Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

gorran ::gorran ::Više ih je povezao zajednički pristup nego neka vojnička koordinacija.
A pristup, to je ono slavno "taktiziranje".
Ovo zahteva preciziranje. Naime, ma koliko "taktiziranje" predstavljalo međusobno nezavisne slične odgovore na slične lokalne prilike, (npr Draža i Đujić), treba imati u vidu da ga je upravo DM svojim prihvatanjem zacementirao i uzeo na svoju dušu.
Prvo tokom 1942. slanjem svojih izaslanika koji su se bavili samo boljim organizovanjem istog.
A definitivno u novembru 1943. svojim naređenjem za saradnju sa Nemcima.

Vec samim pregovorima u Divcima Drazama je pokazao svojim potcinjenima da pregovaranje sa neprijateljem nije greh za cetnike i da se samo treba nagoditi oko toga sta je "dobar dogovor". Posto su italijanski komandanti svakako bili mnogo bolji pregovaraci od Nemaca i posto im je za ravnotezu mrznje trebalo pojacavanje cetnika na teritoriji NDH, jasno je kojom logikom su se vodili u pregovorima sa "kooperativnim" cetnicima.
U sustini svako je tu nasao neki svoj interes. Italijani su u jednoj ruci drzali vatru, a u drugoj vodu. Jednom rukom su bili patron NDH, a drugom su cetnicima "gladili brade" i onda su pravili nekakvu ravnotezu medju svojim saveznicima. NDH je dobila pacifikaciju krajeva koje su kontrolisali cetnici i smanjenje prvobitne ustanicke snage. Cetnici su dobili oruzje, municiju, odecu, obucu hranu i, zasto ne reci, spas od partizanskog istrebljenja.
Kada se tako poklope interesi samo je stvar retoricke sposobnosti kako sve to uobliciti.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@ Jovan Nenad
Naravno, mi se ne slažemo oko karaktera Oktobarske revolucije. S druge strane, komunisti su u Sovjetskom Savezu nebrojano puta dokazali svoj patriotizam, naročito tokom Drugog svetskog rata, ali i u prethodnim ratovima (pomenuću Sovjetsko-poljski rat 1919-1920, kao i Sovjetsko-japanski pogranični rat 1938-1939). Ne vidim zašto je toliko teško priznati da su sovjetski komunisti bili izraziti patrioti. Ali ok, ne moramo se više nadgornjavati oko ove teme.

Kada je reč o zločinu u Šahovićima, naravno da nije reč o genocidu, ali je svakako reč o etničkom čišćenju, s obzirom da je iz ovog dela Donjeg Kolašina raseljeno gotovo celokupno stanovništvo muslimanske veroispovesti. Šerbo Rastoder: "Prema popisu iz 1921. (dakle prije pokolja) na tom području je živjelo 2.755 muslimana (1.559 u Pavinom Polju i 1.195 u Šahovićima). Poslije pokolja ostalo je da živi nekoliko muslimanskih domaćinstava od kojih je dio njih prešao u pravoslavlje." U svakom slučaju, ovaj događaj je kod muslimanskog stanovništva u Sandžaku uneo nespokoj i osećanje građanstva drugog reda, s obzirom da vinovnici pokolja nisu kažnjeni. Vlasti nisu omogućile raseljenom stanovništvu da se vrati nakon dve, tri, pet ili deset godina.
Sem toga, vredi podsetiti da su stanovnici muslimanskih sela zapadno od Bijelog Polja dobrim delom potomci raseljenih muslimana iz Kolašina i okolnih sela, koji su proterani nakon što je crnogorska vojska od 1858. do 1886. oslobađala krajeve oko Kolašina i Mojkovca. Potomci ovih preseljenika nosili su gorku uspomenu proterivanja, gubljenja imanja i osećaj nepravde. Njih je teško razuveriti pričom da su bili deo otomanskog okupacionog sistema i da su učestvovali u tlačenju svojih pravoslavnih komšija. Oni pamte samo vlastite žrtve, kao što i pravoslavno stanovništvo pamti samo vlastite žrtve. U tome je i problem kod balkanskih naroda. Bilo bi dobro da se konačno prestanemo klati oko etničkih međa kad imamo zajedničkog neprijatelja (USA i EU imperijalizam).
Samo zajednička borba balkanskih naroda protiv zapadnog imperijalizma može da rezultira uspešnim otporom. Podgrejavanje etničke mržnje na Balkanu ide na ruku isključivo zapadnog imperijalizma, stoga nacionalisti, bez obzira na etnički predznak, rade za interes imperijalizma.

Izvinjavam se zbog toga što sam previše otišao OT. Neću se više vraćati na ovu temu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:[quote="Lažni Kalabić"]@ Jovan Nenad
Naravno, mi se ne slažemo oko karaktera Oktobarske revolucije. S druge strane, komunisti su u Sovjetskom Savezu nebrojano puta dokazali svoj patriotizam, naročito tokom Drugog svetskog rata, ali i u prethodnim ratovima (pomenuću Sovjetsko-poljski rat 1919-1920, kao i Sovjetsko-japanski pogranični rat 1938-1939). Ne vidim zašto je toliko teško priznati da su sovjetski komunisti bili izraziti patrioti. Ali ok, ne moramo se više nadgornjavati oko ove teme.

Калабићу лажни,
Морамо разграничити та два појма. Русију и СССР. Кад разграничимо то да су то два посебна појма (две различите државе) с правом се наводни патриотизам бољшевика доводи у питање. Управо су бољшевици најодговорнији за распад Русије, што им је уосталом и био циљ.


Citat:Kada je reč o zločinu u Šahovićima, naravno da nije reč o genocidu, ali je svakako reč o etničkom čišćenju, s obzirom da je iz ovog dela Donjeg Kolašina raseljeno gotovo celokupno stanovništvo muslimanske veroispovesti.....

Али се никако није радило о смисленом и планираном прогону, како извесни кругови то данас желе да представе, иако се овај случај може подвести под инцидентом.
Такође, власти краљевине Југославије овом догађају нису придавале велики значај из тог разлога што је основни циљ био да се овај инцидент изолује (делом и заташка) како не би попримио нежељен облик. Мишљења сам да је Југославија, односно Србија, након ослобођења старе Србије и дуплирања територије неспремно дочекала своје нове поданике муслимане, за разлику од Бугарске и Грчке. Наравно, разлог томе првенствено јесте Први рат, као и чињеница да поред нерешеног питања муслимана, нкон уједињења држава добија нове проблеме који добијају приоритет решавању.

Citat:Samo zajednička borba balkanskih naroda protiv zapadnog imperijalizma može da rezultira uspešnim otporom. Podgrejavanje etničke mržnje na Balkanu ide na ruku isključivo zapadnog imperijalizma, stoga nacionalisti, bez obzira na etnički predznak, rade za interes imperijalizma.

