Zločini komunista

176

Zločini komunista

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4066
  • Gde živiš: Novi Beograd

Po pitanju "komunističkih zločina" sveštenici su odličan lakmus papir za proveru pouzdanosti tvrdnji revizionističkih istoričara. Bar kad je u pitanju Nedićeva Srbija. A evo zašto. Ponavljam, da nisam detaljno obradio ni celu Nedićevu Srbiju ali prostor Šumadijske, Braničevske i Kruševačke sam vrlo detaljno radio. Sveštenici su bili prilično značajne ličnosti i isključeno je da njihova likvidacija prođe nezabeleženo u dokumentima. Za sve sveštenike stradale na prostoru ove tri eparhije od avgusta 1941. do jula 1944. godine ima potvrde bar u nedićevskim i nemačkim dokumentima a za veliku većinu i u četničkim. Po pravilu za krajeve u kojima je bilo partizana i u partizanskim.
Nagradno pitanje: Zašto revizionistički istoričari ne koriste ovu građu neko rekla kazala građu i eventualno "memoare" nekog preživelog četnika. Zašto ne koriste nedićevsku građu ili nemačku ako već tvrde (bez ikakvog dokaza) da je četnička naknadno posle rata falsifikovana. Dobar deo nedićevske građe je već objavljen ako ih mrzi da rade u arhivama. Nedićevska građa postoji i za avgust i septembar 1944. godine ali tu već nije potpuna.
Za gore navedeni period mogu zainteresovani da nađu podatak ako ne baš za svakog ubijenog a ono za bar veliku većinu. Zašto to ne urade i to potkrepljeno izvornom arhivskom građom pa da vidimo koliko je u periodu od avgusta 1941. do jula 1944. godine ubijeno ljudi od
partizana
četnika
četnika Koste Pećanca
ljotićevaca
Nemaca
Bugara
Nedićevaca
razbojnika (iznenadili biste se koliko je ljudi u to vreme ubijeno od običnih razbojnika)
S obzirom da ima puno zainteresovanih da dokažu komunističke zločine izvolte ja sam vam naveo gde možete da nađete prvorazrednu (i to dobrim delom već objavljenu) građu da niko ne može da dovede u pitanje vaše podatke.
Krenite od Moravskog okruga jer je jagodinski arhiv objavio kompletnu nedićevsku i četničku građu za taj okrug. Pa da vidimo koliko je ko ubijao. Ili možda hoćete da kažete da su Nedićevcu bili preobučeni komunisti.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1121

Posto se ovde navodi samo nesretni Samardzic kao revizionisticki nadri istoricar, molim za odgovor zasto se nikada ne suprotstavite Bojanu Dimitrijevicu, Slobodanu Markovicu, Dusanu Batakovicu, Cedomiru Anticu, Predragu Markovicu, Momcilu Pavlovicu, Milosu Kovicu....
I drugo, nista manje znacajno, koju ste vi to istoriju zavrsili?



offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

Ajmo da vidimo koliko je to gos'n @Sajkaca ozbiljan naucni radnik i istrazivac
1.

sajkaca ::
Rupa od metka usred čela Isusa Hrista, oskrnavljene freske mnogih svetaca, prekrečeni grbovi sa dvoglavim orlom, iscrtane petokrake po stubovima i zidovima kraljevskih odaja samo su deo komunističke zaostavštine kada je dvorovima Karađorđevića na beogradskom Dedinju gazdovao Josip Broz Tito.

Ne zelim da izlazim iz okvira teme, ali bode oci cinjenica da monarhisti shvataju jednu drzavnu rezidenciju za vlasnistvo dinastije. Ako je vlasnistvo dinastije, sto onda drzava placa onom samozvancu odrzavanje tog kulturnog dobra, neka se on pobrine o svojoj licnoj svojini. Rekoh ne zelim da ulazim u ovu temu, ali samo da kazem da mi bode oci ovo monarhisticko licemerje.
2.
sajkaca ::
Isusa Pantokratora, fresku u svodu dvorske bogomolje, prema istorijskim podacima ustrelio je stric Stjepana Mesića i Titov oficir Marko Mesić na dočeku 1945. godine u Belom dvoru. On je prethodno bio Hitlerov SS oficir i komandant ustaške jedinice koja je sa Nemcima ratovala na Istočnom frontu, u Rusiji.

Zasto se u biografiji Marka Mesica preskace da je pre nego sto je bio oficir JA i pre nego sto je bio "casnik" NDH bio i oficir Jugoslovenske kraljevske vojske? Gos'n @Sajkaca ne bi da mesa kraljevske sa ustaskim i komunistickim oficirima i koristi metod koji se u politickom marketingu naziva "laz pomocu istine" tj. nista nije slagao u pojedinostima, ali je kompletna prica laz jer su iz konteksta istrgnute pojedinosti.
3.
sajkaca ::
Isusa Pantokratora, fresku u svodu dvorske bogomolje, prema istorijskim podacima ustrelio je stric Stjepana Mesića i Titov oficir Marko Mesić na dočeku 1945. godine u Belom dvoru.

