Kako je oboren F-117

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@istina

To je dobro pitanje. Kod sistema Neva pricamo o aktivnom vodjenju rakete, tj. raketa ulazi u snop preko koga se salju komande na upravljacki deo rakete (prijemnik) koji je obicno u repnom delu. Zbog toga nema povratka signala u predajnik kao kod svakog drugog radara.
Nemamtracan podatak o tezini eksplozivnog punjenja (!) ali raketa ima radio upaljac koji se aktivira u blizini zahvacenog cilja.
Razletanje parcadi proucava Teorija i pravila gadjanja i to je niz formula tj. postoji ugao pod kojim se razlecu parcad.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da li je oplata "nestala" negdje oko Urala?
Ko li to sada proučava sve sa elektronikom?

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

srxon ::Da li je oplata "nestala" negdje oko Urala?
Ko li to sada proučava sve sa elektronikom?

Pa ne proučava se više jer je proučena
A pričalo se da je stigla i do Pekinga

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

srxon ::Da li je oplata "nestala" negdje oko Urala?
Ko li to sada proučava sve sa elektronikom?
Ima oplate i vidljive sacaste konstrukcije i u Banjaluci

• 4Ovo se svidja korisnicima: Rakey, Bane san, 4channer, victoria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

e neki dan gledam svabski dokumentarni program o Panavia Tornadu i ponda svabe: srbi su imali jednu od najmodernijih radarskih i PVO sistema na svetu i priznaju da smo im skinuli 2 panavia tornada

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

moj komsija je bio na jdnom od polozaja pricao je tad secam se kako je video onog prvog ufacenog pilota (nemca) koji je bio bum na svim vestima tada.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo kako je izgledalo spasavanje pilota "nocnog sokola" i F-16-ice.
Ceo clanak se moze procitati na

http://afa.org/magazine/June2000/0600silver.asp



Silver Stars

On the night of May 2, 1999, for instance, with a full moon glinting off scattered clouds, Capt. Adam B. Kavlick was flying one of four F-16s on a mission to find and destroy Surface-to-Air Missile sites near Novi Sad, in northern Serbia. They found some. The Serbs launched three SA-3 missiles from two separate sites at the four-ship formation. One of the missiles caught Kavlick's wingman, knocking his airplane out of the sky near Belgrade. The pilot ejected safely but spent the next two hours fleeing from Serb forces trying to hunt him down.

Kavlick remained overhead and hastily arranged a rescue effort. First, he made contact with his downed colleague. Then he organized a flow plan for tanker aircraft to keep a constant stream of fighters over the crash site. He coordinated the fighter orbits so that aircraft would be available to knock out any SAMs that popped up. The Serbs still managed to get off a few shots, at one point forcing Kavlick's new wingman to jettison his weapons to outmaneuver a missile.

Against the Sun

Meanwhile, NATO had launched rescue helicopters from Bosnia in a desperate push to reach the pilot before sunrise, which was to arrive in less than two hours. There was no time to wait for the A-10 gunships that typically accompany such a rescue package, so the helicopters flew without them. For more than an hour, Capt. Kent A. Landreth, as flight leader in an MH-53 Pave Low, led the three special operations helicopters through sporadic barrages of SAMs, anti-aircraft fire, and small arms fire. One MH-60 Pave Hawk, flown by Capt. William F. Denehan, was targeted by an SA-9 missile, which missed by only 100 feet. Later on, the same helicopter took rounds in the fuselage and left engine cowling from small arms fire.

The rescue aircraft went to the initial coordinates, which proved to be 17 miles from the pilot's actual location. From overhead, Kavlick finally directed them to the pilot's true position. With sunrise moments away, Denehan's helicopter touched down, and the pilot clambered aboard. As the rescue aircraft streaked away, the sun winked over the horizon, giving Serb gunners one last chance to claim an American victim. They missed.

For their performance during Allied Force, Kavlick, Landreth, and Denehan each received the Silver Star, the Air Force's third highest award for valor in combat-after the Medal of Honor and the Air Force Cross.

The weather was a soupy mess, with near-zero illumination on the night the Serbs shot down the F-117 stealth fighter. Upon getting word that an American pilot had been downed behind enemy lines, a combat search-and-rescue team headed by Capt. James L. Cardoso, in an MH-53, scrambled to launch from a base in eastern Croatia. Three rescue helicopters were quickly airborne, but they faced an unexpected problem when they got to the Serbian border: Fighters, command-and-control airplanes, and other assets needed for the rescue weren't yet ready for the push into Serbian airspace.