Мислим да је за ту заједничку борбу балканских народа прекасно. Превише је препрека ка том путу.

• 1Ovo se svidja korisniku: Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jovan Nenad ::Али се никако није радило о смисленом и планираном прогону, како извесни кругови то данас желе да представе, иако се овај случај може подвести под инцидентом.
Такође, власти краљевине Југославије овом догађају нису придавале велики значај из тог разлога што је основни циљ био да се овај инцидент изолује (делом и заташка) како не би попримио нежељен облик. Мишљења сам да је Југославија, односно Србија, након ослобођења старе Србије и дуплирања територије неспремно дочекала своје нове поданике муслимане, за разлику од Бугарске и Грчке. Наравно, разлог томе првенствено јесте Први рат, као и чињеница да поред нерешеног питања муслимана, нкон уједињења држава добија нове проблеме који добијају приоритет решавањуNe znam od kakvog je značaja ovaj slučaj Šahovići za temu.
Ali kako god, nikako se ne može smatrati izolovanim incidentom.
Naime, slična praksa proterivanja i pritiska primenjena je nedugo pre toga, 1912, prilikom oslobođenja krajeva preko Tare, i tom prilikom je znatan procenat muslimasnkog stanovništva proteran.
Tenzije sa incidentima, ali u manjem obimu, postojale su i 1918.

Znači radilo se o nastavku, mehaničkom ponavljanju jedne tradicionalne prakse koja je u međuvremenu uveliko postala anahrona i izgubila svaki oslobodilački smisao, pretvorivši se u običan zločin iz koristoljublja.

To je bila stara varvarska praksa "vae victis", primenjivana u svim oslobodilačkim ratovima još od 1804. Kraljevina SHS je predstavljala pokušaj nemogućeg:
- da se s jedne strane država koliko-toliko postavi na modernim civilizacijskim principima s jedne strane
- a da se istovremeno zadrži taj srpski nacionalni oslobodilački polet kao osnovna snaga i suština nove države.

Taj oslobodilački polet nije se oslobađao anahronih elemenata, pa je prešao u nacionalistički trans sa poznatim fašistoidnim praksama tokom WW2 (da ne pominjem savremeno doba).

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::Pre objašnjenja jedno pitanje kolega. Šta predstavlja prefiks "pseudo"? To je termin koji označava nešto lažno, nešto što pretenduje da bude ono što nije. Samim tim pseudoistorija kao deo pseudonauka je skup znanja koji nije u saglasnosti sa naučnom metodologijom, a koja se iznosi iz nenaučnih i najčešće političkih i ličnih razloga današnjice. Pseudoistroija selektivno tretira dokaze, mitomanija je bitan izvor saznanja, neepistemološki vokabular je obavezna retorička disciplina... Istorijski revizionizam u Srbiji je upravo takav jer se njegove metode poklapaju sa pseudoistorijskim. Zbog toga je potpuno opravdano reći da je istorijski revizionizam - pseudoistorija tj. lažna istorija.
Naravno, ako želite u potpunosti sam voljan i spreman da sa Vama povedem polemiku o (ne)opravdanosti i (ne)naučnosti naslova teme na kojoj sam uvodničar.

Na kraju, molio bih da pravite terminološku razliku izmeđurevizionizma i kritičkog preispitivanja istorije. To bii bar Vama trebalo da bude jasno.


Kod naslova „Istorijski revizionizam – Pseudoistorija“ trebalo je na kraju staviti znak pitanja, jer ovako izlazi da je dokazano da je lažna istorija ekvivalent revizionizmu. Evo, ja sam istoričar – revizionista pa nisam u radovima dobijao primedbe da pišem lažnu istoriju, već da sam protivnik zvanične – državne.
I Englezi imaju zvaničnu ratnu istoriju – Veliku strategiju, pa svako opiranje ne smatraju lažnom istorijom. Nisu na lomaču razapeli Heder Vilijams.
Lažna istorija je obično prisutna, ali ne kod ratnih gubitnika, nego kod teritorijalnih pretendenata, koji imaju „čvrsta leđa“ i koji preko nje teže ka nekim političkim ciljevima. Na primer – kod Albanaca (povratak na „vekovna ognjišta“). Ona se stavlja u funkciju politike za više ciljeve. To je njen prvenstveni cilj.


Eutropije ::Pošto još niste odgovorili na moje prethodno zapažanje, osvrnuću se i na ovaj gornji citat koji sam izdvojio.
Objasnite mi kolega šta je nejasno i sporno u tome što se insistira na upotrebi NOPOJ, NOP I DVJ, NOV I POJ i sl? Da li je to bilo ime tih oružanih formacija ili nije? A kako bi ih Vi nazvali? "Bande", "Zločinci" "Bestijalnici"? To naravno može da prođe kao odbrambeni mehanzam u infantilnoj durećoj psihologiji deteta, ali u naučnim radovima koje pretendujete da pišete i Vi i Samardžić to ne može da bude opravdano jer je potpuno van prihvaćene metodologije.
Da skratim: Ako ikada budem u situaciji da mi neki Vaš ili Samardžićev rad bude ponuđen na ocenu, a on ne bude sadržavao pomenute termine - pozitivnu recenziju nećete dobiti ni u snu. Ne zbog sadržaja, izvora ili literature (o tom potom) nego zbog nepridržavanja stručnih, naučnih i metodoloških zahteva (r. definisanje pojmova i pojmovna analiza)