Koji istorijski podaci? Dosli smo do teksta u "Telegrafu"(verovatno, po gos'n @Sajkaci jako repsektabilnom i relevantnom naucnom casopisu). Aj sto je tekst u "Telegrafu" nego u samom tekstu nista vise ne sazanajemo od tih "istorijskih podataka" osim da se nalaze u nekom "istorijskom arhivu" (kom, pitaj Boga, kao da ova zemlja ima malo arhiva i arhivskih fondova) i izjavu jos jednog krunskog savetnika, Matije Beckovica, koji, opet, nije istoricar nego pesnik i koji prica jezikom metafora, a ne strucnim jezikom.
Da je ovo stvarno tacno, moj je skromni utisak, ne samo krunski savetnici, nego svi zivi monarhisti, "cetnoljubi" i, uopste, antikomunisti, dali bi se u trk i pretitrali bi svu nemogucu i mogucu gradju iz arhiva da nadju svedocanstvo o ovom vandalizmu.
Ja ne kazem da ovo nije tacno, slika ovako zalosno unakazene freske Isusa Hrista je nesto sto izaziva uzasan osecaj kod svakog vernika, pa i kod mene, ali samo citiranje "Telegrafa" i to bez ikakve veze sa izvorom je nesto problematicno za nekog ko bi blagoizvoleo ozbiljno da se bavi istorijom!
Uzgred, meni bi bilo jako interesantno da se istrazi, ako je ikako moguce gde je jugoslovenska komunisticka vrhuska docekala Novu 1945. godinu. Ako nije u Belom dvoru, ova fantasticna prica pada u vodu, kao ni prva ni poslednja revizionisticka.

offline
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1121

ево ти огледало па се погледај

Слободан Г. Марковић

Краљ Петар II Карађорђевић између личне и народне трагедије

Када је 9. октобра 1934. у Марсеју убијен краљ Александар I Ујединитељ Краљевина Југославија је сматрана за уважену државу југоисточне Европе. Краљевина је била повезана мрежом савезништава са земљама западне и централне Европе.
У знаку великог оца
Као Европејац краљ Александар (регент 1914-1921, краљ 1921-1934) је настојао да обезбеди одговарајуће место новоуспостављеној Краљецини Срба, Хрвата и Словенаца у постверсајском свету. Његово највеће постигнуће као државника било је што је веома рано увидео да опстанак новостворене државе претежно зависи од очувања мира у региону. Зато је 1920/1921. одиграо кључну улогу у настанку Мале антанте, савеза који је окупио франкофилске версајске победнице: Југославију, Чехословачку и Румунију. Мала антанта је 1933. образовала Стални савет и секретаријат и подстакла економску сарадњу и на тај начин наговестила сличне европске интеграције после Другог светског рата.
Под краљем Александром је стоврена прва модерна држава на тлу Јужних Словена која је играла значајну улогу у европских односима и равнотежи сила. Ово је постигнуто кроз активно ангажовање Краљевине у Лиги народа уз подршку Француске која је остала најважији спољни партнер Југославије за живота краља Александра. Од значају су били и пактови о пријатељству с Италијом 1924, и Француском 1927.

