Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moze se o djeneralu Mihailovicu misiliti sta god, ali izrecene tvrdnje o njegovoj predratnoj karijeri su skandalozne. Mihailovic je zavrsio i Nizu i Visu skolu Vojne akademije, vrsio je sve komandne duznosti od komandira odeljenja do komandata puka kao i na stabnim duznostima u divizijskim oblastima, Kraljevoj Gardi, Stabu utvrdjivanja, Glavnom Djenerastabu i u toku Aprilskog rata v.d nacelnika Staba 2.armije.

• 3Ovo se svidja korisnicima: apostata, husky, Atomski čoban
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Проблем с псеудоисторијом , односно ''новокомпонованим'' историчарима је много дубљи, али - на нашу велику жалост - скандалозно тривијалан и погубан за нашу земљу.

Зашто? Зато што су и они, као и све друго, производ подмуклости наших политичара који би помоћу ревизије историје да откупе своју прошлост и ''оперу'' биографије.

Која је највећа ''заблуда'' тих псеудоисторичара? То што упорно заборављају да је Други светски рат био борба за спас цивилизације као такве! Чак су се и најљући непријатељи (капиталистичке САД и комунистички СССР) успели у томе да сложе. Тај консенсус је остао недирнут до данашњег дана (без обзира на Хладни рат) и ако се и за шта на овоме свету данас може рећи да није доведено у питање - то је антифашизам! ...Осим код нас!!

Говорим, дакле, само о светски познатим историјским фактима, доказивим и доказаним, па ако негде и засмрди политика, то је стога што она стварно превише смрди да би је човек могао заобићи.

Познато је да је Тито изградио легитимит нове власти управо на успесима у борби против фашиста! То је ноторна истина,свидело се то некоме или не. Краљ се јавно, преко ББС одрекао својих снага у отаџбини. Зашто? Ајд да погађамо двапут...Тито је, дакле, имао легитимитет за своју политичку моћ - а то је победа над силама Осовине на територији којом је он владао.

Шта се, међутим, дешава са нашом новокомпонованом политичком елитом? Она се појавила без икаквог легитимитета , наслеђа или ослањања на некакве традиције (осим у имену) деведесетих година. Једни легитимитет који је наша опозиција имала деведестих година био је национализам. Стога је требало измислити нову историју, или бар успешно прекројити постојећу - да личи на победничку.

У томе је главни проблем. Бескрупулозност те назови-елите која је спремна зарад жудње за легитимитетом, да народу са подручје бивше Југославије одузме историјски допринос и гурне га у табор фашизма.
Шта је, међутим, највећа грешка? Грешка је у томе што наше ''историчаре'', новинаре и све остале гласноворнике можете лако да купите и преобратите. Остају, на њихову жалост, они прави историчари - немачки, руски, амерички, британски, који истину знају...и смеју нам се, користећи све ове наше блесве турбуленције да и даље профитирају на нашим будалаштинама.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

[quote="Lažni Kalabić"]Jovan Nenad ::Citat:Lažni Kalabić ::Komunisti jesu protivnici nacionalizma, ali nisu protivnici političkih nacija, pogotovo nisu protivnici etniciteta, iako komunisti na principima proleterskog internacionalizma nastoje da prevaziću međunacionalne antagonizme.

,,Превазилажење међунационалних антагонизама,,. Одавно нисам чуо ,,боље,, оправдање за однос комунизма према нацији.
Дакле, комунизам тежи да међунационалне антагонизме реши или их превазиђе, што се јел те постиже елиминацијом извора или ти предмета тог антагонизма.

Ајмо овако,

А надам се да ћемо се донекле сложити.

