offline
- Bane san
- Legendarni građanin
- Pridružio: 19 Jul 2013
- Poruke: 3512
- Gde živiš: ZR
|
Поздрав свима од новог члана!
Катана је једно од оружја које подгрева машту и побуђује страсти, поприлично.
Као иконичке цевке Дивљег Запада, "Вјерни Лугер", или већ, мало ли је оваквих примера?
Све те чињенице, али и легенде, нађоше места и у овој дискусији.
Ишчитах "у цугу" гро овде написаног, нарочито ми се допао чланак из Забавника који притури уважени Vathra. На сликама је бледолики лик знани као Боба сан, данас власник пасоша Јапана!
Очигледно, и извор текста, а нисмо једну ноћ провели уз пиће, мезе и разговоре угодне о јапанској традицији. Пола године, барем, провео је у ковачници млађаног мајстора (тада тек 25. по рангу од неких 500 регистрованих мајстора!) , Казује.
У најбољој намери понудио је Боба Импи да спонзоришу гостовање ( тачније САМО повратну карту, био би му гост на стану и храни! ), у Београду (добро, Земуну!), мајстора Казује... Ето, може им бити сјајна реклама, али га глатко одбише. Штета.
Дакле, Јапанци и Сечиво- дуга прича, препуна успона и падова, помало настрана љубав , као у манги.
Скрајнути на своје острвље, Јапанци су предуго били ван светских збивања, у сваком погледу. Ако се упореде по периодима, бејаху још у неолиту када се Рим приближавао врхунцу.
Кинези, за тај део Глобуса културно и технолошки битни колико Грци и Египћани за Европу, или Индија и Персија за свој део Азије, слали су локалним погклавицама ђинђуве, огледалца, мачеве, свилену тканину, све у духу протокола и "добросуседских односа", иако мање но "чобанима-будалама" који су им конкретно угрожавали границе.
Прва сечива, бронзана, а касније тек гвоздена, долазила су са Континента. Умешашли се и весели Кореанци, тада подељени на 3 државе (Сила, Паекче и Когурјо ) а не као данас, скромне 2.
Иначе, и без чика Деретића или госпође Пјанић, (само)окитише се титулама попут Народ Најстарији, Потомци Богова и сличним.
Први Цар, Ђиму, у (наводно) непрекидном низу од 125, добио је од своје баке богиње Сунца Аматерасу Оми Ками но Микото управо 3 симбола власти, регалије- мач, драгуљ и огледало!
Смештају му владавину у период 660-585. пне. Озбиљнији налази мачева у Јапану ипак су каснији, а првих пар векова тешко је разлучити- ради ли се о директно увезеном примерку, сечиву које су правили мајстори придошлице (Кинези и Кореанци), или њихови локални ђаци.
Јапанци су,иначе, више но спремно дочекивали све стручњаке са копна- од свештеника или уметника до занатлија или сељака који су им доносили своја знања и вештине. Поред изворне религије- Шинто, долази им будистичка и конфуцијанска мисао, али и писмо, технологије, рачунајући ту и тајну гајеља пиринча.
Прва сечива, нарочито опрема, имају јасне утицаје континента, од "Р" прихвата за каније, до прстенастог украса на јабуци дршке. Свакојаки цуруги, ћокуто и остали рани типови, углавном прави, претежно церемонијални.
Самураји се као класа издвајају релативно касно, а још касније постају значајни, или бар свесни сопственог значаја. У провинције, нарочито на границу са "Северним варварима", ( народ Емиши, вероватно преци данашњих Аинуа, староседеоци ), наоружавали су своје сроднике, послугу ... Уосталом, и сама реч самурај, није, како је одгонетала покојна М Вујановић " Сам у Рај", већ настаје прозаично из старог глагола "самурау", служити!
Поменути гувернери су, тако, контролисали добар део територије, пољопривредну производњу, финансије (порез!) и оружану силу, а третирани као, кхм-тутутмраци, који сироти, чуче у неким забитима.
Двор се бавио поезијом, музиком, свакојаким церемонијама и уметностима (закључно са прављењем парфема!), уредно пљуцкајући на сироте провинцијалце који су им све то омогућавали. У једном моменту, као Мирко Топаловић, ударац шаком о сто-Не може то тако, колики је наш део!? Истиче се клан Таира, или Хеике, самураји који су стекли озбиљну моћ, али наседоше на "фенсерај", како се то данас лепо вели, па почеше и они да смишљају песмичуљке, слажу парфеме, све на уштрб сопствене суштине- пута ратника. Њих пак, са позорнице збрисаше представници клана Минамото, или Генђи, на челу са Јоритомом (првим шогуном, што је скраћено од Сеитаи Шогун, тј Главнокомандујући-победник северних варвара... ) и полубратом му Јошицунеом.Тај мали (Јошицуне), беше вундеркинд кога мачевању научише, ни мање ни више но Тенгуи (митолошка бића), па још родоначелник нинђуцуа и свакојаких вештина, легендаран колико Марко Краљевић и Шарац, скупа.
Тадашњи самураји били су, попут степских комшија, коњаници-стрелци, док су им копље и мач (тада већ таћи ) били споредни реквизити. Носили су и оклопе, израђене од шипчица челика спојених свилом. Варијације таквих оклопа трајале су до појаве ватреног оружја, тачније фитиљача, негде крајем 16. века... Таћи се носио на начин "земља-небо", тј оштрицом на доле.
