offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
Ustanik, drago mi je što si se spustio na zemlju. Konačno možemo da započnemo lep razgovor.
Važna napomena: za svaku tvrdnju koju iznesem u nastavku teksta navešću referencu (izvor). Dakle, ne pišem napamet, po sećanju, na osnovu usmenih hronika, već na osnovu objavljenih zapisa koje je lako proveriti.
Dakle, kakva je garancija da neki anonimus („Ustanik“ ili „Lažni Kalabić“) na nekom forumu govori istinu? Priznaćeš, nikakva. Čak i da je sve što ti budeš napisao apsolutna istina, to ne može biti uvaženo kao istorijski izvor, čak ni kao oralni izvor (koji je uvek sekundarni istorijski izvor, s obzirom da je reč o sećanju nakon 70 godina, a iskaz je uvek podložan trenutnim stavovima onoga ko daje iskaz). Činjenica je da ti nisi bio svedok događaja o kojima govorimo. Kako da ti verujemo da autentično prenosiš ono što si čuo od svog đeda? Kako da verujemo da je tvoj đed imao realnu predstavu o ustanku u Lici 1941? Da li su tvoji đedovi bili prisutni na svim sektorima ustanka ili samo u Srbu?
Ustanak u Lici 1941. nije samo karakterističan za jedno jedino mesto (Srb), već je jedan mnogo prisutniji fenomen. Tvoja vizura je jednodimenzionalna, samim tim – manjkava. Pogotovo jer ti prenosiš informaciju iz treće ili četvrte ruke. Istoriografija ovakve podatke ne uzima za ozbiljno. Naročito onda kada ima na raspolaganju dokumenta iz epohe i brojna sećanja imenovanih učesnika.
Zašto imaš potrebu da izvrćeš moje reči i da tvrdiš da generalno „ne verujem na reč“ partizanskim veteranima. Nikome ne verujem na reč unapred, pa ni tvom prađedu, niti bilo kom usmenom predanju. Verujem na reč objavljenim izvorima (kao i neobjavljenim pisanim izvorima, pod uslovom da su arhivirani i da imaju signaturu), ali tek kada ih međusobno ukrstimo i kada ih kritički analiziramo. Dakle, na osnovu toga formiram svoje konačne zaključke, i ne zanima me da li se to sviđa mom prađedu ili čukunđedu.
Zašto bi ti morao da budeš istoričar kako bi sakupljao usmena svedočenja? Zašto bi to bilo nužno? Mogao si da zapišeš sećanja svojih predaka i bez diplome istoričara. Na taj način bi sećanja tvojih predaka postala dostupna svima koji su zainteresovani za događaje o kojima govorimo.
Pazi, ni Samardžić nije istoričar, ali opet jako dobro falsifikuje prošlost. Kažu da je dr pop Đujić hteo da mu dodeli titulu istoričara, ali je skromni Samardžić to odbio. Isto tako, Dinčić je istoričar, ali mu to ne smeta da se uspešno bavi astronomijom (nebeske pojave iznad Čikaga grada).
Šalu na stranu, svako može da se bavi rekonstrukcijom događaja iz prošlosti, pod uslovom da savlada metodologiju istorijske nauke, a za to ne treba biti nešto specijalno genijalan.
Još nešto: izuzetno dragocenu knjigu Kotar Donji Lapac u NOR-u, 1941-1945, Karlovac 1985, kupio sam pre nekoliko godina. Dakle, nisam je doneo iz Hrvatske. Ne znam otkud ti takva pomisao? Inače, potičem iz Slavonije i živeo sam u jednom srpskom selu koje je spaljeno 1991. od strane hrvatske vojske. Ne samo što nismo poneli knjige sa sobom (niti su nam knjige bile najvažnija imovina), već nismo stigli ni da ponesemo najosnovnije porodične uspomene (foto-albume, npr). Drago mi je što si ti uspeo da poneseš neke fotografije sa sobom, o čemu svedoči ona zanimljiva slika koju si nam priložio.