Zašto ne želim upotrebu odrednica: NOV, NOVJ, NOV i POJ, NOV i DVJ, itd? Tačnije, zašto ne želim da se držim metodoloških zahteva pri definisanju pojmova iako sam kao istoričar dužan? Ovo je interesantno pitanje.
Ako postoji legalna vojska, sa postojećom vladom i zakonima, ova druga ne može da bude oslobodilačka. Sama Haška konvencija je ne priznaje kao takvu-niti, pak, kao legalno zaraćenu stranu. Znači, svesno kršim zakon, a kao istoričaru na prvom mestu mora mi biti pravo i zakon. Haška konvencija je priznaje, ali samo pod uslovom da nema legalne. Tačnije, da je zaista narod prepušten sebi, da se vojska raspala, da je zemlja kapitulirala i da se KPJ stavlja na čelu naroda i vodi ga u oslobodilačku borbu. Onda tek može da dobije epitet oslobodilačke.
Mislim da se na istoričare, pa i obične pisce, ne sme vršiti presija da u radovima upotrebljavaju gornje pomenute odrednice, niti da ih iko primorava i sankcioniše vraćanjem istih (primer M. Samardžića) i naziva politički ostraščenim, jer je najpre potrebno da se vidi da li je Ugovor o primirju legalan akt li ne.
Ako je Ustavni sud Republike Srbije počeo da sudi istoriji – što ne bi mogao da se pozabavi i pitanjem legalnosti Ugovora o primirju izmedju VKJ i Vermhata, 17. aprila 1941. godine?
Ako ugovor nije legalan, a sve govori u tom pravcu– o čemu onda pričamo?
Pišete za NOP Juž.Vijetnama i kako su Amerikanci prihvatili taj termin?
Izvinite, ali Amerikanci su prihvatili i termin "Oslobodilačka vojska Kosova", ranije - teroristi. Da li i mi treba da ga prihvatimo? Kada sam pisao rad o usmrćenim nišlijama na Kosovu, napisao sam doslovno: „Poginuo u borbi protiv terorističkih bandi A.Jašarija“. Ne može sa socijalnog aspekta– kraj priče!
Da li je KP Vijetnama bila zabranjena stranka?
KPJ jeste, bez prava ikakvog delovanja, jer se u protivnom svaki prekršilac sankcioniše prema Zakonu o Zaštiti države. M.Samardžić koristi termin komunisti i komunistička vojska. Ja koristim u diskusijama termin revolucionarna ili kontranacionalna vojska. NOV samo po potrebi, kad mora nešto važno da se kaže, a ona se nađe kao „kolateralna šteta“, bez većih posledica. Uglavnom – PP (partizanski pokret), što nije neispravno.

Eutropije ::Ako ja mogu da prihvatim termin Jugoslovenska vojska u otadžbini iako se zna da je to samo nominalna odrednica koja nema mnogo veze sa suštinom predratnog jugoslovenstva,

Taj termin je novijeg datuma, da bi se izbacio termin „četnici Draže Mihailovića“, jer podseća na „četnike Koste Pećanca“, a oni nisu isto. Isto je u modi danas i „ravnogorci“. Zovite ih slobodno četnicima D. Mihailovića ili samo četnicima, jer su imali dužnost da kao pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske razviju četnički način ratovanja shodno „Uputu za četničko ratovanje“. Piše na dokumentima „Jugoslovenska vojska u otažbini“, ali se treba držati stvarnog stanja. Baš kao i kada je reč o „Narodnooslobodilačkoj vojsci“. Draža je zabranjivao sa okupatorima borbe većeg inteziteta koje se ne uklapaju u pravila četničkog načina ratovanja. Znači, negovao je četničku borbu: vezivanje i uznemiravanje okupatora, pripremu terena za savezničku invaziju posle čega sledi sveopšti ustanak i prelazak na frontalnu borbu. To je prosta stvar. Svi komandanti su imali Uput za četničko ratovanje.
Takođe, u Dražinim biltenima iz 1943. godine, piše da su oni „Jugoslovenska vojska“, bez ono „u Otadžbini“. Najjednostavnije ih je zvati četnicima. Podrazumeva se da nisu četnici Koste Pećanca.
Druga je stvar što su danas četnici loši, a ravnogorci dobri momci. To je već politika i nema veze sa naukom.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, sevenino
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@ Miloslav Samardžić

Gospodine Samardžiću, dugujem vam odgovor na neke vaše teze od pre tri dana. Sem toga, podsećam vas da niste reagovali na moj komentar nekih neistina koje ste plasirali na temi Ustanak u Lici 1941. Naravno, ne insistiram na odgovoru.

Samardžić: „Када сам писао главу о ратним злочинима четника, Димитријевићев ред још није био објављен, па сам узео до тада најзначајнији на ту тему, ''Истина је у именима'' Гојка Шкора:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=276256#276256
Дакле, Шкоро је драстично смањио број убијених од комуниста, а повећао број убијених од Дражиних четника. У тај број урачунао је и убијене од Пећанчевих, иако су баш двојицу најистакнутијих војвода учесника тих ликвидација после убили Дражини четници.“

Koliko sam primetio iz odlomka vaše knjige, vi zamerate Gojku Škori zbog toga što nije naveo imena 24 lica ubijena od strane komunista na prostoru Užičkog okruga (10 opština u zapadnoj Srbiji). S druge strane niste našli za potrebno da prigovorite Mileti Simiću što je naveo 19, umesto 27 (odnosno 30) stradalih na području sela Mali Požarevac koje su likvidirali četnici 1943-1944. Dakle, Gojko Škoro je propustio da pomene 24 imena ubijenih od strane partizana na području Užičkog okruga (10 opština), a Mileta Simić je propustio da pomene 8 (odnosno 11) imena stradalih na području samo jednog sela (Mali Požarevac). Nije teško utvrditi da je Mileta Simić napravio mnogo veći propust, s obzirom na brojnost jednog okruga u poređenju sa brojem stanovnika jednog sela, ali vi se pravite da to ne primećujete.

Kažete da je knjiga Dragoslava Dimitrijevića (Драгослав Б. Димитријевић Бели, Где је моја мама? Прилози за историју Авалског корпуса ЈВуО, Београд, 2009), „tipična komunistička knjiga“. Međutim, ova knjiga nije nastala u socijalističkom razdoblju, niti je opterećena ideološkom propagandom. Možda ćete i knjigu Drage Pantića (Драгољуб Драго Пантић, Ноћ каме. Покољ невиних у селу Вранић, Београд, 1997) nazvati tipičnom komunističkom knjigom. Međutim, Drago Pantić je kao dečak preživeo ovaj pokolj u kom su četnici Draže Mihailovića zaklali njegovih 10 najbližih rođaka, uključujući i jednogodišnjeg Ljubomira Pantića, dete u kolevci, kao i Vidu Pantić, devojčicu od 16 godina. U Vraniću je toga dana ubijeno (mahom zaklano) 68 lica. Od tog broja 15 mlađih od 17 godina, 35 ženskog pola, a 7 starijih od 60 godina. U više navrata u Vraniću su četnici zaklali još nekoliko stanovnika, tako da ukupan broj žrtava četničkog terora iz Vranića iznosi 84, među kojima je i vranićki paroh Bora Gavrilović, koji je bio pristalica partizanskog pokreta.

Ne insistiram slučajno na polnoj i starostnoj strukturi žrtava četničkih pokolja. Naime, svaki nepristrasan istraživač bez zadrške će konstatovati da su partizani, za razliku od ostalih učesnika ratnog sukoba na tlu Srbije (Jugoslavije), najmanje učestalo ubijali žene (a pogotovo ne decu). Ovo je notorna istorijska činjenica. Četnici Draže Mihailovića su bili karakteristični po ubistvima klanjem. Oni su po ovom načinu ubijanja bili mnogo ozloglašeniji nego npr. četnici Koste Pećanca.

