Akcije ilegalaca u okupiranom Beogradu

6

Akcije ilegalaca u okupiranom Beogradu

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22396
  • Gde živiš: I ja se pitam...

vathra ::Отишли смо доста ван теме, али да пробамо да разјаснимо:
завршетак рата против Немачке и послератно уређење Европе је договорено доста пре капитулације Немачка. Конференција у Техерану је била крајем 1943. и тад је договорена већина ствари.
Да је атентат на Хитлера успео 1944, можда би и могли да преговарају о нечему - мада тешко, потребнији су им били совјети против Јапана него поражена Немачка.
Некакви преговори после тога су били потпуно илузорни.

Нови рат у Европи никоме није требао - био би исувише скуп, и у крајњем случају, непотребан.


Управо тако. Истина је да ми нећемо још дуго знати многе ствари иза кулиса, али је стварно неодговорно сада, после седам деценија, калкулисати и бавити се теоријама завере. Основни правац, односно ток, догађаја је установљен и неумитан. Пошто је реч о гигантском историјском догађају састављеном од десетина милиона судбина, акција, планова, итд, јасно је да се неће никада открити много тога, а вероватно нема ни потребе.

Зашто то сматрам? У прилици сам да релативно често редигујем, уређујем па и приказујем бројне рукописе монографског типа које се баве појединим догађајима или јединицама. Добар историчар може да узме неки вод позадинаца на служби у , рецимо, средњој Азији и да од њихових ратних дневника направи узбудљиву дисертацију. Уређивао сам књиге типа ''Трагом доњовржогрнског партизанског одреда'' и свега и свачега сам се нагледао. Дакле, може се писати и правити нова историјска грађа, али нова историја никако. Без обзира колико новокопоновани политичари и њихови новинари буду гласни...

Када је реч о београдским илегалцима, остаје да се доврши прича о Вери Милетић. Е, ако је који илегалац и мртав, после толико година , могао да утиче на токове историје, то је била она.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5660

Slažem se.
Kako vreme prolazi otkriva se da su Otpisani pravljeni na osnovu stvarnih dogadjaja.
Sad šta bi bilo da s enešto desilo, to je druga stvar.

Medjutim, da je neko imao svoje kalkulacije, to je sigurno. Setimo se scene iz filma "Bitka za Berlin" iz 1949 godine gde uhvate Nemca a on kaže nešto u smislu "Mi ćemo se dogovoriti sa zapadnim Saveznicima a onda će biti Sieg Heil!" U istom filmu se vidi scena pregovora Ebgleza tj Zapada o isporuci ratnog materijala Nacistima, i ona scena gde Hitler hvali Vatikanskog poslanika rečima "Od vas bi bio odličan Nacista!"

Film je snimljen neposredno posle rata, i govori o tome šta su Sovjeti mislili o Nemcima i Saveznicima.

no ovo je mali offf.



offline
  • Pridružio: 14 Okt 2012
  • Poruke: 785

Citat:Trpe Grozni ::Ma, razumemo se mi veoma dobro, kao sto se razumemo da glavni protivnik opkreta otpora u Beogradu nije bila njemacka vojska, vec nediceva policina, uglavnom specijalna, kao i nediceva zandarmerija, normalno uz pomoc njemackih policiskih i vojnopoliciskih snaga, tacnije to bi se vise moglo opisati kao zandarmerija, oni sa plocicom na grudima (onaj sto je opalio samar Prletu u prvoj epizodi Otpisanih Very Happy ).

Uostalom, vec imamo temu sa imenom "Otpisani", pa mozemo nasu diskusiju produziti tamo. Wink


Да, да...тај, са плочицом....али са Прлетом није шала, још у истој епизоди насилник се грдно покајао.

