gde sam od 1.marta 1942 radio kao kustos da mi pričaju o streljanjima».Streljanja su vršena bez suđenja i osude a spiskovi su na brzinu pravljeni među onima koji su pali u ovu klopku.
(Između srpa i čekića,str.176-176,Efemeris II,str.283)
Jesu li se ovako ponašali oslobodioci Pariza ?

-Milan Trešnjić,major OZN-e,načelnik 12-og kvarta-rejona u Beogradu po oslobođenju kaže:
«Zakleo sam se još kao skojevac,kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske,ovih eksploatatora,krvopija radničke klase i poštenih ljudi,ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja,uskočiti u nju,potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima-leći i prespavati. « U očima ličkih,kordunaških i krajiških partizana Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba potpuno očistiti.(Oslobađanje Dedinja,Krug br.8 1999,str.66)
-Momčilo Dugalić,oficir OZN-e:»Čoveku kojeg sam trebao da likvidiram stavio sam pištolj u usta.Molio je i kukao:Sinko,imam dva sina kao što si ti ! Ja sam opalio i razneo mu glavu.Tada sam smatrao da sam učinio veliku stvar za PARTIJU.»( Ispovest M.Dugalića,Nedeljni Telegraf 17.10.2001,str.25)
Možda ovako !
-Ubijanja su najčešće vršena bez ikakvog sudskog postupka a onda je na scenu stupila pravna država i počeli su sa radom sudovi.Evo šta o radu prekog Vojnog suda u Valjevu kaže jedan od članova veća Vuletić:»Predsednik prekog suda bio je bivši valjevski advokat Ž.Đermanović a ja član veća.Dođu partizani i donesu akt i podatke o čoveku kojeg treba osuditi na smrt.Sudimo po svršenom poslu,oni ga pre toga već bili bacili negde u potok.Mi smo morali da presudimo onako kako su od nas tražili politički komesari,da nismo i nas bi pojeo mrak.»(D.Božić,Crveni metak,str.32)
-O kakvim se procesima radilo govori i podatak da je izvesni sudija Dragojlović tokom 1945-e dva puta suđen( !!!) pred Okružnim sudom u Valjevu za isto delo kolaboracije-prvi put na 10 godina,drugi put na smrt.(Izjava advokata Đ.Ninkovića,Utisak nedelje,4.12.2005)
Da nije ovako ?!
Evo šta o pokolju u Zaječaru kaže penzionisani okružni sudija,tada islednik OZN-e,N.Bojković :
« . . .Dovodili su ih vojnici i civili.Ponekom smo uzeli izjavu u dve-tri rečenice.Odmah su padale presude,odvođeni su u zatvor a odande na streljanje.UBIJALI SMO IH KAO MUVE.»
(D.Vitomirović «Olako skidanje glava»Revija 92 br.45 i 46 14.jun 1991,Informativne novine 019,br.2 jun 1994,»Između srpa i čekića» str.200 i 201)
Ili možda . . .?
Ratko Dražović,partizan iz Raške,oficir OZN-e i kasnije visoki funkcioner UDB-e ispričao je Milomiru Mariću kako je obavljao svoj patriotski zadatak «čišćenja» Srbije od nepodobnih:
Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta.Prešli smo u Čačak,gde su tražili da preuzmem okružnu OZN-u.Mrzeo sam to ali Krcun Penezić mi je prosto naredio:Moraš da pređeš.Jebi se,naučićeš vremenom kako se to radi! To je bilo jako teško vreme.Mi smo stalno u okrugu imali 2.000 četnika.svakodnevno smo telegramom izveštavali Krcuna koliko smo ih u toku dana ubili,ispadne da svakog dana ubijemo 30-40,a ono brojno stanje uvek ostaje isto.Međutim,četnici su se vraćali iz Bosne,izlazili iz bunkera.Jedanput mesečno smo u Beogradu držali savetovanja na kojima su se svi smejali mojim izveštajima:ubijeno i uhvaćeno 500 četnika ali ih je na terenu i dalje 2.000 . .
Napravio sam tada jednu groznu stvar zbog sopstvene nemoći i u nekontrolisanom besu što pred prve izbore iz jednog sela nisam mogao da isteram četnike jer ih je celo selo podržavalo.To je selo Gornja atenica,blizu Čačka.Iz beograda su došli Miloš Minić,Pera Stambolić,da se dogovore sa mnom i Radovan Grković koji je bio sekretar Okružnog komiteta.I ja njima kažem :»Slušajte,ja nemam mogućnosti da ih isteram,tu je četnička oaza i odatle vrše upade u druga sela.Jedino rešenje je da iselim celo selo,svih 300 kuća.Da ih iselim u Takovo.»Ostanu tu prazne kuće,osušena slanina,pršut,meso.Uzmemo i likvidiramo dobar deo te slanine za ishranu vojske ,ostatak zadržimo.I Radovan Grković:»Hajde da pošaljemo nekog u Nemačku,da kupimo dobra kola.Za mast.Nemci su gladni.»
Odredimo Sinišu Katanića i Džudžu Simovića koji su bili u logoru Mauthauzen i znaju zemlju i jezik.Natovarimo u jedan kamion masti i slaninu i pošaljemo ih u Nemačku da nam kupe kola.Već posle deset dana pošalju oni nama novog opel rekorda i jednog crvenog mercedesa-kabriolet,sa dva kompresora . . .
U jednom selu u trnavskom srezu nisam nikako mogao da ubijem ili uhvatim nijednog četnika a znao sam ih ima,pa sam predložio da opkolimo jednu kuću četnika-jataka,dan uoči izbora(SLOBODNIH dabome,nap.victoria) i bacimo bombu.Tobože,kao da smo u njoj našli četnike kako bismo zaplašili druge jatake.Sa tim su se složili Stambolić,Minić i Grković.
[b]Odaberem najpoverljivije kurire i u toku noći bace bombu.Bogami tu je poginulo sedmoro potpuno nedužnih ukućana.Kad je Radovan Grković čuo šta se desilo,uplašio se i počeo da mi objašnjava da se nismo tako dogovorili već da to učinimo samo ako u toj kući zateknemo četnike.Srećom ,tu je bio Miloš Minić(pravnik po struci,nap.victoria) koji mu je zapretio:»Radovane,ako treba da se odgovara ,onda ćemo svi zajedno,jer smo svi zajedno doneli takvu odluku.»[/b]
U onim suludim vremenima kada smo bezrazložno napravili pravi pokolj već poraženih
četnika u Srbiji i kada smo na licu mesta ubijali sve sveže obrijane na čijem se licu ocrtavao trag reakcionarne brade.Tada sam u Čačku pored Morave,ZA PRIMER,i bez mnogo provere streljao NAJMANJE 150 ljudi . . .
Mašala oslobodioci,mašala . . .
Kada budem oslobođen,mrtav i beo !
Jovanović Lazar(Lepi Laza)glumac iz Beograda je osuđen na smrt zbog «denuncijacije više rodoljuba i sl.»,u Politici od 27.11.1944 je pod rednim brojem 35 objavljeno da je streljan.Međutim,slučajem je izbegao smrt,vratio se pozorištu i postao poznati glumac u Nišu.
-Poznata glumica Olga Spiridonović je po oslobođenju Beograda uhapšena zajedno sa povećom grupom glumaca i drugih umetnika :Nadom Riznić,Gordanom Gošić,Nikolom Cvejićem,Vladetom Dragutinovićem,Žankom Stokić,primabalerinom Nadom Aranđelović i dr. i provela određeno vreme u Glavnjači i Upravi grada.Nakon oslobađanja saznala je ,prema njenom iskazu da ih je spasio M.Đilas dok je Radovan Zogović bio za to da budu streljani.
-Takve sreće nije bio glumac Dušan Ilić,vođa umetničke grupe Čika Duško koja je radila u sklopu Crvenog Krsta na Čukarici, uhapšen je i streljan bez sudskog postupka, a sa njim i članovi muzičkog tria iste grupe: Antonije Tonko Milanović, prva violina, Radoslav Cule Pavlović, druga violina (otac mu streljan u nemačkom logoru kao ravnogorac) i Boško Savković (harmonika). Članovi porodica streljanih umetnika ne znaju gde su stradalnici pokopani.Legendarni glumac Milan Srdoč je izbegao smrt za dlaku jer je neposredno pre toga mobilisan i upućen na Sremski front.
Beograd je kroz istoriju mnogo puta bio okupiran i oslobađan.
RECITE MI DA LI JE BILO KADA OVAKO "OSLOBAĐAN" ?
Ako jeste,kada ?Kako se Karađorđe poneo kada je oslobodio Beograd od Turaka ?A srpska vojska 1918-e ?
Asasini ne zaslužuju da stanu rame uz rame sa ustanicima iz Prvog ustanka i div-junacima iz Velikog rata.
Samo zbog toga sam upotrebio navodnike za "oslobođenje" iz 1944-e.Oslobodioci donose slobodu a ne krampove za ubijanje.
P.S.
Vidim da je bilo reči o nečasnoj kupovini vile na Dedinju od nekog Jevrejina.To je za svaku osudu a ja moram da priupitam ko se uselio u tu vilu 1944-e i koliko je platio za useljaj ?Ima li račun o izvršenoj isplati ?
Eh,da.O motivima koji me rukovode da pišem o sekti asasina.
1.Ne tražim nikakav povraćaj imovine jer je deda nije ni imao,bio je podstanar kao i njegova supruga a moja baka,do kraja života.Celog života je bio oficir,što vojske što žandarmerije a to nikada nije bilo dobro plaćeno.Od njega je ostala sablja,slika i kolaš.To je oduvek i bilo kod nas.
2.Neće me pogoditi saznanje o njegovoj eventualnoj odogovornosti za zločine jer ga nema na bilo kojoj listi zločinaca kao ni u literaturi od rata na ovamo.Njegov potonji zet je bio direktor muzeja u Nikšiću i nije pronašao da se njegovo ime spominje bilo kojim povodom.Nije čak bio ni u četnicima,verovatno zbog godina.Prema porodici su se svi komunistički lokalni rukovodioci odnosili sa uvažavanjem,naročito nasamo.Od njih je i poteklo saznanje gde je i kako ubijen i sahranjen.Još sedamdesetih godina.
3.Za bilo koju ideologiju me nažulja opanak !

