Akcije ilegalaca u okupiranom Beogradu

7

Akcije ilegalaca u okupiranom Beogradu

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

ILEGALNE ŠTAMPARIJE U OKUPIRANOM BEOGRADU I NJIHOV ZNAČAJ

Banjički venac 12: ilegalna štamparija CK KPJ, od 1. avgusta 1941. do 31. avgusta 1943.

Štamparija CK KPJ tokom značajnog perioda okupacije radila je u Beogradu, više od dve godine, od 1. avgusta 1941. do 31. avgusta 1943, a da nije bila otkrivena od strane okupacionih i kvislinških vlasti, kao ni od strane fašističkih policija (Gestapo i Specijalna policija).
Tajna štamparija CK KPJ bila je smeštena u posebno za nju zidanoj zgradi u proleće 1941, na Banjičkom vencu 12, pod nadzorom Svetozara Vukmanovića Tempa. Vlasnik kuće, Branko Maksimović, poklonio je zemljište, a kuća je ozidana sredstvima KPJ. Uz pomoć štamparskog radnika Branka Đonovića, Vukmanović je u Zemunu neposredno nakon okupacije kupio modernu štamparsku mašinu „Viktorija“. Istovremeno je kupljena jedna mala mašina „Boston“, za PK KPJ za Vojvodinu, ali je zbog nemogućnosti da bude premeštena ova štamparska mašina ostala u kući na Banjičkom vencu. Pre nabavke štamparske mašine, uporedo sa zidanjem kuće, u martu 1941. bila je kupljena moderna rotoprint mašina na električni pogon, koja je mogla da odštampa oko 10.000 otisaka za sat vremena. Ova mašina je bila smeštena u stanu jednog simpatizera KPJ, na koga nije sumnjala policija, ali je ovaj u strahu od moguće racije i eventualnog hapšenja članova njegove porodice, odlučio da demontira ovu mašinu, deo po deo, i da njene segmente pobaca na periferiji grada.
Štamparijom CK KPJ je do početka jula 1941. rukovodio Vukmanović (tada je štamparija bila smeštena u podrumu kuće Branka i Dane Maksimović u Ulici Đorđa Vajferta 4 na Neimaru, da bi nakon njegovog odlaska iz Beograda štampariju preuzeo Ivan Milutinović, član Politbiroa CK KPJ. Milutinović je štamparijom rukovodio do sredine septembra 1941. kada je otišao na slobodnu teritoriju, nakon čega je rukovođenje štamparijom preuzeo Blagoje Nešković, sekretar PK KPJ za Srbiju.
Kuća na Banjičkom vencu 12 bila je spremna za useljavanje stanara i štamparije jula 1941. Za zakupca stana KPJ je odredila mladog lekara, Mila Boškovića, asistenta na Bakteriološkom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji se vratio sa studija u Italiji 1940. i stoga nije bio poznat policiji kao organizovani komunista. Pošto je zakupac stana pred susedima trebao da odaje utisak mirnog i porodičnog čoveka, a dr Bošković je bio neoženjen, odlučeno je da kao njegova navodna supruga u javnosti figurira studentkinja medicine Zagorka Jovanović. Međutim, da bi se ovo realizovalo trebalo je izmeniti Zagorkin identitet, s obzirom da je u predratnom razdoblju bila hapšena kao aktivistkinja revolucionarnog studentskog pokreta. Nabavljena je lažna venčanica, zatim lažna legitimacija za Zagorku, na osnovu čega je ona bila u mogućnosti da obezbedi originalnu ličnu kartu na ime supruge dr Boškovića. Treća stanovnica kuće bila je Ljubica Đonović, sestra štampara Branka Đonovića, koja je bila prijavljena kao kućna pomoćnica bračnog para Bošković. Četvrti i peti stanovnik kuće bili su grafički radnici Branko Đonović i Slobodan Jović, koji su ilegalno stanovali u kući i radili u tajnoj štampariji. Njih dvojica su bili najbolji drugovi još iz predratnog razdoblja kada su zajedno radili u štampariji Zadružnog saveza. Prilikom useljavanja u kuću i montiranja štamparije, unete su i veće količine hartije za štampanje, boja, kao i ostali materijal. Mašine i električne instalacije montirali su Branko i Slobodan. U štampariji su sem mašina i štamparske opreme, bila smeštena i dva kreveta, određene količine konzervirane hrane i oružje.