Dimitrijević je opisao zločine četnika Draže Mihailovića na području nekadašnjih Posavskog, Vračarskog i Gročanskg sreza, odnosno na području koje se danas najvećim delom nalazi na teritoriji opština Barajevo, Sopot, Grocka. Autor je kao mladić bio savremenik zbivanja o kojima piše. Odrastao je u selu Baćevac pokraj Barajeva, u kom su četnici pobili 13 lica (od čega 6 žena). Npr. četnici Avalskog korpusa ubili su 25. decembra 1943. (četiri dana nakon pokolja u obližnjem Vraniću) Janu Nikolić i njene dve kćerke, Miroslavu i Dobrinku. Takođe, ubili su i Selenu Nikolić, majku četvoro dece, koju su zaklali pred zgradom seoske zadruge, 28. decembra 1943.
Dimitrijević u knjizi daje čitav niz izjava svedoka i savremenika ovih zločina iz Baćevca, kao i u nekoliko desetina sela u ove tri opštine.
http://www.znaci.net/00001/47_3.htm
http://www.znaci.net/00001/47_4.htm
U okolini Beograda je samo u poslednjih 10 dana decembra 1943. ubijeno preko 100 lica od strane četnika DM.
Masakr u Vraniću bi je najekstremniji primer, ali nije bio usamljen slučaj terora. U tom periodu, decembra 1943. i januara 1944. Avalski korpus JVuO uz pomoć susednih korpusa provodio je kampanju terora i zastrašivanja.
3. bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa, čiji je komandant bio Milorad Todorović „Sitničar" 18. decembra 1943. uhapsio je veću grupu meštana Velikog Borka, Leskovca i Šiljakovca. Oni su u zatvoreni u selu Veliki Borak, gde su maltretirani. Istog dana 10 je streljano, dok je više desetina osuđeno na javno batinanje. 25. decembra 1943. godine, Baćevac su opkolili četnici Posavske brigade Avalskog korpusa i muškarce oterali u seosku školu. Oko 50 ljudi zadržano je i maltretirano do 28. decembra. Sledeće noći 5 je zaklano, daljih 5 streljano, a veliki broj je pretučen. 26. i 27. decembra 1943. godine, u Boleču su delovi Velikooraške brigadae Smederevskog korpusa pod neposrednom komandom kapetana Božidara Lazarevića zaklali 10 osoba, partizanskih saradnika i članova porodica, što je zabeleženo i od organa Nedićeve vlade. Četrdesetogodišnja Danica Marinković, iako presečenog grkljana, preživela je klanje i svedočila na suđenju Draži Mihailoviću. Hapšenja, batinanja i ubistva vršena su i u Boždarevcu, Sremčici, Umci, Ostružnici i drugim mestima.
Kada govorimo o zločinima četnika u Srbiji 1941-1944. uvek treba naglašavati da je vrlo tanka granica između zločina četnika Draže Mihailovića, četnika Koste Pećanca i tzv. legalizovanih četnika (koji su bili pod komandom DM, zatim su od kraja 1941. počeli da se integrišu u kvislinške oružane snage lojalne vladi Milana Nedića). Zbog čega to tvrdim?
Naime, Ogromna većina tzv. legalizovanih četnika do leta 1944. ponovo se integrisala u ravnogorske formacije pod komandom Draže Mihailovića, neki još od kraja 1942. ili početka 1943. Sem toga, velik broj nekadašnjih Pećančevih četnika inkorporiran je do leta 1944. u ravnogorske četničke formacije. Sem toga, svi oni su delili istu ideologiju. Njihova idelogija je bila suštinski istovetna: monarhizam, antikomunizam, konzervativizam sa elementima klerikalizma, kapitalsitički privredni sistem kao bezalternativan, nacionalistička isključivost koja prelazi u otvoreni šovinizam.

Samardžić: „Друго, има грешака. У збиру за Посавски срез пише: 305 жртава. А раније у књизи: 396. Од ових 396 аутор наводи 185 имена, а за чак 211 каже да су непозната лица. Притом помиње и веће цифре, закључујући да је ово минимална процена... „

U čemu je stvar. Naime, Dimitrijević pominje da je u Srezu posavskom ubijeno od starane četnika 183 meštanina (131 muška, 52 ženska lica), kao i 122 lica sa strane (mahom iz Beograda, od kojih neki nisu identifikovani), što ukupno čini 305.
U Srezu posavskom, Srezu Vračarskom i Srezu gročanskom ubijeno je ukupno 323 meštanina + 147 lica sa strane (Beograđani, izbeglice, skriveni partizani). Ukupno: 470.

Samardžić: „Треће, извори су у већини случајева послератна саслушања у Озни, која сасвим извесно нису рађена коректно.“

Nijedna policija nije korektna prema svojim uhapšenicima, pa tako nije bila korektna ni Ozna. Međutim, to ne znači da priznanja četničkih počinilaca zločina nisu bila autentična i da ne predstavljaju validan istorijski izvor. Naprotiv, ova dokumentacija predstavlja vrlo značajan istorijski izvor ukoliko se uporedo analizira sa drugim sačuvanim istorijskim izvorima.
S druge strane, na koji način bi pripadnici četničkog pokreta koji su bili počinioci zločina pristali da govore o ovim zločinima, dok ih organi unutrašnjih poslova ili represivni aparat ne prisili na naj čin. Iluzorno je bilo očekivati da bi se u četničkoj emigraciji mogli dogoditi primeri priznanja o učešću u ovim zlodelima. Četnici u emigraciji su ćutali o svojim saznanjima o zločinima koje su počinile formacije kojim su pripadali, a naročito su ćutali o vlastitom učešću u zločinu.
Četnik Vojislav Rajčić Požarevac je priznao pred kamerama da je ubio (pretežno zaklao) 49 ljudi, ali tek 1980. nakon što mu je otkriven pravi identitet. Njegovi zločini su podrobno dokumentovani i dokazani pred sudom, a on je, ponavljam, priznao zločine na sudu i pred kamerama.
http://www.znaci.net/00001/304_8.pdf (odlomak iz knjige: Vladan Tomić, Nema mesta na nebu, Beograd, 1989).