При крају живота краљ Александар је уложио све своје снаге да се образује Балкански пакт који је обухватио Југославију, Румунију, Грчку и Турску. Организација је имала као главни циљ обезбеђење дуготрајног мира на Балкану. Убиство у Марсеју спречило је краља Александра да заокружи овај пројекат довођењем Бугарске у Балкански пакт што би даље стабилизовало стање на Балкану.
У спољној политици краљ Александар имао је једну ствар око које никада није био попустљив. Он је примио раширених руку остатке дела руске царске војске под генералом Врангелом. На територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца односно од 1929. Краљевине Југославије деловала је и Руска загранична црква и остаци руске царске армије. Краљ никада није дипломатски признао СССР. За њега је постојала само царска Русија, а СССР је био прозвод насилне и нелегалне смене власти. Оваквим ставом навукао је гнев ове комунистичке силе која је преко Коминтерне осудила Југославију на смрт, односно сматрала је за вештачку творевину која треба да нестане.
Краљ Александар био је много више од формалног шефа државе. Он је представљао залог државног јединства и личност која је уживала високо и истинско уважавање у највишим круговима Југословенске краљевске војске. Био је симбол југословенства и нека врста званичног идеолога Краљевине Југославије. Зато је пуцањ у њега био пуцањ у саме темеље Краљевине који су његовим убиством озбиљно напукли.
Иако већ изморени међуетничким расправама становници Краљевине показали су, после краљеве погобије, последњи пут народно јединство. Како је приметила Клод Елан: „У народу је реаговање правазишло надања оних који су веровали у југословенско јединство; по инсинкту, читав народ је осетио да га краљева смрт излаже тешким опасностима... У Југославији је монархија доста блиска народу, по свом пореклу и својим обичајима, они сматрају свога краља помало као неког блиског ко је успео, као неког свог. Српски сељак каже ‘мој краљ’ скоро на исти начин као што француски сељак каже ‘мој посланик.’” Ауторка је приметила и да је краљ Ујединитељ постао симбол: „Тај владар који није знао за другу страст осим страсти за величином своје земље, који је упорно делао за њену величину, постао је симбол.“
Сахрана краља Александра била је први сусрет младога Петра, најстаријег сина краља Александра, с високом политиком. Сусрет који се дубоко урезао у свест дечака краља. Само неколико недеља пред убиство краљ Александар је, по први пут, одлучио да саопшти свом једанаестогодишњем сину одређене важне ствари из државне политике. Неколико недеља касније Петар је на брзину одведен из своје енглеске припремне школе Сендројд (Sandroyd) у Париз, а затим у Србију на сахрану свог оца. Призори народне оданости краљу Ујединитељу свакако су се урезали у срце његовом сину и наследнику. Политика је забележила упечатљиво сведочанство описа бола за витешким краљем који је осећала Шумадија која је на дан сахране била на коленима са запаљеним воштаницама: „Нема куће у Младеновцу, па и оне сиромашне страћарице, која није завијена у црно. На многим местима по улицама направљени су читави храмови. У тим храмовима, међу густим црним драперијама, налазе се слике Блаженопочившег Краља. Испред слика већ целу ноћ горе запаљена кандила. Исто тако ту су и високо свећнаци с великим и дебелим свећама од воска, које ће бити запаљене при доласку мртвог Краљевог тела.“
Тврдило се да су последње краљеве речи биле: „Чувајте ми Југославију“. Призори народног бола и последње речи приписане краљу постале су за младога Петра свети аманет који је имао да сачува.

