offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
Lažni Kalabić ::NAVODNI USTANAK 21. JULA 1941.
Tvrdnja da su napadi na Otrić i Malovan usledili 21. jula 1941, što bi, prema Samardžiću, predstavljalo početak ustanka u Lici, odraz su dubokog nepoznavanja materije i vrlo površnog pristupanja istorijskim temama.
Naime, u raspoloživim izvorima i u referentnoj literaturi nigde ne stoji podatak da je ustanak u Lici započeo, prema Samardžiću, 21. jula 1941!!!
Pogotovo nigde nema podataka da suse napadi na Otrić i Malovan dogodili 21. jula 1941!!!
Prvo da napomenem da su Otrić i Malovan dva sela, tj. dve železničke stanice, između Knina i Gračaca, na teritoriji opštine Gračac (između sela Zrmanja i opštinskog središta Gračac). U ova dva sela (Otrić, Malovan) ustaše su imale svoje punktove sa, doduše, malim brojem naoružanih pripadnika. U selima između Gračaca i Zrmanje, uključujući Otrić, kao i Veliku i Malu Popinu, ustaše tokom leta 1941. nisu uspele da izvrše razoružavanje stanovništva i masovne pokolje (iako su masovni pokolji bili vrlo učestali u drugim delovima Like). Na ovom području nekoliko sedmica pre ustanka formirani su naoružani odredi okupljeni oko nekolicine komunista i predratnih članova Samostalne demokratske stranke.
Ustanak u Lici započeo je 27. jula 1941. napadom na ustaše u mestu Srb. Ovo je nepobitna istorijska činjenica. Niko je do sad nije demantovao, a vi, gospodine Samardžiću, nemojte ni da pokušavate.
Naravno, u delovima Hrvatske, napose na Baniji, bilo je oružanih napada na ustaše i pre 27. jula 1941. (najpoznatiji primer: ubistvo 12 ustaša u Banskom Grabovcu pokraj Gline, 23. jula 1941. od strane odreda pod komandom Vasilja Gaćeše, simpatizera KPJ, kasnije člana KPJ), ali ovi događaji nisu rezultirali oslobađanjem naselja od ustaškog prisustva.
Prvi put je jedan ustaški punkt bio neutralisan i formirana slobodna teritorija u slobodnim naseljima upravo u Srbu, 27. jula 1941. Ustanici koji su u tome učestvovali nisu se zvali ni partizanima, ni četnicima, već gerilcima (ali – nosili su crveni barjak i u Srbu, kao i prilikom oslobođenja Otrića i Donjeg Lapca). Najistaknutiji budući četnici Like, okupljeni oko Steve Rađenovića, borave tad još uvek u Dalmaciji i ne učestvuju u ovim prvim danima ustanka. Naravno, izuzetak je odred braće Marić iz Ličkog Tiškovca. Međutim, Lički Tiškovac se nalazi na samoj Tromeđi i komunikacijski je više vezan za Bosansko Grahovo i Plavno, nego za Srb ili Donji Lapac (iako je pripadao opštini Donji Lapac – ovo selo je ubedljivo najzabačenije naselje u čitavoj kontinentalnoj Hrvatskoj, i dan-danas). Odred braće Marić je kasnije bio pod komandom Maneta Rokvića, a ne popa Đujića, kako bi se moglo pogrešno pretpostaviti.
Napad na Otrić izvršio je 9. gerilski odred 28. jula 1941. (a ne 21. jula 1941), dakle, dan nakon ustanka u Srbu. Sutradan (a ne istog dana, kako tvrdi Samardžić) usledio je napad na Malovan.
O ovim događajima svedoči i jedan ustaški dokument, koga je već apostrofirao Padobranac75.
„Telefonski izvještaj iz Otočca od 28. srpnja (jula) 1941. o akcijama ustanika u kotaru Srb: Na stanici Oštrić pojavljeno od četnika pod vodstvom trgovca Rađenovića iz Srba sa crvenim barjakom oko 500 ljudi među [kojima] nema ne naoružani. Zlostavljali i odveli željezničke činovnike, ubili oružnike, finance i 2 ustaša, javlja činovnik željezničke pruge koji je utekao bio vezan.“
Ono što je netačno u ovom izveštaju jeste sledeće: napad nisu izvršili četnici, jer se ustanici tad nisu zvali ni četnicima ni partizanima, već gerlicima. Ustaše tendenciozno nazivaju ustanike četnicima zbog šovonističkih predrasuda. Ovaj dokument danas zloupotrebljavaju neoustaški „istoričari“ u cilju plasiranja laži o ustanku Srba u Lici 27. jula kao o navodnom „četničkom ustanku“, naročito u svetlu nekoliko desetina stradalih hrvatskih civila na području Donjeg Lapca i Gračaca krajem jula i u prvim danima avgusta 1941. (paradigma Boričevac – hrvatsko selo pored Lapca koje su ustanici spalili 2. avgusta 1941. proteravši Hrvate, da se nikad više ne vrate u ovo selo, koje posle rata nije obnovljeno ili ponovo naseljavano, jer to nisu dozvolile posleratne vlasti – ovo nije jedini primer u Hrvatskoj).