Samardžić: „Погледајте датуме на списковима које сте поставили и на списковима које сам ја поставио. Где су убијени од четника 1941. и 1942? Нема их, или их има условно речено мало. Док комунисти систематски и у великом броју убијају људе од јула 1941. па надаље. Понављам: четници су њих убијали као убице, према законима Краљевине.“

Nažalost, primeri četničkih zločina (četnici DM, četnici Koste Pećanca, i tzv. legalizovani četnici – dojučerašnji četnici DM koji će kasnije u ogromnoj većini ponovo pristupiti organizaciji DM) u Srbiji 1941-1942. nisu nimalo retki. Naprotiv.
Pre nego što navedem neke od primera ovih zločina, pitao bih vas samo da li su zločini nad decom u kolevci, silovanja i klanja žena, predavanja zarobljenih partizana Nemcima sprovođeni „prema zakonima Kraljevine“? Prema kom zakonu „Kraljevine“ je bilo ozakonjenje ubistvo nedužnih ljudi kamom? Većina ljudi koje su četnici DM pobili širom Srbije bili su nevini. Ovo je apsolutna istorijska činjenica koju vi bezuspešno pokušavate da negirate navođenjem nasumičnih pojedinačnih kontraprimera.

ČETNIČKI ZLOČINI U ZAPADNOJ SRBIJI NOVEMBRA I DECEMBRA 1941.

Napad na partizane u Kosijeriću početkom novembra 1941. Tom prilikom četnici pod komandom Filipa Ajdačića zarobili su oko 80 partizana i simpatizera NOP-a u Kosijeriću i okolnim selima. Prva grupa zarobljenika odmah je sprovedena na Ravnu Goru. Sprovela ih je grupa četnika kojom je komandovao Ratko Obradović Švaba, rezervni kapetan iz Kosjerića. Filip Ajdačić je pristigao ovu kolonu, izdvojio 9 zarobljenika i odveo ih u Skakavačke Ridove gde su pobijeni. Ostatak kolone je nastavio put ka Ravnoj Gori.
O zločinu Filipa Ajdačića saznalo se nakon što su neki četnici obavestili porodice žrtava nakon nekoliko dana. Sačuvano je svedočenje Sime Poznanovića koji su ubijene partizane izvlačio iz ambisa u Skakavačkim Ridovima. Među ubijenima su bili i njegov brat i snaha, koja se bila porodila nekoliko dana pre zarobljavanja. (Užička republika – zapisi i sećanja, 2, Titovo Užice, 1981, str. 418-421). Zločin se dogodio 2. novembra 1941.
Tala devetero ubijenih su potom odneta u Užice gde je izvršena obdukcija. Ustanovljeno je da su žrtve strašno mučene pre ubistva. „Partizani su premlaćivani kundacima, živima su vađene oči, ložena im je vatra na telu. Kad su partizanske snage osvojile ponovo Kosjerić, otkriveni su u klisuri leševi poubijanih. Oni su pružali groznu sliku – glave razmrskane kamenjem, polunagorela tela, preklane žene. Jedna komisija građana pregledala je sva tela. Zapisnički su utvrđene sve smrtonosne povrede. Isto tako će i jedn alekarska komisija utvrditi kakva su sve zverstva činili ravnogorci“ (R. Poznanović, M. Raonić, M. Radojčić, Tragom izdaje. Svedočenja o izdaji četnika i streljanju na Krušiku u Valjevu 1941, Valjevo, 1987, str. 63-64).
http://www.znaci.net/00001/242_5.pdf
Među ovih 9 ubijenih 3 su bile žene. „Jelena Gmizović, učiteljica iz Seče Reke. Strahovito mučena, silovana, usijanim gvožđem paljena po vratu i po butinama. Na desnoj butini udarac nožem. U levoj članak udario eksplodirajući metak. leva ruka prebijena. Na desnoj butini rana od metka. Milena Kosovac, učiteljica iz Taora, strahovito mučena, silovana, modrice po celom telu od kundaka. Izbijeno nekoliko zuba. Na desnoj nozi ogromna rana od noža. Na obema butinama vide se opekotine. Izbijeno levo oko. na vratu opekotine. na listu leve noge rana od noža.“ (Isto, str. 64-65).
Sačuvane su fotografije žrtava koje se danas čuvaju u Arhivu Jugoslavije, u fondu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Fotografije leševa Mileve Kosovac i Jelene Gmizović objavljene su u knjizi: Žene Srbije u NOB, Beograd, 1975.

U napadu na partizansku bolnicu u Gornjoj Gorevnici kraj Čačka, 5. novembra 1941, četnici DM su zarobili 12 partizana. Jednog su ubili na licu mesta, a ostale su sproveli u Brajiće gde su ih streljali. Među njima je bio i Stojan Koraksić, otac poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa.

Početkom novembra 1941. četnici DM su u Kostojevićima, između Bajine Bašte i Seče Reke, zarobili su 10-ak lokalnih partizana. Odvedeni su u Kosjerić, da bi njih 7 bilo sutradan streljano.

Najveća grupa zarobljenih partizana koji su preko Ravne Gore i Slovca oterani i predani Nemcima u Valjevu, pala je četnicima u ruke u toku borbe u Karanu, 8. novembra 1941. (ukupno 115 partizana i simpatizera NOP-a zarobljenih kod Karana, od ukupno 365 predatih Nemcima). Poznata su njihova imena i osnovni podaci. Iz ove grupe od 115 zarobljenih partizana kod Karana, njih 81 su streljani na Krušiku kod Valjeva od strane Nemaca.
Iz ove grupe od 115 zarobljenih kod Karana, četnici DM su pred sprovođenje na Ravnu grou izdvojili njih 7 i poubijali ih na zverski način u Glibaćkom potoku. Poznata su njihova imena. (Isto, str. 102).

Četnička grupacija iz okoline Mionice napala je prvih dana novembra 1941. ranjenike i sanitetsko osoblje iz Posavskog i Kosmajskog NOP odreda (33 lica), zarobila ih i sprovela na Ravnu Goru. Najveći deo ovih zarobljenika streljan je na Ravnoj Gori: ukupno 30 zarobljenika, od čega 13 žena (lekarke i bolničarke). Poznata su njihova imena. Pred streljane bili su zlostavljani od četničkog kapetana Ilije Orelja. Sačuvan je određeni broj svedočanstava preživelih zatočenika improvizovanog četničkog zatvora u Brajićima, u kojem su zarobljeni partizani mučeni i ponižavani.
http://www.znaci.net/00001/242_17.pdf
http://www.znaci.net/00001/242_18.pdf

Od 365 zarobljenih partizana koje su četnici DM predali Nemcima posredstvom Pećančevog vojvode Jove Škave, njih 263 je streljano na Krušiku pokraj Valjeva, 27. novembra 1941. Poznata su njihova imena i osnovni podaci.
http://www.znaci.net/00001/242_22.pdf
http://www.znaci.net/00001/242_23.pdf
http://www.znaci.net/00001/242.htm

Bilans novembarskih četničkih zločina u čačanskom kraju:
68 direktno usmrćenih zarobljenih boraca (34 u Brajićima, 16 na Vencu u Lisi i 18 pojedinačno ubijenih po selima).
71 usmrćen na Krušiku u Valjevu od strane Nemaca kojima su ih četnici isporučili.
Ukupno: 139 stradalih

Od pada slobodne teritorije do kraja decembra 1941. četničke jedinice na čačanskom području usmrtile su 97 partizanskih boraca, od čega na mestima masovnog streljanja zarobljenika u Donjoj Trepči, Mojsinju, Trbušanima. Ostalih 56 ubijeni su pojedinačno.