Промена спољне политике Краљевине Југославије
Краља Алекандра наследио је најстарији син Петар. Према опоруци покојног краља његов брат од стрица англофилски усмерен кнез Павле водио је трочлано Намесништво до пунолетства краља Петра. Он је почео је да уводи младог краља у свет политике када је напунуо седамнаести рођендан, односно у последњих шест месеци свога Намесништва. Претходно Краљевина је била принуђена да постепено мења спољнополитичку оријентацију узимајући све више у обзир растућу моћ и утицај Трећег рајха. После пада Француске јуна 1940, однос снага у Европи се опасно нарушио у корист Трећег рајха.
Кнез-намесник био је решен да напусти Југосославију и оде у Енглеску, по пунолетству краља Петра. Он је осећао замор после шест година владе испуњене унутрашњим међунационалним и политичким трзавицама и сталним спољним притисцима. Уместо дуго жељеног повлачења у Енглеску кнез-намесник био је принуђен да између земље коју је сматрао за своје културно исходиште и одредиште – Британије, и земље која је претила да ће разорити Југославију ако не приступи Тројном пакту – Немачке, изабере потоњу. Тако је дошло до приступања Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941.
Ова одлука морала је изазвати снажну реакцију јер је била супротна духу и традицијама на којима је почивала Краљевина. Југославија се овим пактом сврстала уз Италију која је била непосредно одговорна за убиство краља Александра Ујединитеља, и уз Немачку коју су Југословени, а посебно Срби, запамтили као главног противика из Првог светског рата. Оваква одлука наишла је на отпор Српске православне цркве, широких кругова југословенског официрског кора, као и опозиционих српских странака и Српског културног клуба. Овако широка коалиција противника пакта лако је могла да затресе стабилност владе Драгише Цветковића (1939-1941) и без војног пуча који је, два дана после потписивања пакта, збацио Наемсништво и, шест месеци пре уставног рока, прогласио краља Петра за пунолетног.
Млади краљ налазио се у двору када је запрепашћен, преко радија, чуо глас, налик његовом, који је читао прокламацију представљајући се да је краљ Петар. У прокламацији је објављено Србима, Хрватима и Словенцима да је краљ Петар узео власт у своје руке. Ово је била прва од три кључне прокламације у животу краља Петра које су приписане његовом имену. Ниједну од њих није написао краљ Петар, али све су имале прекретну улогу у његовом животу. Другу прокламацију краљ је прочитао на Би Би Си-ју септембра 1944, а трећа је обзнањена у његово име 1967.
Последњи југословенски краљ нашао се на челу државе у једном од најсложенијих тренутака новије српске и југословенске историје, у време када су се над Балканом надвили мрачни облаци нацистичке и фашистичке агресије. На северним границама Југославија је постала сусед Трећег рајха после припајања Аустрије Немачкој марта 1938. Бројна немачка мањина у Краљевини, која је чинила преко 4% становништва, у наредне две године, регрутована је да беспоговрно изврши наређење нацистичког вођства када се то покаже као потребно. Италија је априла 1939. окупирала Албанију, а од 28. октобра претходне године водила је рат против Краљевине Грчке. Мађарска и Румунија придржиле су се Тројном пакту у новембру 1940, а Краљевина Бугарска је приступила пакту 1. марта. Тиме је Југославија после пуча од 27. марта ризиковала да буде нападнута са свих страна јер је у сваком правцу изузев ка југу имала границе са државама чланицама Тројног пакта. Краљевина је, у случају сукоба с Рајхом, имала изнутра против себе немачку мањину, а политичко вођство Словенаца и посебно Хрвата јасно је саопштило да неће подржати сукоб с Трећим рајхом.
После смрти краља Александра краљ Петар живео је у двору у Београу с мајком краицом Маријом (1900-1961) која је уживала велико поштовање у Србији и Југославији, и браћом Томиславом и Андрејом. Услед несугласица у краљевској породици, првенствено с књегињом Олгом, супругом кнеза-намесника Павла, краљица Марија је две године по погибији супруга напустила Југославију и отишла у Британију. Млади краљ остао је у формативним годинама без оца, а истовремено лишен љубави и пажње мајке. У тако тешким околностима он је још био и под сталним притиском да изврши аманет и настави мисију великог оца.
Када је постао краљ Петар је био младић прожет духом толеранције и разумевања за друге културе и вере, али истовремено поносан на дело свог оца, васпитаван и решен да га настави. По преузимању власти, био је вероватно најмлађи шеф извршне власти у свету. Владао је само десет дана у миру, али и тих десет дана у свакодневној неизвесности од потеза Сила осовине.
Када је почео напад Сила осовине краљ се обратио прогласом своме народу:
Теби, који ником зло чинио ниси, нити га сновао, наметнута је борба за опстанак.
Снаге широке заједнице слободарских народа, који у овом часу с нама заједно бране угрожено човечанство, морају победити!
Као проницљиви младић лако је увидео да је наоружање Југославије застарело, а мобилизација лоше замишљена. Страхови које је имао у погледу ефикасности југословеснске војске су се обистинили. Немачки окупатори били су у Београду већ 12. априла, а краљ је морао да авионом напусти земљу 14. априла. Тако је за само три недеље седамнаестогодишњи младић најпре проглашен без свог знања за краља, затим био сведок настојања нове владе да обнови пакт против кога је извршен државни удар, и на крају је могао само да посматра пораз Југословенске војске и државе. Преко Атине краљ је стигао у Јерусалим, а од 21. јуна 1941. био је у Лондону где је премештено и седиште Југослвенске краљевске владе.
У говору одржаном преко Радио Лондона 27. марта 1942. краљ Петар II је поручио:
Ми живимо у једно знаменито доба, на прекретници, кад се између сила зла и сила добра бије најжешћа битка за коју свет зна. Наше место у тој борби било је предодређено вековима наше историје.

Приступање Југославије Уједињеним народима
У септембру 1941, после претходног сусрета с председником Сједињених Америчких Држава Френклином Рузвелтом, Винстон Черчил је окупио представнике 10 држава и представио им Атлантску повељу. Међу ових 10 држава била је и Краљевина Југославија, као и међу 26 држава које су прихватиле Вашингтонску декларацију 1. јануара 1942. и обавезале се да уђу у организацију држава под називом Уједињене нације. Крајем јуна 1942. краљ Петар II je одржао говор у Америчком конгресу и том приликом рекао:
„Мој народ, заједно са осталим Уједињеним нацијама света, био је бачен у борбу чији ће исход одлучити за више векова да ли ће ови народи живети у слободи или ће у ропству продужити своје јадно постојање. Овај рат је недељив; неће бити слободе нигде ако и најмања земља у било ком крају света, остана поробљена.“
Одлукама краљевске владе да прихвати Атлантску повељу и Вашингтонску декларацију, као и говорима и наступима краља Петра II, Краљевина Југославија се придружила Уједињеним нацијама света, истим оним нацијама које су успоставиле темеље Организације уједињених нација крајем Другог светског рата. Зато је Краљевина Југославија једна од земаља које је ударила темеље будућој светског организацији.
Краљ Петар био је током своје кратке владе, а у првим годинама рата, обасипан изразима подршке свих савезничких нација од Сједињених Држава преко Велике Британије до Совјетског Савеза. Ствари у почеле да се мењају од пролећа 1942. Најпре је постало јасно да Совјетски Савез подржава герилски покрет под вођством Комунистичке партије Југославије. Како је приметио званични историчар британске обавештајне службе Вилијам Макензи: „Нема сумње да је најкасније до јуна 1942. Руска влада била у потпуности посвећена искључивој подршци Титу.“ Он је такође уочио да је Британцима постало јасно „да се Руси неће умешати да зауставе грађански рат.“ Пошто су напори код Совјета пропали, а операције савезника се приближиле Балкану Британци су почели да разматрају све расположиве опције. Од пролећа 1943. и британски званичници постепено мењају погледе на два герилска покрета. У року од девет месеци, од фебруара до новембра, британска политика је прешла пут од подршке само Михаиловићу, преко слања мисија међу трупе партизанског покрета до сагласноси са Својетским Савезом да се подржи само Народноослодилачки покрет на Техреанској конференцији. Уз овакву политику стале су и Сједињене Америчке Државе водећи рачуна пре свега о томе да се рат што пре заврши и да се са Совјетским Савезом не долази у сукоб по било ком питању које није било од стратешког значаја.