Citat:[quote="6.lickadivizija"][quote="Jovan Nenad"]
Ne znam tacno podatak koliko su Svaba pobili, ali znam da je Cibi Tihijev, a ne Prletov burazer! Ziveli[/qu


Пардон, Мрки (то му је конспиративни надимак). Да , да, у праву си, он Тихијев браћала, сад сам проверио код Тијанића Very Happy

Све у свему, видећу да се присетим нечега што сам читао у вези тих илегалаца, што Валтера, што Тихог, што друга Милана (аха њега да не заборавимо), али да не буде по ономе- ,,рече ми један чоек на једном месту,, оставићу то за други пут. Сад журим по децу у вртић, убиће ме жена што касним. Какав Прле, Тихи, Кригер..... Very Happy

offline
  • Pridružio: 23 Okt 2011
  • Poruke: 181

Lepa tema.



Bilo bi zanimljivo videti dokumenta sta se kopalo u 2 rata na kalemegdanu i kako je Aleksandar Ler uhapsen daleko od centra:)


Inaci veliko bravo za temu!!!!!!

offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

zogi036 ::Lepa tema.



Bilo bi zanimljivo videti dokumenta sta se kopalo u 2 rata na kalemegdanu i kako je Aleksandar Ler uhapsen daleko od centra:)


Inaci veliko bravo za temu!!!!!!


Lehr se predao 9 maja u Topolsici u stabu IV operativne zone (Slovenija), da bi pobegao iz tog zarobljenistva, i pokusao da se preda englezima i 15 maja su ga englezi predali natrag JA

offline
  • Pridružio: 27 Nov 2009
  • Poruke: 449

Trpe Grozni ::zmajognjeniivan ::A samo sam hteo da saznam koliko su ilegalci roknuli svaba u Beogradu...

Pogledaj knjige cije je linkove postavio @Kiseli1, ja sam tu nasao barem desetak ubijenih njemaca (do duse nisam bas detaljno citao i prebrojavao).
Ima dosta atentata na clanove specijalne policije, ali se ti ne racunaju u njemce. Wink
P.S.
Zemun se posebno posmatra, jer je bio pod drugom okupacijom.

Partiska organizacija u Beogradu je strasno stradala 1942 godine, za vreme martovske provale. Ta provala je zestoko razdrmala strukture KPJ i SKOJ-a u gradu. Ti organi skoro do kraja rata nisu se oporavili od te provale (mada je bilo pet-sest velikih provala i mnostvo manjih u Beogradskoj organizaciji).

Ако се не варам своје је издала мајка Мире Марковић?
Политичка судбина Вере Милетић

У свом реферату, на Петом конгресу КПЈ одржаном јуна 1948. године у Београду, првом послератном Конгресу Комунистичке партије Југославије, на коме су се давале оцене политичких збивања током Народноослободилачке борбе, организациони секретар КПЈ, Александар Ранковић, поменуо је и Веру Милетић: „Насупрот тим многобројним примерима херојизма, саможртвања и јунаштва, треба поменути и случајеве кукавичког, издајничког и провокаторског држања појединаца као што су Ратко Митровић, Василије Буха, Вера Милетић и Андрија Хебранг, који су - капитулирајући пред непријатељем ради спашавања свог кукавичког живота - издали ствар Партије и народа и постали оруђе окупатора и класног непријатеља...“. У разним књигама о илегалном партијском раду у окупираном Београду Вера Милетић се редовно спомињала као издајник.

Доласком на власт Слободана Милошевића, његова супруга Мирјана Марковић је покушала да спере љагу са имена своје мајке. Ђурица Лабовић је, почетком деведесетих, објавио књигу „Тајна енигма Вере Милетић“ у којој су сакупљена бројна сведочанства и објављени разни документи. Књига је требало да покаже да Вера, иако је страшно мучена, није била издајник и да је полицији испричала само оно што су они већ знали. Аутор је пронашао и сведоке њеног одвођења из логора на Бањици.