Unošenje štamparskog materijala u štampariju i iznošenje odštampanog materijala, obavljala je Zagorka Jovanović, koja je predavala odštampani materijal Miladi Rajter na zakazanoj adresi (po pravilu na ulici, u prolazu). Takođe, između Zagorke i Milade svakodnevno je vršena obazriva razmena pisama i predavanje rukopisa za štampanje. Ako nije bilo razmene nikakvog materijala, sastanak se završavao viđanjem, što je bio znak da je na obe strane, i u štampariji i u ekspediciji, sve u redu. Materijal je obično nošen u korpama, dečijim kolicima ili u zembiljima za pijacu. U cilju što boljeg obezbeđenja, često su u ovom poslu Zagorki i Ljubici, koja se povremeno u njega uključivala, pomagali Branko Maksimović, a ponekad i Đonović i Jović. Oni bi koračali ispred njih, na određenom rastojanju, i na svakom raskršću obaveštavali ih o tome da li je dalji pravac bezbedan, tj. da li su uočili patrolu žandarmerije.
Odštampani materijal Milada Rajter odnosila bi do centralne ekspedicije u Mosorskoj 9, smeštenoj između Voždovca i Banjice, u blizini nekadašnjeg Avalskog druma, u kuću Olivere i Miroslava Parezanovića, odakle je materijal delio svim organizacijama KPJ u Srbiji. Naime, ovaj materijal preuzimale su u kući Parezanovića Slavka Morić-Parenta i Srbijanka Bukumirović, da bi ga potom predavale kuririma okružnih komiteta i štabova partizanskih odreda. Izvestan deo štampanog materijala prosleđivan je u Hrvatsku i Makedoniju.
Tokom dvogodišnjeg rada ove štamparije odštampana je velika količina raznovrsnog materijala (leci, bilteni Glavnog štaba, sedam brojeva Glasa Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije, Proleter za 1942, brojni proglasi KPJ, kao i brošure: Istorija SKP(b), Osnove lenjinizma, Klasa proletarijata i partija proletarijata). O tehničkoj opremi ovih izdanja jedno vreme starao se likovni umetnik Đorđe Andrejević Kun, koji je jedno vreme ilegalno stanovao u kući na Banjičkom vencu 12. Sem toga, Kun je za vreme boravka u štampariji načinio precizna klišea u drvetu za razne nemačke isprave, pečate, lične karte i druga dokumenta.
Tokom 1943. došlo je do promena u životu ljudi koji su radili u štampariji ili sarađivali u njenom radu. Još početkom jula 1942. odlukom CK KPJ dr Milo Bošković, koji je dva puta pozivan da se javi u Gestapo, morao je da napusti Beograd pod lažnim imenom Vinko Tomašević. Namera je bila da preko Zagreba putuje u Vrhovni štab NOVJ u Bosni. Usled policijskih racija i intenziviranih progona komunista, iz Beograda je u proleće 1943. otišla u partizane veća grupa ilegalaca među kojima su bili pripadnici aparata koji je radio na raznošenju materijala štampanog u Banjičkom vencu 12 (Zagorka Jovanović, Brana Perović, Đorđe Andrejević Kun, Milada Rajter, Slavka Morić-Parenta i dr.). U štampariji su kao ilegalci ostali Branko Đonović i Slobodan Jović sa novim stanarima, vlasnicima kuće Danom i Brankom Maksimovićem.
Štamparija na Banjičkom vencu 12 prestala je sa radom 31. avgusta 1943. Toga dana Nemci su saopštili svim stanarima u ulici Banjički venac da moraju napustiti svoje domove u roku od tri dana, kako bi se u njih smestili nemački oficiri. U kućama je morao da ostane sav nameštaj i drugi inventar. Nemački oficiri koji su boravili u ovoj zgradi nisu uspeli da primete ništa sumnjivo i da naslute da u kući postoje tajne odaje s podzemnim skloništem, u koje se ulazilo kroz jedan plakar. Usled veoma kratkog roka za iseljavanje, Đonović i Jović uspeli su da iznesu malu štamparsku mašinu „Boston“, pomoću koje su nastavili rad u podzemnom skloništu u domu porodice Blagojević na Čuburi gde su prešli krajem oktobra 1943. nakon odlaska Dane i Branka Maksimovića u partizane. Đonović i Jović boravili su u Daničarevoj 24 do 28. jula 1944. kada su poginuli herojskom smrću.
U kući na Banjičkom vencu 12, formiran je 1950. Muzej ilegalnih štamparija, koji je ukinut 2000. bez obrazloženja i pored činjenice da su u njemu bili izloženi vredni eksponati iz vremena borbe protiv fašističkog okupatora, u jednom autentičnom prostoru. Kuća u kojoj se nalazio muzej prešla je u privatno vlasništvo, dok je celokupan fond muzeja premešten u depo Muzeja grada Beograda.