Комунизам је по својој дефиницији ,,анационалан,, (ја кажем антинационалан, али ајде, нека ти буде). Сваком увереном комунисти (дакле, не фарисеју) његова идеологија је изнад интереса државе и народа. Комуниста (уверени, не фарисеј) се зарад народа и државе не одриче својих партијских и идеолошких интереса и он може бити родољуб само у оној и оноликој мери у којој се идеолошки интереси поклапају са интересима народа и државе.
За разлику од комунисте, националисти (ја ћу га назвати родољубом, јер мислим да је то подједнако правилан, само доста ближи појам) родољубу је императив његов род, народ, држава, а његово родољубље често нема идеолошку позадину. (пример српских војника из Балканских и Првог рата)
Комунизам као идеологија је на посебном испиту био на територији Русије и Југославије, управо због вишенационалне структуре ових држава као и због већ споменутих ,,међунационалних антагонизама,,.
Ти антагонизми су се огледали у верским поделама (римокатолици, муслимани, православци) тероторијалним несугласицама и на релацији, мањи-већи народ.
Постављајући класну борбу изнад свега, тако и изнад нација, комунисти дакле прибегавају једноставном рецепту-борбом против националног, односно гушећи национално, гуше и антагонизме. Дакле не решавају успешно, иако угушене, још увек присутне антагонизме, већ их само, што би се рекло ,,стављају под тепих,, а све у циљу спорвођења класне борбе. У ова два случаја су, а то се може видети како у циљевима револуције у Русији, тако и револуције у Југославији главни непријатељ комунизма је, био, по бројности доминантан народ, Руси, односно Срби, што опет донекле има своју логику. Сламањем ове ,,доминације,, слама се и кичма претходног система. а у таквим условима је почетак класне борбе извеснији.
Мишљења сам да су тзв. лева скретања само пример какав би ток револуције у Југославији био да се иста није одвијала у условима истовременог сукоба са Немцима.


@ Jovan Nenad
Ne mogu se složiti sa vašom sledećom tvrdnjom: "Комунизам је по својој дефиницији ,,анационалан,, (ја кажем антинационалан, али ајде, нека ти буде). Сваком увереном комунисти (дакле, не фарисеју) његова идеологија је изнад интереса државе и народа. Комуниста (уверени, не фарисеј) се зарад народа и државе не одриче својих партијских и идеолошких интереса и он може бити родољуб само у оној и оноликој мери у којој се идеолошки интереси поклапају са интересима народа и државе."

Komunizam nije ni po kojoj definiciji "anacionalan", pogotovo ne "antinacionalan". Ovo je vaš subjektivan stav, koji nema teorijsko utemeljenje, naročito kada je reč o marksističkom utemeljenju. Navedite mi naučnu definiciju komunizma u kojoj su navedene tvrdnje koje vi zastupate, ako već potežemo termin: definicija.
Komunistička ideologija je bazirana na principima proleterskog internacionalizma, ali to ne znači da su komunisti "anacionalni" po definiciji (iako niko ne može zabraniti bilo kom komunisti, nekomunisti ili antikomunisti da bude anacionalan), a pogotovo ne znači da su proleterski internacionalisti "antinacionalni". Naravno, komunisti su protivnici svakog nacionalizma (sem kad skrenu u socijal-šovinizam, ali tada se suočavamo sa otpadnicima od izvornih komunističkih i marksističkih ideja . nevolja je tome što su neki predvodnici kompartija, barem u poslednjim fazama političkog delovanja, bili ujedno i šovinisti - primer Nikolaja Čaušeskua ili Envera Hodže). Ali mi ovde govorimo o autentičnim i istrajnim komunistima.

Sama ideja komunizma (borba za besklasno društvo, borba za društvo bez ekonomske eksploatacije - koju, nažalost, nsiu realizovale komunističke partije nakon dolaska na vlast, što ne znači da to neće biti realizovano u revolucijama 21. veka koje su na pomolu u narednim decenijama) predstavlja interes širokih slojeva stanovništva, odnosno interes klase rada, tj. onih koji žive od svog rada, a ne od eksploatacije tuđeg rada, a takvi u svakom društvu predstavljaju 90-95% stanovnika. Dakle, projekcija besklasnog društva (komunizam) predstavlja esencijalni interes naroda (kad god upotrebljavam ovaj termin mislim isključivo na klasu rada, tj. na pomenutih 90-95% stanovnika svake države).

"За разлику од комунисте, националисти (ја ћу га назвати родољубом, јер мислим да је то подједнако правилан, само доста ближи појам) родољубу је императив његов род, народ, држава, а његово родољубље често нема идеолошку позадину."
Naravno, niko vam ne može zabraniti da koristite eufemizam "rodoljubi" za nacionaliste... Međutim, uvek treba imati na umu da je nacionalizam izvorno ideologija klase eksploatatora, odnosno buržoaske klase, a ne ideologija radnog naroda, iako je nacionalistički otrov izuzetno virulentan i u stanju je da pogubno utiče na mase, od čega nisu imuni ni mnogi pripadnici klase rada koji umesto da se bore protiv onih koji ih tlače neposredno (nacionalna buržoazija - najčešće kompradorska buržoazija - eksponenti imperijalizma), oni su spremni da učestvuju u međunacionalnim ratovima koje generišu nacionalne buržoazije (koje nakon tih ratova uvek nađu zajednički interes i dogovor - primer Prvog svetskog rata kao notorna činjenica - u rovovima Prvog svetskog rata smrt su našli milioni radnika, a ne milioni gospode - srećom, Oktobarska revolucija se pobrinula da ne bude sve tako crno - "i bogati plaču").