Kad kažem da smo isto doživeli, mislim na etničko čišćenje kome je bio izložen kako moj, tako i tvoj zavičaj, od strane hrvatskih nacionalista.
Pitaš me da li sam ikad bio u Srbu? Nisam nikad bio u Srbu, iako bih voleo da odem. Zašto ne pitaš čika Miloslava da li je on bio u Srbu, pošto je on pokrenuo ovu temu?
Razumem tvoj lokalpatriotizam, ali Srb nije epicentar svemira. Ustanak u Lici je otpočeo u Srbu zahvaljujući geografskoj blizini Drvara. To je osnovni razlog.
Pitaš zašto pišem na ekavici? Još su neki pitali otkud to, u međuvremenu su im komentari izbrisani. Pišem na ekavici jer mi se tako može. Kada boravim u Hrvatskoj govorim ekavicom kako bih video kakvu to reakciju izaziva kod sagovornika. Ako su opušteni i dobronamerni, spontano prelazim na ijekavicu. Ako primetim odbojnu reakciju kod neke budale, onda namerno govorim ekavicom. Kome smeta, nek’ odjebe. (Ne mislim na tebe).
Kažeš da je moj stav da su lički partizani i jugoslovenski komunisti slomili kičmu ustaškoj državi – nekakav „subjektivan stav“. Jok, četnici Draže Mihailovića su slomili kičmu NDH. ’Ajde, molim te!!
Dva pitanja za tebe:
1) Koliko generala oružanih snaga NDH (HOS) su četnici lišili života?
2) Koliko generala oružanih snaga NDH (HOS) su komunisti i partizani lišili života?
U nastavku teksta ću se osvrnuti na neke tvoje teze.
„Устанак је кренуо као отпор усташким злочинима по цијелој Лици и није имао партијска обиљежја, а поготово не црвену заставу.“
Već sam nekoliko puta na ovoj temi napisao, a i sada ću ponoviti, kako je ustanak u Lici, krajem jula i početkom avgusta 1941, započeo kao opštenarodni ustanak srpskog stanovništva protiv namere rukovodstva NDH da fizički istrebi i protera srpski narod Like. Ovo se isto odnosi na Bosansku krajinu. Da si pažljivije čitao ono što sam pisao, lako bi ovo uočio.
Međutim, zašto bismo danas (72 godine nakon ovih događaja) umanjivali značaj komunista u ovim događajima?? Zar samo zbog toga što su neki od nas antikomunisti? To je vrlo glup razlog.
ULOGA KOMUNISTA U USTANKU
Komunisti su na području kotara Donji Lapac (srezovi: Donji Lapac i Srb) bili organizovani nedeljama uoči ustanka. Najvažnije pitanje njihovog organizovanja ticalo se kako da sačuvaju žive glave, jer su ustaše započele hapšenja komunista u Lici, kao i rad na sakupljanju oružja. Takođe, aktivnost komunista sastojala se u savetovanju stanovništvu da ne odlazi u mesta u kojima postoje ustaški i žandarmerijski punktovi, kao i da organizuju seoske straže.
Početkom jula 1941. komunisti iz Srba i okolnih sela su se povukli u Zavlaku (zaselak Ličke Kaldrme). Ovo je bila pogodna okolnost zbog hvatanja veze sa Drvarom. Dvojica komunista iz sreza Srb (Đ. Jovanić, D. Mileusnić) učestvovali su 20. jula 1941. na sastanku Sreskog komiteta KPJ za Bosansko Grahovo, u šumi kod Kamenice.
O zaključcoma sastanka svedočio je Đoko Jovanić: „Naši najkonkretniji zadaci u ovom trenutku su: formirati i naoružati gerilske odrede i postaviti na njihovo čelo sposobne komandire i političke komesare. Početak oružanog ustanka uslijediće kad se ocijeni da je najpovoljniji momenat. Dana 21. jula Jovanić i Mileusnić su se vratili u Zavlaku. Dogovoreno je da se formira deset odreda. Prvi – Kunovac sa Kupirovom, drugi – Podurljaj s Podkrajem i Nadurljajem, treći Neteka s Donjim Srbom, četvrti – Gornja i Donja Suvaja, peti – Brotnja sa Zaklopcem, šesti – Osredci, sedmi – Zavlaka i Kaldrma sa Dugopoljem, osmi – Tiškovac, deveti – Otrić i Popina, deseti – Zrmanja.“
(Đoko Jovanić, „Ustanak u donjolapačkom kotaru 1941. godine“, Kotar Donji Lapac u NOR-u, 1941-1945, Karlovac, 1985, str. 113-114).