О смрти Вере Милетић су појављивале разне неистинте приче о томе како није стрељана, већ да је уз помоћ шефова Специјалне полиције, Драгог Јовановића и Божидара Бећаревића, побегла у Мађарску и затим се склонила Швајцарску. Али 1959. године када је вршена есхумација масовне гробнице у Јајинцима, Верина сестра Бранка је идентификолвала њен леш.

offline
  • Pridružio: 14 Okt 2012
  • Poruke: 785

Citat:DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (5)


Gospodar života i smrti



Pišu: Veljko LALIĆ, Uglješa BALŠIĆ


TIHI i Prle žarili su i palili samo na filmu. U stvarnosti, Beograd je za vreme okupacije bio miran grad: ukupno komunisti su napravili dvadesetak sabotaža, i to pre svega paljenja kamiona, seču kablova, paljenje jedne garaže i dve eksplozije. Nedovoljno za epizodu “Otpisanih”...
“Otpisani” šef srpske policije i zakleti neprijatelj komunista Dragomir - Dragi Jovanović u iskazu Ozni to objašnjava - velikim brojem doušnika u njihovim redovima. Ni on se, ipak, ne seća svih imena pošto je sam uveo praksu da svakog saradnika policije zna samo čovek koji s njim radi.
- Komunisti su bili naša najveća pretnja i zato je celo odeljenje specijalne policije bilo uglavnom aktivirano na borbu protiv komunista. Bila je to borba na život i smrt između komunista i nas i uglavnom nisu birana sredstva - mirnim glasom objašnjava Dragi Jovanović, pa poput čoveka koji više nema šta da izgubi detaljno opisuje svom isledniku kako su sve mučeni njegovi drugovi:
- Držani su da stoje, nije im dozvoljeno da spavaju. Koliko znam, ipak, uglavnom su se primenjivale batine i to na taj način što su im vezivane noge i ruke, pa su tučeni po tabanima goveđom žilom ili pendrekom. Tučeni su i po telu, a naročito po krstinama: žilom, pendrekom, pesnicama. Šamarani su ljudi. Davano im je slano jelo bez vode dok ne priznaju i sl.
- Rekli ste da je kroz Specijalnu policiju prošlo oko 1.500 uhapšenika, koliko je od tog broja streljano?
- Računam, da je od tog broja streljno oko 600, ali to je iz Beograda i unutrašnjosti.
- Jesu li sva streljanja bila s vašim znanjem?
- Jesu.
- Kad ovako stoji stvar, znači da ste vi oterali u smrt 600 ljudi?
- Da, ja sam na osnovu istražnog materijala bio taj koji je doneo odluku o streljanju.
Ispitivanje je nastavljeno 30. jula u 8.45 ujutru. I islednik i Dragi Jovanović mirno nastavljaju da se prisećaju delova dojučerašnje borbe.
- Koliko je provala napravila Specijalna policija u beogradskoj organizaciji KPJ?
- Koliko se sećam, pored manjih i mnogih sukcesivnih hapšenja, Specijalna policija obavila je četiri veće provale, i to jednu u 1942., dve 1943. i jednu u 1944. godini.
Pošto je rekao da se prva veća provala odnosila na hapšenja na Karaburmi i da se ne seća detalja, Dragi ponosno ističe kako su 1943. zamalo uhvatili glavnog srpskog komunistu Blagoja Neškovića.
Specijalna policija upala je tada u komunističko sklonište na Avalskom drumu 138 ili 136, ali je umesto Neškovića zatekla dr Parentu.
- Mi smo ga smatrali visokim funkcionerom, ali nismo mogli da utvrdimo njegovu pravu funkciju. Tek posle streljanja kod mene je došao Bećarević i rekao mi da je dr Parenta član Pokrajinskog komiteta, što je saznao iz vaše štampe. Od toga smo preko naših novina napravili veliku reklamu govoreći o velikom uspehu naše policije i prikazujući Parentu kao jednog od lidera komunističke partije i kandidata za CK. Napominjem da smo prilikom provale našli dva direktna pisma s potpisom Tito.
SLEDEĆE godine Specijalna policija uhapsila je glavnog tehničara Pokrajinskog komiteta koji je otkrio glavno komunističko sklonište tehnike, koje se nalazilo u kući nameštenika Direkcije za tramvaje i osvetljenje u blizini Stiške ulice. Dragi Jovanović je sklonište obišao s Nedićem i šefom Gestapoa Šeferom.
On detaljno objašnjava i akcije u Šapcu, dva puta u Valjevu, Čačaku, Kruševcu, Leskovcu, Jagodini, dva puta u Mladenovcu, Smederevu, Požarevcu i u Užicu.
- Koji su se komunisti iz pohvatanih grupa koji su devedeni iz unutrašnjosti držali izdajnički i poslužili vama kao konfidenti? - interesuje se islednik zbog velikog broja akcija u unutrašnjosti.
- To apsolutno ne znam, o tome bi mogao reći samo Bećarević (šef Četvrtog antikomunističkog odseka prim.aut.)
- Da li vam je poznato da je bilo takvih slučajeva?
- To je bila praksa.
- Kako je sprovođena ta praksa?
- U prvom slučaju konfidenti su vrbovani prilikom svakog hapšenja i provale između onih koji su se prilikom istrage pokazali mentalno i fizički slabi. Sa njima je obično pravljen sporazum, i ja ne mogu da kažem detalje, da li za uslugu ili na novčanoj bazi, ali bilo je i jednog i drugog.
U drugom slučaju Bećarević je bio zaveo praksu da se prilikom provale, i to svake provale u organizaciji, sa hapšenjima ne ide do kraja, nego bi hapšenje prekinuo kod izvesnog broja lica, za koja je već imao materijal za hapšenje, ali koja nisu mogla da posumnjaju da su otkrivena, i takva bi lica ostavljao na slobodi, da se ponovo oformi grupa, pa bi onda bilo novo hapšenje i otkriće.
Bio je i treći kombinovani način kada bi se odmah pravio konkt s ljudima koji su ostali na slobodi.