Druga netačnost: ustanike nije predvodio Stevo Rađenović, potonji glavni četnik u Lici, s obzirom da se Rađenović u tom trenutku nalazi u Dalmaciji i da dolazi u Liku već kada je južna Lika bila slobodna.
Treće: u napadu nije učestvovalo 500 ustanika (ustaška paranoja) već nekoliko puta manje boraca.
O napadu na Otrić i Malovan je pisao i Ilija Radaković, komunista iz Popine, nosilac Ordena narodnog heroja (živ je i danas, srećom).
Napad na Otrić izvršili su pripadnici 9. gerilskog odreda, tj. pripadnici Otrićke i Popinske čete. U Otrićkoj četi politički komesar bio je Ilija Radaković, član KPJ (komandant Otrićke čete bio je simpatizer KPJ Glišo Ćuk). Zapovednik Popinske čete 9. gerilskog odreda bio je poručnik Mihailo-Mićo Lukić, koga Samardžić neosnovano svrstava u četnike. Borci se nisu zvali ni partizanima ni četnicima, već gerilcima. Kasnije će većina boraca ova dva odreda pristupiti partizanima, a manji deo četnicima. Npr. od 44 borca Otrićke čete, njih 11 su kasnije (1942, a neki čak 1944) pristupili četnicima, a ostala 33 su se borila u redovima partizana. Od ovih 33 partizana, njih 13 je poginulo u ratu.
„Sve što je u Otriću bilo od neprijatelja – ubijeno je ili pohvatano. Talijanski vojnici su razoružani i vozom, koji je naišao, upućeni u Knin. Ukupan plijen iznosio je 20 pušaka i puškomitraljez. Izvjesili smo crvene zastave na nekoliko zgrada na Otriću, a zatim se s crvenom zastavom dio pripadnika 9. gerilskog odreda zaputio u pravcu Zrmanje, dok su Popinci upućeni u pravcu Malovana, prema Gračacu. Zrmanjci su se digli na ustanak, zajedničkim snagama oslobođena je Zrmanja.“ Na području Zrmanje i okolnih sela formiran je 10. gerilski odred. U ovim borbama ranjen je Ilija Radaković.
Napadi na Otrić, Malovan i Zrmanju usledili su nakon zapovesti Štaba gerilskih odreda za Srb i partijskog rukovodstva organizacije KPH/KPJ za kotareve Donji Lapac i Gračac. Neposredno nakon ove zapovesti, kada je akcija već otpočela, stigla je i zapovest Štaba gerilskih odreda u Drvaru, koji je bio veća instanca i u kom su komunisti bili vrlo prisutni, da bi ova formacija uskoro postala tipična partizanska formacija.
(Ilija Radaković, „Prvi ustanički dani“, Kotar Gračac u NOR 1941-1945, Karlovac, 1984, str. 276-280)
MIHAJLO-MIĆO LUKIĆ
Miloslav Samardžić tvrdi da je Mihailo Lukić, poručnik VKJ i ustanički zapovednik, navodno „убијен с леђа од комуниста током борбе против усташа“. Sem toga Samardžić tvrdi da je Mihailo Lukić bio „вођа српског устанка 21. јула 1941. Тога дана заузима железничку станицу у Отрићу, тада у ''Независној Држави Хрватској'', од усташа, а затим, после целодневне борбе, и у Маловану.“
Već smo konstatovali Samardžićeve neistinite tvrdnje o navodnom ustanku 21. jula 1941, s obzirom da su napadi na Otrić i Malovan usledili nakon 7, odnosno 8 dana.
Kada je reč o Mihajlu-Mići Lukiću, njegovo ime se pominje 24 puta u zborniku Kotar Gračac u NOR 1941-1945 (Karlovac, 1984), i to isključivo u superlativima.
Netačne su tvrdnje Miloslava Samardžića da je Mićo Lukić „ubijen s leđa“ prilikom borbi protiv ustaša u Ripačkom klancu 27. septembra 1941. Lukić je poginuo kao heroj i bio je jedan od najcenjenijih komandanata, uz Stojana Matića, među ustaničkim snagama.