Naravno, ovo ne znači da u kotaru ne bi došlo do samoinicijativnog formiranja odreda i bez uloge komunista. Zapravo, neformalni odredi su postojali i pre 21. jula. Komunisti su odigrali najznačajniju ulogu u povezivanju odreda i međusobnoj komunikaciji, kako među pojedinim odredima i selima, tako i sa Drvarom. Jednostavno, komunistička organizacija, iako malobrojna, bila je najaktivnija u pripremi ustanka. Nekakva četnička organizacija na tom terenu nije bila aktivna neposredno uoči ustanka i u prvim danima ustanka. Pogotovo jer su neki kasniji istaknuti četnici bili u Dalmaciji (Stevo Rađenović).
Jedini od početka četnički odred među ovim odredima u kotarima Donji Lapac i Gračac, bio je odred braće Marić iz Ličkog Tiškovca. kasnije su neki borci u drugim odredima pristupili organizovanim četnicima, ali tek od početka 1942.
Sve ovo (a posebno zaključke sastanka od 20. jula 1941) potvrđuje i Danilo Damjanović Danić u knjizi: Ustanak naroda Hrvatske u Srbu i okolini, Zagreb, 1972.
Šta o ustanku u Srbu kaže Gojko Polovina, član KPJ i jedan od organizatora ustanka u Lici (isključen iz KPJ januara 1942):
„Već 24. jula 1941. (dakle, tri dana pre ustanka u Srbu, prim. L.K.) sastao sam se sa drugovima Đokom Jovanićem, Dušanom Mileusnićem i Milanom Šijanom i upoznao ih da sam od Marka Oreškovića dobio poruku u ime CK KPH da možemo početi oružanu borbu i bez prethodne odluke viših partijskih foruma, ako je to neophodno radi zaštite naroda od ustaša i okupatora. Oni su nas obavestili o pripremama ustanka koje su vršili naši drugovi u Drvaru i okolini. Zaključili smo da početak oružane borbe ne možemo dalje odlagati i dogovorili se da sa Dušanom Mileusnićem krenemo u Drvar, da sa tamošnjim drugovima utvrdimo dan početka oružane borbe, a Jovanić i Šijan da izvrše neposredne pripreme za oslobođenje mesta Srb, gde je bilo nekoliko žandarma i ustaša. Rano ujutro 27. jula. pošto smo – Dušan i Vojislav Mileusnić i ja – čuli da u okolini Drvara pucaju puške, zaključili smo da ne idemo dalje (nalazili smo se tada u zaseoku Zavlaka u blizini železničke stanice Kaldrma na uskotračnoj pruzi Drvar-Knin), na dogovoreni sastanak , nego smo odmah izdali naređenje za početak oružane borbe, poslali drugovima u Drvar pismenu poruku da počinjemo oružanu borbu, a mi smo se vratili u pravcu Srba. Eto, tako smo mi komunisti, članovi KPH, počeli oružani ustanak u ime partije kao izvršenje našeg partijskog zadatka i naše obaveze prema narodu.“
(Gojko Polovina, Svedočenja. Prva godina ustanka u Lici, Beograd, 1988, str. 40-41)
Sve ovo potvrđuje i Milan Šijan (Milan Šijan, „Sjećanje na ustanak u Srbu i okolini“, Kotar Donji Lapac u NOR-u, 1941-1945, Karlovac, 1985, str. 183-206).