SLUČAJ RATKO MITROVIĆ

DRAGI Jovanović je otkrio da su najvažniji doušnici iz redova komunista bili Buha, Klonfer, Mali, Žuća i Duško Jovanović. Koliko je sam napravio dobar mehanizam zaštite doušnika sada se najbolje videlo, jer ni on nije znao njihov identitet.
O jednom narodnom heroju, ipak, znao je dosta.
- Ratko Mitrović hapšen je 1941. od Gestapoa. Mi smo tražili, da nam se preda, radi saslušanja. U sećanju mi je da mi je Bećarević referisao da je Ratko Mitrović i pred Gestapoom i kod nas, odao sve veze u Banatu, gde je bio delegiran kao rukovodeći partijski funkcioner. Čuo sam od Bećarevića i to da je Ratko Mitrović svoja otkrića činio bez velike presije i da nije mogao da se poredi po svom držanju s onim Ratkom Mitrovićem od pre rata.
- Jeste li vi kroz javnost proturili vest o herojskom držanju Ratka Mitrovića?
- Dopuštam tu mogućnost, pošto je to bila jedna od policijskih metoda.
Islednik nastavlja pitanjima o Đuri Strugaru, Vukici Mitrović, očigledno sve izdajnicima u sopstvenim redovima, ali jasno se o tome nikad nije govorilo, pa su svi oni kasnije dobili škole, ulice, preduzeća. Jednostavno, kako smo učili iz bukvara “komunisti nisu izdajnici”.


Фељтон из Новости. Обрађује суђење Драгом Јовановићу. У овом делу се помињу хапшења комуниста у Београду.


Ово је можда В.Т. али кога занима отворићу посебну тему о овоме. Без обзира на његову улогу у Другом рати и то да ли га неко симпатише или не, ради се о једној фигури која је веома интересантна.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11219

Ако си скупио довољно материјала да лепо започнеш тему, може.

offline
  • Pridružio: 14 Okt 2012
  • Poruke: 785

vathra ::Ако си скупио довољно материјала да лепо започнеш тему, може.

Покушаћу...
А надам се да се неће претворити на препуцавање између фашиста и антифашиста, комуниста и антикомуниста. Ако буде тако, закључавај одмах Very Happy

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

ATENTATI NA PREDSTAVNIKE KVISLINŠKOG APARATA U BEOGRADU, 1941-1942.