Генерал Михаиловић: савезник и идол кога је морао да напусти
Југословенске краљевске владе Лондону подржавале су покрет пуковника Михаиловића од краја 1941. године. Први је премијер генерал Душан Симовић подржао Михаиловићев покрет у говору од 15. новембра 1941. преко Радио Лондона када је за на крају говоре позвао све праве представнике народа „и нарочито све оне хрбре синове који су се већ подигли да ту слободу бране оружјем у руци, да се уједине у заједничкој борби против окупатора и насилника, стављајући се под команду команданта свих југословенских оружаних снага у земљи, Драже Михаиловића.“ Две седмице касије, краљ Петар је прекао Радио Лондона поновио сличан захтев:
„Читава наша земља у овом часу је у крви и пламену. Али док се пред мојим очима ређају слике беде и очајања, један нов призор се јавља: са згаришта попаљених села и градова, из поворки малаксалих бегунаца што блуде опустелим крајевима, издвајају се они који још могу пушку да носе и којима никоји терор није успео да убије веру у себе, у свој народ, веру у право човека да живи као слободан човек.
Ти људи прелазе преко својих разноликих гледања на уређење друштвене заједнице, и имају само један циљ пред собом – борбу против свирепог непријатеља наше слободе. Они се све више придружују, и потпуно треба да се придруже, регуларним трупама преостале југословенске војске, којима командује Дража Михаиловић, данас, још, само пуковник по чину, али војвода и у Мојој и у народној души, онако какве су биле војводе које су стварале нашу државу.“
Када је именована Краљевска влада на челу са Слободаном Јовановићем 11. јануара 1942. Драгољуб Михаиловић је у тој влади добио ресор министра војске, моранарице у ваздухопловства. Радоје Л. Кнежевић је касније образложио шта је ово именовање симболички значило: „Увођење Михаиловићево у Владу, свакако признање великом војничком предводнику народа у борби, имало је да пред целим светом недвосмилсено обзнани истоветовање Краља и Владе с отпором завојевачима, и то с оним покретом отпора који је у Југославији гледао своју праву и једину Отаџбину.“
Дужност министра војске, морнарице и ваздухопловства Михаиловић је обављао и у другој влади Слободана Јовановића (2. јануар – 26. јуни 1943), као и у владама Милоша Трифуновића (26. јуни 1943 – 10. август 1943) и Божидара Пурића (10. Августа 1943 – 1. јуни 1944). Поред тога Михаиловић је произведен у чин дивизијског генерала (19. јануара 1942), а затим армијског генерала (17. јуна 1942), а постао је и начелник штаба Врховне команде 10. јуна 1942.
Пурићева влада била је под снажним притиском Британаца да смени министра војног генерала Михаиловића и њен отпор овом захтеву довео је на крају до пада владе. Неспремност српских политичара да формирају нову владу у којој не би био Михаиловић, али и неспособност да се окупе око једног имена, на крају је принудила краља Петра да мандат за састав владе преда бану Бановине Хрватске Ивану Шубашићу који је био у дугом сукобу са оним српским организацијама у САД које су подржавале генерала Михаиловића. При томе Шубашић је био избор који су подржавали и Британци и Американци и Јосип Броз. Намера Британаца није била да се Михаиловићев покрет уништи већ да се оба покрета обједине, али под вођством Јосипа Броза.
Колика је била оданост влада Слободана Јовановића генералу Михаиловићу јасно се може приметити из издања Службених новина за 1942. Ове новине су за емигранстку владу представљале не само гласник владиних одлука, већ и службено гласило Владе које је пласирало најважније спољнополитичке акценте и давало израз идеолшког правца Краљевске владе. У видовданском броју за 1942. посебан нагласак је стављен је на генерала Михаиловића који је симболички приказан као главни настављач видовданског завета.
И владе у Лондону у којима је Михаиловић био министар војни и сам краљ настојали су да конкретним и симболичким потезима поправе Михаиловићев положај. Трифуновићева влада је осмислила „План за ослобођење земље“ који је предвиђао да се окупе југословенски заробљеници, а на чело поставо „Војска ван отаџбине“ односно 1.200 војника и официра Југословенске војске који су се од априла 1941. налазили на Блиском истоку. Ова војска требало је да се икрца код Сплита и споји са снагама Југословенске војске у отаџбини.