Lokalni komunisti su 26. jula dogovorili sledeće (prema Jovaniću): „Da 3. odred napadne i zauzme Srb. Zadužen je bio Milan Šijan da im prenese zadatak. Pored toga Šijan je trebao da razgovara sa Pajicom Omčikusom, koji se vratio iz Dalmacije i privoli ga da i ovaj učestvuje u akciji. Drugo, dva gerilska odreda, 7. i 8, da prekinu veze Knin-Drvar i ne dozvole neprijatelju prodor tim pravcem prema Drvaru. Ovaj zadatak je povjeren Vojislavu Mileusniću (član KPJ), a njega će o tome obavijestiti Dušan Mileusnić. Treće, tri gerilska odreda, Kunovac, Podurljaj i Osredci treba da zaposjednu Srbski klanac i ne dozvole prodor neprijatelju s tog pravca prema Srbu. Sva tri odreda su stavljena pod komandu Danića Damjanovića i Branka Desnice 8komunisti). Zadatak će im prenijeti Milan Šijan (član KPJ). Četvrto, dva gerilska odreda, Suvaja i Brotnja, sa ustanicima iz Zaklopca i Brezovca, prekinuti veze Lapac-Srb i na Dabinoj strani spriječiti svaki prodor neprijatelja sa ovoga pravca prema Srbu. Đoko Jovanić je zadužen da ovo obavještenje prenese odredima. Peto, dva odreda, Otrić i Zrmanja, trebali su prekinuti vezu Knin-Gračac, na prostoru od Zrmanje do Malovana, sjajsti na tu komunikaciju, razrušiti je i ne dozvoliti neprijatelju da prodre prema Srbu.
(Đ. Jovanić, n.d., str. 116)
Šta se dalje događa? Kako teče ustanak 27. jula?
„Đoko Jovanić je oko 8 sati u Gornjoj Suvaji postavljao zadatke grupi ustanika Suvajskog odreda, Milan Šijan je s Danićem Damjanovićem oko 10 časova vodio razgovor s Pajicom Omčikusom (potonji četnik, prim. L.K.) da ga privole na učešće u napadu na Srb. Omčikus je odbio pod izgovorom da još nije vrijeme i da će s eon posavjetovati sa svojima. (Đ. Jovanić, n.d., str. 118).
Šta o ovome kaže Milan Šijan?
„Posloje sastanka sa Omčikusom i Đumićem, Rašua sam poslao za Ajderovac da vidi kako su tamo primljene vijesti o ustanku i da preduzme potrebne mjere za potpunije obaviještavanje i pokretanje ljudi na sastanak. ja sam ostao u Srbu da ubrzam prikupljanje ljudi i oružja i da ih organizujem za akciju. Žureći putem prema centru, naišla je veća grupa ustanika sa suprotne strane Srba. Od centra su krenuli u pravcu žandarmerijske kasarne i šumarije, gdje se nalazila ustaška komanda. Bili su to ustanici iz sela Begluci kojima su s epriključili i druge grupe iz Neteke i Donjeg Srba. Oni su nakon dobivenih obavještenja krenuli na Srb. I mi smo s njima krenuli prema kasarni. U komandi nije bilo nikoga. Zgrada je zauzeta bez otpora. Nekoliko žandarma i civilnih službenika. kada su saznali za ustanak, napustili su Srb i posakrivali se. Nešto kasnije pronađeni su žandari Ilija Trepčić i Kolak Frane. Jedan od žandara nije pronađen. Uspio je pobjeći.
Oko 11 sati oslobođeno je opštinsko mjesto Srb. Ustanici i narod počeli su pristizati sa svih strana. Nosili su crvene zastave i klicali Crvenoj armiji. Ubrzo se na općinskoj zgradi pojavila crvena zastava. Nakon oslobođenja Srba među ustanike su se uključili koji sve do tad nisu vjerovali u mogućnost borbe. Neki su se krili i držali po strani, a da im situacija ne bi izmakla iz ruku, sada su se uključili i počeli nametati. (Šijan aludira na pročetničke Elemente, prim. L.K).