Malo sam prelistao literaturu i izdvojio najkarakterističnije atentate na predstavnike kvislinškog aparata, mahom na predstavnike represivnog aparata (Specijalna policija), u Beogradu, 1941-1942. Napominjem da su ovi podaci, iz literature koju ću navesti, bazirani na arhivskoj građi koja se čuva u Istorijskom arhivu Beograd (fond Uprava grada Beograda – Specijalna policija, fond Memoarska građa).

Treba naglasiti da su izvršioci atentata bili iz redova Narodno-oslobodilačkog pokreta, odnosno iz redova KPJ i SKOJ-a. Izvršioci su mahom bili omladinci od 18 do 25 godina. Najčešće je reč o radničkoj omladini sa periferije grada. Oni su bili najspremniji ne samo da rizikuju život već i da rizikuju mučenje u zatvorima Specijalne policije.
Atentati na predstavnike kvislinškog aparata predstavljaju samo deo aktivnosti komunističkog pokreta u Beogradu. Pored atentata, komunisti su vršili brojne sabotaže, diverzije, akcije spasavanja drugova iz zatočeništva, organizovali izgradnju tajnih skloništa, organizovali rad ilegalnih štamparija, itd.

Kada je reč o pripadnicima ravnogorske organizacije u Beogradu, oni su tokom okupacije u Beogradu izvršili samo jedan atentat, koliko mi je poznato, a mislim da ne grešim. Reč je o atentatu na pukovnika Miloša Masalovića, pripadnika fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića, i šefa kabineta predsednika kvislinške vlade Milana Nedića (na ovoj dužnosti pukovnik Masalović je bio i pre rata, u vreme kada je Nedić bio ministar vojni Kraljevine Jugoslavije). Sličan atentat počinili su ravnogorci na Cvetana Đorđevića, člana fašističke organizacije Zbor, državnog sekretara Predsedništva Ministarskog saveta, prethodno pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, ali ne u Beogradu, već u Pinosavi, 18. maja 1944. I to je sve kada je reč o Beogradu. Ova dva atentata pokazuju da su ravnogorci mogli, da su hteli, da izvrše atentate i na druge predstavnike kvislinške strukture. Nažalost, to nije bio slučaj.

Od svih atentata koje su izvršili komunisti, najznačajniji su pokušaj atentata na upravnika banjičkog logora Svetozara Vujkovića 1941, i uspešan atentat na njegovog zamenika Đorđa Kosmajca 1942. Prema mojim saznanjima ovo su izuzetno retki primeri atentata na upravnike fašističkih logora u okupiranoj Evropi. Meni barem nije poznat nijedan sličan primer.


ATENTAT NA SVETOZARA VUJKOVIĆA, UPRAVNIKA LOGORA BANJICA, 5. AVGUSTA 1941.

Udarna grupa skojevaca, petorica metalskih radnika u fabrikama „Nestor“ i „Mikron“, organizovanih oko metalskog radnika Radomira Markovića-Gembeša (živeo je u Ulici kneginje Zorke 45 na Vračaru) pripremila je u ranim jutarnjim časovima 5. avgusta 1941. atentat na Svetozara Vujkovića, upravnika logora Banjica i predratnog šefa IV (antikomunističkog) odeljenja Opšte policije. Za izvršenje atentata određena je lokacija Šarene Ćuprije koja se nalazila iznad današnjeg stadiona „Crvena zvezda“, na uglu Bulevara oslobođenja i Ulice generala Pavla Jurišića Šturma. Izvršioci atentata pucali su na Vujkovića koji je motociklom dolazio iz grada na posao u logoru (bio je u prikolici motocikla). Kod Šarene Ćuprije put skreće, tako da je motociklista morao da uspori vožnju. Omladinci su bacili bombu na vozilo, ali prerano. Jedan od omladinaca hteo je da puca iz revolvera, ali se metak zaglavio u cevi. Vozač koji je prevozio Vujkovića je poginuo u napadu, dok je Vujković ranjen. Izvršioci atentata su pomislili da je i Vujković ubijen, nakon čega su se udaljili.
Većina učesnika atentata je ubrzo uspela da ode u partizane (rat je preživeo samo Milan Posavac), dok je Mihailo Francezi uhapšen početkom 1942. da bi potom stradao kao banjički logoraš, 9. maja 1942.
Radomir Marković-Gembeš (rođ. 1923. u Beogradu) poginuo je 29. novembra 1941. kao partizan Posavskog NOP odreda u bici na Kadinjači.