(opširnije: Stevo Grubišić, „Gerilci Popinske čete na Ripačkom klancu“, Kotar Gračac..., str. 796-799).
Međutim, Samardžić uvrštava Lukića među četnike. Naravno, bez ikakvih dokaza. pogotovo, ako znamo da se u Ripačkom klancu 27. septembra 1941. nisu borili nikakvi fantomski četnici već partizani. Da stvar bude još komičnija Samardžić se dodatno potrudio. Naime, u četnički kalendar Pogleda za 2013. Samardžić je jednu stranicu posvetio četnicima iz Like i Dalmacije. Veliki Đujićev portret okružuje desetak medaljona sa istaknutim četnicima sa ovog područja, među kojima je i medaljon sa likom Miće Lukića!!! Komandant jednog partizanskog odreda među četničkim izdajnicima!!!
BOŠKO RAŠETA
Miloslav Samardžić je napisao sledeću kraću odrednicu o majoru Bošku Rašeti, koja je najvećim delom netačna:
“Мајор Бошко Рашета, вођа устанка у Лици, покрајини у Хрватској која је тада имала српску већину. Доживео је нервни слом и повукао се фебруара 1942, после следећег случаја: поручник Станко Шакић, до тада у Србији, дошао је у Лику, у Доњи Лапац, и рекао Рашети да ће ићи да види свог рођеног брата Мићуна, у село Висућ. Рашета му је рекао да не иде, јер је Мићун комуниста, одан партији, и да ће га убити. ''Идите, ви мајоре, код неког доброг доктора да вам прегледа мозак'', одговорио је поручник Шакић и отишао. Пришао је брату раширених руку, а овај је извадио пиштољ и убио га. Рашету су 1943. без отпора заробили Немци, после рата је емигрирао у Канаду, Нијагара Фалс, где је и преминуо. Овај догађај описао је Никола Плећаш Нитоња, партизански команднт који је 1943. пребегао у четнике, у књизи ''Пожар у Крајини'' (издање аутора, Чикаго, 1975)“
Boško Rašeta NIJE bio „vođa ustanka u Lici“. Ova tvrdnja je komična i odraz je dubokog nepoznavanja tematike ustanka u Lici 1941. Major VKJ Boško Rašeta se uoči ustanka u Lici pojavio u svom zavičajnom Donjem Lapcu, nakon boravka u italijanskom zarobljeništvu. Uoči otpočinjanja ustanka u donjolapačkom kotaru (dan-dva nakon ustanka u Srbu; inače, kotar Srb i kotar Donji Lapac činili su srez, a posle rata opštinu Donji Lapac), ustanici su pozvali majora Rašetu da se kao stručno lice stavi na čelo ustanka i da zajedno da predvodi ustanike u borbama sa ustašama (tada u srezu Donji Lapac nije bilo Italijana), ali major Rašeta je to odbio.
Navešću svedočenje učesnika ovih događaja, Nikole Vidakovića: „U toku priprema ustana partijska organizacija je razmatrala koji bi ljudi trebali sačinjavati kadrovski sastav odreda. Predviđeno je da komesar odreda bude Pajo Žunić (predratni član KPJ), a između nekoliko oficira i podoficira bivše jugoslovenske vojske izbor je pao na majora Boška Rašetu. S njime smo razgovarali Žunić i ja. Rašeta nije prihvatio, ni odbio, pa smo očekivali da će njegova odluka biti pozitivna. I on je bio pozvan na sastanak boraca na Progonu. Žunić je rekao borcima da će svaki čas stići major Boško Rašeta i da će on biti komandir odreda. Kad je Rašeta stigao među ljudima se začuo veseli žagor. Žunić je majoru Rašeti prišao vojničkim korakom i propisno ga pozdravio uz izjavu da mu predaje komandu nad gerilskim odredom. Rašeta se pozdravio sa Žunićem, stao ispred boračkog stroja i izjavio da je počašćen ponuđenom dužnošću, ali da se ne osjeća sposoban da preuzme na sebe takvu odgovornost. Rekao je kako je u italijanskom zatvoru isprebijan, da je nervno rastrojen i fizički iscrpljen. Naglasio je da će to biti gerilska borba, a to je ratna vještina koja se ne može naučiti iz vojnih udžbenika, te da će neki domaći čovjek, koji dobro pozna teren i borački sastav sigurno uspješnije voditi odred. rašeta se nakon toga udaljio.“ (Nikola Vidaković, „Sjećanje na osnivanje i rad partijske organizacije do početka ustanka 1941.“, Kotar Donji Lapac u NOR 1941-1945, Karlovac, 1985, str. 33)
Dakle, u ovom momentu (poslednji dani jula 1941), nakon izbijanja ustanka u Srbu 27. jula, naoružane grupe Srba u okolini Donjeg Lapca odlučuju da napadnu ustaško uporište u Boričevcu, iz koga su ustaše vršile upade u srpska sela i ubijale srpske civile, kao i da onemoguće upade ustaških motorizovanih kolona iz pravca Bihaća, u tom momentu, dakle, major Boško Rašeta odbija da se kao najstariji po činu oficir u ovom delu Like, uz to čovek rođen u Lapcu, stavi na čelo ustanika!!! Boško Rašeta ne učestvuje u prvim danima ustanka. Ne postoji nijedan dokaz za ovakvu tvrdnju. Međutim, Miloslav Samardžić ga krsti, ni manje ni više, nego „vođom ustanka u Lici“!!!