Citat:Poput ruskih boljševika, nakon 1917, jugoslovenski komunisti, nakon 1944, suočavaju se sa činjenicom da „niko ne drži nikakvu vlast koja bi mogla da mu se oduzme; boljševici ne samo što nikome nisu oduzeli vlast, oni su morali tu vlast iznova da stvore“ (ovo su reči Moše Levina - ovaj poznati sovjetolog nije levičar, da vas unapred razočaram). Realno, Nedić i Pavelić nisu držali nikakvu realnu vlast. Jugoslovenski komunisti su morali da stvore državu iz pepela. Zbog toga je KPJ državotvoran pokret.
Najznačajniju tekovinu antifašističke borbe predvođene komunistima, predstavlja očuvanje zajedničke jugoslovenske države. Ova tekovina, u jugoslovenskom kontekstu, jednako je značajna „postignuću ruske revolucije, koji ne poriču čak ni njeni neprijatelji: to da Rusija nakon Prvog svetskog rata nije razbijena u paramparčad“ (Erik Hobsbaum). Ono što je bilo presudno u oba slučaja (ruskom i jugoslovenskom) jeste „centralizovana lenjinistička struktura boljševičke partije, institucija izgrađena radi disciplinovane akcije i, prema tome, de facto radi izgradnje države" (ponovo Erik Hobsbaum, najuticajniji svetski istoričar druge polovine 20. veka).

Прво, чему наводи марксисте Ерика Хобсбаума. Колико се једна полемика може схватити озбиљном ако у критици / одбрани комунизма, једна страна користи наводе истакнутог комунисте, иначе члана компартије.
Међутим, ако Хобсбаумова биографија није довољан разлог да се ови наводи доведу у питање, онда ћемо кренути пешице. Прво, Русија тј. Руско Царство (ово Руско би претпостављам требало да значи да је припадало Русима) у Првом рату није претрпела пораз већ је након револуције потписала Брест-Литовски мир чиме је као поражена изашла из рата. Русија је распарчана самим настанком СССР-а јер је распарчавањем целовите територије Руског царства, настао савез социјалистичких република, односно предуслов да се једног дана (а то се касније десило) од тих јединица, оформе независне државе. Стога, та Хобсбаумова прича о очувању Русије од стране бољшевика не пије воду, тим пре што је 1)Русија као држава укинута 2) територија Русије распрачана на соц. републике.

Citat:Vaša sledeća tvrdnja je nenaučna i, i samim tim, netačna, odnosno neutemeljena u istorijskoj realnosti: "главни непријатељ комунизма је, био, по бројности доминантан народ, Руси, односно Срби"
Najbrojniji narod u Risiji i najborjniji narod u Jugoslaviji najvećim delom su podržali novu vlast nakon izvršene socijalne revolucije u ovim zemljama. To je fakat. Narod nije želeo povratak predrevolucionarnog društveno-ekonomskog statusa quo. narod je mrzeo predrevolucionarnu gospodu, čak i kad nije posve podržavao komuniste, čak i kad je komunistima mnogo zamerao.

И ова ваша тврдња не пије воду. Ако узмемо у обзир да је комунизам тадашњим србијанцима (становницима Србије) био готово стран, те да се није бог зна како ни примио код њих, а уз то се осврнемо да су присталице четника (антикомуниста) биле доста бројне у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији, онда не можемо говорити да је у Југославији најбројнији народ највећим делом подржао комунизам. Ако је за вас подршка систему то што се након рата, из страха од репресије нико није бунио онда у реду.