ATENTAT NA ĐORĐA KOSMAJCA, ZAMENIKA UPRAVNIKA BANJIČKOG LOGORA, 6. MARTA 1942.

Đorđe Kosmajac (1903-1942) bio istaknuti predratni agent političke policije Kraljevine Jugoslavije: IV (antikomunističko) odeljenje Opšte policije, represivnog aparata namenjenog za politički progon komunista. Kosmajac je ostao upamćen kao jedan od najprepoznatljivijih nosilaca torture nad komunistima u istražnom zatvoru Uprave grada Beograda (Glavnjača), koji se nalazio na Studentskom trgu. Sačuvana su brojna svedočenja u kojima žrtve policijske torture teško terete Kosmajca kao notornog batinaša. Kao podnadzornik agenata Uprave grada Beograda, Kosmajac je jula 1941. imenovan za zamenika upravnika logora Banjica Svetozara Vujkovića, predratnog šefa Antikomunističkog odseka UGB. Kosmajac je bio pripadnik fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića.
Prvi pokušaj ubistva Kosmajca odigrao se krajem avgusta 1941, u bifeu Milana Sikimića u Ulici kneginje Ljubice 13, kada su njegova braća Obrad i Nikola Sikimić neuspešno pokušali da otruju Kosmajca, sipajući mu otrov u piće.
Ponovni pokušaj ubistva Kosmajca bio je uspešan. Atentat na Đorđa Kosmajca i agenta Specijalne policije, Obrada Zalada, 6. marta 1942. izvršili su pripadnici skojevske udarne grupe: Milić Martinović, obućar, Branko Bulat, mehaničar, Đuro Mađerčić, bravar i Nikola Strineka, krojač. Bili su to mladići od 19 do 25 godina, sva četvorica poreklom sa Korduna. Zadatak da obrazuje udarnu grupu za izvršenje atentata na Kosmajca dobio je Petar Ristić, član Mesnog komiteta KPJ za Beograd od Jelene Ćetković, sekretara komiteta. Milorad Stefanović, sekretar III rejonskog komiteta, pronašao je četvoricu iskusnih boraca za izvršenje zadatka. Martinović i Bulat su prethodno, 25. januara 1942, učestvovali u spasavanju Ivanke Muačević-Nikoliš, zatočene komunistkinje, iz Opšte državne bolnice, gde je Ivanka sprovedena iz zatvora radi porođaja. Takođe, dvojica atentatora, Martinović i Mađerčić, početkom oktobra 1941. izvršili su atentat na kafedžiju Rada Lazarevića, vlasnika kafane „Domovina“, u Ulici Vojvode Stepe, koji je denuncirao policiji aktiviste NOP-a sa Voždovca.
Atentatori su se dogovorili da postave zasedu Kosmajcu i Zaladu u ulicama kojima oni prolaze na putu od zgrade u kojoj su stanovali, u Ulici cara Uroša 17, do zgrade Specijalne policije na Obilićevom vencu. Jedan od članova udarne grupe stajao je kao obezbeđenje na uglu Ulice cara Uroša i Ulice Zmaja od Noćaja, a drugi na uglu Ulice kralja Petra i Ulice Zmaja od Noćaja, dok su preostala dvojica izvršili atentat. Prema svedočenju Stavana Jovičića, jedinog