U noći između 1. i 2. avgusta 1941. lapački ustanici krenuli su u napad na ustaško uporište u Boričevcu. Ustanici su proterali neprijatelja prema Kulen Vakufu (Bosna), a ustaše je sledilo i lokalno hrvatsko stanovništvo. Selo je spaljeno, a jedan deo stanovništva (32 stanovnika) je pobijen. Boričevac je bilo jednino hrvatsko selo na području Donjeg Lapca. Selo posle rata nije obnovljeno, a tamošnji Hrvati su se naselili mahom u okolini Bjelovara.
Ipak, na predlog Gojka Polovine, člana KPJ i komandanta oružanih snaga u Lici (tako je glasilo njegovo zaduženje), major Rašeta je činio deo ustaničke delegacije koja je pregovarala sa Italijanima u Otriću (selo između Gračaca i Zrmanje). Ovi pregovori bili su osuđeni od strane ustaničkih snaga u Drvaru (Štab drvarske brigade), ali i od mnogih ustanika u Lici. Italijani su tražili da formiraju garnizone, tj. vojnu vlast u kotarskim središtima, a da lokalno stanovništvo prizna civilnu vlast NDH. Citiraću jedan dokument koji je potpisao Stojan Matić, poručnik Vojske Kraljevine Jugoslavije (koga Miloslav Samardžić pogrešno naziva Boško Matić, a da ne pominjemo neistinu o Matićevoj smrti, na šta ćemo se kasnije osvrnuti). Stojan Matić je uskoro (23. avgust 1941) postao komandant svih ustaničkih snaga u Lici na predlog Vlade Ćetkovića (član KPJ, španski borac), delegata Glavnog štaba NOP odreda Jugoslavije. Istovremeno, Stojan Matić je ostao komandant Lapačkog bataljona.
O stavu Stojana Matića, kada je reč o italijanskom vojnom prisustvu na oslobođenim teritorijama, što bi podrazumevalo da Italijani priznaju civilnu vlast NDH na oslobođenim područjima, svedoči dokument od 27. avgusta 1941, koji je potpisao upravo Matić (Zbornik NOR-a, V/1, str. 48-49). Iz ovog dokumenta se stiče jasan utisak da je Matić itekako bio svestan da svaka dozvola Italijanima da formiraju garnizone u sreskim i opštinskim središtima u Lici, u ime navodne zaštite srpskog naroda, podrazumeva i italijansko prihvatanje civilnih vlasti NDH na ovom području. Na taj način prisustvo italijanskih garnizona otvorilo bi mogućnost ustaškom prisustvu na ovom području što bi neutralisalo tekovine dotadašnje oslobodilačke borbe. Citat (pisao Stojan Matić): “Iz ovog se jasno vidi stav Talijana prema nama. prosto je jasno da nas Talijani žele ponovo povratiti pod ustašku vlast i razoružati nas i prepustiti ustašama da bi ovi mogli da kolju nas i naše porodice.”
Međutim, major Rašeta je pokušavao i dalje da utiče na poručnika Stojana Matića kako bi ga odvojio od partizana i komunista (Matić je uskoro postao kandidat za člana KPJ), o čemu piše Fikreta Jelić Butić, Četnici u Hrvatskoj 1941-1945, Zagreb, 1986, str. 42-43.
