|
@...
Iz ratnog dnevnika zamenika k-danta jednog od raketnih diviziona.
Covek je gotovo do detalja opisao "atmosferu" nocnog dezurstva na raketnom sistemu Neva.
Citat:Jedna noć na raketnom položaju
30. april. Polako se smrkavalo. Ispred prozora čuo se nerazgovetan razgovor dvojice vojnika. NJihov razgovor narušavalo je iz daljine jedva čujno brujanje agregata. Još smo u pripravnosti, stanica je radila. Mada sam ova dva meseca navikao da spavam poluobučen i u polusnu, ustao sam umorniji nego kad sam legao. Leđa su mi pucala od neudobnog kreveta. Bližila se moja smena. Kada je ušao dežurni da me probudi već sam sedeo u krevetu i samo mu odmahnuo rukom da je sve uredu.
Pre polaska na stanicu popio sam kafu i prošao uzanim putićem do mesta gde je bila stanica za vođenje raketa. Kada smo došli na ovaj položaj u rejonu sela Sibnica, prva dva dana probleme nam je stvarala kiša tako da se u zaklonu gde je bila kabina napravilo malo jezero.
Hvala Bogu sada se teren prosušio. Kako sam prilazio komandnoj kabini, kroz hladan vazduh se probijala toplota od rada agregata i kabina. Posluge prethodne i moje smene već su bila na stanici i vršile primopredaju dužnosti. Bacetić mi je rekao da je signal za pripravnost data i da su NATO avioni već počeli da lete.
Jednim pogledom na ekran osmatračkog radara sve mi je bilo jasno. Ovo će biti jedna duga i neizvesna noć. Telefonom sam javio na komandno mesto brigade da ja preuzimam dužnost rukovaoca u smeni. Oficir za vođenje raketa Ivan, radio je sa poslugom ubrzanu kontrolu funkcionisanja stanice. U posluzi na komandnoj kabini bilo je petoro starešina, dobro obučenih i iskusnih.
Pored njih u borbenom radu je učestvovala i posluga na agregatima i osmatračkom radaru. Poslužioci na lansirnim rampama su bili takođe u neposrednoj blizini vatrenog položaja.
Sa motorole su dopirali glasovi radio-amatera koji su javljali o svemu što su mogli da osmotre na nebu. Oni su bili vizuelni osmatrači. I mi smo imali svoje osmatrače neba, isturene na dvadeset kilometara ispred diviziona s zadatkom da cele noći izveštavaju o niskoletećim ciljevima koji bi mogli da ugroze divizion. Radio veza sa njima je funkcionisala.
Ovako zatvoreni u kabini naše oči su bile samo ekrani osmatračkog radara P-18. Ekran u obliku kruga sa podeocima na deset kilometara po daljini i azimutalnom podelom davao je sliku svih letilica u krugu oko stanice na daljini do 180 kilometara.
Pored rukovaoca gađanja koji je ispred sebe imao ovu sliku, istu takvu sliku je imala i posluga radara P-18 koja je podatke o letelicama slala na komandno mesto brigade. Zastavnik Bogdanović i njegova posluga su od prvih dana rata neprekidno slali dragocene podatke o NATO avionima. Znao sam da mogu jedino da se pouzdam u sliku sa našeg radara.
Po dolasku u kabinu primetio sam priličan broj odraza aviona iznad Beograda i Kraljeva. Skoro svi su doletali najkraćim putem preko Drine i tuda se vraćali. Mi smo trenutno bili najjužnije lociran divizion na području Beograda. Noćna igra se polako ubrzavala. Kako se bližila ponoć, na nebu Srbije je bilo sve više NATO aviona.
Žuti svetli odrazi aviona, različite veličine kretali su se naizgled haotično na ekranu radara. Ipak sve je to bio smišljen i strogo isplaniran grupni let bombardera u čijoj su pratnji išli lovci i ometači. Iako su leteli na visinama većim od 4 kilometra znali su da može da ih gađa jedino raketni sistem NEVA. U zadnjih mesec dana, svake noći su letele i posebne grupe aviona namenjene za “lov” na raketne divizione. To je bila igra strpljenja i lukavstva.
Prema načinu leta tih grupa imao sam utisak da su uvek znali približan rejon gde smo bili locirani. Čekali su samo da neoprezno uključimo nišanski radar i da nas gađaju protivradarskim raketama sa bezbedne daljine. Ko će uleteti u zamku? Ko će više izdržati? Čiji su živci tanji? Da li lansirati po svaku cenu pa šta bude, ili se pridržavati jasnih borbenih pravila. Neki divizioni su tako stradali, nažalost sa tragičnim posledicama.
Bilo je nekoliko noći kada smo bili u nedoumici, kada smo dobijali naređenja da lansiramo iako nismo imali cilj u zoni uništenja. Kako najbolje odbraniti zemlju, sačuvati ljude i tehniku? Dok se broj aviona u vazduhu povećavao sve ove misli su letele kroz moju glavu. Da li u borbi protiv jačeg treba biti razuman ili srčan, kako naći meru?