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija ::Dakle, ovako, rizikujem da budem napadnut kao pripadnik "opake sekte asasina", ali pokusacu da dam moj subjektivni zakljucak o povodima pokretanja rehabilitacije ljudi koji su streljani posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. (Ne mogu Srbiju da posmatram posebno jer je Srbija tada bila deo Jugoslavije sa jedinstvenom jugoslovenskom komunistickom vlascu na celu. Ako treba traziti posebnosti i specificnosti unutar Jugoslavije, onda to nije Srbija u celini, nego neki njeni delovi - Banat i AKMO - u kojima su zavedene vojne uprave. Ali, sumnjam da diskutanti koji zagovaraju rehabilitaciju i istorijski revizionizam na ovom forumu u prvom planu imaju folksdojcere ili baliste).
Navescu neke osnovne razloge:
1. teznja da se "opere cast" porodice i dokaze se da su preci nevini. Ovde imamo razliku izmedju zaista nevinih ljudi koji su, nesumnjivo, streljani 1944. i 1945. godine i onih koji bi po svaku cenu da sprece da u njih prodre objektivna slika njihovih predaka. U sustini, ovi drugi ce pre opsovati ili udariti coveka koji mu kaze istinu o svom pretku nego sto ce smoci hrabrosti da prihvati da mu je predak bio zaista koljac i ratni zlocinac.
2. teznja da ideologija koju zastupaju odredjeni krugovi dobije rehabilitaciju samom rehabilitacijom pojedinih ljudi koji se smatraju kao moguce okosnice izgradjenog imidza te ideologije. U jugoslovenskom slucaju u pitanju je jasna teznja konzervativnih, klerikalnih i nacionalistickih krugova "svih naroda i narodnosti" da se gresi pripadnika te provenijencije "operu", a nacizam, klerofasizam i sovinizam podvedu pod bezazlenu i pozeljnu odrednicu "antikomunista". Drugim recima, na primer, general Draza Mihailovic nije osudjen za kolaboraciju i ratne zlocine pripadnika oruzanih snaga koje je on kontrolisao, nego je osudjen kao antikomunista. Ili, da se ne uvrede braca Hrvati, sudjenje nadbiskupu Alojziju Stepincu ne treba u hrvatskom drustvu vise da se shvata kao sudjenje coveku koji je dao crkvenu i moralnu potporu ustaskom rezimu i koji je sprovodio nasilno pokrstavanje prestravljenih Srba, nego kao sudjenje "nevernika" ("opake sekte asasina") celokupnoj katolickoj crkvi i patrijalhalnom moralu prosecnog hrvatskog coveka toga doba koji se na to nastavlja.
3. najzad, ni materijalni motiv rehabilitacije nije zanemariv. Ipak je u pitanju bogatstvo burzoazije sa racuna, pa vile na Dedinju itd, a neki od potomaka nisu se bas istakli nekom vrednoscu i marljivoscu i preduzetnickim duhom, pa im je rehabilitacija nekog pretka i povracaj oduzete imovine odlican zamajac za nastavak zivota. Evo, navescu jedan primer iz novina na koji sam naisao tokom ove godine. Tice se potomka jednog beogradskog predratnog i ratnog bogatasa koji je, opet, daleki potomak mitropolita Statimirovica. Sve lepo napisano, deda preduzetnik i intelektualac, obrazovan covek, veliki nacionalni dobrotvor slavnih korena, ma Srbin jednom recju u materijalnom i moralnom smislu i onda iz Like, sa Banije, iz Crne Gore kozjim stazama sa blatom na cizmama naisla neka "opaka sekta asasina" i rekvirirala mu vilu na Dedinju koju je on posteno stekao svojim radom i pamecu. Sve lepo, nista sumnjivo. Medjutim, iz drugog clanka saznajemo, doduse, tek u naznakama, a ne otvoreno, da je doticni tu vilu kupio od jednog Jevrejina iz Beograda pocetkom 1942. godine. Naravno, njegov potomak o tome ni reci nije progovorio u izjavi za novine. Mozemo samo zamisliti pod kojim okolnostima je bila pogodba i po kojoj ceni je kupljena vila, a pritom je doticni Stratimirovic imao veze i sa vlastima generala Milana Nedica. Itd.


Мешаш бабе и жабе.

Citat: 1. teznja da se "opere cast" porodice i dokaze se da su preci nevini. Ovde imamo razliku izmedju zaista nevinih ljudi koji su, nesumnjivo, streljani 1944. i 1945. godine i onih koji bi po svaku cenu da sprece da u njih prodre objektivna slika njihovih predaka. U sustini, ovi drugi ce pre opsovati ili udariti coveka koji mu kaze istinu o svom pretku nego sto ce smoci hrabrosti da prihvati da mu je predak bio zaista koljac i ratni zlocinac.

Зар иста та тежња пре свега није присутна код бранилаца лика и дела Ј.Б. Тита и пролбригада. Колико је некоме прихватиљиво да му деда није био народни херој, борац против окупатора, већ злочинац. А одатле, од ове чињенице, идемо даље. Колико неко заиста може да прихвати да је само захваљујужи чињеници да је његов деда упао у неку од кућа на Дедињу он ту где јесте. Колико неко може да прихвати да је захваљујужи отимачини од пре 70 и кусур година он ту где јесте. Можда би свог деду убицу прихватио. Али не може а да не негира да је дедином или очевом заслугом можда дипломирао, запослио се, обишао пола света.
Што се мојих предака тиче, они који су се против комуниста борили, у тој борби су на овај или онај начин и страдали. Прадеда је негде у повлачењу ухваћен, враћен у Црну Гору где је извесно време у једном казамату чекао ,,да га неко препозна,, као народног непријатеља како би му судили. Пошто га јел те нико није препознао, јер ни са ким ,,није имао грке,, односно, никоме се није у току рата и пре рата замерио (интересантан правни систем, зар не) нешто мало је робијао те су га пустили кући.
Дакле, и да је био злочинац и кољач, за то би био од стране комуниста стрељан, као уосталом и већина њих. А постављам ти питање, колико је комуниста стрељано за своје злочине.
Дакле, та твоје прича о ,,прању части породице,, не стоји. Односно, стоји подједнако колико се може употребити и за супротну страну.