Nema tačnih podataka koliko je u momentu napada u Srbu bilo oružnika. Zna se da su bili Ilija Tepčić i Kolak Frane i još jedan. Oni su izbjegli sukob sa ustanicima i kasnije su se oredali. Njima se docnije pridružio i Mate Bićanić, koji je ranije službovao u Srbu, ali se na dan ustanka zatekao u kamionu koji je iz Gospića stigao na Srbski klanac i napadnut od ustanika. Sva trojica ovih oružnika službujući u Srbu, nisu odobravali ustaške zločine pa su zaštićeni i spašeni od ustanika.“
(Milan Šijan, n.d., str. 192-193)
Vidiš, Ustanik, ovi podaci nisu u koliziji sa podacima koje ti iznosiš. Čak su potpuniji, jer pominju jedno ime za koje ti kažeš da si ga zaboravio.
Međutim, ovi detalji su apsolutno sporedni i nisu bitni za temu. Navodim ih samo zbog toga kako bih ti pokazao da su podaci iz zbornika u skladu sa tvojim podacima, iako su zbornik pisali strašni komunisti. Ono što je dopuna ovih Šijanovih podataka, jeste da su Kolak i Tepčić ubijeni u Suvaji. Dakle, stanovnici Srba su im poštedeli živote, ali meštani okolnih sela nisu. Ok, nemam razloga da sumnjam u tvoj podatak, ali to je sekundarno, čak trećerazredno, za ovu našu temu (Ustanak u Lici). Nema potrebe da idemo u sitna crevca.
Ali, ne lezi vraže! Ipak je sećanje tvog prađeda bilo varljivo, Ustaniče. Naime, postoje dokumenta koja svedoče da je Franjo Kolak ipak preživeo ove julske događaje u Srbu i okolini. Naime, postoji sačuvan zapisnik sa saslušanja Franje Kolaka u Gospiću od 16. septembra 1941. (Ivan Jelić, „U povodu jedne obljetnice“, Časopis za suvremenu povijest, 23, Zagreb, 1991, str. 278). U ovom radu piše da se Kolak do 14. septembra 1941. skrivao u selu Neteki kod Paje Vojvodića. E, sad, imam ja za tebe pitanje: zašto je pajo Vojvodić pomogao Franji Kolaku da sačuva glavu? Meni je to poznato jer to piše u zborniku Kotar Donji Lapac u NOR-u. Tebi verovatno nije poznato kad tvrdiš da je Kolak ubijen.
Je l’ sad shvataš da je usmeno predanje varljivo??? Dakle, dokumenta iz epohe su neuporedivo značajniji izvor od priča naših đedova. Kapiraš??
Komunisti su u srezovima Donji Lapac i Srb bili jedina organizovana politička snaga uoči ustanka. Druge dve političke organizacije (Jugoslovenska radikalna zajednica i Samostalna demokratska stranka) doživele su apsolutno rasulo i nisu ni pokušale da politički organizuju svoje simpatizere.
KOMUNISTIČKA OBELEŽJA U USTANKU
Apropos isticanja partijskih obeležja u prvim danima ustanka. Ustaški izvor koji pominje napad na Otrić, 28. jula 1941, izričito pominje isticanje crvene zastave na zgradi železničke stanice u Otriću, nakon što su ustanici zauzeli ovo mesto. (Zbornik NOR-a, V/1)
„Telefonski izvještaj iz Otočca od 28. srpnja (jula) 1941. o akcijama ustanika u kotaru Srb: Na stanici Oštrić pojavljeno od četnika pod vodstvom trgovca Rađenovića iz Srba sa crvenim barjakom oko 500 ljudi među [kojima] nema ne naoružani."
Već sam na ovoj temi dokazao da se Stevo Rađenović prilikom napada na Otrić nalazio u Dalmaciji i da nije predvodio nikakve četnike (šovinistički termin kojim su ustaše nazivale Srbe). Sem toga, kakvi su to "četnici" pod crvenim barjakom. Isto tako, već sam dokazao da je brojka od 500 ustanika koji napadaju Otrić obična ustaška paranoja (da ih je zaista bilo 500 lako bi zauzeli Gračac, što se nije dogodilo - inače nisu ni svih 90 boraca koji su napali Otrić imali zadovoljavajuće oružje).