NARODNI HEROJ MILO BOŠKOVIĆ

Milo Bošković je rođen 1911. u Brčelima u Crmnici (Crna Gora). Nakon završene gimnazije na Cetinju, studirao je medicinu na Bolonjskom univerzitetu, gde je diplomirao 1937. Takođe, boravio je u Beču na specijalizaciji. Nakon povratka u Jugoslaviju, povezao se sa aktivistima zabranjene KPJ u Beogradu, koji su mahom bili njegovi školski drugovi iz cetinjske gimnazije. Zahvaljujući činjenici da njegova politička naklonost prema komunistima nije bila poznata policiji, dr Bošković je 1941. uključen u rad tehničkog aparata pri ilegalnoj štampariji CK KPJ na Banjičkom vencu 12. Dr Bošković je bio prijavljen kod vlasti kao zakupac kuće u kojoj se nalazilo podzemno sklonište u kojoj je bila smeštana štamparija. Jedna od saradnica ovog aparata, Zagorka Jovanović, bila je njegova fiktivna supruga, kako bi njih dvoje u javnosti ostavljali utisak mladog bračnog para. Štamparija je započela rad 1. avgusta 1941. Međutim, Mila je 5. januara 1942. u kući na Banjičkom vencu 12 tražio Gestapo, zbog navodne naklonjenosti Velikoj Britaniji. Milo je izbegao susret sa gestapovcima jer se na vreme sakrio u sklonište, zajedno sa štamparskim radnicima Đonovićem i Jovićem. Agentima Gestapoa dato je objašnjenje da je dr Bošković otišao u posetu rođacima van Beograda, i da se nije vratio. Ovim je onemogućeno dalje pojavljivanje dr Boškovića na ovoj adresi, kao što je otežalo njegov dalji boravak u Beogradu. Uskoro je dr Bošković dobio zaduženje da se prebaci na slobodnu partizansku teritoriju, tj. do Vrhovnog štaba NOVJ, koristeći lažne isprave pod imenom domobranskog satnika Vinka Tomaševića. Uhapšen je u Zagrebu 14. jula 1942, nakon što je jedan ustaški policajac prepoznao na ulici Ivanku Muačević-Nikoliš, sa kojom je Milo živeo u ilegalnom stanu u ovom gradu, čekajući vezu za prebacivanje u partizane. Policija je kod Ivanke pronašla ceduljicu sa adresom stana u kome je boravio dr Bošković. Prema sećanjima savremenika, Mila su u ustaškom zatvoru strahovito mučili kako bi ga prisilili da otkrije svoj pravi identitet. Međutim, iako je bio mučen, nije odao vlastiti identitet niti je izrekao bilo šta što bi moglo ugroziti tehnički aparat KPJ u Beogradu (jedino je prihvatio da kaže da je lekar). Iako ustaška policija nije dobila nikakve podatke od dr Boškovića, ispravno su pretpostavili da se u njihovim rukama nalazi istrajan komunistički revolucionar, što su zaključili na osnovu iskustva o držanju komunista u istražnom postupku, stoga su odlučili da ga prebace u logor Stara Gradiška, a potom u logor Jasenovac. Dr Bošković je u ovim logorima pomagao zatočenicima koliko su mu to dozvoljavale logorske vlasti i teški uslovi boravka, karakteristični za ustaške logore. Nakon što su logorske vlasti saznale da je Bošković jedan od organizatora nameravanog bekstva logoraša, osuđen je na smrt vešanjem pred čitavim logorom. Na dan izvršenja smrtne kazne, 21. septembra 1944, Bošković je na samom stratištu istupio pred upravnika logora Dinka Šakića i, prema sećanjima preživelih logoraša, kazao: „Ja sam sin Crne Gore, i protestvujem protiv ovako sramnog načina izvršenja smrtne osude. Kod nas se ljudi ubijaju iz puške.“ Nakon što mu je Šakić priznao da se junački držao, naredio mu je da se okrene da bi ga ubio iz pištolja. Međutim, Bošković je odgovorio: „Crnogorac nikad ne okreće leđa protivniku.“ Isto tako, odbio je da mu pred streljanje vežu oči. Potom je uzviknuo: „Nepobjediva je ideja Komunističke partije! Ona ne umire smrću Mila Boškovića. Živjela Sovjetska Rusija, njena nepobjediva Crvena armija i naši Titovi partizani. Živjelo bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda! Živio Staljin!“
CK KP Hrvatske uvrstio je dr Boškovića na spisak za razmenu, ali je Ustaška nadzorna služba uvek pronalazila načina da osujeti Boškovićevo puštanje iz logora.
Milo Bošković je proglašen za narodnog heroja 27. novembra 1953.