Citat:2. teznja da ideologija koju zastupaju odredjeni krugovi dobije rehabilitaciju samom rehabilitacijom pojedinih ljudi koji se smatraju kao moguce okosnice izgradjenog imidza te ideologije. U jugoslovenskom slucaju u pitanju je jasna teznja konzervativnih, klerikalnih i nacionalistickih krugova "svih naroda i narodnosti" da se gresi pripadnika te provenijencije "operu", a nacizam, klerofasizam i sovinizam podvedu pod bezazlenu i pozeljnu odrednicu "antikomunista". Drugim recima, na primer, general Draza Mihailovic nije osudjen za kolaboraciju i ratne zlocine pripadnika oruzanih snaga koje je on kontrolisao, nego je osudjen kao antikomunista. Ili, da se ne uvrede braca Hrvati, sudjenje nadbiskupu Alojziju Stepincu ne treba u hrvatskom drustvu vise da se shvata kao sudjenje coveku koji je dao crkvenu i moralnu potporu ustaskom rezimu i koji je sprovodio nasilno pokrstavanje prestravljenih Srba, nego kao sudjenje "nevernika" ("opake sekte asasina") celokupnoj katolickoj crkvi i patrijalhalnom moralu prosecnog hrvatskog coveka toga doba koji se na to nastavlja.



Мишљења сам да се на подједнак начин мора приступити како нацизму, фашизму, тако и комунизму.
Ова твоја прича да се рехабилитацијом обухвата и Алојзије Степинац је већ толико пута написана да губи сваку смисао. Мој коментар сам већ написао у једној теми када је неко поменуо да се међу жртве комунизма убраја и Аћиф Ефендија. Ствар је о приступу комниста према својим непријатељима. Они су своје непријатеље стављали у исти кош те се сада дешава да се у једној гробници нађу Аћиф и неко убијен на правди бога.

3. najzad, ni materijalni motiv rehabilitacije nije zanemariv. Ipak je u pitanju bogatstvo burzoazije sa racuna, pa vile na Dedinju itd, a neki od potomaka nisu se bas istakli nekom vrednoscu i marljivoscu i preduzetnickim duhom, pa im je rehabilitacija nekog pretka i povracaj oduzete imovine odlican zamajac za nastavak zivota. Evo, navescu jedan primer iz novina na koji sam naisao tokom ove godine. Tice se potomka jednog beogradskog predratnog i ratnog bogatasa koji je, opet, daleki potomak mitropolita Statimirovica. Sve lepo napisano, deda preduzetnik i intelektualac, obrazovan covek, veliki nacionalni dobrotvor slavnih korena, ma Srbin jednom recju u materijalnom i moralnom smislu i onda iz Like, sa Banije, iz Crne Gore kozjim stazama sa blatom na cizmama naisla neka "opaka sekta asasina" i rekvirirala mu vilu na Dedinju koju je on posteno stekao svojim radom i pamecu. Sve lepo, nista sumnjivo. Medjutim, iz drugog clanka saznajemo, doduse, tek u naznakama, a ne otvoreno, da je doticni tu vilu kupio od jednog Jevrejina iz Beograda pocetkom 1942. godine. Naravno, njegov potomak o tome ni reci nije progovorio u izjavi za novine. Mozemo samo zamisliti pod kojim okolnostima je bila pogodba i po kojoj ceni je kupljena vila, a pritom je doticni Stratimirovic imao veze i sa vlastima generala Milana Nedica. Itd.[/quote]


И ово је моменат у коме браниоци лика и дела траже оправдање за своје идеолошке претке због отимачине.
.....Mozemo samo zamisliti pod kojim okolnostima je bila pogodba i po kojoj ceni je kupljena vila, a pritom je doticni Stratimirovic imao veze i sa vlastima generala Milana Nedica.....што аутоматски њега и његову имовину компромитује у толикој мери да се он може стрељати а његова имовина конфисковати и касније доделити неком од заслужних. Податком да је овај (Стратимировић) купио у току рата вилу од Јевреја, се на Стратимировића ставља тачка. Власти тада, а што је чудније и потомци данас, не улазе дубље у истраживање околности под којим је Стратимировић дошао у посед те виле, ни да ли је јеврјин био жив да о томе посведочи. Они су једноставно, вилу одузели и дали коме? Јеврејину? Наравно да не, већ заслужном борцу. Браниоци лика и дела данас, такоже не улазе дубље у проблематику, већ податком о некој мутној купопродаји оправдавају доцнију отимачину. Лицемерје.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Je li Pariz ovako oslobađan ?
-Đilas tako potvrđuje da je bilo vansudskih progona:»Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta.Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima.Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo» «V.Dedijer,Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita,Zagreb,1981,str.722,M.Đilas,Vlast,London 1983,str.14)

Novi prilozi, imaju 3 toma, a Djilas nije napisao knjigu koja ima naslov "Vlast"
Budi zlatan pa postavi tu stranicu, ali nemoj da bude citat iz Samardzica, Simica, Despota...)

• 1Ovo se svidja korisniku: Eutropije
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 21 Dec 2012 17:10

victoria ::
Citat: . . .Komunisti su sudili svojim protivnicima na tri razine: a) na ideoloskoj bazi (apsolutno se slazem da su potpuno iz ideoloskih, a ne pravnih razloga stradali pred komunistickim "sudom istorije" dr Milan Grol i Dragoljub Jovanovic - inace obojica blizi NOP-u nego ravnogorskom pokretu koga se dr Grol javno gadio), b) za postupke predratnih jugoslovenskih vlasti prema njima i c) za kolaboraciju i ratne zlocine tokom Drugog svetskog rata. . . .
Problem je što imamo malo osuđenih(po bilo kojoj "razini") a mnogo pogubljenih.Šta ćemo sa razlikom?
Pa, ti ljudi koji nisu osudjeni, a streljani su, onda su formalnopravno nevini. Na primer, tih 45.000 ustasa na Blajburgu su odbili da se predaju jedinicama JA, pa su pobijeni, ali njihovih imena nema ni na jednoj presudi danas. Tako da su to, u formalnopravnom smislu, nevini ljudi.

[quote="victoria"]
Citat: . . .Na kraju, kako to da general Mihailovic 1945. godine salje pukovnika Svetomira DJukica u Zagreb na pregovore sa Antom Pavelicem, . . .
Staza pregovora sa ustašama je već bila utabana,vesnici "zore čovečanstva" su pregovore započeli mnogo ranije.Ne podržavam ni jedne ni druge pa se ne osećam prozvanim.Citat:

Ocekivao sam sada ono cuveno: sporazum izmedju Mose Pijade i Mileta Budaka u kaznioni u Sremskoj Mitrovici ili citiranje nekog dela clanka iz "Proletera" iz 1932. godine. Wikipedia - knjiga najmilija! Ali, dobro, nije to.
Dakle, jedno je pregovarati sa ustasama pre "Jadovna", "Jasenovca", Kozare itd. i u situaciji kada je njihov projekat rusenje Jugoslavije i stvaranje nezavisne Hrvatske radikalnim sredstvima i nigde se ne spominje "resavanje srpskog pitanja" vec se umesto Srba generalno kao nacije spominje samo "velikosrpski hegemonizam" u Kraljevini Jugoslaviji, dakle napada se srpska politicka elita, a ne srpska nacija, a sasvim drugo je 1945. godine, kada je rat na kraju izmedju ustasa i komunista birati ustase i zajedno se povlaciti sa nacistima.