“Rašetina gledišta jasno su došla do izražaja u pismu koje je, vjerojatno u septembru 1941, uputio Stojanu Matiću, koji je tada bio sa ustanicima na položaju prema Bihaću. Rašeta je tom prilikom intervenirao da se ne vodi borba sa oružanim snagama NDH, jer uskoro dolazi italijanska vojska da okupira čitavo područje. On se tom prilikom pozivao na izjavu koju mu je osobno dao italijanski komandant divizije da će njegove trupe doći i “da će za dan dva u svakom selu biti nekakva posada”. Zaključujući da zbog toga nisu potrebne “žrtve u ljudstvu i municiji”, Rašeta preporučuje Maiću da ostane “do dolaska Italijana u stavu osmatranja i pasivnog obezbeđenja” i da ne pravi “nerazumna dela”. Fikreta Jelić Butić se pri tom poziva na dokument iz Hrvatskog državnog arhiva u Zagrebu (tada, kada je knjiga objavljena: Arhiv Hrvatske).
Dakle, major Rašeta pokušava da nagovori komandanta partizanskih snaga da ne napada oružane snage NDH! Štab gerilskih odreda u Drvaru pokušao je da inicira hapšenje Boška Rašete zbog ovih pregovora, ali Gojko Polovina je to sprečio.
Međutim, i pored Raštinog odbijanja da se uključi u neposrednu borbu, komunisti (pre svih: Marko Orešković) odlučuju da ga imenuju u Štab gerilskih odreda za Liku. Ovo se dogodilo 21. septembra 1941. “Izabran je štab za Liku u kome su bili Marko Orešković Krntija kao politički komesar, Boško Rašeta kao komandant, i Stojan Matić kao operativni oficir.” (Đoko Jovanić, “Ustanak u donjolapačkom kotaru 1941”, Kotar Donji Lapac..., str. 144)
U međuvremenu je došlo do pokretanja ustaško-domobranske ofanzive na slobodnu teritoriju Donjeg Lapca, od 7. septembra do 7. oktobra 1941. Borbe sa ustašama i domobranima traju svakodnevno. Uz sve to, Italijani nastoje da ponovo okupiraju kotar. Boško Rašeta uspostavlja kontakte sa italijanskim oficirima i pregovara sa njima krajem septembra u Otriću (gde Italijani drže železničku stanicu).
„Talijanski oficiri sa Udbine pratili su tok ustaške ofanzive s Kuka. S njima je bio major Rašeta s grupom istomišljenika. Nakon završetka ustaško-domobranske ofanzive od 7. oktobra, Talijani su posjeli svojom vojskom slobodnu teritoriju lapačkog kotara. 10. oktobra u Srb je ušao 44. bataljon 73. legije crnih košulja iz divizije „Sassari“, a 21. oktobra u Lapac je ušla ojačana četa 3. bataljona 1. pješadijskog puka divizije „RE“. Major Rašeta se dovezao sa talijanskim oficirima u Donji Lapac. Zajedno su produžili do Skočaja i kontaktirali sa ustaško-domobranskim snagama.“ (Đoko Jovanić, “Ustanak u donjolapačkom kotaru 1941”, Kotar Donji Lapac..., str. 146-148)
Dakle, major Rašeta je izdao svoje saborce.
Ove navode Đoke Jovanića potvrđuje i Danilo Damjanović u radu pod nazivom „Kotar Donji Lapac pod italijanskom okupacijom (od 10.10.1941. do 27.2.1942)“, Kotar Donji Lapac..., str. 241. Na osnovu arhivske građe italijanske provenijencije, iz Vojnog arhiva u Beogradu (nekadašnji AVII), Damjanović je potvrdio tvrdnje koje je izneo Đoko Jovanić kada je reč o Rašetinoj saradnji sa Italijanima.
U momentu italijanskog zauzimanja Donjeg Lapca (10. oktobar 1941) u ovom mestu nije bilo ličkih partizana, što je Rašeta jako dobro znao i o čemu je obavestio okupatora. Partizanske snage iz Lapca nalazile su se na položajima prema Ripačkom klancu gde su vodile borbe protiv ustaša.
Prethodno, 10. septembra 1941. Đujićevi i Bogunovićevi četnici pustili su Italijane da zauzmu Bosansko Grahovo, a još pre toga 4. avgusta 1941. delovi divizije „Sassari“ osujetili su da ustanici zauzmu Gračac i proteraju ustaše iz ovog mesta, tako što su Italijani doprli u Gračac iz pravca Knina. Pročetnički elementi u Srbu na čelu sa Stevom Rađenovićem sprečili su napad ustanika na Italijane u kanjonu reke Zrmanje.