Cardoso's flight package hovered for awhile at the edge of Serbian territory, then landed with engines running-and gunners on high alert-to conserve fuel.

Goggles at 700 Feet

Still, they would need more fuel to get deeply into Serbia and back out again. Cardoso arranged a high-risk aerial refueling from an MC-130P tanker that itself was running low on fuel. Within three miles of the Serbian border, all the aircraft turned out their lights and shut off their communications gear. The pilots wore night vision goggles. To avoid detection by Serb lookouts or early warning radars, they conducted the refueling at an altitude of just 700 feet.

As Cardoso was refueling, Capt. John A. Cherrey, the overall commander of the combat search-and-rescue task force, was streaking toward the crash site in his A-10, trying to fix the exact location of the downed pilot. He was repeatedly illumined by Serb SAM systems as he overflew the area. By the time Cardoso's package crossed into Serbia, the downed pilot's location had been determined to within a mile. The pilot was 25 miles outside of Belgrade-but, most alarmingly, was within 10 miles of three Serb army brigades.

With the rest of the rescue package coalescing, the three helicopters led by Cardoso crossed into Serbia and headed for their target. They zigzagged around missile threats, flying less than 100 feet off the ground. The pilots wore night vision goggles and kept their lights and terrain-following radars off. At one point, Cardoso, in the lead helicopter, approached a set of uncharted power lines and barely pulled the aircraft over them in time, before issuing a warning to the rest of the formation behind him.

As the helicopters got close to the pilot's reported position, low clouds made it impossible for Cherrey in his A-10 or anyone else overhead to visually spot him. All the rescuers could tell was that the pilot was near a major intersection, where Serb vehicles stopped regularly to unload soldiers and search dogs. The downed pilot reported enemy movement nearby and at one point said that a search dog came within 30 feet of him. From overhead, Cherrey tried to fool the Serbs on the ground into thinking that the intended pick-up site was elsewhere, by flying his jet away from the pilot's general position-and into the lethal range of SA-3 and SA-6 missiles. The odds of saving the pilot seemed minimal. "The task of locating the survivor and recovering him safely was formidable at best," reads Cardoso's award citation.

The rescue forces decided their only option was a high-risk gamble. They radioed to the pilot, telling him to set off his daytime flare. That would let them spot him instantly-but it would be a race against the Serbs, who would also start to close in immediately. The pilot popped his flare. Cardoso in his helicopter turned out to be just a half-mile away, and he quickly moved his MH-53 and one other into position between the pilot and approaching Serb forces. The third helicopter, an MH-60 piloted by Capt. Chad P. Franks, touched down and within 60 seconds was airborne again with the downed pilot on board. The helicopters flew at treetop level to Bosnia, dodging Serb searchlights, small arms fire, and anti-aircraft guns the entire way. They landed at Tuzla AB five-and-a-half hours after they had taken off.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo i članak iz politike, intervju sa "glavnim odgovornim" krivcem za otvaranje otpada u Buđanovcima:

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПУКОВНИК ЗОЛТАН ДАНИ
Чекам позив Американаца
Пензионисани официр први пут открива: зашто га се наша Војска одрекла и које силе траже да обучава њихове ваздушне снаге

Амбасадор Белорусије недавно је успео да успостави контакт с њим и уручи му специјалну позивницу за прославу дана државности земље коју предводи Александар Лукашенко.

Влада једне од великих сила, сталне чланице Савета безбедности, понудила му је недавно месечну плату од 40.000 долара и ексклузивни смештај за његову породицу, уколико пристане да буде инструктор снагама њихове противваздушне одбране.

Зимус му је представник владе једне од регионалних сила из арапског света, која оштри зубе на Сједињене Државе, предложио да руководи противваздушном одбраном у пустињи, у евентуалном рату против САД.

Али, харизматични пуковник, кога се наша војска једноставно одрекла, заузет је важнијим пословима. У таштиној кући у селу Скореновац, близу Ковина, одлучио је да се повуче у илегалу. У тишини мирног војвођанског села педесетогодишњи заборављени херој противваздушне одбране у рату против НАТО меси колаче и развлачи коре.

Золтан Дани, човек који је срушио мит о „невидљивом” и оборио ловца бомбардера Ф-117А, званог „ноћни соко”, перјаницу америчке „стелт” технологије, каже да би се на један позив ипак одазвао ако он дође из америчке амбасаде у Београду. Слетање два ловца Ф-16 на аеродром у Батајници био је добра прилика за то али Дани није добио позивницу.