[quote="victoria"]
Citat:Medjutim, velika vecina streljanih nisu bili ni "nacionalna kulturna elita", ni "cvet srpske inteligencije", ni "srpski domacini", ni "popovi koji su nosili oruzje, nego krstove oko vrata". Bili su: kolaboranti, odmetnici od nove vlasti i ratni zlocinci.
Evo u Šapcu,na primer.
U «Letopisu parohije šabačke» koji je vodio šabački paroh Gligorije Babović,na dan 27.10.1944-e navodi se spisak 33 streljana Šapčanina.Među njima su se nalazili mnogi ugledni(pravilo broj jedan,odmah pobij najpismenije,prim.victoria):profesori Voja Pavlović,V.Kuzenko i D.Đuričić,apotekari A.Ranković i V.Samurović,direktor gimnazije Donković,ginekolog (???!!!)D.Ciganović sa SINOM,sveštenici Paun Protić,I.Kosijer,sveštenik M.Jeftić,L.Kostiljev(sveštenik iz Bele Crkve),trgovci i.Dražić,V.Soldatović i M.Antić,sreski načelnik S.Stefanović,učitelji V.Dačić i M.Mihailović,kamenorezci S.Bujuklić i J.Blažanin sa ŽENOM,renterijer P.Kurtović,bankar Đ.Jovanović,opančar (????!!!)D.Dragošević,odžačar Soldatović,majori D.Nikolić i Vukosavljević,pukovnik A.Bižić kao i MALOLETNI ĐACI i studenti M.Bečejić,D.Longinović i mnogi drugi.

Poznato je kako crkva pise istorijska dela. Jedan je uvek bogobojazljiv, priseban, plemenit, duhovno vezana za Boga, a drugi neveran, raspojasan, pozudan, vlastoljubiv, od Boga otpadnik. I sta na kraju biva? Uvek crkva daje crno-belu sliku.
Zaista ne znam ko su pobrojani ljudi, pa ne bih da sudim kako su i zasto pogubljeni.
Evo, naveo je neko primer iz Pljevalja. Tamo je koljac zena proglasen za sveca.

Inace, zapazio sam da revizionisti vrlo rado citiraju Milovana DJilasa, ali samo kada pise o partizanima i partizanskim grehovima. Kada, pak, pise o cetnicima DJilasova mesta se preskacu.
OK, ja ne tvrdim da nije bilo raznih svinjarija i da je osim ratnih zlocinaca bilo i nevinih zrtava.

Dakle, ovaj borac 8. crnogorske brigade iz sastava 1. proleterske divizije kaze da su partizane na izdajnike i saradnike okupatora dovodili sami zitelji Beograda. Znaci, neko ko je ziveo u tom gradu je imao predstavu sta se desavalo tokom okupacije i verovati mu je ko je bio izdajnik.
Jedna druga stvar je meni ovde zanimljiva. Imao ona molba Gestapoa Beogradjanima da ne prijavljuju komsije njima za bas svaku glupost. Niko od revizionista nece da spomene da je Specijalna policija imala u Beogradu odlicno razgranat spisak dousnika i da su neki od tih dousnika lepo preziveli 1944. godinu.

victoria ::
-Da vidimo šta o planovima oslobodilaca kaže Milan Trešnjić,oficir OZN-e :
«Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i NEPRIJATELJA REVOLUCIJE.
Sta je tu cudno? Boris se da bi presudio tim ratnim zlocincima.
victoria ::
Od ljudi u uniformi nijedan nije bio zlikovac(zlikovci nisu čekali partizane u Bgd.nap.victoria) i nije zaslužio metak u čelo,sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front,jer su svi bili voljni da se bore,svi bi rado otišli.Mnogi od njih su bili iskreni rodoljubi i umirali su sa rečima:»Živeli oslobodioci Beograda,živela oslobodilačka vojska . . . « kao na primer intelektualac i građanski političar Milan Komadina.Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine «(Oslobađanje Dedinja,Krug,br.8,1999,str.64)
Tacno tako, Svaka revolucija je takva. Krvava, ali kada se ozakoni pokazuje drugu stranu.


victoria ::
-Nekadašnji oficir OZN-e Aleksandar Garotić svedoči da su na ulazu u Kalemegdan(kod spomenika Mokranjcu) zakopani leševi oko 30 saobraćajnih policajaca iz policijske stanice kod stepenica(ispod Francuske ambasade) koji su tu streljani po oslobođenju Beograda.Pre streljanja su bili skinuti,vezani žicom a oduzeti su im lični predmeti.

Znaci, policajci, pripadnici kolaboracionistickog aparata.


victoria ::
-Sećanje [b]akademika Dejana Medakovića[/b]
Pokornog naucnog sluzbenika svih rezima u kojima je ziveo.

victoria ::
Iako je deo nedićevaca prešao na stranu partizana formiravši pred oslobođenje antifašistički komitet i stupivši u kontakt sa Prvom armijom ili se pak dobrovoljno predao smatrajući da se držao časno u ratu to ih nije spasilo surove kazne.Najpre su zvanično(preko radija i štampe)pozvani svi neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na posao.Verujući u dobre namere novih vlasti javilo se više stotina žandaram(mahom ličke sirotinje),pisara,daktilografa i drugih.Međutim,svi su sabrani,bez selekcije,u veliku kasarnu Garde,poskidani(ostali samo u donjem vešu) i streljani.

Sta moze biti casno za jednog kolaboranta i to kolaboranta vlasti koja bioloski istrebljuje jedan narod?

victoria ::
-Milan Trešnjić,major OZN-e,načelnik 12-og kvarta-rejona u Beogradu po oslobođenju kaže:
«Zakleo sam se još kao skojevac,kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske,ovih eksploatatora,krvopija radničke klase i poštenih ljudi,ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja,uskočiti u nju,potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima-leći i prespavati. « U očima ličkih,kordunaških i krajiških partizana Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba potpuno očistiti.(Oslobađanje Dedinja,Krug br.8 1999,str.66)

Pa, sta masta svaki seljak kome iznenadna moc dopusti tako nesto? Iste slucajeve opazao je moj pokojni deda kod komandanata i politickih komesara istih tih lickih i inih partizana iz pasivnih krajeva po oslobodjenju Zagreba. Ali, naravno, opet je cilj revizionista da se istakne posebnost ponasanja prema Srbima i prema ostalima. Jos nesto se preskace: kako su beogradske frajle iz "uglednih porodica" za cas oka postale devojke i ljubavnice istih tih politickih komesara i istih tih komandanata? Jer, zaboga, do juce su jurile doktore, industrijalce i fiskale, a sada cas tih potomaka "cveta srpske gradjanske elite" zahteva da se izaberu novi mocnici, a to su sada ti isti komesari. O tome cutimo, zar ne? Ipak, to moze da naskodi srpskom gradjanskom ugledu koji ne smemo da narusimo ni po koju cenu! Taman posla.
victoria ::
RECITE MI DA LI JE BILO KADA OVAKO "OSLOBAĐAN" ?

A u tom Beogradu se, kao, do 1944. godine nije desavalo nista tokom okupacije, a? Nije bilo Specijalne policije, nedicevaca, ljoticevaca, ruskih kozaka? Nije bilo dousnika i potkazivaca?

victoria ::
Kako se Karađorđe poneo kada je oslobodio Beograd od Turaka ?
Nije bas slavna prica kako su se ustanici poneli 1807. godine prema zatecenim turskim civilima i sta su radili u turskim haremima. Ali, ipak, crkva nece da finansira istrazivanja na tu temu. Karadjordje je sipao popovima u kasu i zato ga nece napasti. Komunisti su otimali popovima iz kase i zato su najgori. A da su i oni sipali u kasu i da su se ceremonijalno krstili i isli na molitve, i o njima bi popovi pisali vrlo lepo.

victoria ::
A srpska vojska 1918-e ?

Da, ali Srpska vojska nije nailazila ni na kakve kolaborante i ratne zlocince 1918. godine niti je u Beogradu postojao u doba te okupacije ni jedan koncentracioni logor!

victoria ::
Asasini ne zaslužuju da stanu rame uz rame sa ustanicima iz Prvog ustanka i div-junacima iz Velikog rata.