Šta se događalo sa majorom Rašetom u kasnijem razdoblju? Rašeta boravi u svojoj porodičnoj kući u Lapcu, ne učestvuje u borbama protiv ustaša i predstavlja glavni oslonac italijanskog okupatora u Donjem Lapcu. U prethodnom razdoblju Rašeta je tajno uspostavio kontakt sa pročetničkim elementima u Srbu, gde ovi elementi deluju u pozadini ustaničkog fronta. Niko od ovih tipova, na čelu sa predratnim narodnim poslanikom JRZ Stevom Rađenovićem, od jula 1941. saradnikom popa Đujića, ne učestvuje u borbama, ali to ne znači da ne pokušavaju da deluju protiv snaga NOP-a.
„U prvoj polovini novembra Rašeta se povezao i sa ustaškim velikim županom u Bihaću, što se vidi iz izvještaja zapovjedništva 1. domobranskog zbora od 12. novembra 1941: „navodno za tri dana će doći pobunjenički major Rašeta iz Donjeg Lapca u Bihać radi pregovora.“ (Danilo Damjanović, „Kotar Donji Lapac pod italijanskom okupacijom (od 10.10.1941. do 27.2.1942)“, Kotar Donji Lapac..., str. 248-249)
Ipak, Rašeta u Donjem Lapcu, i pored Italijanske zaštite nije uspeo da formira značajnu organizaciju. Okupio je svega 15 pristalica, većinom predratnih žandarma, švercera i trgovaca. Ogromna većina stanovnika ovog mesta i okolnih sela bila je na strani partizanskih ustanika i KPJ.
Partizani su ponovo zauzeli Donji Lapac 27. februara 1942. U ovom mestu italijanski garnizon se snažno utvrdio. U mestu je boravilo i 15-20 naoružanih četnika na čelu sa Boškom Rašetom.
„Obaviješten o napadu partizana na garnizon u Lapcu , vjerovatno sa znanjem Talijana, tražio je sastanak sa komandantom Lapačkog bataljona Stojanom Matićem, što je on energično odbio.“ Ipak, na nagovor članova Kotarskog komiteta KPJ/KPH za Donji Lapac, Matić je pristao da se sastane sa Rašetom. Prema Damjanovićevim tvrdnjama, „Boško Rašeta je molio Stojana da partizani ne napadaju talijanski garnizon u Donjem Lapcu. Stojan je odgovorio: ’Ako tvoja čast može da dozvoli da se šećeš po Lapcu, gdje vijori neprijateljska zastava, moja to ne može dozvoliti. zato ću prvi na čelu partizanskih jedinica ući u Lapac.“ napad je usledio sutradan, 27.februara 1942.
U napadu na italijanski garnizon u Lapcu poginuo je i Stojan Matić, opevani heroj ličkih partizana i srpskog naroda u Lici. U ovoj borbi poginulo je 14 partizanskih boraca. Komandant bataljona „Marko Orešković“, Đoko Jovanić ranjen je u borbi. U ovoj borbi partizanis u zauzeli Lapac, ubivši u borbi 23 italijanska vojnika, ranivši 32 vojnika, zarobivši 174 italijanska vojnika (uz velike količine oružja i municije, uključujući minobacače).
Netačne su tvrdnje Miloslava Samardžića da je Stojan Matić ubijen sa leđa (Samardžić piše pogrešno: „Boško Matić“). Ovakva tvrdnja mogla bi imati eventualnog smisla da je u borbi stradao samo matić, pa bi takav podatak u narednim decenijama mogao biti sumnjiv. Međutim, ne postoji nijedan dokaz za ovu tvrdnju. Samardžić se poziva na tlapnje Nikole Plećaša Nitonje, ali Plećaš, koliko znam, nije učestvovao u ovoj borbi, što znači da nije bio očevidac. Isto tako, decenijama su prenošene dezinformacije o ubistvu Marka Oreškovića, oktobra 1941, u selu Očijevo, zapadno od Drvara. Vladimir Dedijer je u svom Dnevniku, nekoliko meseci nakon Oreškovićevog stradanja, zapisao kako su Oreškovića ubili „četnički banditi“. Dedijer čak navodi imena oganizatora ubistva, ali sve su to neistine. Takođe, Gojko Polovina (koji se posle rata smatrao društveno marginalizovanim) u svojim sećanjima (Svedočenje: prva godina ustanka u lici, Beograd, 1988), piše kako su Oreškovićevo ubistvo organizovali njegovi drugovi iz Španije: Vlado Popović, Vlado Ćetković, Kosta Nađ, Danko Mitrov uz pomoć Radeta Žigića i drugih komunista iz Like, što je notorna glupost. Iako je decenijama unazad poznato da su Oreškovića ubila trojica naoružanih pljačkaša iz Oćestova (koji jesu bili Srbi, ali nisu bili ni četnici ni partizani), zbog njegovog kožnog mantila i kožnih čizama, i danas se u neformalnim razgovorima može čuti kako je Marko Orešković navodno „ubijen s leđa“. Razlog njegovog ubistva nije bio političke ili ideološke prirode već je razlog mnogo profaniji.