Ovo potvrđuje i svedočenje narodnog heroja Ilije Radakovića, učesnika ove borbe, rodom upravo iz Otrića (Ilija Radaković, „Prvi ustanički dani“, Kotar Gračac u NOR 1941-1945, Karlovac, 1984, str. 276-280)
"Izvjesili smo crvene zastave na nekoliko zgrada na Otriću, a zatim se s crvenom zastavom dio pripadnika 9. gerilskog odreda zaputio u pravcu Zrmanje, dok su Popinci upućeni u pravcu Malovana, prema Gračacu."
Ili, recimo, ovaj ustaški izveštaj s kraja jula 1941. (gde se gerilci iz šovinističkih razloga nazivaju četnicima, slično kao i 1991): „Iz Donjeg Lapca upućena ophodnja za Srb, srela je kod Suvaje 50 četnika sa crvenom zastavom, koji su na nju pripucali. Ophodnja se vratila.“ (Zbornik NOR-a, V/1, str. 285).
Gojko Polovina ističe da su komunisti u južno Lici „suzbijali isticanje crvenih zastava sa srpom i čekićem, koje su borci prvih dana isticali.“ (Gojko Polovina, n.d., str. 40).
Videli smo već da Milan Šijan pominje isticanje crvenog barjaka na žandarmerijskoj stanici u Srbu, nakon oslobođenja mesta. "Oko 11 sati oslobođeno je opštinsko mjesto Srb. Ustanici i narod počeli su pristizati sa svih strana. Nosili su crvene zastave i klicali Crvenoj armiji."
Slični podaci postoje i za isticanje crvenog barjaka nakon oslobođenja Donjeg Lapca, ali me mrzi da tražim taj podatak u knjizi koja ima 1230 stranica.
Citiraću jedan četnički izvor, koji takođe govori o komunističkim simbolima među ustanicima.
Govoreći o početnoj fazi ustanka 1941. Mane Pešut, kasnije četnički emigrant, u svojoj knjizi ističe da su se borci gerilskih odreda našli u sledećoj situaciji: "Ali jednog dana, iako nesvesno, borci su se našli s petokrakom na kapama i nazivom partizan. Ko je hteo da se i dalje zove četnikom, mogao je, ali isto tako nije bilo ni preporučljivo zbog izdajničkog rada Koste Pećanca u Srbiji. To je bilo početnom oktobra 1941.“
Toliko o tvrdnji Miloslava Samardžića da komunistička obeležja među ustanicima u Lici nisu postojala do novembra 1941. („Петокрака није било до октобра, а можда и до новембра 1941.“)
(Mane M. Pešut, Revolucija u Lici, 1941-1945, Bielefeld, 1966, str. 77)
Tvrdim da je navodni četnički ustanak u Lici jula 1941. najobičniji neočetnički falsifikat koji kolportira diletant Miloslav Samardžić.
Zagrebački istoričar Ivo Goldstein tvrdi da su tvrdnje o navodnom četničkom karakteru ustanka u Lici, na kojima insistiraju neoustaše u Hrvatskoj „najobičnije neoustaško bulažnjenje“):
Prilikom ustanka u Srbu, dvojica kasnijih nosilaca četničkih gibanja u srezu Srb (Stevo Rađenović - predratni trgovac, prevarant i poslanik JRZ; Jovo Keča, trgovac) ne nalaze se u Srbu, već u Dalmaciji.