Aha, kapiram sada! Karadjordje ubije brata nije asasin, a Sava Kovacevic i brat mu ubiju oca i jesu asasini. Lepo kazem ja, isti postupci su za komuniste osudjujuci, a za druge nisu! Kadija te tuzi - kadija ti sudi!

victoria ::
Vidim da je bilo reči o nečasnoj kupovini vile na Dedinju od nekog Jevrejina.To je za svaku osudu a ja moram da priupitam ko se uselio u tu vilu 1944-e i koliko je platio za useljaj ?Ima li račun o izvršenoj isplati ?

Ja nikada nisam pravdao niti cu razulareni juris na dedinjske vile, ali samo kazem da se mistifikuju price o tome da su njihovi predratni vlasnici bili nekakva elita. Kao sto mi je bljutavo da ogoljena borba za novac i porodicno nasledje bude obavijena u neku plemenitu pricu o nacionalnoj koristi!

I ovo: ja nisam govorio o tvojim licnim motivima i ne vidim razloga da u to petljas svoju porodicu. Ako cemo o licnim secanjima, aj da napravimo temu o licnim secanjima nasih predaka. Ja govorim o ljudima koje poznajem. U ogromnoj vecini slucajeva njihov antikomunizam, zapravo, nije antikomunizam jer se ni po cemu ne razlikuju od onih koje uporno napadaju. Sve se svodi na materijalnu korist ili cinjenicu da su im preci bili na suprotnoj strani. Dakle, nigde principijelnosti!

Jovan Nenad ::
Зар иста та тежња пре свега није присутна код бранилаца лика и дела Ј.Б. Тита и пролбригада.

Jeste, pa? Ko prica ovde o Titovom liku i delu koje je danas komercijalizovano i prevazilazi i njegov objektivni lik i njegovo objektivno delo?

Jovan Nenad ::Колико неко заиста може да прихвати да је само захваљујужи чињеници да је његов деда упао у неку од кућа на Дедињу он ту где јесте. Колико неко може да прихвати да је захваљујужи отимачини од пре 70 и кусур година он ту где јесте. Можда би свог деду убицу прихватио. Али не може а да не негира да је дедином или очевом заслугом можда дипломирао, запослио се, обишао пола света.

I naprasno pre 20 godina postao veliki Srbin i kupio krst od 2 kg tezine i postao monarhista. Mnogi od danasnjih i nekadasnjih "rodoljuba" i lidera takvih stranaka imaju slicne biografije. Znas kako, voli on Srbiju i srpske korene, slavi krsnu slavu, ali sa Dedinja nikako nece da se iseli jer, zaboga, "nije to krucijalno pitanje".

Jovan Nenad ::А постављам ти питање, колико је комуниста стрељано за своје злочине.

To mozes naci u bilansu cetnickog delovanja u Crnoj Gori. Nisu oni "mazili" komuniste kada su, uz svesrdnu pomoc Italijana pocev od maja-juna 1942. godine imali potpunu dominaciju u tim krajevima.


Jovan Nenad ::Мишљења сам да се на подједнак начин мора приступити како нацизму, фашизму, тако и комунизму.

A ja sam misljenja da su do sada najvise ljudi pobili glad, dakle losi ekonomski odnosi, egoisticni nacionalizam i verska iskljucivost. Pa, opet niko ne pristupa kapitalistima, crkvenim velikodostojnicima i nacionalistima kao najvecim zlocincima. Ali, to nije tema, zar ne?

Jovan Nenad ::Ова твоја прича да се рехабилитацијом обухвата и Алојзије Степинац је већ толико пута написана да губи сваку смисао. Мој коментар сам већ написао у једној теми када је неко поменуо да се међу жртве комунизма убраја и Аћиф Ефендија. Ствар је о приступу комниста према својим непријатељима. Они су своје непријатеље стављали у исти кош те се сада дешава да се у једној гробници нађу Аћиф и неко убијен на правди бога.

Prevedeno na cetnicku stranu: na istoj strani se nadju neki ustaski zlikovac koga su streljali cetnici i Ivan Goran Kovacic koji je napisao "Jamu".

Dopuna: 21 Dec 2012 17:24

nemosav1 ::Citat:Je li Pariz ovako oslobađan ?
-Đilas tako potvrđuje da je bilo vansudskih progona:»Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta.Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima.Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo» «V.Dedijer,Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita,Zagreb,1981,str.722,M.Đilas,Vlast,London 1983,str.14)

Novi prilozi, imaju 3 toma, a Djilas nije napisao knjigu koja ima naslov "Vlast"
Budi zlatan pa postavi tu stranicu, ali nemoj da bude citat iz Samardzica, Simica, Despota...)

Odlican metod provere izvora, moram da priznam!
Od ranije u to sumnjam!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ако је неко дијете рођено 15.05.1944. године у селу Горњи Смртићи, у којој је држави рођено?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

uniformista ::Ако је неко дијете рођено 15.05.1944. године у селу Горњи Смртићи, у којој је држави рођено?

nemas atlas, nepismen si? cemu ta pitanja?.potrazi sam to kara-vukovo, i usporedi sa mapama prethodnih drzava

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У питању је Прњаворски срез.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

victoria ::.Hašiš je bio samo jedno i to ne najvažnije sredstvo kojim su mladići pretvarani u asasine-ubice.Znali su da čekaju godinama na priliku da likvidiraju žrtvu,ne misliš valjda da su sve to vreme bili na hašišu ?!...Upotrebio (sam) poređenje koje se tebi se iz neznanja učinilo pogrdnim po tebe lično.
Pošto mi se ponovo spočitava neznanje moram otiić u off koji će biti veoma kratak.
Vidim da je i gospodin Victoria usvojio potpuno pogrešnu istorijsku ideju da su asasini koristili hašiš. Ova teza nastala je pod uticajem pre svega Marka Pola i kasnije srednjovekovne zapadne istoriografije. Nisu ga zapravo koristili uopšte, bar ne više od onoga što je bilo uobičajeno i kod drugih njihovih savremenika.

Međutim, za ovu raspravu i jeste bitno što je to postalo široko ukorenjeno shvatanje (kako vidim i kod Victorie).Taj naziv se zato danas koristi isključivo u pežorativnom kontekstu i asasini se prepoznaju kao ubice koje su svoja dela izvršavali pod uticajem droga. Zbog toga sam njihiovo pominjanje i vezivanje za partizane i moje ime shvatio kao uvredu što i jeste bila namera sagovornika. Da to nije tačno onda bi se koristili drugi izrazi poput atentatora, ubica i sl.
-----
Zaključio bih i polemiku oko lika i dela Cicvarića pa očekujem konkretan odgovor da li je (po viktorijinom subjektivnom mišljenju) njegovo "delovanje" za vreme okupacije zločinačko ili nije. Prihvatiću naravno i preneseno mišljenje "jednog od vodećih BH filozofa" ako su kolege još u kontaktu.

P.S.
6. lička me je usmerio na jedan tekst. Neću vam ponuditi link jer znam da to retko ko čita, nego ću najzanimljivije njegove delove preneti. Reč je o mišljenju Vesne Rakić-Vodinelić o tome zašto se ona protivi rehabilitaciji Mihailovića. Kako i ova tema spada u istorijski revizionizam jer se političkim i sudskim odlukama menja istorija smatrao sam da forumaši treba da se upoznaju sa dole citiranim mišljenjem jednog doktora pravnih nauka (doktorirala na temi “Revizija protiv presude”)Citat:...U ovoj tački prikazaću krivična suđenja nacionalnih sudova u evropskim državama koje su bile pod nacističkom ili fašističkom okupacijom, a okrivljenima je na teret stavljana kolaboracija, izdaja i/ili odgovornost za ratne zločine. Naglašavam da se neću baviti krivičnim suđenjima pred međunarodnim sudovima. Cilj ovog prikaza jeste da se utvrdi kako su evropske države konsolidovane demokratije krivičnopravno reagovale na odgovornost za kolaboraciju i počinjene zločine...