Citat:Ne slažem se ni sa ovom tvrdnjom: "Мишљења сам да су тзв. лева скретања само пример какав би ток револуције у Југославији био да се иста није одвијала у условима истовременог сукоба са Немцима."
Da nije bilo okupacije i da je došlo do revolucije (iako je to bilo s malo izgleda 1941), revolucionarna oštricane ne bi bila usmerena prema seljacima u delovima Crne Gore i delovima Hercegovine (da vas podsetim, "levih skretanja" bilo je i u Sloveniji, ali srpski nacionalisti to nekako "zaboravljaju"), već prema buržoaziji. Tzv. leva skretanja su ogromna greška dela rukovodstva KPJ (napose odgovornost Milovana Đilasa, ali, delom, i Titova odgovornost). Leva skretanja su NOP-u nanela mnogo štete, to je nesumnjivo. Paradoksalno je da se u Crnoj Gori ili Hercegovini zaoštrava odnos prema nenaklonjenom delu stanovništva, a da se istovremeno prave ogromni kompromisi u Istočnoj Bosni (Dobrovoljačka vojska).

Да, лева скретања јесу била присутна у Словенији, и наравно имам исти однос и у том случају. Али то је већ, будући да више нисмо једна држава, питање за Словенце. Вама можда смета што ја према левим скретањима у Црној Гори реагујем мало емотивније него према левим скретањима у Словенији (жива душа, шта ћу)? Међутим, ја подједнако критички посматрам ова дешавања, како у Црној Гори, тако и у Словенији.

Citat:Sem toga, kada govorimo o tzv. Levim skretanjima, uvek treba naglašavati da ova pojava nije bila prisutna u velikim delovima Crne Gore (govorim o prvoj polovini 1942, a pr tom mislim na teritorije pod kontrolom partizana). Zašto? Pa zbog toga što nsiu svi partizanski rukovodioci u Crnoj Gori bili nepromišljeni i autodestruktivni. Npr. u Grahovu je totalni haos (braća Kovačević), ali u susednim Banjanima takvog izliva iracionalnog i štetnog po interese NOP-a - nema. Postavljam vam pitanje - zašto (iako su Banjani pod kontrolom partizana početkom 1942)? Isto tako, kada govorimo o levim skretanjima uvek treba imati na umu sledeće: u momentu manifestovanja tzv. levih skretanja, partizani su u Crnoj Gori bez hrane (u Crnoj Gori vlada ogromna nestašica hrane), i što je još bitnije - bez municije, a Italijani i četnici se pregrupišu... Svako ko odbija saradnju, a pogotovo onaj ko šuruje sa okupatorom u gradovima, postaje potencijalna meta. I otud onoliko krvi.

Госн Калабићу, да ли ви овде ,,лева скретања,, желите да оправдате тако што 1) их приписујете појединцима, 2)несташици хране 3)бробом против окупатора???

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::
Зашто? Зато што су и они, као и све друго, производ подмуклости наших политичара који би помоћу ревизије историје да откупе своју прошлост и ''оперу'' биографије.


Sirius ::
Она се појавила без икаквог легитимитета , наслеђа или ослањања на некакве традиције (осим у имену) деведесетих година. Једни легитимитет који је наша опозиција имала деведестих година био је национализам. Стога је требало измислити нову историју, или бар успешно прекројити постојећу - да личи на победничку.

Nikako ne mogu ovo da osporim, ali problem je sto taj revizionizam i pseudoistorija nisu poceli dolaskom tih ljudi na vlast 5. oktobra 2000. godine, vec ranije. O tome sam i hteo ranije da pisem na ovoj temi, ali bojim se da time napustamo podrucje istorije i prelazimo na polje politike.
O cemu, se, zapravo, radi?
Vlast koja je dosla 2000. godine napravila je u mnogim stvarima diskontiunitet sa prosloscu, a jedan domaci ekonomista koga ne bih sada da imenujem rekao je da je to bila jedinstvena negacija svih dotadasnjih iskustava (kako pozitivnih, tako i negativnih).
Medjutim, ne bih se slozio da je sve pocelo tada. Smatram da je ranija vlast, koja je bila kombinacija socijalne demagogije i nacionalisticke euforije u ideoloskom smislu, a u prakticnom satiricna imitacija autokratije pocela da revidira istoriju. Buduci da su mnogi njeni nosioci preko noci komunisticku ideologiju zamenili nacionalistickom nije bas bilo lako i lepo odmah odbaciti partizanski pokret. Ta je vlast od 1990. do 2000. godine pokusala da mu na brzinu promeni karakter, pa je taj pokret odjednom od opstejugoslovenskog u udzbenicima za osnovne i srednje skole (ne znam kako je bilo na fakultetima tada) postao pokret ugrozenih Srba protiv svih ostalih koji su nam kovali zaveru; u skladu sa gledistem o aktuelnom trenutku u kome se zemlja nalazila do pre 12 godina i stavovima tadasnje vlasti.
Dakle, kod nas revizionizam ima dve faze i dva polazista. Prvi je bio oficijelno na snazi od 1990. do 2000. godine, a danas je u defanzivi kada je u pitanju odmeravanje snaga medju revizionistima u javnosti, a drugi je 2000. godine, zahvaljujuci dobrim vezama sa novim vlastodrscima u delima Koste Nikolica, Bojana Dimitrijevica, Milana Protica itd. dobio sansu da se iskaze. Ne bih ovde uvrstio i Dusana Batakovica, mada vidim da je ranije spomenut na ovoj temi u tom kontekstu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