Daničareva 24 (Ulica Milutina Blagojevića, 1949-2004): ilegalna štamparija PK KPJ za Srbiju; dom porodice Blagojević

Štamparija CK KPJ na Banjičkom vencu 12 prestala je sa radom 31. avgusta 1943. Usled veoma kratkog roka za iseljenje iz kuće u koju su se potom uselili nemački vojnici, radnici u ilegalnoj štampariji, Slobodan Jović i Branko Đonović, uspeli su da iznesu malu štamparsku mašinu „Boston“, pomoću koje su nastavili rad u skloništu u Daničarevoj 24 na Čuburi, u kući porodice automehaničara Milutina Blagojevića i njegove supruge Ratke, u kojoj se prethodno nalazilo spremište materijala tehnike Pokrajinskog komiteta. Jović i Đonović su prešli da ilegalno žive u kući porodice Blagojević krajem oktobra 1943. Boravili su u podzemnom skrovištu čiju konstrukciju su izradili Vučko i Predrag Ivković, u radionici Čedomira Marjanovića u Kolubarskoj 20 na Dušanovcu, prema nacrtu rukovodioca tehničkog aktiva PK KPJ za Srbiju, španskog borca Svetislava Kanačkog. U podzemno sklonište, koje se sastojalo od dve veće i jedne manje prostorije, ulazilo se iz kupatila, kroz otvor ispod peći, zahvaljujući složenom mehanizmu za skrivanje i otvaranje ulaza u sklonište.
U ovoj tajnoj štampariji, sem letaka i drugog propagandnog materijala, štampano je nekoliko poslednjih brojeva Glasa Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije, zvaničnog glasila NOP-a u Srbiji (brojevi: 6-7/1943, 1-4/1944).
Uprkos mnogobrojnim hapšenjima i uništenju partijskih organizacija u Beogradu 1941-1943, partijska tehnika je zahvaljujući odličnoj organizaciji nesmetano radila do 28. jula 1944. Tek tada, manje od 3 meseca pred oslobođenje Beograda, policija je uspela da uhapsi Svetislava Kanačkog, glavnog organizatora tehnike. Sutradan, 29. jula, otkrivena su ilegalna skloništa u Daničarevoj 24, Garibaldijevoj 4, Velikomoravskoj 7, Ustaničkoj 24, Ulici Stevana Prvovenčanog 69, kao i tehnička radionica PK KPJ za Srbiju u Kolubarskoj 20.
Pripadnici Specijalne policije, Gestapoa i kvislinške žandarmerije, 28. jula 1944. blokirali su okolne ulice i opkolili kuću u Daničarevoj 24. Policajci su upali u kući i počeli da tuku Ratku i Milutina. Ratku su kundacima ugurali u policijska kola, ne dajući joj da se oprosti od četvorogodišnjeg sina Vladimira.
Dok su policajci udarali po zidovima i podu tražeći ulaz u tajno sklonište, Đonović i Jović su palili poverljiva dokumenta koja su se tamo nalazila, da bi, nakon što je policija otkrila ulaz u sklonište, ručnim bombama i revolverima započeli borbu, pružajući otpor do poslednjeg metka. Ova dvojica dugogodišnjih najboljih prijatelja, kada su shvatili da će pasti u ruke policiji, istovremeno su ispalili poslednji metak jedan u drugoga. Specijalna policija je sem Milutina i Ratke privela i Milutinovu sestru Katarinu. Sutradan je u istom stanu uhapšena Anđa Sedlar-Popović, koja je ne znajući za upad policije, došla da preuzme štampani materijal, kao deo svog redovnog zadatka. Svi oni su teško mučeni u zatvoru Specijalne policije, da bi septembra 1944. svi bili streljani, sem Katarine Blagojević.
Na zidu kuće porodice Blagojević 1948. postavljena je mermerna spomen-ploča u znak sećanja na pogibiju Slobodana Jovića, Branka Đonovića i stradanje Milutina i Ratke Blagojević. Ratkin i Milutinov sin Vladimir i njegova porodica, i danas žive na ovoj lokaciji. Oni su izmestili spomen-ploču sa spoljnog zida koji gleda na ulicu u hodnik porodične kuće (tako da ova ploča više nije vidljiva prolaznicima), zbog skrnavljenja od strane nepoznatih lica vođenih antikomunističkim motivima. Tekst sa ove spomen-ploče glasi: „U ovoj kući bilo je stovarište hartije štamparije Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije od 1941. godine i štamparija Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Srbiju od polovine 1943. godine. Ovde su poginuli narodni heroji Branko Đonović i Slobodan Jović. Ovde su uhvaćeni i kasnije streljani Milutin Blagojević i Ratka Blagojević. Mesni komitet Komunističke partije Srbije za Beograd, jula 1948. godine.“ Na mestu stare mermerne ploče, postavljena je nova metalna tabla sa sledećim natpisom: „Ovu kuću su podigli i u njoj živeli i iz nje 1944. god. na pogubljenje odvedeni borci za slobodu Ratka i Milutin Blagojević. U njoj su herojskom smrću živote izgubili Slobodan Jović i Branko Đonović. Porodica Blagojević“.