Šta se dalje dešavalo sa Boškom Rašetom (nakon što su partizani zauzeli Donji Lapac)?
„Rašeta je nestao. Kasnije se ispostavilo da je imao pripremljeno sklonište u podrumu svoje kuće. U njoj je Boško Rašeta ostao sve polovine septembra 1943. (Po danuse sklanjao u sklonište, a noću je izlazio u dvorište). Hranila ga je njegova majka. U septembru 1943, poslije kapitulacije Italije, pojavio se u komandi njemačke jedinice koja je bila smještana u Donjem Lapcu. Otpremljen je u zarobljenički logor u Njemačkoj.“ Danilo Damjanović, „Kotar Donji Lapac pod italijanskom okupacijom (od 10.10.1941. do 27.2.1942)“, Kotar Donji Lapac..., str. 261).
Dakle, nisu ga „zarobili Nemci“, kako tvrdi Samardžić, već se Rašeta sam predao.
Dalje, Samardžić tvrdi za Rašetu, pozivajući se na Nikolu Plećaša. „Доживео је нервни слом и повукао се фебруара 1942, после следећег случаја: поручник Станко Шакић, до тада у Србији, дошао је у Лику, у Доњи Лапац, и рекао Рашети да ће ићи да види свог рођеног брата Мићуна, у село Висућ. Рашета му је рекао да не иде, јер је Мићун комуниста, одан партији, и да ће га убити. ''Идите, ви мајоре, код неког доброг доктора да вам прегледа мозак'', одговорио је поручник Шакић и отишао. Пришао је брату раширених руку, а овај је извадио пиштољ и убио га.“
Ko je bio Stanko Šakić? Šakić je bio predratni vazduhoplovni poručnik, delegat Draže Mihailovića za Liku. Šakić je došao u Liku da pomogne četničku organizaciju. Naravno, on nije zazirao od saradnje sa okupatorom, pogotovo jer je u Lici zatekao pročetničke elemente koji su bili na strani ove saradnje (ovo s enaročito odnosi na grupu oko Steve Rađenovića u Srbu). Još u vreme italijanske dominacije u lapačkoj dolini, početkom 1942, „Rašeta je predložio da se za Srb hitno pošalje delegat Draže Mihailovića, Stanko Šakić. Za Srb j krenuo u pratnji četnika Nikole Mileusnića, ali nije imao sreću. Uhapšen je u Doljanima i vraćen za Lapac (tačnije: okolinu Lapca, gde su bili partizani), a odatle je sproveden u Štab gerilskih odreda za Liku (selo Oraovac).“ Ovo se dogodilo 22. februara 1942.
(Simo Lukić, „Četnici u kotaru Donji Lapac od 1941. do 1945.“, Kotar Donji Lapac..., str. 874, 895-896)
Samardžić tvrdi, pozivajući se na Nikolu Plećaša, koji sepozivao na Boška Rašetu, koji je ko zna od koga čuo za ovu priču, da je Stanka Šakića u Visuću ubio rođeni brat, partizan. Možda je to istina, ali tvrdnja iz treće ili četvrte ruke nije validan dokaz, stoga se ne uzima u razmatranje dok se ne dokaže primarnim izvorom, ovo bi Samaržić trebao da zna, ali pizivanje na izvore iz druge, treće ili, pak, pete ruke, preraslo je u manir ovog publiciste (primer: lociranje navodnog grobnog mesta Draže Mihailovića u Lisičijem potoku u Beogradu). Podatke o hapšenju Stanka Šakića u Doljanima između Lapca i Srba, izneo je Simo Lukić, osoba koja je lično uhapsila Stanka Šakića i koja je učestvovala u njegovom sprovođenju u Štab gerilskih odreda za Liku u selu Oraovac (komandant: Stojan Matić). Oraovac je odmah pokraj Lapca, dok se selo Visuć nalazi pokraj Korenice. Moguće je da je Šakić streljan odmah u Oraovcu. U svakom slučaju, demantovane su Plećaševe i Samardžićeve tvrdnje da se Šakić zaputio u Visuć, jer se bio zaputio u suprotnom pravcu, od Lapca, preko Doljana prema Srbu.
Ево нађох времена да ти одговорим на ово писаније.
Што се датума тиче, у праву си, није 21. јул, него 27. јул.