M. Samardzic :: vathra ::Што се тиче текста о операцији "Хајка", како је у новинама та операција постала:
"Операција "Traibjagt", односно "Хајка", била је највећа коју су Силе осовине спровеле у Србији током 1944. године"
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]


Чекао сам да видим да нисте и ово послали у тексту Небојши...
Ко чека дочека...
А која је била већа?
По вама је свака операција у којој је учествовао ЈВуО је највећа, нај-ово, нај-оно по дефолту и за то није потребно давати никакве доказе.
Пошто сте ви изнели тврдњу да је била највећа ”операција које су силе осовине спровеле у Србији 1944, могли бисте да дате бар немачки податак колико је јединица учествовало у њој.

M. Samardzic ::Овде сам већ навео пример Операције ''Шварц'': партизани 11-12.000 мртвих, четници 17 мртвих!
Само што увек уз четничке губитке од 17 мртвих прескочите и 3000 заробљених.

M. Samardzic ::Друга разлика је што партизани нису покретали сопствене операције против Немаца, а четници јесу. Е. тада су Немци бежали.
За први део ћу да препустим Горрану да да неки пример, а за други део, говорите о нападима четника на Вишеград, где је био један батаљон 369. легионарске пд, и о нападу на Пријепоље, где је била једна чета 118. пд, из септембра 1943?
Да немате још неки пример напада четника на Немце, где су се ови повукли?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Наравно, добро смо се разумели. И ја сам управо из тих разлога навео деведесете, а не ''октобарску револуцију''... Стицај околности је тај да сам (држећи штампарију као допунску делатност), био од самог почетка укључен у стварање визуелног идентитета нових странака, односно партија. Независно од политичких опредељења (ко кога воли или мрзи, ко се с ким не слаже, итд), ми смо, као дизајнери имали пред собом ''немогућу'' мисију - да трагамо за визуелном везом. Тако су се догађале апсурдне ствари - да нека партија узме заштитни знак неке партије пре Другог св. рата која се само исто звала, а није имала везе са овом, новом. Уосталом, погледајте СВЕ наше партије. Све имају нов графички идентитет. То је и графичару - аматеру на први поглед видљиво и јасно. О томе је реч. Једноставно, деведесете су показале да се не прави кућа од трећег спрата, већ од темеља.

Уосталом - ако коза лаже - рог не лаже. На овом процесу који се води у вези са рехабилитацијом ДМ нико још није звао правнике да сведоче јер је у правном смислу то суђење из 1946. године било више него јасно и утемељено. Овде сведоче историчари! И то само они који за ДМ и његову сарадњу имају, ако не лепе речи, оно бар речи оправдања...Цврц!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::

M. Samardzic ::Овде сам већ навео пример Операције ''Шварц'': партизани 11-12.000 мртвих, четници 17 мртвих!
Само што увек уз четничке губитке од 17 мртвих прескочите и 3000 заробљених.

Opste mesto u komunistickoj istoriografiji je da su Nemci uoci operacije "Svarc" razoruzali cetnike u Crnoj Gori ne zato sto su se od njih plasili kao od protivnika, nego zato sto su nakon bitke na Neretvi te cetnicke formacije bile prakticno razbijene i niske borbene vrednosti, pa su im Nemci oduzeli oruzje i municiju, da ne bi to sve palo u ruku partizanima. (Mislim da se spominje 1. brdska divizija koja je tada prebacena u Jugoslaviju iz Grcke).
@Vathra,
Mozes li mi odgovoriti da li je ova informacija tacna tj. da li je tacno da cetnici nisu pruzili nikakav ili gotovo nikakav otpor prilikom razoruzavanja od strane Nemaca?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Maksim 3 ::6.lickadivizija ::Maksim 3 ::Druže 6.lička , ako ti nije problem navedi bar nekoliko primjera četničkih zločina nad partizanima i njihovim porodicama u Crnoj Gori pošto ih stalno pominješ trebalo bi da si upoznat dobro sa njima. Mislim da je komunistička istoriografija preuveličala u velikoj mjeri ta dešavanja . Naravno ne tvrdim da tih zločina i odmazdi nije bilo , ali su komunistički zločini po zlu poznati i dobro zapamćeni u Crnoj Gori.