Ulica Milutina Blagojevića na Čuburi od 1949. do 2004. nosila je naziv po ovom antifašisti. Milutin i Ratka Blagojević stradali su zbog spremnosti da bez obzira na posledice uzmu učešća u borbi za slobodu. Odlukom Skupštine grada Beograda, na osnovu sugestije Komisije za imenovanje naziva ulica i trgova, bez konsultovanja ili odobrenja stanara ove ulice, 2004. promenjen je naziv ulici, što je primer ignorisanja slobodarskih tradicija glavnog grada.

Branko Đonović (rođ. 1916. u Tomićima u Crmnici /Crna Gora/) i Slobodan Jović (rođ. 1918. u Kučevu) 30. aprila 1946. posthumno su postali nosioci Ordena narodnog heroja.
Ulica Branka Đonovića na Voždovcu do 2002. nosila je ime po ovom revolucionaru. Ulica Slobodana Jovića u Jajincima od 1976. nosi ime po ovom revolucionaru. Oni koji su odlučivali o preimenovanju Ulice Branka Đonovića, nisu uzeli u obzir paradoks koji su nametnuli, a koji podrazumeva upitanost zbog čega je Slobodan Jović dostojan javne mamorijalizacije na mapi Beograda, a Branko Đonović nije dostojan.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 20 Nov 2012
  • Poruke: 237

vathra ::
Citat:OBJAVA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE OD 3. MARTA 1945.KAPETANU BRANKU GASPAREVlCU ZA ODLAZAK NA TERITORIJU SRBIJE RADI IZVOĐENJA DIVERZANTSKO-TERORISTIČKIH AKCIJA1

Чуди ме ово ''терористичких''. Ко још за своје пише да су терористи?



offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

@Uniformista, reč je o redakcijskom naslovu dokumenta (Zbornik NOR-a, IV/4, str. 799). Redakcija Zbornika NOR-a je davala naslove dokumentima. Navedeni dokument je original i još ga niko nije osporio (VA, Ča, k. 18, reg. br. 2/8 (VK-X105).

Povodom Branka Gašparovića...

Pukovnik Gojko Borota, komandant četničkog Romanijskog korpusa četničkoj Vrhovnoj komandi, 13. januar 1945:
"Komanda broj 11 (Nemci) stavlja nam na raspoloženje grupu od 64 sabotera, pod komandom Gare (Branko Gašparević). Snabdeveni su jednom većom i tri manje radio stanice. Odlično naoružani i opremljeni. U Sarajevo već ih je stiglo 29. Svršili su specijalne kurseve. Svi su Srbi. Gara mi poručuje da se potpuno stavlja na raspoloženje našoj organizaciji i prima sve naše direktive. Gara poručuje da ima specijalne nastavnike, pa ako želimo obuku većeg broja našeg ljudstva, stavlja nastavnike na raspoloženje."

Gojko Borota Vrhovnoj komandi (Draži Mihailoviću), 17. januar 1945:
"Imao sam sastanak sa Brojem 11 (Nemci) i Garom. Gara je Gašparević M. Branko, rodom iz Srema. Poziva se na Piletića (Velimir) i Žiku Lazovića, koji mogu dati o jemu podatke. Njegova grupa obrazovana je od Srpske vlade radi ubacivanja u Srbiju. Kurs svršila u Nemačkoj. Od broja 11 data mu je prostorija Čačak, Užice, Priboj, kao i uputstva za obrazovanje ovakvih grupa na samom terenu. Želi da služi srpskim interesima i da ima svoga pretpostavljenog, kao i da dobije potpun naslon na nas i da dođe u dodir sa Vama pre odlaska na teren.

(Zbornik NOR-a, XIV/4, str. 728, 732)

offline
  • Pridružio: 16 Maj 2009
  • Poruke: 157

Citat:Pukovnik Gojko Borota

Ukoliko neko sumnja u kontakte gos'n pukovnika Borote sa predsatvnicima njemačke oružane sile, može da pogleda i kratki memorandum o jednom takvom sastanku održanom 8. decembra 1944. Četvrta tačka je vrlo interesantna. Tu se veli:

Citat:"DM [Draža Mihailović] je sa svoje strane zajamčio najlojalnije držanje. S naše strane je obećana materijalna pomoć, doduše samo na lokalnom nivou (prilikom neposredne saradnje ili podrške njemačkim trupama)."