Francuska

Jedno od najpoznatijih suđenja uporedivih sa Mihailovićem, bilo je suđenje Anri Filipu Petenu (Henri Philippe Pétain), poznatom kao maršal Peten, koji je bio predsednik Višijske Francuske od 1940 – 1944...Posle oslobođenja Francuske od nacističke okupacije, 7. septembra 1944, Peten je, zajedno sa članovima kabineta, prebačen u grad Sigmaringen, na teritoriji Nemačke. Od tada do sredine 1945, Petenov režim je delao kao vlada u egzilu. U aprilu 1945, Peten se dobrovoljno vratio na teritoriju Francuske.

Počev od oslobođenja 1944. godine, u Francuskoj je primenjena denacifikacija, odnosno pročišćavanje (épuration). U istorijskoj obradi razlikuju se tzv. divlje i pravno pročišćavanje (épuration sovage, épuration legale). Prvo se sastojalo u egzekucijama bez ikakve administrativne ili sudske odluke, kao i u javnom odsecanju kose i brijanju glava žena koje su održavale odnose sa okupacionim vojnicima i oficirima. Prema nekim podacima (Wikipedia), za koje se kaže da potiču od procena policijskih perfekata, izvršenih u vremenu od 1948 – 1952, bilo je oko 6.000 divljih egzekucija.

Pravno pročišćenje je organizovala i sprovela privremena vlada Šarla de Gola (Charles de Gaulle), na osnovu uredbi (ordonances) o pročišćenju. Najvažniji pravni akti na osnovu kojih se sprovodilo pravno pročišćavanje bili su Zakon o izdaji iz 1939. godine, kao i Uredba o nacionalnoj degradaciji iz 1944. Ova poslednja je delovala retroaktivno. Suđenje Petenu je održano u julu i avgustu 1945. pred Visokim sudom, koji je bio ad hoc sudsko telo namenjeno suđenju najvišim funkcionerima višijskog režima. Sudom je predsedavao predsednik Kasacionog suda, a jedan od članova je bio predsednik krivičnog odeljenja tog suda. Petenu je suđeno za izdaju, a on se branio pre svega prigovorom da Visoki sud, budući da je ad hoc konstituisan, nije ovlašćen da mu sudi. Osuđen je na smrt streljanjem, većinom od jednog glasa, ali je de Gol ovu kaznu zamenio doživotnim zatvorom, na osnovu Petenove duboke starosti i na osnovu njegovih zasluga iz Prvog svetskog rata. Sam de Gol je u svojim Ratnim memoarima iskazao izvesne primedbe na suđenje koje je, po njegovom mišljenju, trebalo ograničiti na nacionalnu bezbednost i na odbranu, a u koje su bile uključene i političke posledice delanja režima u Višiju. Pored Petena, bio je procesuiran značajan broj čelnika višijskog režima. Nekoliko meseci posle Petenovog, održano je suđenje Pjeru Lavalu (Pierre Laval), koji je u vreme višijske Francuske, u jednom periodu bio premijer. Laval je bio optužen za zaveru protiv bezbednosti države i za kolaboraciju sa neprijateljem. Ovo suđenje se označava kao visoko kontroverzno, jer je održano na brzinu, branioci okrivljenog Lavala upoznali su ga tek pošto je suđenje otpočelo, porota se prema okrivljenom otvoreno neprijateljski držala, a on nije uspeo da do kraja iznese svoju odbranu. Osuđen je na smrt streljanjem i kazna je izvršena, posle njegovog neuspelog pokušaja samoubistva. Žozef Darman, komandant SOL, uhvaćen je u Italiji, izručen Francuskoj, osuđen na smrt streljanjem i kazna je izvršena. Pravosudni posao povodom nasleđa režima u Višiju, nastavljen je u osamdesetim godinama XX veka, posle hapšenja Klausa Barbija i Morisa Papona (Klaus Barbie, Maurice Papon). Tada je ponovo pokrenut postupak protiv Renea Buskea (René Bousquet), osnivača i čelnika milicije višijskog režima, koji je 1945. godine bio osuđen na pet godina gubitka građanske časti. Dok je čekao donošenje presude zbog zločina protiv čovečnosti, Buske je ubijen 1993. godine. Klaus Barbi je osuđen na kaznu doživotnog zatvora zbog zločina protiv čovečnosti koji je izvršio osnivanjem logora u jednom hotelu u Lionu i mučenja, ubijanja i seksualnog zlostavljanja pritvorenika u tom logoru, a Moris Papon je osuđen na kaznu od 10 godina zatvora zbog deportacije Jevreja. Pravna sudbina Paponovog slučaja, poprimila je značajne obrte. Više puta je tražio oslobađanje daljeg izdržavanja kazne, ali je tadašnji predsednik Žak Širak (Jacques Chirac) to čak tri puta odbio. Papon je pokrenuo postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, tvrdeći da je njegova žalba protiv presude odbačena zbog tehničkih, a ne suštinskih razloga. Evropski sud je utvrdio povredu i obavezao Francusku da Paponu isplati naknadu troškova sudskog žalbenog postupka, ali ne i naknadu štete koju je tražio. Godine 2002. Papon je otpušten sa izdržavanja kazne na osnovu duboke starosti (tada je imao 92 godine). Prevremeno puštanje Papona na slobodu smatra se kontroverznim zbog povrede jednakosti pred zakonom, jer neki drugi osuđenici za druga (politički neutralna) krivična dela, koji su bili u istim uslovima kao i Papon (poodmakle godine, teške bolesti), nisu bili prevremeno pušteni iz zatvora.

Norveška

Jedan od najpoznatijih osuđenika posle Drugog svetskog rata bio je Vidkun Kvisling (Vidkun Quisling), čije je prezime postalo pojam nacionalne izdaje i kolaboracije. Kvisling je bio vođa Nacionalsocijalističke partije Norveške (Nasjonal Samling), koji je prvi put pokušao da stupi na vlast pučem, pokušanim na dan nacističke invazije na Norvešku (9. april 1940), pošto su kralj i vlada napustili norvešku teritoriju. Stupio je na vlast kao predsednik marionetske vlade, na koju je deo svojih ovlaščenja preneo nemački komesar Rajha, Terboven. Kvislingova vlast je bila uporediva sa Pavelićevom vladom u NDH. Delujući kao prava marionetska nacistička vlast, Kvislingova vlada je prvo naredila popis, a potom deportaciju Jevreja u Norveškoj. Većina ih je upućena u koncentracioni logor u Bergu, a nešto manji broj u grad Hird, u kome su bile stacionirane paravojne formacije norveške nacističke partije. Režim i sam Kvisling održavali su bliske odnose sa Hitlerom, obećavajući i vojnu pomoć posle bitke za Staljingrad. Pošto se predao predstavnicima norveškog Pokreta otpora, Kvisling je uhapšen, a suđenje je otpočelo u avgustu 1945. godine. Kvisling je bio optužen za nekoliko krivičnih dela: pokušaj državnog udara, kolaboraciju sa neprijateljem, pokušaj tajne i nelegalne promene norveškog ustava i za ubistvo jednog političkog protivnika. U toku suđenja, njegovo pravo na odbranu je bilo poštovano – zastupao ga je jedan od uglednih krivičnih advokata. Glavni motiv odbrane se sastojao u tome što je on tvrdio da je delao „u najboljem interesu Norveške“. Osuđen je na smrt streljanjem i kazna je izvršena u oktobru 1945. godine (Dahl, Quisling: A Study in Treachery. Cambridge University Press, 1999). Njegovo suđenje se procenjuje kao model poštenog i pravičnog suđenja...