Проверио сам у књизи.
Својој. 
Али устанак је ипак избио раније, да је био критеријум као у Србији, могли су се узети после рата неки датуми још из априла и маја 1941. То није учињено јер су се морали тражити датуми после 22. јуна...
Одговорићу ти кроз приказ нове књиге Миле Миухајловић из Рима, засноване на непознатим италијанским документима:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=277908#277908
У првом делу чланка је о предисторији, Лондонском уговору из 1915, итд, следе усташки злочини, и на крају устанак у Лици и другим западним крајевима 1941. На основу италијанских докумената, као и на основу докумената које је НДХ слала Италијанима, устанак су организовали и дигли четници. Наводе се и датуми, а пише и шта су тада радили комунисти (''агитација'').
Пошто си писао и о поручнику Мићи Лукићу, а изгледа да ниси знао да је уз њега био и његов рођени брат Душан, који је касније у емиграцији написао једну књигу, додајем и ово:
Током устанка 1941. у западним крајевима, Италијани су користили термине ''Срби'', ''устаници'' и ''четници'', јер партизанске јединице нигде нису видели. Ово се поклапа са четничком верзијом догађаја. Примера ради, један од првих устаника, касније командант 2. бригаде 1. личког корпуса Динарске четничке дивизије, Душан Лукић, пише:
''Никаве везе нити удела у нашој устаничкој борби није имала Комунистичка партија за Хрватску. {тавише, ни један комуниста из наших крајева није учествовао ни у једној устаничкој борби било на коме фронту, нити су опалили метка на непријатеља. Зна се да су њихови први меци испаљени у груди и главе српских народних вођа који су руководили устанком. Први њихов оружани устанак у Лици крајем 1941. и почетком 1942. године био је уперен у ликвидацију најзаслужнијих народних вођа и првака...
Душан Лукић, ''Друга бригада Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије 1941-1945'', Канада, 1991, 124-125.
Душан Лукић је живео у емиграцији, због чега није био детаљно упућен у комунистичку пропаганду. Тако, он наставља:
''Зашто су њихови писци злонамерно изоставили да помену у својим књигама и записима стварне устаничке вође, као: Пајицу Омчикуса, Николу Дрчу, Илију Десницу, Брану Богуновића, Ману Роквића, Мирка Марића, Пају Поповића, Мићу Лукића, Дану Станисављевића, Милана Богуновића и многе друге. Они их нису могли споменути, зато што су их скоро све побили, а њихове заслуге приписали борби народа Хрватске, под вођством КПХ''.
Међутим, комунисти ипак јесу поменули једног од наведених устаничких вођа, и то управо Душановог рођеног брата, поручника Мићу Лукића. Наиме, они су тврдили да је Мића Лукић био ''герилски'', па потом ''партизански'' командант, све до погибије у борби против усташа 27. септембра 1941. на Бихаћком фронту. Измислили су и називе Лукићевих јединица, па чак и надређених команди под утицајем или вођством комуниста'' (''Котар Грачац у НОР 1941-1945'', Карловац, 1984).
Не знајући да постоји ова и сличне књиге, и дакле не знајући да су по природи ствари и њега лично комунисти после рата уписали у партизане - Душан Лукић, који се од првих дана налазио у јединици свог брата, па и у његовом Јуришном одреду који се 19. септембра придружио четницима на опсади Бихаћа, под командом мајора Бошка Рашете - пише: ''Командант одреда Мићо Лукић имао је непријатности са комунистима, зато што је скинуо велику црвену звезду са капе Милана Шијана, који је наговарао борце да је сви носе и да се за њу морају борити. Верује са да га је овај инцидент са комунистима доцније коштао живота''.
Душан Лукић, ''Друга бригада Првог личког корпуса Динарске четничке дивизије 1941-1945'', Канада, 1991, 107.
Наиме, поручник Лукић јесте погинуо у борби против усташа, 27. септембра, али је метак који га је убио дошао са леђа. То је утврђено сутрадан, када је отац Милан пронашао тело палог јунака. Четници су тада уочили да је нетрагом нестао један притајени комуниста из одреда - да би га видели много година касније, на положају команданта Титове гарде!
Да погодим шта ћеш одговорити:
- Италијани немају појма,
- НДХ пише тенденциозно, тачно је да су четници били само они устаници који су убијали хрватске цивиле (то си у ствари већ рекао),
- ''Четнички јунаци'' лажу, и на крају,
- КПЈ је закон и тачка!
|
Не можемо из једног извјештаја узимати само оно што одговара нашем идеолошком убјеђењу!