Izvor: NAW, T-311, Roll 184, Telegram za obavještajnog oficira Komande jugoistoka od 9.12.1944.

K.

P.S. Izvinjavam se za ovaj mali OT.

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

VEŠANJE PETORICE KOMUNISTA NA TERAZIJAMA, 17. AVGUST 1941.

Fotografije petorice obešenih komunista na Terazijama, 17. avgusta 1941, predstavljaju jedno od najprepoznatljivijih svedočanstava stradanja stanovnika Beograda pod nemačkom okupacijom.
Vešanje na Terazijama upriličeno je u cilju zastrašivanja stanovnika glavnog grada, zarad manifestovanja svemoći okupatora i njegovih pomagača, ali i zbog međusobnog ohrabrivanja nacističkog okupatora i domaćih fašista usled sve učestalijih atentata, diverzija i sabotaža koje su preduzimali komunisti u Beogradu.

Samo dva dana nakon ubistva 42 banjička logoraša i zatočenika zatvora Specijalne policije i 14 meštana sela Skela pokraj Obrenovca (odmazda, koja je podrazumevala i vešanje izvršena je zbog ubistva jednog nemačkog poručnika i trojice podoficira 14. avgusta 1941. u ovom selu, od strane boraca Posavskog NOP odreda), usledilo je novo vešanje. Inicijator i glavni organizator vešanja u centru Beograda bio je SS-major Karl Kraus, šef beogradskog Gestapoa, dok je njegov glavni pomagač bio šef Uprave grada Beograda, Dragi Jovanović. Egzekuciju je načelno odobrio general Hajnrih Dankelman, vojni zapovednik Srbije, a izvršenje je povereno Ajnzackomandi i Specijalnoj policiji. Na sastanku kod Dankelmana, Kraus i njegov pretpostavljeni konstatovali su da se „Beograđani, uprkos preduzetim merama, nisu umirili i da se u gradu nastavljaju akcije protiv okupacione sile i komesarskog upravno-policijskog aparata. To iziskuje sprovođenje egzemplarne odmazde u Beogradu radi efektnog zastrašivanja stanovništva. Kraus se energično zalagao da to bude vešanje u centru grada.“ Dankelman je na narednom sastanku zaključio da „žrtve odmazde treba jasno označiti kao krivce iz komunističkih redova, kako se ne bi izazvao opšti revolt i uzburkala nacionalna osećanja stanovništva“. Žrtve su odabrane među nedavnim uhapšenicima Specijalne policije i Gestapoa.

Uhapšenik Gestapoa, lišen slobode samo dan pre egzekucije, zvao se Milorad Pokrajac, učenik VII razreda gimnazije, rođen 1924. u Vinkovcima, gde je živeo do 22. juna 1941. kada je izbegao u Beograd (prethodno su ustaše u Vinkovcima, aprila 1941, ubile njegovog oca Nikolu). Pokrajac je uhapšen u Dositejevoj 20, gde je stanovao s majkom, koja je pristigla u Beograd samo nekoliko dana pred njegovo pogubljenje. Uhapšen je zbog pokušaja atentata na nemačkog narednika u Dositejevoj ulici, neposredno pred zgradom u kojoj je stanovao, međutim mladić je promašio.

Od četiri uhapšenika Specijalne policije, dvojica su bili radnici iz Beograda, a dvojica zarobljeni partizani, seljaci iz kosmajskog sreza.

Jovan Janković, krojački pomoćnik, rođen u Donjoj Morači u Crnoj Gori 1920, bio je zaposlen u krojačkoj radnji Mladena Lakovića u Ulici kneza Mihaila 9. Poput Pokrajca, uhapšen je svega jedan dan pre pogubljenja. Janković je takođe pokušao atentat, ali na agenta Specijalne policije Životu Jeremića, 14. avgusta 1941. u Bulevaru kralja Aleksandra (Bulevar revolucije /1946-1997/), u blizini Đerma. Naime, Janković i njegov prijatelj Milan Miljanović, takođe krojački radnik, nameravali su da se osvete agentu Jeremiću zbog hapšenja njihovog druga Dragutina Stojnića, organizatora SKOJ-a na području Zvezdare (Lipov lad). Janković je uhapšen nakon što mu je zakazao pištolj kojim je nameravao da izvrši atentat, dok je Miljanović uspeo da pobegne.