Maksime, ne bih da navodim neke komunisticke autore i memoare ucesnika revolucije iz Crne Gore, reci ces to su komunisticki izvori.
Ali, evo ti za pocetak ovo:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Da se ne lazemo, dometi "crnog terora" koji je sprovodjen od maja-juna 1942. godine kada su partizani izbaceni iz Crne Gore i ostale su samo male i izolovane grupe do maja 1943. godine najzescim intenzitetom, a kasnije, sve do poptunog oslobdodjenja krajem 1944. godine bio je zastrasujuci!

Nećeš da daš komunističke izvore ,a daješ mi linkove sa ustaške montenegrine i pisanja osvjedočenog komuniste Radoja Pajovića. Mada je on sad vjerovatno veliki Dukljanin. Na ozbiljnost ovoga što on piše zaista ne treba trošiti riječi jer je to trećerazredna propaganda. Opet kažem pojedinačnih zločina urađenih od strane četnika je bilo u Crnoj Gori ali nikako u mjeri u kojoj su te zločine vršili partizani. Oni su po partijskom zadatku i naređenju likvidirali mnogo ljudi tokom rata . Najveći dio tih ljudi je bio potpuno nevin. Komunisti su sebi uzeli za pravo da odlučuju o životu i smrti ljudi i da oni određuju ko je patriota a ko izdajnik. Znamo mi dobro u Crnoj Gori ko su komunisti nažalost. A što se tiče četničkog suda i zatvora kad uporedimo sa komunističkim sudovima i zatvorima iz ovih prvih je dosta živih izašlo što se ne bi moglo reći i za ove druge.


Максиме,

6.Личка очигледно не познаје прилике у Црној Гори. Као оне у периоду Другог рата, тако ни ове данас (уско повезане са онима из Другог рата). Наиме, данашњи критичари четништва, српског национализма, и свега српског уопште у Црној Гори су управо бивши комунисти-поштоваоци лика и дела Ј.Б.Тита, Моше, Ђида и екипе. Управо они, бивши комунисти, данас су највеће присталице дукљанске Црне Горе и најљући противници ,,великосрпске хегемоније,,. Такав је случај и са овим несретним Пајовићем.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Наравно, добро смо се разумели. И ја сам управо из тих разлога навео деведесете, а не ''октобарску револуцију''... Стицај околности је тај да сам (држећи штампарију као допунску делатност), био од самог почетка укључен у стварање визуелног идентитета нових странака, односно партија. Независно од политичких опредељења (ко кога воли или мрзи, ко се с ким не слаже, итд), ми смо, као дизајнери имали пред собом ''немогућу'' мисију - да трагамо за визуелном везом. Тако су се догађале апсурдне ствари - да нека партија узме заштитни знак неке партије пре Другог св. рата која се само исто звала, а није имала везе са овом, новом. Уосталом, погледајте СВЕ наше партије. Све имају нов графички идентитет. То је и графичару - аматеру на први поглед видљиво и јасно. О томе је реч. Једноставно, деведесете су показале да се не прави кућа од трећег спрата, већ од темеља.

Уосталом - ако коза лаже - рог не лаже. На овом процесу који се води у вези са рехабилитацијом ДМ нико још није звао правнике да сведоче јер је у правном смислу то суђење из 1946. године било више него јасно и утемељено. Овде сведоче историчари! И то само они који за ДМ и његову сарадњу имају, ако не лепе речи, оно бар речи оправдања...Цврц!

