offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
[quote="Jovan Nenad"]Citat:Lažni Kalabić ::Komunisti jesu protivnici nacionalizma, ali nisu protivnici političkih nacija, pogotovo nisu protivnici etniciteta, iako komunisti na principima proleterskog internacionalizma nastoje da prevaziću međunacionalne antagonizme.
,,Превазилажење међунационалних антагонизама,,. Одавно нисам чуо ,,боље,, оправдање за однос комунизма према нацији. 
Дакле, комунизам тежи да међунационалне антагонизме реши или их превазиђе, што се јел те постиже елиминацијом извора или ти предмета тог антагонизма.
Ајмо овако,
А надам се да ћемо се донекле сложити.
Комунизам је по својој дефиницији ,,анационалан,, (ја кажем антинационалан, али ајде, нека ти буде). Сваком увереном комунисти (дакле, не фарисеју) његова идеологија је изнад интереса државе и народа. Комуниста (уверени, не фарисеј) се зарад народа и државе не одриче својих партијских и идеолошких интереса и он може бити родољуб само у оној и оноликој мери у којој се идеолошки интереси поклапају са интересима народа и државе.
За разлику од комунисте, националисти (ја ћу га назвати родољубом, јер мислим да је то подједнако правилан, само доста ближи појам) родољубу је императив његов род, народ, држава, а његово родољубље често нема идеолошку позадину. (пример српских војника из Балканских и Првог рата)
Комунизам као идеологија је на посебном испиту био на територији Русије и Југославије, управо због вишенационалне структуре ових држава као и због већ споменутих ,,међунационалних антагонизама,,.
Ти антагонизми су се огледали у верским поделама (римокатолици, муслимани, православци) тероторијалним несугласицама и на релацији, мањи-већи народ.
Постављајући класну борбу изнад свега, тако и изнад нација, комунисти дакле прибегавају једноставном рецепту-борбом против националног, односно гушећи национално, гуше и антагонизме. Дакле не решавају успешно, иако угушене, још увек присутне антагонизме, већ их само, што би се рекло ,,стављају под тепих,, а све у циљу спорвођења класне борбе. У ова два случаја су, а то се може видети како у циљевима револуције у Русији, тако и револуције у Југославији главни непријатељ комунизма је, био, по бројности доминантан народ, Руси, односно Срби, што опет донекле има своју логику. Сламањем ове ,,доминације,, слама се и кичма претходног система. а у таквим условима је почетак класне борбе извеснији.
Мишљења сам да су тзв. лева скретања само пример какав би ток револуције у Југославији био да се иста није одвијала у условима истовременог сукоба са Немцима.
@ Jovan Nenad
Ne mogu se složiti sa vašom sledećom tvrdnjom: "Комунизам је по својој дефиницији ,,анационалан,, (ја кажем антинационалан, али ајде, нека ти буде). Сваком увереном комунисти (дакле, не фарисеју) његова идеологија је изнад интереса државе и народа. Комуниста (уверени, не фарисеј) се зарад народа и државе не одриче својих партијских и идеолошких интереса и он може бити родољуб само у оној и оноликој мери у којој се идеолошки интереси поклапају са интересима народа и државе."
Komunizam nije ni po kojoj definiciji "anacionalan", pogotovo ne "antinacionalan". Ovo je vaš subjektivan stav, koji nema teorijsko utemeljenje, naročito kada je reč o marksističkom utemeljenju. Navedite mi naučnu definiciju komunizma u kojoj su navedene tvrdnje koje vi zastupate, ako već potežemo termin: definicija.
Komunistička ideologija je bazirana na principima proleterskog internacionalizma, ali to ne znači da su komunisti "anacionalni" po definiciji (iako niko ne može zabraniti bilo kom komunisti, nekomunisti ili antikomunisti da bude anacionalan), a pogotovo ne znači da su proleterski internacionalisti "antinacionalni". Naravno, komunisti su protivnici svakog nacionalizma (sem kad skrenu u socijal-šovinizam, ali tada se suočavamo sa otpadnicima od izvornih komunističkih i marksističkih ideja . nevolja je tome što su neki predvodnici kompartija, barem u poslednjim fazama političkog delovanja, bili ujedno i šovinisti - primer Nikolaja Čaušeskua ili Envera Hodže). Ali mi ovde govorimo o autentičnim i istrajnim komunistima.
Sama ideja komunizma (borba za besklasno društvo, borba za društvo bez ekonomske eksploatacije - koju, nažalost, nsiu realizovale komunističke partije nakon dolaska na vlast, što ne znači da to neće biti realizovano u revolucijama 21. veka koje su na pomolu u narednim decenijama) predstavlja interes širokih slojeva stanovništva, odnosno interes klase rada, tj. onih koji žive od svog rada, a ne od eksploatacije tuđeg rada, a takvi u svakom društvu predstavljaju 90-95% stanovnika. Dakle, projekcija besklasnog društva (komunizam) predstavlja esencijalni interes naroda (kad god upotrebljavam ovaj termin mislim isključivo na klasu rada, tj. na pomenutih 90-95% stanovnika svake države).
"За разлику од комунисте, националисти (ја ћу га назвати родољубом, јер мислим да је то подједнако правилан, само доста ближи појам) родољубу је императив његов род, народ, држава, а његово родољубље често нема идеолошку позадину."