Đoko Jovanić tvrdi da su ova trojica nakon uspostavljanja ustaške vlasti pokušala da kontaktiraju ustaškog ministra Andriju Artukovića „kome su ranije, 1932. godine, za vrijeme Brušanskog puča, pomogli da pobjegne u Zadar“. „Pošto nisu dobili zadovoljavajuće garancije,prebacili su se na italijansku okupacionu teritoriju, u sjevernu Dalmaciju.“
(Đoko Jovanić, „Ustanak u donjolapačkom kotaru 1941. godine“, Kotar Donji Lapac u NOR-u, 1941-1945, Karlovac, 1985, str. 101)
Navodim jedan endehazijski dokument o ustaku u Srbu:
„Zapaženo je da je prosečno mali broj četnika koji u ovoj akciji učestvuju, nego da je veći broj seljaka iz okoline Srba, koji sa svojim porodicama, ženama i djecom, sudjeluju u ovoj akciji i to čisto kao reakcija na čišćenje njih od strane naših ustaških formacija.“ (Zbornik NOR-a, V/1, dokument br. 116)
Nakon ustanka u kotaru Donji Lapac, kome je pripadao i srez Srb, oformljen je Štab ustanka na čijem čelu se nalazio Gojko Polovina, član KPJ, kao komandant.
Polovina kategorički demantuje da je major Boško Rašeta „bio komandant bilo kakvog Štaba ustanka u Lici“. Ne postoji nijedan dokaz za tvrdnju koju iznosi Miloslav Samardžić da je Rašeta bio nekakav „vođa ustanka u Lici“. Gojko Polovina iznosi jedan vrlo uravnotežen stav o Rašeti, sa određenom dozom simpatija, ali tvrdi da je Rašeta bio nesposoban za gerilsku borbu i nezainteresovan za učešće u ustanku. Ova tvrdnja je varirana na desetak mesta u njegovoj knjizi uz navođenje konkretnih činjenica. Ko ne veruje, neka uzme knjigu i uveri se lično.
NAPAD NA OTRIĆ:
U selima između Gračaca i Zrmanje, uključujući Otrić, kao i Veliku i Malu Popinu, ustaše tokom leta 1941. nisu uspele da izvrše razoružavanje stanovništva i masovne pokolje (iako je bilo zločina, ali ne u velikom obimu). Na ovom području nekoliko sedmica pre ustanka formirani su naoružani odredi okupljeni oko nekolicine komunista i predratnih članova Samostalne demokratske stranke.
Napad na Otrić izvršio je 9. gerilski odred 28. jula 1941. (a ne 21. jula 1941. kako je tvrdio Samardžić – zbog vlastite sujete on nije komentarisao moje tvrdnje da je načinio grešku), dakle, dan nakon ustanka u Srbu. Sutradan (a ne istog dana, kako tvrdi Samardžić) usledio je napad na Malovan. O ovim događajima svedoči i jedan ustaški dokument:
„Telefonski izvještaj iz Otočca od 28. srpnja (jula) 1941. o akcijama ustanika u kotaru Srb: Na stanici Oštrić pojavljeno od četnika pod vodstvom trgovca Rađenovića iz Srba sa crvenim barjakom oko 500 ljudi među [kojima] nema ne naoružani. Zlostavljali i odveli željezničke činovnike, ubili oružnike, finance i 2 ustaša, javlja činovnik željezničke pruge koji je utekao bio vezan.“ (Zbornik NOR-a
Ono što je netačno u ovom izveštaju jeste sledeće: napad nisu izvršili četnici, jer se ustanici tad nisu zvali ni četnicima ni partizanima, već gerlicima. Ustaše tendenciozno nazivaju ustanike četnicima zbog šovonističkih predrasuda. Ovaj dokument danas zloupotrebljavaju neoustaški „istoričari“ u cilju plasiranja laži o ustanku Srba u Lici 27. jula kao o navodnom „četničkom ustanku“, naročito u svetlu nekoliko desetina stradalih hrvatskih civila na području Donjeg Lapca i Gračaca krajem jula i u prvim danima avgusta 1941.
O napadu na Otrić i Malovan je pisao i Ilija Radaković, komunista iz Otrića, nosilac Ordena narodnog heroja (živ je i danas, živi u Kranju, u Sloveniji).