– Успостављањем блиске сарадње војски Србије и САД, мислим да је дошао тренутак да Американци коначно успоставе сарадњу и са мном. Мада, нешто се не јављају – каже бивши командант 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО бивше Војске Југославије, чија је војничка каријера почела да се руши готово истог часа када је 27. марта, у смирај дана, у 20 часова и 42 минута, издао наређење да се испале две ракете „нева” ка небу. Ватрене стреле претвориле су Ф-117А у ужарену лопту, која се стропоштала у блатњаву сремску ораницу, у рејону села Буђановци.

У некој другој земљи, окићен ордењима и овенчан славом, Дани би у најгорем случају писао мемоаре о 78 дана рата, када су његови ракеташи, према званичној верзији, оборили, поред „стелта”, и ловац Ф-16 изнад Шапца. Два оборена америчка авиона у ваздушним ударима 1999. године на СРЈ, резултат су дејстава Данијевих момака. Али, у Србији, у врело лето 2006. године, седам година после тих паклених ноћи и суморних дана, пуковник леденоплавих очију у најбољим годинама, изопштен од своје војске, државе и политичара, вози прастари „рено 19” полупаних предњих фарова, броји наруџбине за пите од вишања, продаје компјутере и хемијске препарате по Војводини, израђује бизнис планове за пољопривреднике – ишчекујући ипак позив који би га можда вратио тамо где припада.

Али, српском пуковнику нема ко да пише.

– Другари су ми у шали говорили: „Где, Дани, да тебе позову у Батајницу на дочек. Да их опет обориш?”... О њиховој посети, иначе, не мислим ни добро – ни лоше. Ти момци су радили свој посао. Као и ја. Одлуке о рату и миру доносе политичка вођства. Војници извршавају наређења.

Први пут, Дани открива зашто је био принуђен да напусти војску. Иако је три дана после обарања „невидљивог”, што је била прворазредна светска сензација и рушење једног од највећих митова о супериорности америчке војне индустрије, унапређен ванредно у пуковника, после бомбардовања Југославије, његова каријера почела је да се урушава. Укратко, Дани је почео да губи висину.

Тајанствени командант

Сменили су га одмах по окончању ваздушних удара са места дужности команданта јединице и пребацили на дужност – референта у позадини!

– Бунио сам се, па су ме пребацили у војно школство, да предајем некакву теорију. Тражио сам да предајем тактику, али ни то ми нису дозволили. Да се не лажемо, било ми је јасно да постајем непожељан. После 5. октобра, појавило се инспиративно место у одељењу за односе са јавношћу. Ни то ми нису дозволили. У реду – онда сам затражио да будем начелник одељења за односе за иностранством! Мислио сам наивно, имам одличне оцене, знам пет страних језика, завршио сам Генералштабну школу. Али, чим је надређени чуо да човек који је срушио два америчка авиона жели да буде начелник одељења за односе са иностранством, рекао је: „Запад ће мислити да смо вас намерно поставили, како бисмо их провоцирали”. Војно руководство није знало шта ће са мном. Постао сам отежавајући баласт, врућ кромпир за своју војску.

Човек кога су током рата прогласили господаром неба, суровим официром који је по селима у које је улазио с јединицом уводио полицијски час, хапсио непослушне и уводио прохибицију, забрањујући сваку кап алкохола, војник који је марширао испеглан и обријан у парадној униформи, усред ваздушних удара, тражећи од подређених челичну дисциплину, због чега су га опет називали бездушним, проглашаван је и за лудака и за генија, како су га такође називали, приписујући му да је јуловац или опозиција врховном команданту... Схватио је коначно како је за војску постао персона нон грата. Иако су током бомбардовања његова возила прешла 100.000 километара без саобраћајног удеса, премештајући се с положаја на положај углавном по мрклом мраку... Иако ниједан његов човек није ни огребен – и поред 23 директна ваздушна напада.

У домен легенди које у његовом случају већ измичу контроли, спада и ова: да је током тих недеља проглашен за америчког државног непријатеља број један, па је његова јединица постала мета специјалне НАТО ловачке ексадриле „Дивља лисица”, задужене за уништење радарских и ракетних система на земљи. Добио је и конспиративно име – Гвозден Ђукић, а како би се заварао траг о његовом идентитету, у листу „Војска” је направљена наменска репортажа о његовој јединици и исповест тајанственог команданта Ђукића. Гвоздена Ђукића.

Золтан Дани и Војска развели су се првог септембра 2004. године. Пензионисан је на његов захтев. Заборавља да каже да није чак ни одликован. Његова јединица је добила Орден народног хероја, као и потчињени официри. Али, он не.