Временом, како су еволуирали у катане, сечива су скраћена ношена оштрицом на горе, попут шашки на Кавказу- сасвим независно и за свој грош.
Осим самих употребних, вечито су постојале и естетске тежње у понуди и потражњи. Јапанци не би били то што јесу да се нису удубили и постали озбиљни у експериментисању. Било је 5 старих школа, грубо речено, а сами мачеви се деле на старе, нове и још новије.
Код старих је мајстор био прво рудар, па металург-топионичар а тек онда ковач. Ковачнице су махом биле скрајнуте као какве испоснице (а има паралела ) негде у природу, даље од људи. Осим техничког и уметничког, ту је и духовни део- ковач мора да једе нарочиту храну, апстинира од секса, ритуално се купа пре уласка у ковачницу где су обавезни инвентар и шинто или будистички олтар, коме се обраћају пред почетак рада...
Било је периода бурних грађанских ратова, када ковачи нису могли да достигну потрађњу, а значајан извор опреме постали су "лешинари", који су по бојиштима скупљали опрему и носили мајсторима на крпљење и шминкање. Ковачи су тада смандрљавали сечива која су се продавала буквално на снопове, а и квалитет им је био адекватно низак. Наравно, за истакнуте ратнике ковало се по пропису, ваљано.
Једна од битних прекретница је период цара Го Тоба, када је политички скрајнуто величанство, у жељи да васпсотави пуну власт, основао на двору Академију ковача. Домамљивао је понајчувеније мајсторе, није се устручавао да лично засуче скуте и рукаве и лати се чекића... Размењивани су рецепти, цаке, уведено рангирање. Тада је настао и "ићимонђи", тј стил означавања сечива, тачније репа дршке само хризантемом, грбом (мон) царске куће. Право да тако означава свој рад имао је само Цар или мајстор коме он дозволи, као достојном. Касније се појављује и грб породице Токугава. Зарад контроле, мајстори су стерани из пустољина у градиве или замкове даимјоа. По градовима се оснивају читаве чаршије оружара. Уз коваче полирачи, мајстори за украсе и прибор. Катана је могла да има по неколико канија, дршки, цуба и осталих украса, зависно од ситуације. Од ширасаја- ко не зна мислио би-бокен, а заправо сјајна заштита од утицаја јапанске спарине, преко мени лично омиљеног буке цукури (једноставно, сведено и функционално, за рат и сл ), до различитих степени украшавања. Искрено, понешто од тога је и кичасто, али, де густибус.
Гравире по сечивима настале су из веома прозаичног разлога- да прикрију мајсторске омашке, џепове нечистоће и слаба места. Ту су се накотили змајеви, трешњеве гранчице, будистички симболи, слогани на санскриту... Чим видим писаније на јапанском- некако 99,9% сумљам на кинеско петљање, савремено. То је у једном моменту декаденције постало мода, па су почели накнадно да ударају шаре на права-здрава сечива, ничим изазвани. Како су излазили из моде, таћи су били скраћивани, препакивани и редизајнирани у катане. Сечиво, бар оно намењено неком "тати", није могло да се стави у промет без тестирања, на телу или телима осуђеника. Уредно је на накаго угравирано, па још и златним прахом истицано како ради. Мени је "омиљено" -3 пара ногу у колену (наравно, једним резом!). Наравно, нешто вредно се и фалсификује, катане нису избегле ту судбину, и то још онда. Понуда и потражња, помодност и колекционарство ишли су на руку фалсификаторима.
Не треба багателисати ни формацијска, штанцована сечива из '30. година- уме ту да се провуче и ручно ковано, уредно потисано, заиста уметничко. Недавно је једно такво купио познаник, странац, за неких 1000 еврића. Када га је расклопио, нашао је потпис, па потражио податке о мајстору. Којег ли изненађења- чича је још жив. Успостављен контакт, мајстор се обрадовао да му је чедо сачувано, макар у туђини.
Ех, музеј катана, Шинђуку, где гола сечова на сталцима застртим тканином од сирове свиле, под дифизним светлом зраче у пуној лепоти!
Што се набавки праве катане овде тиче, тешко мада... Колико пута се јавим на оглас "Оригинал катана", цена зацепљена колико продавца снови или потребе носе, свега се нагледах.
једна од бољих (Оригинал, из 1913! ) , на пример. Како знате годину госпођо? Па ПИШЕ! Опа!Јапанцима је то, иначе прва година ере Таишо (рачунање по владавини царева). Не лези враже?
Стварно пише:1913. ГОДА ОР ФАБ. ЗЛАТОУСТ!  Наравно, ћирилица, двоглави орлић и све по ПСу. Неко се намучио да пребруси врх стандардног руског сечива М 1881. у "како мали Ђокица замишља катану", па још дршка, цуба- милина!  О покушајима од пребрушених гибњева, флахова и сличним ћускијама да и не пишем.
Ух, развукох ово, доста за почетак! 
ПС: Катана:дворучњак; Јеца или Цеца и сличне гренмаДерс & Фрогс и шта би кад би, радије прескачем! 
|