Ako se uzmu usmrćeni u novembru 1941, bilans četničkih zločina nad zarobljenicima i simpatizerima NOP-a u čačanskom kraju iznosio je 166 usmrćenih pripadnika NOP-a direktno od četnika (svejedno da li su bili legalizovani ili ne). Ako ovom broju pridodamo još 449 partizana koje su četnici DM, legalizovani četnici (prethodno četnici DM) i Pećančevi četnici u čačanskom kraju zarobili i potom ih predali Nemcima, a Nemci ih ili streljali ili pslali u logore, gde su ovi ubijeni kasnije, ukupan broj iznosi: 615.

U Rošcima 5. decembra 1941. četnički komandant Manojlo Korać, čiji je odred bio legalizovan, a neposredno pre toga pod komandom DM, streljao je 11 zarobljenih partizana.

Iz Dragačeva četnici pod komandom Miloja Mojsilovića, Dača Simovića i milutina Jankovića isporučili su Nemcima oko 150 zarobljenih partizana i simpatizera NOP-a. Poznata su njihova imena i osnovni podaci.

Inače, na području Čačanskog sreza (opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani), četnici su 1941-1945. ubili neposredno 702 osobe, od čega 99 žena. Streljano vatrenim oružjem – 457 (od toga 38 žena), usmrćeno klanjem – 209 (od toga 61 žena), a na drugi način njih 35 (uglavnom batinanjem do smrti). Toliko o junačinama čiča Draže, koji su ostavili trag u srpskoj istoriji tako što su klali žene.
(Podaci iz knjige Čačanski kraj u NOB, Čačak, 1977. - ove podatke još niko nije osporio, iako su Timotijević i Davidović nešto slično pokušali, ali bezuspešno).
Ovi podaci preneti su u sledećojpublikaciji:
http://www.znaci.net/00001/38.htm

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Aleksandar Dinčić :: Svi komandanti su imali Uput za četničko ratovanje.
Takođe, u Dražinim biltenima iz 1943. godine, piše da su oni „Jugoslovenska vojska“,

piše i na tarabi.. itd.

ne može se zvati jugoslovenskom "vojska" sastavljena od gotovo isključivo Srba i to izrazito nacionalistički nastrojenih, i razlika(ogromna) između partizanskih i četničkih/ustaških zločina je što su prvi bili izuzetak a drugi pravilo

ja apsolutno jesam za reviziju svih činjenica koje su komunisti sakrili (ili podveli pod lijeve greške svejedno) ali se većina vas revizionista diskredituje ogromnom količinom gluposti koju prezentujete

a to što je DM čekao saveznike čekao ih je da bi spasili njegovu g....u ne vidim na kojim temeljima bi se oformila bilo kakva nova Jugoslavija i ko bi im činio vlast, četnici i ustaše? Možda kad bi se cijela nazvala Hrvatskom... a i sovjetska armija je bila bukvalno već tu i teško da bi u startu dozvolili bilo kakvu antikomunističku državnu tvorevinu

• 1Ovo se svidja korisniku: Lažni Kalabić
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Aleksandar Dinčić ::

Kod naslova „Istorijski revizionizam – Pseudoistorija“ trebalo je na kraju staviti znak pitanja, jer ovako izlazi da je dokazano da je lažna istorija ekvivalent revizionizmu.
Za mene (i još evidentan broj istoričara) je to nesporna činjenica.
Aleksandar Dinčić ::Evo, ja sam istoričar – revizionista pa nisam u radovima dobijao primedbe da pišem lažnu istoriju, već da sam protivnik zvanične – državne.
Vi kolega ne vladate osnovnom terminologijom.
Aleksandar Dinčić ::Lažna istorija je obično prisutna, ali ne kod ratnih gubitnika nego kod teritorijalnih pretendenata...Ovo uopšte ne stoji. Glavni i najveći revizionizam u svetskim okvirima je pokušaj negiranja holokausta. Gde su tu "teritorijalne pretenzije"?

Aleksandar Dinčić ::Ako postoji legalna vojska, sa postojećom vladom i zakonima, ova druga ne može da bude oslobodilačka. Sama Haška konvencija je ne priznaje kao takvu-niti, pak, kao legalno zaraćenu stranu. Znači, svesno kršim zakon, a kao istoričaru na prvom mestu mora mi biti pravo i zakon. Haška konvencija je priznaje, ali samo pod uslovom da nema legalne. Tačnije, da je zaista narod prepušten sebi, da se vojska raspala, da je zemlja kapitulirala i da se KPJ stavlja na čelu naroda i vodi ga u oslobodilačku borbu. Onda tek može da dobije epitet oslobodilačke.
Aferim "mladi kolega" (po godinama sam tek nešto stariji od Vas, ali sam morao da upotrebim ovaj eufemizam)! Ovde je napisano toliko proizvoljnosti i aproksimacija da ne znam odakle da počnem. Kao prvo Haška konvencija ne određuje karakter bilo kog pokreta niti im udeljuje epitete bilo koje vrste
Aleksandar Dinčić ::Sama Haška konvencija je ne priznaje kao takvu-niti, pak, kao legalno zaraćenu stranu... Haška konvencija je priznaje, ali samo pod uslovom da nema legalne.
Ovo je toliko netačno da nemam reči da izrazim svoje nezadovoljstvo Vašim nepoznavanjem osnovne materije. Pogledajte Hašku konvenciju iz 1907., Konvenciju o zakonima i običajima rata na kopnu, glava Kvalifikacija zaraćenih pa mi recite gde piše išta slično onome o čemu Vi govorite.