Na ekranu sam ih odmah uočio. Grupa za lov na raketne divizione namerila se na nas. Tačno u pravcu severa, kružili su na udaljenosti od 40 kilometara i onda naglo po nultom kursu kretali jedan za drugim pravo na nas.
U grupi je bilo šest aviona. Ostao sam pribran, već unapred sam znao kako će da lete jer su tu igru ponovili nebrojeno puta. Sa komandnog mesta su videli istu sliku i odobrili lansiranje. Neprijatelj je tačno znao koliko sme da nam se približi.
Dovoljno da može da pobegne nakon lansiranja rakete, zato nisu ni prilazili bliže od 15 kilometara. Tada su vršili nagli zaokret i brzo se udaljavali od nas. Izazivali su nas da uključimo nišanski radar i tako im omogućimo da lansiraju protivradarske rakete. Naravno nisu uspeli. Ovu igru su ponavljali na razne načine i ovo veče već čitav sat.
To je znala i cela posluga, jer smo već dobro proučili njihove postupke. Ipak svi su bili napeti jer nikad se nije znalo kako će situacija u vazduhu da se razvija. Odluka o lansiranju mogla je biti doneta svaki tren. A sve to traje nepuni minut. Sati čekanja, strepnje, nadmudrivanja, nade, umeća i iskustva sabrani u jedan minut akcije.
Svetla u kabini su bila ugašena, svetleli su samo likovi posluge ispred njihovih ekrana. Sve oči su bile uprte u presek dva markera gde treba da se nađe cilj. Operatori ručnog praćenja su snažno stezali točkiće kojim su poklapali cilj, čekali su naređenje. Brujali su samo ventilatori i hladili pregrejanu aparaturu koja radi već deset sati. Rad agregata je bi stabilan, data je maksimalna snaga. Naredio sam pripremu raketa.
_
Čuli su se samo izveštaji i pojačano brundanje agregata pod opterećenjem koje su povukle rampe sa raketama. Prošlo je dva sata posle ponoći. Broj aviona u vazduhu se polako smanjivao. Grupa aviona koja je već dva sata obletala oko nas na bezbednoj udaljenosti po njih, napravila je zaokret i avioni su jedan za drugim krenuli prema Drini. Odlazili su neobavljena posla. Tokom noći mali broj aviona je bio blizu naše zone, najčešće su leteli pod maksimalnim parametrom u odnosu na divizion. Nije bilo mogućnosti za gađanje.
Na nebu je bilo sve manje aviona, vraćali su se na razne strane odakle su i došli. Atmosfera u kabini je polako postajala sve manje napeta. Iznenada...
Na ekranu pokazivača, dok je grupa aviona odlazila prema zapadu, sa severa iz pravca Beograda jedan usamljeni avion išao je pravo na nas, skoro pod nultim azimutom. Nisam oklevao, naredio sam pripravnost za gađanje.
Posluga je brzo reagovala, čuli su se samo izveštaji. Situacija je bila idealna za gađanje, cilj se približavao a drugih aviona nije bilo u blizini - svi su se udaljavali ili su bili daleko od nas. Trideseti kilometar, cilj je i dalje išao pravo na nas. Brzina oko 150 metara u sekundi. Izvestio sam komandu o mogućem gađanju i dobio odobrenje.
Dvadeseti kilometar, približava se i dalje. Napetost posluge je dostigla vrhunac. Svi su čekali naređenje za uključenje antene. Cilj se približavao daljini lansiranja. Komandovao sam podatke o cilju, “antena”. Oficir za vođenje raketa usmerava stanicu i uključuje antenu.
Napetost je maksimalno porasla, cilj je otkriven, posluga radi kao jedan. Operatori ručnog praćenja preuzimaju cilj na praćenje. U pitanju su sekunde, ko će biti brži. Cilj počinje manevar. Pilot aviona sigurno ima indikaciju da je obasjan nišanskim radarom. Operatori ga i dalje prate ali sa prekidima, cilj povremeno nestaje sa ekrana.
Cilj se približava daljini lansiranja. Da li lansirati? Ne. Cilj nestaje.
Radar je svojim nevidljivim zracima obasjavao noć. NJegov uski snop nije uspeo da zadrži na praćenju ovaj cilj. Pilot je uspeo krajnje ekstremnim manevrom, verovatno naglim propinjanjem u vis da izbegne gađanje.
Komandujem isključenje antene. Razočarenje. Cilj se načisto izgubio sa ekrana svih pokazivača. Ponovo se čuje samo brujanje agregata i ventilatora. Prolazi još jedna noć puna neizvesnosti i očekivanja. Tako blizu a ipak nedostižno – daleko. Na ekranu osmatračkog radara polako nestaju svi avioni. Bliži se jutro. U pet sati zvoni telefon. Kratko naređenje. “Premestite se na naredni položaj.“
Preuzeto sa
http://images.google.ba/imgres?imgurl=http://www.p.....0%26um%3D1
|