Napad na Otrić izvršili su pripadnici 9. gerilskog odreda, tj. pripadnici Otrićke i Popinske čete. U Otrićkoj četi politički komesar bio je Ilija Radaković, član KPJ (komandant Otrićke čete bio je simpatizer KPJ Glišo Ćuk). Zapovednik Popinske čete 9. gerilskog odreda bio je poručnik Mihailo-Mićo Lukić, koga Samardžić neosnovano svrstava u četnike. Borci se nisu zvali ni partizanima ni četnicima, već gerilcima. Kasnije će većina boraca ova dva odreda pristupiti partizanima, a manji deo četnicima. Npr. od 44 borca Otrićke čete, njih 11 su kasnije (1942, a neki čak 1944) pristupili četnicima, a ostala 33 su se borila u redovima partizana. Od ovih 33 partizana, njih 13 je poginulo u ratu.
„Sve što je u Otriću bilo od neprijatelja – ubijeno je ili pohvatano. Talijanski vojnici su razoružani i vozom, koji je naišao, upućeni u Knin. Ukupan plijen iznosio je 20 pušaka i puškomitraljez. Izvjesili smo crvene zastave na nekoliko zgrada na Otriću, a zatim se s crvenom zastavom dio pripadnika 9. gerilskog odreda zaputio u pravcu Zrmanje, dok su Popinci upućeni u pravcu Malovana, prema Gračacu. Zrmanjci su se digli na ustanak, zajedničkim snagama oslobođena je Zrmanja.“ Na području Zrmanje i okolnih sela formiran je 10. gerilski odred. U ovim borbama ranjen je Ilija Radaković.
Napadi na Otrić, Malovan i Zrmanju usledili su nakon zapovesti Štaba gerilskih odreda za Srb i partijskog rukovodstva organizacije KPH/KPJ za kotareve Donji Lapac i Gračac. Neposredno nakon ove zapovesti, kada je akcija već otpočela, stigla je i zapovest Štaba gerilskih odreda u Drvaru, koji je bio veća instanca i u kom su komunisti bili vrlo prisutni, da bi ova formacija uskoro postala tipična partizanska formacija.
(Ilija Radaković, „Prvi ustanički dani“, Kotar Gračac u NOR 1941-1945, Karlovac, 1984, str. 276-280)
USTAŠKI POKOLJI KOJI PRETHODE USTANKU
Ustaški pokolji u Suvaji, Osredcima i Bubnju (koje i ti pominješ), kao i u drugim delovima kotara Donji Lapac su opštepoznat i odavno registrovan događaj u literaturi. Upravo zbornik Donji Lapac u NOR-u, donosi najviše podataka o ovim pokoljima i detaljno rekonstruiše ove događaje. Priređivači ovog zbornika nastojali su da popišu svaku srpsku žrtvu koju su ustaše ubile na području kotara Donji Lapac, i koliko sam primetio, uspeli su u tome. Na kraju zbornika, navedena su imena svih žrtava fašističkog terora na području kotara (kasnije opštine) Donji Lapac
Vidiš, ti si kao antikomunista sklon da bagatelišeš ovu knjigu. Međutim, šta bi se desilo da priređivači ovog voluminoznog zbornika (među njima su svi bili komunisti) nisu priredili ovu knjižurinu? Da li bi to umesto njih uradila četnička emigracija ili možda ti, sokole?
Ova knjiga na detaljan način popisuje, uz biografske podatke, sva lica koja su stradala od ustaškog noža ili kuršuma, u tvom zavičajnom području.
Naročito je značajan sledeći rad u ovoj knjizi: Milan R. Obradović, „Zločini u kotaru Donji Lapac od 1941. do 1945.“, Kotar Donji Lapac u NOR-u, str. 812-848.
Takođe, u ovom zborniku priložena su i svedočanstva Srba koji su uspeli da pobegnu sa stratišta, što znači da su bili neposredni očevici ustaških zločina.
Ti i dalje bagatelišeš ovu knjigu??
Ta knjiga je zaostavština predaka u pravom i najboljem smislu te reči. Ovo je najobimnija i najdragocenija knjiga koja govori o istoriji Srba na području opštine Donji Lapac i mislim da bi je trebao nabaviti i ti. Da imam dve, ustupio bih ti jedan primerak.
Pozdrav!
|