Aleksandar Dinčić ::Ako je Ustavni sud Republike Srbije počeo da sudi istoriji ...
A kada je istoriji sudila Skupština Srbije donošenjem Zakona o rehabilitaciji, to je bilo O.K. Tada kao stručnjak i profesionalni istoričar niste digli glas u odbranu struke i očuvanju njenog digniteta i integriteta. Dok su moje kolege (pa i moja malenkost) pisale članke i zgražavali se nad ovim nasilništvom Vi ste po raznoraznim forumima slavili "ispravljanje istorijske nepravde". Krajnje degutantno i licemerno mi je sadašnje Vaše pozivanje na zaštitu struke.
Aleksandar Dinčić ::Pišete za NOP Juž.Vijetnama i kako su Amerikanci prihvatili taj termin?
Izvinite, ali Amerikanci su prihvatili i termin "Oslobodilačka vojska Kosova", ranije - teroristi.
Ne morate se izvinjavati, ali i ne karikirajte i ne izvlačite iz konteksta moje reči. Nisam pisao samo o Vijetkongu nego i o PLO i FLN. Hoćete još primera iz istorije? Ponavljam da nazivanje definisanim imenom ne znači i prihvatanje pridevske odrednice sadržane u nazivu nego je to uobičajeni metodološki postupak u definisanju pojmova. Ne mogu da budem jasniji.

P.S.
Kako god posmatrali i imenovali pokret D.M. on od jugoslovenstva nije sadržavao ništa (nego se rukovodio velikosrpskom ideologijom) pa ga ja ipak tako nazivam. Na čega bi ličillo da svaki put pišem takozvana Jugoslovenska ...

• 3Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, sremac983, lacko
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 28 Dec 2012 11:35

Moram da odam priznanje Laznom Kalabicu na ovako sjajno publikovanoj dokumentaciji o cetnickim zlocinima u Sumadiji!
Kada se prica o Cacku, najvise se danas prica o partizanskim zlocinima 1944. godine kojih je, nesumnjivo, bilo i to u nemaloj meri.
Medjutim, niko od onih koji danas pricaju ili pisu o tome sta se desavalo sa pripadnicima i simpatizerima NOP-a i njihovim porodicama u cacanskom kraju od 1941. do 1944. godine.

Dopuna: 28 Dec 2012 12:23

G. Dincicu,
Pisete li Vi vase knjige, clanke i rasprave sa namerom da prikazete istorijsku istinu, dakle kao istoricar ili kao pravnik?
Vi ovde objasnjavate neke stvari da su cetnici bili legalna kraljevska vojska (bez obrazlaganja da li je Kraljevina Jugoslavija uopste imala pravo na organizovanu vojnu silu nakon 17. aprila 1941. godine) i pravno tumacite sme li neka vojna ili paravojna formacija da se zove "oslobodilackom". Po Vasoj teoriji navijaci Slobode iz Uzica koji se zovu "Freedom fighters" ne bi smeli da nose taj naziv?!?
Drugo, da li Vi pisete radove da bi dokazali nesto istinito ili da bi bili "politicki korektni". Za OVK ste naveli neki "socijalni aspekt price" i prvi put cujem da se time sluze istoricari metodoloski. Ne znam, nisam profesionalni istoricar, pa cu zamoliti Eutropija ili Laznog Kalabica da mi kazu sta je to u metodologiji istorijskih nauka "socijalni apsekt price"? Dakle, za albanski narod na Kosovu OVK je oslobodilacka, za srpski je teroristicka. Ali, samo pisanje termina OVK u nekom delu ne znaci da time pravdate njenu delatnost.
Trece pitanje nadovezuje se na drugo i zadire u sam pristup materiji koju zelite da obradite: da li ste Vi istoricar, dakle naucni radnik koji se bavi naukom po njenim strogim principima, "ni po babu ni po stricevima" ili ste nacionalni radnik koji na sve gleda nacionalnom, pa i nacionalistickom dioptrijom? Od istoricara ranijeg perioda se trazilo da budu "drustveno-politicki radnici", izgleda da ste Vi nasli da je dobro biti "nacionalni radnik". U cemu je razlika izmedju onih prethodnih i Vas kada je rec o pristupu materiji? Nema je!
Da napomenem da sam jos ranije procitao Vas tekst u "Vidovdanu". U najvecem delu teksta radi se o kritici dela Tomislava Miletica. Posto sam iz tog kraja, dakle podrucje Rasinskog okruga, neobavestenima da kazem da je g. Miletic seoski ucitelj koji je kao dopunsku delatnost u kriznim vremenima nasao pisanje i objavljivanje seoskih monografija. Licno mislim g. Dincicu da Vi kao profesionalni istoricar ne bi trebalo da se spustate na nivo kritikovanja i razmatranja seoskih hronika. Pojedini primeri koje Vi navodite u ovom tekstu vise lice na seoske anegdote koje vec sledece koleno u kuci ne pamti jer su beznacajne nego na iole znacajne istorijske podatke.
Ali, dobro, primetio sam i to odavno da je Miloslavu Samardzicu i Vama pasija sakupljanje brda podataka od kojih je velika vecina beznacajna za neke velike sinteze, a da Vam istorijska metodologija i terminologija ne idu bas od ruke!
Zaustavicu su se samo na jednu recenicu koja je primer "lazi pomocu istine" tj. kako se kombinacijom "istinitih" brojeva moze doci do neistinitog zakljucke, sva sa ciljem da se ispuni ranije odredjena tendencija.
Kazete:
"Ако шездесет људи могу бити прозвани истинским борцима за слободу а 10.000 неорганизованом „бандом“ – онда је наша историјска наука била и остала у кризи."
Ovih 60 ljudi, to je Rasinski odred, a 10.000 ljudi trebalo bi da budu rasinski cetnici.
Kada pogledate ove dve borjke, nista cudno. Rasinski narod se u 99% slucajeva opredelio za cetnike, a partizani su bili predratni komunisti, avanturisti i cudaci svake vrste, u svakom slucaju otpadnici od narodne vecine.
Medjutim, da li je bas tako, g. Dincicu?
Rasinski odred, to su pisali i njegov hornicari, bio je jedan od najmanjih i najpokretljivijih partizanskih odreda u Srbiji. I 1941. i 1942. godine imao je od 40 do 60 boraca. Naravno, za Samardzica, Vas i ostale "ljubitelje cetnika" Vama je bitno iz ove ovakve recenice da je bio medju najmanjima, a ovo medju najpokretljivijima moze se smatrati kao pohvalno i to u startu odbacujete.
Medjutim, pred kraj 1943. godine i u narednom periodu ratovanja na teritoriju Rasinskog okruga preko Jastrepca upadaju i iz nje izlaze vrlo pokretljive juznomoravske brigade koje napadaju najcesce cetnike i vracaju se nazat u Toplicu i Jablanicu. Te brigade privremeno oslobadjaju neka rasinska sela i u njima drze zborove i agituju za partizane i posle tih zborova se puni njihovo ljudstvo desetinama novih boraca. Tako ood tog perioda neki od rasinskih partizana ratuju cak u Vranju, Pcinji i Kosovskom Pomoravlju. Jedan od striceva mog dede je bio, recimo, 1944. godine u vranjskom kraju kada mu se rodio sin.
Sve ovo znaci da su partizani imali u rasinskom kraju mnogostruko vise boraca od 60 ljudi, a pritom treba istaci da i dan danas da postoje price koja su sela u okolini Krusevca bila cetnicka, a koja partizanska. Evo, Itcolonel mi je zemljak, pa nam moze posvedociti da nije bilo 10.000 vs 60 avanturista i probisveta!
S druge strane, teza o 10.000 rasinskih cetnika je toliko nerealna da se u ovoj temi ranije od nje ogradio i sam Samardzic. Istina, on je rekao da je 10.000. trebalo da bude 1944. godine u doba mobilizacije generala Draze Mihailovica u Srbiji, a znamo da mu je ta mobilizacija tri puta propadala.
Ajmo ovako, prilicno je prosta demografska racunica. Dakle, Rasinski okrug i nekadasnji Krusevacki okrug su, otrpilike slicne velicine i pokrivaju slicne teritorije. I tada i sada taj kraj imao je negde oko 150.000 stanovnika. Ako uzmemo da je u vecini slucajeva zenska populacija brojnija od muske, a u periodima nakon ratova je to i izrazeniji slucaj zbog drasticnijih muskih gubitaka (podseticu na nasu demografsku katastrofu u Prvom svetskom ratu koja je pogodila i krusevacki kraj!) jasno je da muskaraca na teritoriji tog okruga ne moze biti vise od 70.000. Ako znamo da je srpski narod do pre 50 godina bio "sampion nataliteta" u Evropi, odbijmo na tih 70.000 barem 20.000 dece i jos 20.000 starih ljudi koji nisu nosili puske. Ostaje nam 30.000 potencijalnih cetnickih regruta. Ako odbijemo zarobljene u Aprilskom ratu, zatim hendikepirane osobe, mentalno obolele itd. ispade da su cetnici uspeli da privuku za svoju borbu skoro svakog ko je mogao da nosi pusku?!?
Druga stvar koja je nelogicna je pitanje: sta sve moze da uradi gerila od 10.000 ljudi na tolikoj teritoriji i sa tolikom narodnom podrskom? A pritom, osim Krive Reke, znamo da nema znacajnijih bitaka tih 10. 000 cetnika sa Nemcima na tom podrucju.
Ova recenica o 10.000 protiv 60 je plod teznje da se ilustruje jedna Samardziceva teza da se narod u Srbiji izjasnjavao 1941. godine na taj nacin da je 95% ljudi bilo za cetnike, a ostalih 5% za partizane. Pritom, osim Samardzica i Vas svi drugi autori govore i diskutanti na forumima govore o tragicnoj podeli u srpskom narodu koja se desila u jesen 1941. godine i svi govore o tome kako su partizani i cetnici podelili narod, samo Samardzic i Vi iznosite tezu da narod nije bio podeljen i da je bio za cetnike sa malim izuzecima koji su na nivou statisticke greske!
Podseticu da su partizanski odredi od jula do novembra 1941. godine na teritoriji zapadne Srbije i Sumadije (Macvanski, Kosmajski, Valjevski, Prvi sumadijski, Drugi sumadijski, Uzicki odred i da ne nabrajam dalje) narasli sa nekoliko desetina na po par hiljada boraca i da su od njihovih ostataka, dakle ostataka nakon I neprijateljske ofanzive i operacija u Sandzaku formirane 1. proleterska brigada i 2. proleterska brigada.
Ali, Vi ne uzimate u obzir cifre iz perioda jul-novembar 1941. godine, vec samo cifre u prvim danima NOP-a. Zasto? Ako bi, recimo uzeli cifre iz oktobra 1941. godine (oslobodjenii Uzice i Cacak, opsada Kraljeva, opsada Valjeva itd.) nikako ne bi mogli da dokazete Vasu tezu o 5% srpskog naroda u partizanima i ostalim Srbima u cetnicima. Zato manipulisete brojkama i sluzite se statistickim trikovima!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 28 Dec 2012 19:26