– Одговор је једноставан. Ја сам предлагао своје саборце као надређени. Мене није имао ко да предложи. За обарање непријатељског авиона потребна је стручна и савршено уиграна екипа. „Ноћног сокола” је оборио савршено уиграни тим.

Ипак, Дани је добро прошао. Уместо ордена, могао је да заглави робију. На своју руку, без одобрења претпостављене команде, мењао је постојеће шеме електронских кола и систему ракетне технике. Тако је „стелт” постао „видљив” на застарелим системима ПВО.

– Комплетан извештај о обарању „невидљивог” предао сам војном руководству. Ја сам сувише ситан играч да бих знао где је завршио тај извештај – каже Дани, коментаришући спекулације о томе да је његов „рецепт” касније уступан многим заинтересованим странама.

– Назив „стелт” значи да се ради о авиону мање радарске уочљивости, а не да је невидљив. Сазнали смо како може лако да се уочи и то применили у пракси. Реч је о специфичној иновацији, јединственој до сада, што, нажалост, не можемо да патентирамо. Ту иновацију сам изучавао још 1996. године. Решење за рушење „стелта” постоји. Разуме се, само је парламент Србије надлежан да овласти било кога, подразумева се – и мене, да проговори и реч о томе. Можда сам ван војске, али ја остајем заувек веран Србији и својој војсци – каже пуковник који је први пут, током четворочасовног разговора, престао да се осмехује. Син Румунке и Мађара, међутим, не искључује могућност да опет обуче униформу. Али, шта понудити Золтану Данију да опет навуче официрски мундир?

Џентелменска победа

Да ли је овај човек, оног тренутка када је Ф-117А треснуо у блато, завршио заједно са њим? Странке на локалу не мисле тако. Неколико партија које себе сматрају делом демократског блока предложиле су му да буде њихов кандидат за председника Општине. Одбио их је. За сада. У фуснотама његовог животног плана подвучено је: „Нећу се бавити политиком. Бар још неколико година”.

Иако каже да је срећан у породичном пекарском бизнису и менаџменту у малим и средњим предузећима, као и у сеоском туризму, несвестан да је и сам постао туристичка атракција, пуковников ракеташки ноу-хау и даље изазива бројне котроверзе.

Он се не плаши за своју безбедност, иако је екипу „Политике” најпре легитимисао, као у доба своје највеће моћи на терену, а затим нам прибележио и испроверавао бројеве телефона.

– Другови се често шале: „Дани, ићи ћеш нам ти у Хаг”. Одговарам – што да не, тамо су храна и стан бесплатни. Мислим да је обарање НАТО ловаца била велика, џентлменска војничка победа у складу са свим правилима међународног ратног права.

Док у својој породичној незавршеној кући у Ковину показује као реликвије делове „невидљивог” – повећи део стајног трапа од титанијума, лаганог као парче мобилног телефона и одломљени део крила Ф-117А у облику саћа, које апсорбује електромагнетну енергију, сећа се како му је репортер листа „Асахи шинбун” предложио да поделе 100.000 долара, колико је веровао да ће зарадити преко аукцијске продаје „парчића” на Интернету.

Сваког 27. марта у хотелу „Бристол”, окупљају се његови ракеташи, како би прославили обарање „невидљивог”. Ту је и нераздвојни пријатељ који је још у активној служби, официр Српске војске, или Војске Србије, како вам драго, Сенад Муминовић. Сенад је тај који је притиснуо дугме и активирао ракете.

– Ове године Војска нам је предложила да не позивамо новинаре на то славље, да би се избегао публицитет – каже човек који зна рецепт за рушење „стелта”, а при том меси колаче.

Александар Апостоловски
[објављено: 09.07.2006.]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eto, čovek obavljao posao kontrolora kvaliteta i pouzdanosti vojnih sredstava SAD umesto njihovih kontrolora i šta bi: ni da mu se zahvale. A ovi naši zato što se "nedozvoljeno" igrao sa elektronikom i uigrao ekipu kako treba umalo da ga pošalju u zatvor. Pa sad ajde budi stručnjak ako smeš. Da nije tužno i tragično mogli bi da ga stavimo u Riplija.

• 1Ovo se svidja korisniku: Komentator
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slazem se da je bolje da sebi i svojoj porodici obezbijedi mnogo bolji zivot na Zapadu ili u Bjelorusiji. Zasto da zivi, radi i placa porez drzavi, ciji ga je vojni vrh prosto izbacio iz vojske?