О оданости краља Петра II генералу Михаиловићу сведочи његов покушај да авионом из Египта продре до територије коју је надзирао Михаиловић. Краљ је постао свестан да су Британци напустили Михаиловића после разговора у Каиру с премијером Черчичом, и британским представницима код Јосипа Броза Фицројем Маклином и Дикином у децембру 1943. Зато је планирао да почетком 1944. одлети у Србију без знања Енглеза, и противно њиховим плановима. Потпоручник Слободан Нинковић требало је да први стигне до Михаиловића са шифованом поруком од краља Петра, али он никада није успео да стигне до генерала, и краљева акција је пропала. Ова идеја није била нова. И раније је краљ Петар тражио званично тражио од Британаца да буде спуштен падобраном на Михаиловићево подручје, али је британска влада одбила овај захтев.
Краљ Петар II је после поновљениј и растућих притисака британских власти који су почели још децембра 1943, на крају био принућен да направи компромис, после упозорења Британаца да ће његова политика подршке Михаиловићу изазвати грађански рат и навести Црвену армију да физички уништи Михаиловића. Најпре је краљ Петар 24. августа потписао указ којим је стављен ван снаге указ о постављењу генерала Михаиловића за начелника штаба Врховне команде. После тога Британци су краљу поставили још тежи захтев. Још од образовања Шубашићеве владе вршен је притисак на краља Петра да изјавом подржи Народноослободилачки покрет. Краљ је више пута одбио овај предлог и на крају га је прихватио под принудом и са осећањем „да изневеравам најбоље пријатеље и да потпуно признајем групу која је супротстављена монарихији и свим демократским начелима.“ У говору који је одржао 12. септембра у 20 часова преко Би-Би-Си-ја, краљ Петар II је рекао:
„Драги моји Срби, Хрвати, Словенци,
У овим судбоносминм и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници са једне стране, а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце, да се уједине у приступе Народно Ослободилачкој војсци под Маршалом Титом. Са мојим пуним знањем и одобрењем Краљевска влада Др. Ивана Шубашића закључила је важне и корисне споразуме са том нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржавана и помагана од наших великих Савезника, Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке...
Сви они који се ослањају на непријатеља против интереса властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом.
Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којом се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу.“
Овај проглас краљ је завршио узвиком: „Живела наша велика, слободна, федерална Југославија“ чиме је признао и федерално уређење нове државе. Исто тако краљ је Јосипа Броза назвао маршалом па је тиме признао једну од одлука комунистичке скупштине АВНОЈ-а из новембра 1943, не водећи рачуна о томе да је једна од њих и забрана његовог повратка у земљу. Смисао овог прогласа који су саставили британски званичници, а краљ Петар је једино успео да у њему смањи ниво одушевљења за НОП и његовог вођу Јосипа Броза, био је са британског ставновишта да се добије на времену, а у ситуацији када је Црвена армија била пред уласком у Србију. Британија није одустајала од монархије у Југославији и није сматрала да је неспојива подршка и НОП-у који су предводили југословенски комунисти и монархији у Југославији.
Проглас је деловао тешко на генерала Михаиловића, а поједине јединице Југословенске војске у отаџбини су се распале, посебно на југу Србије. Многи борци до тада верни Михаиловићу послушали су краљев проглас, а општи ефекат био је веома неповољан за морал Михаиловићевих трупа. Претходно је већ формирање Шубашићеве владе деловало лоше на морал Михаиловићевих јединица јер генерал више није био минисатар војни. Немогуће је знати како би се ствари кретале да краљ није прочитао проглас. У сваком случају краљ Петар је делио антисовјетске ставове свог оца и упозорење да ће Совјети уништити трупе краљевске војске верне њему свакако да му је деловало реално и застрашујуће.
Две преваре: „Намесништво“, и „слободни избори“
Да би у потпуности консолидовао своју фактичку власт Јосип Броз је предложио председнику Краљевске владе Шубашићу да се образује Краљевско намесништво које ће представљати краља до сазивања Уставотворне скупштине. Сагласност Шубашића и Јосипа Броза, по овом питању, постигнута је 7. децембра 1944. По њему Краљевско намесништво поставља краљ, на предлог Владе, али уз саласност Националног комитета ослобођења Југославије. Од тог тренутка почиње снажан притисак на краља Петра, а Черчил је сматрао да ће ако краљ Петар одбије овај предлог морати да призна владу коју формира Јосип Броз. Краљ је 11. јануара 1945. изашао са декларацијом о неприхватању споразума. Убрзо после тога затражио је Шубашићеву оставку, али је овај одбио пошто је претходно добио подршку влада Британије и СССР-а.