preživelog člana MK KPJ za Beograd iz tog razdoblja, „jedna drugarica prerušena u Slovakinju, stajala je pred stanom Kosmajca sa kantama mleka, i kada je ovaj krenuo, ona je lupom kanti dala znak drugovima koji su čekali u zasedi“. Kosmajcu i Zaladu su u susret pošli Mađerčić i Martinović. Mađerčić je pucao u Kosmajca, a Martinović u Zalada, da bi se potom povukli na suprotne strane. Već 9. maja uhapšen je Petar Ristić, organizator atentata, koji je usled mučenja u istražnom postupku odao izvršioce atentata.
Atentatori su 9. maja 1942, nakon mučenja u istražnom postupku, deportovani iz istražnog zatvora Specijalne policije u logor Banjica. Prema sećanju nekadašnjeg zatočenika banjičkog logora, Milomira Mićevića, gestapovski major Herbert Jung je nakon prispeća četvorice atentatora posetio ćeliju u kojoj su mladići bili smešteni. „Major Jung je zatražio da stupe korak napred ona dvojica koja su pucala na policijske agente. Mađerčić i Martinović su mirno stali pred njega. Gestapovski major ih je zatim upitao da li im je žao što su ubili ljude iste nacionalnosti. Jedan od atentatora je odgovorio da oni i nisu bili ljudi, a da im je nacionalnost bila batinaška. Drugi je zapitao Junga da li ponekad razgovara sa svojom savešću što skupa sa svojim zemljacima izvršava naloge po kojima se strelja 100 Srba za odmazdu za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Uskoro su se i ostala dva atentatora priključila i poravnala sa svojim drugovima u istu vrstu, želeći da pokažu da između njih četvorice ne treba praviti nikakvu razliku, bez obzira na to ko je pucao u policijske agente, a ko čuvao stražu u pobočnim ulicama.“ Četvorica atentatora streljani su na stratištu na Jajincima, 11. avgusta 1942.
U znak odmazde zbog atentata na Kosmajca i Zalada, kao i na policijskog činovnika iz Pančeva, Alojza Krala, Folksdojčera koji je ubijen u Pančevu 5. marta 1942, prema naređenju SS generala Augusta Majsnera, zapovednika nemačke vojno-okupacione uprave, „streljano je 150 komunista iz Pančeva i Beograda“. Tog dana je iz logora na Banjici izvedeno 96 zatočenika i streljano na Jajincima, u znak odmazde zbog atentata na dvojicu agenata Specijalne policije. Atentati na predstavnike represivnog kvislinškog aparata, uključujući i atentat na Kosmajca i Zalada, bili su očajnički pokušaj beogradskih komunista da zadaju udarac neprijatelju, da onespokoje protivnika, da se makar simbolično osvete fašistima, odnosno konkretnim zločincima. U svakom slučaju, većina streljanih komunista najverovatnije ne bi preživela rat – pre ili kasnije većina njih bila bi izvedena na gubilište.