Sirius ::
1.Проблем с псеудоисторијом , односно ''новокомпонованим'' историчарима је много дубљи, али - на нашу велику жалост - скандалозно тривијалан и погубан за нашу земљу.
Зашто? Зато што су и они, као и све друго, производ подмуклости наших политичара који би помоћу ревизије историје да откупе своју прошлост и ''оперу'' биографије.


2.Говорим, дакле, само о светски познатим историјским фактима, доказивим и доказаним, па ако негде и засмрди политика, то је стога што она стварно превише смрди да би је човек могао заобићи.

3,Познато је да је Тито изградио легитимит нове власти управо на успесима у борби против фашиста! То је ноторна истина,свидело се то некоме или не. Краљ се јавно, преко ББС одрекао својих снага у отаџбини. Зашто? Ајд да погађамо двапут...Тито је, дакле, имао легитимитет за своју политичку моћ - а то је победа над силама Осовине на територији којом је он владао.
Шта се, међутим, дешава са нашом новокомпонованом политичком елитом? Она се појавила без икаквог легитимитета , наслеђа или ослањања на некакве традиције (осим у имену) деведесетих година. Једни легитимитет који је наша опозиција имала деведестих година био је национализам. Стога је требало измислити нову историју, или бар успешно прекројити постојећу - да личи на победничку.

4.У томе је главни проблем. Бескрупулозност те назови-елите која је спремна зарад жудње за легитимитетом, да народу са подручје бивше Југославије одузме историјски допринос и гурне га у табор фашизма.
Не разумијем зашто се мијеша политика и историја? Историја би требало да буде наука. Али ови закључци би се могли прокоментарисати и овако:
1.Можда су се неки у оној предходној историји опрали? Можда они који су 1941/42. по Босни убијали угледне људе, зато што нису хтјели петокраку?
Једно питање:
Можемо ли актере лијевих скретања назвати ратним злочинцима?

2.Мислим да политика смрди на сваком кораку. НАЖАЛОСТ! Како сада, тако и прије 1990. године.

3.Новокомпанована елита се може позивати на легитимитет избора, тј. воље народа, а Тито на легитимитет силе оружја. Већину тога оружја је добио од савезника.

4.Ово би се могло објаснити и обратно. Комунисти су жељели свој легитимитет да оправдају антифашизмом, јер им га народ није дао слободном вољом. Колико је било слободних избора од 1941. до 1989. године?

Проблем ревизије историје је тај што су увијек политичке елите прилагођавале историју својим потребама.

Dopuna: 28 Dec 2012 19:40

6.lickadivizija ::

Ustanicke mase tada se nisu jasno diferencirale na liniji partizani - cetnici, ali su komunisticki i nacionalisticki prvaci predvodili gerilce. U zimu 1941/1942. godine dolazi do te podele u Crnoj Gori. Је ли ово било прије или послије лијевих скретања?