Поново је СССР интервенисао у корист Јосипа Броза на конференцији велике тројке на Јалти која је одржана од 4. до 12. фебруара. Стаљин је тражио да се спроведе споразум Тито-Шубашић „без обзира на фантазије краља Петра“. Колико се Стаљин светио краљу Петру, као сину великог противника СССР-а краља Александра, остаје непознаница, али је јасно да ниједна комунистичка партија у земљама совјетске зоне није, у првој години после рата, до те мере консолидовала власт као Комунистичка партија Југославије.
На крају су министри иностраних дела три велика савезника усагласили текст којим је саопштено да споразум Тито-Шубашић треба одмах да се спроведе. После тога југословенском краљу није преостало ништа друго него да покуша да постигне договор којим у „Краљевско намесништво“ не би ушли представници партизанског покрета односно отворени непријатељи краља Петра. Коначно, после нових упозорења британске владе краљ Петар се 2. марта сагласио да се за намеснике именују др Срђан Будисављвић, др Анте Мандић и инжењер Душан Сернец. Код сваке кључне одлуке краљ се консултовао не само са британском већ и с америчком владом. После сјајног и очинског пријема код председника Рузвелта 1942. Краљ Петар се надао да ће моћи да ублажи британске ставове по појединим питањима, па се посебно обраћао председнику Рузвелту. Међутим, ова краљева процена била је погрешна јер су ставови које је Черчил заступао од краја 1943. били усаглашени ставови велике тројке, а у оквиру ње заједнички његови и Рузвелтови ставови. Черчил је био само портпарол заједничких ставова Британије и САД и у погледу генерала Михаиловића и у погледу Брозовог режима у Југославији. Краљ је једино наишао на делимично разумевање код „ујка Бертија“, британског краља Џорџа VI, али он није могао да му помогне.
Истина је да је шеф О-Ес-Ес-а Вилијам Дoнoван организовао две операције с циљем да надзире Британце по југословеском питању. Прва је била мисија пуковника Мекдауела код генерала Михаиловића, неколико месеци пошто су последњи британски официри за везу напустили Михаиловића. Друга је била слање америчког адвоката Бернарда Јероуа (Bernard Yarrow) у септембру 1944. да обавештава О-Ес-Ес о свему што се дешава код краља Петра. Ово је било и прво отворено шпијунирање Британаца од стране америчке обавештајне службе, али осим тачног увида у стање односа краља Петра и Британаца није довело до промене америчке политике.
Намесници су 5. марта положили заклетву, а Јосип Броз је формирао владу односно министарски савет 7. марта у којој су доминирали представници КПЈ, а сам Јосип Броз је постао председник Министарског савета и министар одбране. Краљеви намесници нису смели или нису могли ни да буду у преписци с краљем тако да је „Краљево намесништво“ остало празно слово на папиру, и пуко средство да се прикрије диктатура Јосипа Броза и КПЈ, а Краљевска влада престала је да постоји 5. марта.
Одмах по уласку комунистичких снага у Београд почео је прогон свих које је КПЈ сматрала за воје противнике. Партијски непријатељи постали су „непријатељи народа“, а прогон и убиства које је спроводила обавештајна служба партизанске војске под називом ОЗНА почели су по уласку комунистичких снага у поједине градове Србије. Црвени терор ОЗНЕ, основане по угледну на НКВД маја 1944, трајао је пуном жестином у Србији до краја 1944. Ствари се нису битно промениле ни по ослобођењу целе земље 15. маја 1945. Атмосфера која је владала у Београду и широм Југославије била је потпуно супротна било каквој идеји о правној држави. Саветник у америчком посланству у Београду Харолд Шанц (Hаrold Schаntz) послао је 27. септембра 1945. у Вашингтон телеграм следеће садржине: „Свеопшти страх преовлађује у земљи, Приметан је свуда и у јавном и у приватном животу. У градовима режим има одборе и шпијуне у сваком блоку и у свакој згради. Противници режима живе у сталном страху да ће их Озна ухапсити и да ће као ‘народни непријатељи’ бити кажњени. Сигурни смо да су хиљаде избрисане са бирачких спискова само зато што они или њихови рођаци нису присталице Народног фронта. Нема тужнијег коментара актуелне ситуације него примедбе људи који су се супротставили нацистичкој ратној машини када је била на врхунцу њене снаге, ‘да је Хитлер ипак можда био у праву’. На све стране се чује да је, у поређењу с Озном, Гестапо био блага установа“.