Za sebe smatram da sam dobar poznavalac srpske proslosti XIX veka i prema nekom mom licnom utisku mogu reci da savremene srpske stranke nemaju nikakve veze sa prethodnicama koje zele da legitimisu kao svoje politicke uzore. Jedna stvar je logicna, u nasem parlamentarizmu imamo jedan diskontinuitet od 1945. godine (neko ce reci od 1953. godine kada i formalno u Jugoslaviji prestaju da postoje sve stranke izuzev SKJ-a) i taj diskontinuitet ne da se nadomestiti jer je stvarnost jako ziva i tesko da se nesto moze konzervirati, pa ma koliko rezim ili druge snage to pokusavale. Druga stvar je sto je srpska politicka proslost jako zanimljiva za proucavanje i dinamicna. ona je i pre 1945. godine i dolaska komunista na vlast dozivljavala tektonske poremecaje. Gusenje Timocke bune sprovedeno je da se srusi jedna stranka tako da ne ostane od nje "ni kamen na kamenu", kralj Aleksandar je od 1893. do 1903. godine obesmisljavao delovanje svih politickih stranaka i svojim dvorskim kombinacijama ujedinjavao je i razjedinjavao stranke kako je stigao, na izborima koje je sproveo par meseci pre svoje nasilne smrti opozicija je zbrisana sa scene, vecina Vlada u Kraljevini Jugoslaviji padala je i sastavljala se u Dvoru, a ne u Narodnoj Skupstini, trecoj po snazi partiji u zemlji (KPJ) 1921. godine nasilno je zabranjen rad, partije su na precac iz korena menjale programe (HRSS 1925. godine jednim pozivom kralja Aleksandra I ulazi u Vladu i iz temelja menja svoja stanovista o drzavi i postaje HSS), od smrti Nikole Pasica do tada najjaca srpska stranka, NRS, postaje dvorska igracka, bez pravog lidera, od 1931. godine imamo neke stranke koje i ne lice na dotadasnje, a ni danasnje stranke (JNS, JRZ itd).
Sve u svemu, danasnje partije daleko su od onih imena koje bi da kapitalizuju, ili su mislili da mogu da ih kapitalizuju 1990. godine. Radikali su u XIX veku bili levicari i borci za decentralizaciju, danasnji "srpski radikali" su najdesnija stranka koja se pojavila u savremenom parlamentu i pritom su izrazeni centralisti. Demokrate su i posle 22 godine od osnivanja siroki krug ideja i poslovnih lobija, daleko od ideja LJube Davidovica i ondasnjeg JDS-a, koji je pojedinacno bio najjaca partija u Kraljevini Jugoslaviji. Dragoljub Micunovic je rekao da su oni planirali da 1990. godine prave stranku levog centra, ali su se, kao i svi oportunisti, plasili svakog levog prizvuka jer je sve sto ima veze sa levicom u javnosti tada nailazilo na odijum u sirokim narodnim masama zbog kraha komunizma u Evropi. Onda su se, sasvim oportunisticki, bez prethodnog preispitivanja stavova, opredelili za ime DS, da bi bastinili tradiciju te predratne stranke. Naprednjaci su u Srbiji bili partija intelektualaca, industrijalaca, Dvoru bliskih ljudi i prozapadna snaga, sa najvecim osloncem na Austro-Ugarsku. Nikada nisu stekli jace uporiste u narodu. Svejedno, ovde je 2008. godine napravljena SNS koja je sve samo ne elitisticka i u narodu nepopularna stranka. Kako se pravi ime stranke u Srbiji danas, mozda najbolje ilustruje upravo primer naprednjaka. Naime, SRS pod vodjstvom Tomislava Nikolica imao je na izborima parolu "Napred, Srbijo". Kada su se otcepljivali od radikala, Nikolicevi ljudi su uzeli taj naziv za poslanicku grupu i od toga "Napred, Srbijo" nastala je SNS.
Ovo je bio mali izlet u politiku, ali mislim da nismo promasili temu jer se ovde opsirno radi i revizija srpske proslosti XIX veka, kako od istorijskih revizionista susednih naroda, tako, bogami, i od samih Srba.
Sto se tice ovih rehabilitacionih postupaka u kojima cemo rehabilitovati sve i svasta, imam jedno pitanje: da li u tim postupcima postoji druga strana, tj. strana koja brani postojece presude iz 1945. godine i kasnije i da li oni koji se protive rehabilitaciji tih ljudi, SUBNOR, recimo, mogu imati svoje zastupnike u postupku?
Ovo sto se radi sa rehabilitacijom generala Draze Mihailovica za mene licno je cirkus i festa demodiranih nacionalista kojima je prosao zenit upotrebe!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Потписујем . Предлажем да , ако већ морамо да спомињемо извесне примере из новије политичке историје да то буде без имена. Нема потребе именично илустровати јер је пример важнији од имена.