Naravno, niko vam ne može zabraniti da koristite eufemizam "rodoljubi" za nacionaliste... Međutim, uvek treba imati na umu da je nacionalizam izvorno ideologija klase eksploatatora, odnosno buržoaske klase, a ne ideologija radnog naroda, iako je nacionalistički otrov izuzetno virulentan i u stanju je da pogubno utiče na mase, od čega nisu imuni ni mnogi pripadnici klase rada koji umesto da se bore protiv onih koji ih tlače neposredno (nacionalna buržoazija - najčešće kompradorska buržoazija - eksponenti imperijalizma), oni su spremni da učestvuju u međunacionalnim ratovima koje generišu nacionalne buržoazije (koje nakon tih ratova uvek nađu zajednički interes i dogovor - primer Prvog svetskog rata kao notorna činjenica - u rovovima Prvog svetskog rata smrt su našli milioni radnika, a ne milioni gospode - srećom, Oktobarska revolucija se pobrinula da ne bude sve tako crno - "i bogati plaču").
Poput ruskih boljševika, nakon 1917, jugoslovenski komunisti, nakon 1944, suočavaju se sa činjenicom da „niko ne drži nikakvu vlast koja bi mogla da mu se oduzme; boljševici ne samo što nikome nisu oduzeli vlast, oni su morali tu vlast iznova da stvore“ (ovo su reči Moše Levina - ovaj poznati sovjetolog nije levičar, da vas unapred razočaram). Realno, Nedić i Pavelić nisu držali nikakvu realnu vlast. Jugoslovenski komunisti su morali da stvore državu iz pepela. Zbog toga je KPJ državotvoran pokret.
Najznačajniju tekovinu antifašističke borbe predvođene komunistima, predstavlja očuvanje zajedničke jugoslovenske države. Ova tekovina, u jugoslovenskom kontekstu, jednako je značajna „postignuću ruske revolucije, koji ne poriču čak ni njeni neprijatelji: to da Rusija nakon Prvog svetskog rata nije razbijena u paramparčad“ (Erik Hobsbaum). Ono što je bilo presudno u oba slučaja (ruskom i jugoslovenskom) jeste „centralizovana lenjinistička struktura boljševičke partije, institucija izgrađena radi disciplinovane akcije i, prema tome, de facto radi izgradnje države" (ponovo Erik Hobsbaum, najuticajniji svetski istoričar druge polovine 20. veka).
Vaša sledeća tvrdnja je nenaučna i, i samim tim, netačna, odnosno neutemeljena u istorijskoj realnosti: "главни непријатељ комунизма је, био, по бројности доминантан народ, Руси, односно Срби"
Najbrojniji narod u Risiji i najborjniji narod u Jugoslaviji najvećim delom su podržali novu vlast nakon izvršene socijalne revolucije u ovim zemljama. To je fakat. Narod nije želeo povratak predrevolucionarnog društveno-ekonomskog statusa quo. narod je mrzeo predrevolucionarnu gospodu, čak i kad nije posve podržavao komuniste, čak i kad je komunistima mnogo zamerao.
Ne slažem se ni sa ovom tvrdnjom: "Мишљења сам да су тзв. лева скретања само пример какав би ток револуције у Југославији био да се иста није одвијала у условима истовременог сукоба са Немцима."
Da nije bilo okupacije i da je došlo do revolucije (iako je to bilo s malo izgleda 1941), revolucionarna oštricane ne bi bila usmerena prema seljacima u delovima Crne Gore i delovima Hercegovine (da vas podsetim, "levih skretanja" bilo je i u Sloveniji, ali srpski nacionalisti to nekako "zaboravljaju"), već prema buržoaziji. Tzv. leva skretanja su ogromna greška dela rukovodstva KPJ (napose odgovornost Milovana Đilasa, ali, delom, i Titova odgovornost). Leva skretanja su NOP-u nanela mnogo štete, to je nesumnjivo. Paradoksalno je da se u Crnoj Gori ili Hercegovini zaoštrava odnos prema nenaklonjenom delu stanovništva, a da se istovremeno prave ogromni kompromisi u Istočnoj Bosni (Dobrovoljačka vojska).
Sem toga, kada govorimo o tzv. Levim skretanjima, uvek treba naglašavati da ova pojava nije bila prisutna u velikim delovima Crne Gore (govorim o prvoj polovini 1942, a pr tom mislim na teritorije pod kontrolom partizana). Zašto? Pa zbog toga što nsiu svi partizanski rukovodioci u Crnoj Gori bili nepromišljeni i autodestruktivni. Npr. u Grahovu je totalni haos (braća Kovačević), ali u susednim Banjanima takvog izliva iracionalnog i štetnog po interese NOP-a - nema. Postavljam vam pitanje - zašto (iako su Banjani pod kontrolom partizana početkom 1942)? Isto tako, kada govorimo o levim skretanjima uvek treba imati na umu sledeće: u momentu manifestovanja tzv. levih skretanja, partizani su u Crnoj Gori bez hrane (u Crnoj Gori vlada ogromna nestašica hrane), i što je još bitnije - bez municije, a Italijani i četnici se pregrupišu... Svako ko odbija saradnju, a pogotovo onaj ko šuruje sa okupatorom u gradovima, postaje potencijalna meta. I otud onoliko krvi.
|