Svetislav Milin, obućarki radnik, rođen 1915. u Maradiku pokraj Iriga, uhvaćen je od strane Gestapoa 30. jula 1941. i pošto je kod njega pronađen revolver osumnjičen je kao potencijalni izvršilac „izvesnih terorističkih akata“. Nakon hapšenja predat je Specijalnoj policiji. Njegov brat, Sava Milin, takođe obućar, uhapšen nedugo nakon Svetislava, streljan je kao banjički logoraš 9. marta 1942.

Ratko Jević, žitelj sela Drlupe na Kosmaju, borac Kosmajskog NOP odreda, rođen 1913, uhapšen je u rodnom selu od strane žandarmerije desetak dana nakon što se „odmetnuo u šumu“. Nakon hapšenja, 9. avgusta 1941, žandarmi su ga prosledili Upravi grada Beograda, tj. Specijalnoj policiji.

Velimir Jovanović, žitelj sela Parcane na Kosmaju, takođe borac Kosmajskog NOP odreda, rođen 1893, uhvaćen je 3. avgusta 1941. kao pripadnik seoske partizanske straže, prilikom prolaska kolone vozila kroz Parcane u kojoj su se nalazili visoki predstavnici okupacione i kvislinške vlasti, među kojima Karl Kraus i Dragi Jovanović.

Mesto koncentracije zatočenika predviđenih za egzekuciju bio je zatvor Gestapoa. Pokrajac se već nalazio u ovom zatvoru, Milin je premešten iz Banjičkog logora, a ostala trojica su dopremljena iz zatvora Specijalne policije u noći između 16. i 17. avgusta. Prema svedočenju Aleksandra Matića, zatočenika zatvora Gestapoa u tadašnjoj Ulici kralja Aleksandra 5 (zgrada Okružnog suda, na današnjem Trgu Nikole Pašića, stradala u savezničkom bombardovanju 1944, uklonjena nakon rata), petorica komunista mučena su pred egzekuciju. U ranim jutarnjim časovima zatvorenici su pojedinačno izvođeni u unutrašnje dvorište zatvora gde su pogubljeni iz revolvera. Potom su tela ubijenih prevezena na Terazije i obešena na električne stubove.
Nedelja 17. avgusta 1941. počela je za stanovnike Beograda jezivim prizorom. Petorica obešenih, odevenih u pocepanu odeću, izobličenih lica, visila su na banderama na kojima su mirnodopski transparenti pozivali na konjske trke, dok je na jednom transparentu stajala parola: „Kraft durch Freude“ (Snaga kroz radost).

Literatura: Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998, стр. 290-304.

http://collections.yadvashem.org/photosarchive/en-us/8053842.html
http://collections.yadvashem.org/photosarchive/en-us/8053865.html
http://collections.yadvashem.org/photosarchive/en-us/8053794.html

offline
  • Pridružio: 22 Okt 2012
  • Poruke: 42

U pomenutoj knjizi koja je posluzila kao inspiracija za seriju *Otpisani* citirano je jedno pismo nemackog oficira svom prijatelju Ginteru gde mu on opisuje svoj strah za zivot u okupiranom Beogradu On kaze* da ne zna sta hoce ti njihovi fanaticni decaci kada pale garaze po Beogradu i ubijaju feldvebele. Svakoga trenutka ocekujem da mi nki grubi balkanac sruci metak u potiljak. Postaje suvise vrelo u ovom gradu, dragi moj Ginter*

offline
  • Pridružio: 14 Jul 2011
  • Poruke: 172

@ Lazni kalabic

Samo da si napisao koliko je pripadnika JVuO bilo medju 42 streljana Banjicka logorasa i u startu bi obesmislio svaku dalju raspravu JVuO vs Partizani.
Ima puno propagande sa obe strane ali navoditi da je uhapsen borac kosmajskog Partizanskog odreda ( a odred formiran 2 dana posle njegovog hapsenja) je neozbiljno.

offline
  • Pridružio: 03 Apr 2008
  • Poruke: 5482

Pikseta, naslov teme je "Akcije ilegalaca u Beogradu", a ne "JVuO vs Partizani", znaci u ovoj temi moze da se pise o svim akcijama ilegalaca, bilo pripadnika NOP-a, bilo pripadnika JVuO-a koje su se odvijali u okupiranom Beogradu.