Ujedinjeno Kraljevstvo

Iako britanska ostrva nisu bila pod nacističkom okupacijom, posleratna suđenja zbog izdaje ili drugih srodnih dela, nisu zaobišla ni ovu zemlju. Sa stanovišta posleratnih suđenja, mogu se izdvojiti tri grupe slučajeva kolaboracije: tzv. Lord Haw – Haw, British Free Corps i kolaboracionisti sa ostrva u Lamanšu. Izrazom Lord Haw – Haw označavana su lica koja su na engleskom jeziku, sa teritorije Nemačke, emitovala nacističku propagandu na radiju koji se čuo na teritoriji UK. Među njima je bilo onih koji su nemačkog porekla, ali i drugih (C.D. Lauri, Goebbel`s Iowan, Annals of Iowa, 1994). Najpoznatiji među njima bio je Vilijam Džojs (William Joyce), poreklom Irac, rođen u SAD. Britanske snage su ga uhapsile u Flensburgu, na teritoriji Nemačke. Optužen je za veleizdaju, a suđeno mu je u Londonu, u Old Baiely-u, Visokom krivičnom sudu. Branio se time da je američki državljanin, iako je imao britanski pasoš i da je optužen za radnje koje je činio na teritoriji druge države, tvrdivši da kao strani državljanin za delo koje je izvršeno u inostranstvu, ne može biti procesuiran pred britanskim sudom za delo izdaje. Javni tužilac je, međutim, tvrdio da dogod ima britanski pasoš, on se nalazio i nalazi pod britanskom diplomatskom zaštitom, te samim tim duguje minimum lojalnost kruni. Kao dokaz pred sudom, izvedeni su snimci radio-emisija na kojima je Džojs širio nacističku propagandu. Osuđen je na smrt vešanjem, a presudu su potvrdili i Apelacioni sud i Dom lordova (koji je imao funkciju vrhovnog suda). Pogubljen je početkom 1946. godine. Ostali koji su uzeli učešća u ovakvoj propagandi, a uhvaćeni su, bivali su osuđeni na vremenske kazne. Free Corps se sastojala od britanskih vojnika ili vojnika iz dominiona, koji su zarobljeni u Nemačkoj, a potom regrutovani u ovu jedinicu. Održano je nekoliko suđenja, a okrivljeni su ili osuđeni na vremenske kazne zbog pomaganja neprijatelju, ili su im oduzeti činovi koje su stekli u britanskoj vojsci. Slično, uz neke osude na smrt, bilo je i sa vojnim oficirima na ostrvima u Lamanšu, koji su sarađivali sa nacistima.

Kratka analiza pravnih aspekata pokazuje sledeće:

– U nekim državama krivična suđenja su održana za dela koja u vreme izvršenja nisu bila predviđena kao takva (Francuska, Norveška, donekle i Grčka).

– Osuđenici su bili najviši vojni oficiri (Francuska, Grčka) ili visoko pozicionirani političari (Norveška, Grčka).

– Osuđenici su odgovarali ili pred ad hoc sudskim telima (Francuska, Norveška) ili pred redovnim sudovima (UK).

– Među osuđenima bilo je onih koji su za delo izdaje osuđeni zbog verbalne nacističke propagande (UK).

– Osuđenicima su izrečene najteže kazne – smrtna kazna ili kazna doživotnog zatvora.

Očigledno je da su postratna suđenja za izdaju i kolaboraciju i/ili ratne zločine bila smatrana tranzicijskom pravnom merom, neophodnom za denacifikaciju društva i države zahvaćene kolaboracijom sa nacističkim ili fašističkim režimima...
-----
...Šta bi, međutim, valjalo ispitati, da bi se utvrdilo da li su ispunjeni pravni uslovi za (Mihailovićevu, prim. E.) rehabilitaciju?

1) Koji sud je sudio? Suđenje je sproveo i presudu doneo Vrhovni sud FNRJ – Vojno odeljenje u veću od troje sudija (nije bilo sudija porotnika). (Vidi http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf, odeljak o objavljivanju presude). U pitanju je redovni najviši sud, čiji zadatak obično nije da sudi u prvom stepenu. Ista praksa primenjena je prilikom suđenja Džojsu, a suprotna – suđenje od strane ad hoc suda u Petenovom slučaju.

2) Za koja dela je osuđen Dragoljub Mihailović? Presuda je izrečena za krivična dela izdaje, direktne kolaboracije sa nemačkom nacističkom okupacionom silom, priključivanjem ovoj sili u izvođenju vojnih akcija protiv partizanskih jedinica, indirektne kolaboracije sa marionetskom vladom Milana Nedića, za delo raspirivanja nacionalne mržnje i razdora, za terorizam i za naređivanje ubijanja i za ubijanje partizana i ne-Srba (videti tač. 1 – 8 izreke presude koja se odnosi na D. Mihailovića, http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf).

3) Na koje zakone se pozvao sud? To je bio Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, tj. zakon koji je donesen pošto su krivična dela koja su mu stavljena na teret, bila izvršena, te je ovaj zakon delovao retroaktivno. Međutim, sud će u rehabilitacionom postupku biti dužan da ispita da li činjenični opisi odgovaraju biću, na primer, krivičnog dela izdaje i kolaboracije iz Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, čiji paragraf 105. glasi:

„Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina.

Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“

4) Kako je poštovano pravo na odbranu? Ovde valja napomenuti da je D. Mihailović imao dva advokata.

5) Kada je suđenje održano? Odmah posle rata, početkom 1946. godine.

Što se tiče ubijanja nesrpskog stanovništva, kao i pripadnika partizanskih jedinica, sud koji odlučuje o rehabilitaciji, morao bi da ima u vidu Hašku konvenciju o pravilima i običajima rata, koja je važila u Kraljevini Jugoslaviji, naročito čl. 1. Aneksa ove Konvencije o pravilima i običajima rata na zemlji (komandna odgovornost i način vođenja ratnih operacija), čl. 3 – 12 (ratni zarobljenici) i čl. 22 (ograničenja u nanošenju povreda sukobljenih strana).

Na osnovu uvida u dostupne dokumente, suđenje D. Mihailoviću jeste imalo neke odlike političkog suđenja, najpre kad je reč o tome na koje zakone se sud pozvao prilikom donošenja odluke, s tim što se mora imati u vidu i Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine kao i Haške konvencije iz 1907. Ono je imalo sve odlike postratnog suđenja. Držanje suda i kvalitet odbrane, pokazali su više poštovanja prema pravičnosti suđenja, nego što je to bio slučaj sa, na primer, suđenjem Pjeru Lavalu u Francuskoj ili Vilijamu Džojsu u UK. Francuska i UK posle Drugog svetskog rata su bile demokratske države. Srbija (i FNRJ) je bila komunistička država i to je jedina differentia specifica u odnosu na suđenja u Francuskoj, Britaniji, Norveškoj i Grčkoj. Ta se razlika naročito potencira banalno zlom primedbom da su Mihailoviću sudili pobednici. Međutim, oružani sukobi obično završavaju nečijom pobedom, odnosno porazom, a sasvim retko pomirenjem. I de Gol je kao pobednik organizovao suđenje poraženom Petenu. Postratna suđenja zbog kolaboracije i izdaje su upravo, po definiciji takva. Takođe se tvrdi da je, budući održano pred komunističkim sudom, ovo suđenje ujedno bilo partijsko, najviše zbog visoke partijske uloge javnog tužioca, Miloša Minića. Podsećam još jednom da je javni tužilac u postupku protiv Kvislinga bio Sven Arncen, prvi policajac i bezbednjak norveškog Pokreta otpora, što bi bilo uporedivo samo sa eventualnom tužilačkom ulogom Krcuna Dragovića.

Posebnost suda, retroaktivnost i pravo na odbranu u slučaju Mihailovića su, ipak, imali manje devijacija u odnosu na prosek, nego što je to bio slučaj u Francuskoj i Britaniji. Ni u jednoj od obuhvaćenih država nije došlo do rehabiliticije postratnih osuđenika za dela izdaje, kolaboracije i/ili ratnih zločina.