ATENTAT NA VELIMIRA DANILOVIĆA, PREDSEDNIKA BEOGRADSKOG ODBORA FAŠISTIČKE ORGANIZACIJE ZBOR, 1. OKTOBRA 1941.

Nakon dobijenih podataka o Danilovićevom kretanju, 1. oktobra 1941 u ranim jutarnjim časovima, članovi udarne skojevske grupe sačekali su Danilovića ispred zgrade u kojoj je živeo (Novopazarska ulica na Vračaru) i otvorili vatru na njega. Danilović srušio se na pločnik, a izvršioci atentata nesmetano su se udaljili. Međutim, Danilović je preživeo napad, iako je bio teško ranjen. Napad na Danilovića izvršila je grupa učenika koju su činili Slobodan Tomić, Vlastimir Tomović, Dušan Vitas i Radovan Simić, koja je već sutradan, 2. oktobra, izvršila atentat na agenta Specijalne policije Miloša Pajića, a uskoro i atentat na policijskog agenta Petra Simića u Ulici Milana Rakića (tada: Mirijevski put), zatim na policijskog agenta Tošu Markovića, kao i na tumača nemačke komande Pecojevića, na koga je pucano 9. oktobra, ali koji je preživeo napad.
Pripadnici ove udarne grupe dejstvovali su prema uputstvima Marije Rački, članice MK SKOJ-a za Beograd, krojačke radnice (streljana je kao banjička logorašica 17. decembra 1941). Svi pripadnici udarne grupe bili su vrlo mladi. U momentu okupacije još su pohađali gimnaziju.
O poslednjim danima Radovana Simića (rođ. 1924. u Miloševcu pokraj Smedereva), u ambulanti logora Banjica, ostavio je svedočenje banjički logoraš Tiosav Nikolić, koji je ovog mladića upamtio kao potpuno ispošćenog bolesnika sa teškim telesnim povredama. Poslednjeg dana pred smrt Simić je poverio Nikoliću da je učestvovao u nekoliko atentata i da mu nije žao što umire. Simić je trebao da bude prebačen u partizane tokom oktobra, ali kurirska veza, kojom je trebao biti prebačen u partizanski odred, nije došla u zakazano vreme. Posle toga se sklonio u Mladenovac, gde su ga uhapsili legalizovani četnici, koji su ga predali Specijalnoj policiji, koja ga je pustila na slobodu zbog nedostatka dokaza. Uspeo je da se zaposli kao dobavljač auto-delova za okupatora, kako bi otklonio podozrivost policije, ali je uskoro bio prepoznat od strane tumača Pecojevića. Simić je umro 27. aprila 1942. u logoru Banjica od posledica policijske torture.
Slobodan Tomić je sredinom oktobra 1941. uspeo da se prebaci na slobodnu teritoriju.

O atmosferi koja je u leto 1941. vladala u Beogradu svedoči pismo nemačkog pilota Helmuta S. pisano izvesnom Ginteru iz Hamburga, krajem avgusta 1941.
„Osećam se kao da sam pao padobranom u neprijateljsko vraško gnezdo. Grad je razrušen i spaljen (nesentimentalne štuke). Prljav. Još sve miriše na paljevinu. Ljudi se neverovatno kreću i samo vuku hranu, meso i njihove kokosove orahe – lubenice. Kad letim i posmatram iz vazduha ovu zemlju, izgleda mi vrlo pitoma, ali nije tako, dragi moj Ginter. Neprijatno se ovde čovek oseća. Tako su bili divni pariski dani prema ovome što se ovde događa. Ovaj grad je zaista poludeo. Pogledi mrki i izazivački. To nije čudo jer smo ih strašno udesili bombardovanjem. Ali već dva meseca ovde prašte revolveri i gore naši kamioni. Ne znam šta hoće ti njihovi fanatični dečaci kada pale novine i garaže ili kad vrše atentate na feldvebele. Očajnička ludost. Ali to nije tako prosto:
Sinoć sam imao večeru i svi se žale da se neprijatno osećaju u ovome gradu. Jedva čekaju da ponovo poletimo, pa makar i na Istok. Imam takav osećaj kada uveče izlazim iz automobila kao da će mi svakog časa neki grubi Balkanac sručiti metak u glavu.“

Navodim samo najkarakterističnije primere, što ne znači da su oni bili usamljeni. Sem toga, komunistički omladinci su slične atentate vršili i u Zemunu, na predstavnike nemačke i ustaške policije.


Literartura:

- Jovan Marjanović, Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi: Beograd, Beograd, 1964.
- Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984.
- Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, I-II, Beograd, 1989.
- Народно-ослободилачки покрет Београда, 1941-1944. у сећањима учесника, (ур. Богдан Луцић), Београд, 1974.
- Тома Расулић, Хроника Звездаре, 1941-1944, Београд, 1971.
- Никола Миловановић, Радмило Кљајић, Београдска општина Врачар, Београд, 1981.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 673 korisnika na forumu :: 16 registrovanih, 1 sakriven i 656 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1799 - dana 19 Sep 2019 18:42

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 8u47, aljosa7, bojank, cikadeda, djordje92sm, drasko003, Faki-Valjevo, Gabriel18, havoc995, MarKhan, Milos1977, NenadG, Panter, psyho93, Srki94, wizzardone