offline
  • Pridružio: 05 Jan 2011
  • Poruke: 1037

pikseta ::Ima puno propagande sa obe strane ali navoditi da je uhapsen borac kosmajskog Partizanskog odreda ( a odred formiran 2 dana posle njegovog hapsenja) je neozbiljno.
Kosmajski odred formiran je 2. jula 1941
Između ostalog, 25. jula je izveo sabotažu na vijaduktima kod Belog Potoka i kod Ralje. Vijadukt kod Belog Potoka raznet je eksplozijom, pa Nemci nisu ni pokušali da ga oprave, već su na tom mestu izgradili zemljani naeip, a kod Ralje je bio samo oštećen. Obe sabotaže prouzrokovale su prekid saobraćaja na duže vreme.
Citat:Za osiguranje železnnčkih linija na području Srbije bila je upogrebljena naoružana srpska žandarmerija. Veća aktivnost ustanika, naročnto otkad su 25. VII 1941. srušeni vijadukti oko 30 kt južno i jugoistočno od Beograda, iznskuje potrebu da se pojača zaštita železničkih objekata na linijama Beograd—Palanka—Niš i Beograd—Osipaonica.
(Mesečni izveštaj komandnog štaba Komandanta Srbije od 5. avgusta 1941. Komandantu oružanih snaga na Jugoistoku, NAW, T312, roll 454, fs 8040055-7 - Zbornik NOR-a, tom XII, knjiga 1)

7. avgusta 1941. Nemci su pokrenuli veliku akciju za uništenje odreda (Unternehmen Bader).

Citat:генерал Бадер је 5. августа 1941. у Београду одржао састанак са потчињеним му командантима 704, 714. и 717. дивизије, коме су присуствовали и команданти иукова и начелник Иц (обавештајног) одељења. Том приликом сачињен је план опкољавања и уништења партизана на планини Космају и одрећено да га изврше: седам батаљона, две батерије и двадесет пет тенкова, као и неке друге јединице из састава поменутих дивизија.
...
Ова дејства немачких трупа вођена су под шифрованим називом „АКЦИЈА БАДЕН", а за њеног команданта одрећен је командант 714. пешадијске дивизије, генерал-мајор Фридрих Штал, чије је стално седиште било у Тополи, а за време извоћења „акције Баден" у Сопоту. Ту је био и шеф квислиншке Комесарске управе Милан Аћимовић са групом комесара, јер је у блокади Космаја Немцима помагало и неколико стотина жандарма. (Архив VII ЈНА, К-44-Х ф.л.д. 7/4).
Делови 734. и 724. пешадијског пука и 654. артиљеријског дивизиона из 704. пешадијске дивизије;
делови 749. пешадијског пука и 670. артиљеријског дивизиона из 717. пешадијске дивизије и
делови 721. и 741. пешадијског пука и 661. артиљеријског дивизиона из 714. пешадијске дивизије размештени у разним местима окупиране Србије, формирани у седам маршевских колона извршили су покрет седмог августа 1941, односно пребачени до железничких станица: Младеновца, Мале Иванче, Раље, Даросаве и Барошевца као полазних места за прилажење Космају и то:
1. Маршевска група ,,А" састава: Први батаљон 734. пешадијског пука, Прва батерија 661. артиљеријског дивизиона,
један вод пионирске чете 714. пешадијске дивизије, кретада се са железничке станице Раља путем: Раља—Бабе—Стојник и даље преко Дучине и Дрлупе према Космају прилазећи му с његове западне стране;
2. Маршевска група „В" састава: Други батаљон 741. пешадијског пука, Пионирска чета 714. пешадијске дивизије кретала се правцем: Мала Иванча—Ропочево—североисточна ивица Космаја;
3. Маршевска група „С" састава: Други батаљон 749. пешадијског пука, 1. вод Пионирске чете 717. пешадијске дивизије, 1 вод тенкова из 717. п. дивизије, кретала се правцем: Младеновац-Амерић—југоисточна ивица Космаја;
4. Маршевска група „Б" састава: Трећи батаљон 749. пешадијског пука и 1. вод 670. артиљеријског дивизиона кретала се правцем Младеновац—јужни део Космаја;
5. Маршевска група „Е" састава: Други батаљон 721. пешадијског пука кретала се правцем: Младеновац—Црквине—Космај;
6. Маршевска група „Р" и
7. Маршевска група „С" из Даросаве и Барошевца кретале су се правцима: Даросава—Раниловић—Космај и Барошевац— —Венчане—Космај. (Архив VII ЈНА, НАВ — НТ — 314 Ф-2237/593 и НАВ — Н — Т — 314 1531/230-35).

Dragoslav Dimitrijević - Beli: KOSMAJSKI PARTIZANI (knjiga I)

offline
  • Pridružio: 18 Dec 2012
  • Poruke: 61

Од акција четника ја знам за рецимо убиства Милоша Масаловића и Цеке Ђорђевића...

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 582 korisnika na forumu :: 13 registrovanih, 3 sakrivenih i 566 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1799 - dana 19 Sep 2019 18:42

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Arhiv, Bane san, bato, brundo65, cikadeda, dragoljub11987, drasko003, Gabriel18, GreenMan, lav23, lovac12, Milos1977, Srki94