Prihvatiti rehabilitaciju D. Mihailovića, mimo standarda postratnih suđenja u konsolidovanim demokratijama, samo zato što je suđenje sproveo komunistički sud, kome se odmah nužno imputira primena ideoloških kriterijuma u suđenju, ili primeniti današnje standarde pravičnog suđenja na jedno postratno suđenje, bilo gde da je održano, značilo bi sprovođenje političkog suđenja. Jedno je političko suđenje u postratnim uslovima, a sasvim nešto drugo, politička rehabilitacija u državi koja je zasnovana makar na formalnoj parlamentarnoj demokratiji. Prvo se, na osnovu komparativne prakse toleriše, drugo ne.

Neću kriti – protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića iz osnovnog razloga koji sam iznela na početku ovog teksta: rehabilitacija je u nas, iako to nije tako zakonski postavljeno, shvaćena kao ideološka i politička mera revizije istorije, a ne kao pravna mera. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića i iz „političkih“ razloga – smatram da je bilo dovoljno dokaza i pred komunističkim sudom da je izvršio teška krivična dela. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića zato što bi ona legitimisala nekažnjivost i omogućila proširenje ideje nekažnjivosti na ratne zločine iz devedesetih. Ipak, nastojala sam da primenim legitiman komparativni i kontekstualni pravni pristup. Na sreću, njegov rezultat se poklopio sa mojim političkim stavom. Možda je bilo i obrnuto – prihvatila sam komparativni i kontekstualni pristup, zbog mog političkog stava. Ali, ne vidim zašto komparativni i kontekstualni pristup imaju manju pravnu vrednost od ideološkog legalizma i pravne države shvaćene kao svrha samoj sebi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija ::@G. Samardzicu,
Ja sam izgleda poslednji optimista i sto se tice Vas i sto se tice g. Dincica! I dalje sam optimista, ali moram priznati da me taj optimizam polako napusta.
Dakle, Vi ste prvo spomenuli Hercegovinu, a ne ja. I kada sam ja pitao za Hercegovinu, Vi navodite Kragujevac. OK, video sam taj spisak. I sta sada? Ja nista ne mogu da konstatujem u vezi sa tim spiskom. Ja Vas pitam kratko i jasno: sto ste napisali da su partizani u Hercegovini 1941. godine streljali 3.000 civila i ratnih zarobljenika bez klasifikacije koliko civila, a koliko ratnih zarobljenika (dakle, mahom ustasa) kada nemate argumente? Ili imate argumente, ali ja nisam dostojan da mi ih pokazete? Verovatno su neka cetnicka relikvija koju mi "bezbozni crveni otpadnici" nismo dostojni da vidimo? Jel tako?
На жалост, ви не желите да читате одговоре на Ваше постове, тако да полемика нема сврхе.



ltcolonel ::Na vaše pitanje zašto vam je vraćen tekst sami ste dali odgovor:

Можете ли образложити зашто сте за ''Весник'' одбили мој чланак ''Операција Хајка''?
Људима који су ми тражили чланак било је врло непријатно, пар пута сам чак на њихову молбу додавао фусноте, али није вредело, неки комунисти били су непопустљиви.

Da li se fusnote dodaju na nečiju molbu ili treba da budu sastavni deo članka.
Биле су, ово је било тражење оправдања за цензуру.
Немачка Операција ''Хајка'' против четника фебруара и марта 1944. пре тог мог рада поменута је свега у 4 реда у књизи Николића и Димитријевића, а раније можда само њен назив. Такође је скривано да је против четника било негде око 35 немачких операција.
''Хајку'' сам описао на основу немачких докумената, као и четничких, лично сам их пронашао у Војном архиву. Дао сам и изјаве сведока. Чак и комунистички документ, у коме се говори о немачким потерама за четницима.
Према томе, понели сте се као цензор. У 21. веку, на основу идеолоогије из 19. века!


ltcolonel ::
Što se tiče streljanih u Kruševcu smatram da je spisak koji je objavila komisija neupotrebljiv. Dao sam par primera zašto je to tako. Ima i neverovatno mnogo netačnih biografskih podataka u smislu mesta rođenja i naročito mesta prebivališta. Ipak čak iako ga usvojimo i isključimo one koji su streljani van Kruševca dobićemo cifru koja se dosta dobro uklapa i cifru od 697 streljanih tj nekih 450 Nemaca i 250 Srba (od čega oko 100 ili nešto malo više sa prostora današnje opštine Kruševac).
Ne znam zašto stalno potencirate rasinski okrug. Spisak komisije iako u naslovu piše grad Krševac većinom daje streljane iz okoline. I ja sam naveo podatke koji se odnose na prostor današnje opštine Kruševac. E sad ne znam odakle vam podatak da su u Kruševcu vršili streljanja ljudi iz celog okruga. Recimo najveći deo Župljana nije streljan u Kruševcu nego na dva tri druga mesta. Iz trsteničkog kraja skoro niko nije streljan u Kruševcu i to biste trebali da znate. Takođe ni od kopaoničkih četnika. Aleksinčani su uglavnom stradali u Nišu kao i žitelji Ražanjske opštine. Samo na vašu žalost broj streljanih sa prostora današnjih opština Varvarin, Aleksandovac, Brus i Trstenik je mnogo mnogo manji nego što biste vi želeli.

Ја бих наравно желео да није убијен нико.
Али ево на сајту комисије за Општину Брус наводи се 8 имена убијених од комуниста, док је прота Михајло Даниловић у својим мемоарима побројао 35 убијених од октобра 1944. до краја 1945.
Он је наводио имена за тадашњу Општину Брус, док је данашња Општина Брус мање-више ондашњи Копаонички срез, који се састојао од четири општине.
Дакле, број убијених на списку је мањи 3,5 х 4.
Разлика је на жалост још већа, јер прота није упамтио све, ево ових 8 са списка не помиње. Такође, не помиње четнике Копаоничке бригаде који су убијени у Босни као ратни заробљеници.
Притом, Ви увек говорите о стерљању... Док су. нпр. игумана Манастира Лепенац Игњатија Марковића драли док није умро. Секли су му кожу на каишеве и тако је скидали са тела...
Све у свему, на простору Општине Брус убијено је више људи него што Ви тврдите за много већу Општину Крушевац.

Што се тиче Општине Крушевац:
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/19/70670.html
На списку је 269 убијених. Методом случајног узорка, према књизи Драгана Илића ''Топле сузе на путу за Јерусалим'', коју је објавио Историјски архив Крушевац 2002, видим да нису уписани Драгољуб и Радосав Вељковић из села Ловци. Док је уписан трећи из ове фамилије: Станоје Вељковић.
Убиство Драгољуба и Радосава је документовано. У књизи је иначе доста имена, а поред осталог ту су и имена 16 свештеника из Крушевца и околине, убијених од комуниста.


[quote="Eutropije"]
M. Samardzic ::
Veoma dobro znate moje mišljenje o tome. Vodili smo desetine polemika na ovu temu. Nećemo valjda sada sve ponavljati. Ukratko - zločini su činjeni sa obe strane. Razlika je u tome što ja smatram da su ih partizani činili u mnogo manjem obimu nego četnici dok je vaše mišljenje sasvim suprotno.
Дозволите да Вас подсетим да сте рнаије, на моје питање, одговорили да се слажете да су партизани убили више људи него четници.
Никад нисмо завршили ову тему, а чини ми се да је кључна.
Неко је рекао да су комунисти већ 1941. показали да умеју да организују власт, да их је народ добро примио, итд.
У ствари они су одмах по изласку на терен систематски почели да убијају људе и имали су ужасну репутацију. Ужице/Крчагово, ''пасја гробља'', ''лева скретања'', Лика...
До 12. септембра 1944. убили су минимално 6.000 људи, у великом броју случајева на свиреп начин.
Први су почели.
Преко 95% од тих 6.000 били су Срби.
Четници су њих убијали пре свега као убице, по законима Краљевине.
Зар ово не говори о комунистима као о злочиначком покрету?
Како четнике који ликвидирају убице по законима Краљевине можете називати злочиначком организацијом?
Какав је Ваш коментар у вези оних 214 имена убијених у Крагујевачком округу пре 12. септембра 1944?
То је на жалост такође делимичан списак