Монти Радуловић, извештач Ројтерса из Београда 1946. и почетком 1947, успео је да пред сопствено хапшење побегне из Југославије и да до октобра 1947. напише књигу Титова република. Једно од поглавља носи наслов: Тајна полиција – стварна власт. У њему примећује: „Озна (Титова тајна политичка полиција) је главно оружје комунистичке партије. Она држи под контролом 16 милиона Југословена огранизацијом која у многим аспектима надилази чак и ону озлоглашеног НКВД-а (совјетска тајна полиција) чију организацију копира“. Радуловић је приметио да Озна има агенте широм земље. Он описује случај једне девојке која је намамљена да ради за Озну да би помогла брату. „Постоје десетине хиљада таквих случајева у данашњој Југославији. Син мора да шпијунира оца, отац мора да шпијунира свог пријатеља ради добробити сопственог детета, док заузврат пријатељ шпијунира другог пријатеља“.

Упркос прогонима и жестокој пропаганди КПЈ монархија је остала популарна у Србији. На завршном говору првог конгреса Народног Фронта Јосип Броз је 7. августа 1945. размотрио питање будућег уређења Југославије. Као најважнији разлог зашто монархија није могућа у Југославији Броз је навео федерацију односно федеративни модел нове државе. „Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херцеговина, Црна Гора, и увјерен сам, велика већина у Србији не желе монархију [бурно и дуготрајно пљескање] не из неког каприца него због тога што је то неспојиво са оваковом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом националности које су у овом рату дошле до свог ослобођења и равноправности осјетиле поново угрожене.“ Из овог говора постаје јасно да је чак и Броз признавао да монархија нема препреку у Србији и међу Србима, већ у другим југословенским покрајинама, поред тога он је само код Србије изразио уверење да „велика већина не жели монархију“ што сведочи о страху који су комунисичке власти имале од подршке монархији у Србији.
Последња нада западних демократију у погледу увођења макар елемената демократије у Југославији били су избори на које се обавезао Јосип Броз када му је дат мандат да формира владу. Три дана после премијеровог говора АВНОЈ је проглашен за Привремену народну скупштину деморатске федеративне Југославије. Ова скупштина донела је истог дана Закон о бирачким списковима који је чланом 4 омогућио да се из бирачких спискова избришу сва лица која су била у било којој другој формацији осим у НОП-у. Избори за Уставотворну скупштину били су предвиђени за 11. новембар 1945. Уследило је онемогућење штампања било ког опозициониог гласила, а посебно су спречаване у деловању главне странке у Србији Демократска и Радикална и главна странка у Хрватској – Хрватска сељачка странка.
Каква је током 1945. била атмосфера у Београду, а нарочито у унутрашњости Србије, током 1945, постаје јасно из предлога посланика грађанске опозиције из Демократске странке, адвоката Драгића Јоксимовића, од 19. августа 1945, да буде донесен закон који ће зајемчити слободу од страха, што је било предвиђено споразумом НКОЈ-а и Краљевске владе од 1. новембра 1944. Разумљиво је да овај предлог није усвојен јер су му се противили посланици из редова КПЈ.
У оваквој атмосфери, која је подсећала на политички линч, странке у Србији су донеле одлуку крајем септембра 1945. да бојкотују изборе. Кампања за изборе изгедала је, по оцени Џона Лемпија, као „изoпачење демократске праксе“ (“a travesty of democratic practice”). На крају је на „изборима“ учествовала само Комунистичка партија Југославије под маском Народног фронта, а незадовољни грађани су могли да гласају у такозвану ћораву кутију. И поред страховитог притиска у Србији је 22,84% грађана бојкотовало изборе, а 11,41 гласало у кутију без листе, тзв. ћораву кутију. Када се томе додају грађани који су избрисани из бирачког списка добија се потпуна слика о „изборима“. Остаје и велика сумња о покраденим гласовима јер надзора над изборима није уопште било па се не може оценити да ли су и под таквим притиском комунисти успели да наметну већину, или су фалскификовали изборе.
На овај начин изабрана скупштина прогласила је републику 29. новембра 1945. Тиме је и формално укинуто „Намесништво“, у чије име је Јосип Броз вршио дужност председника Министарског савета.
Увођење тоталитаризма и совјетизација земље
Преузимањем свих полуга власти у своје руке Комунистичка партија је прионула да обави још један задатак: совјетизацију земље. Извршена је, како је ефектно показао Миодраг Милић у својој анализи, симбиотичка идентификација Југославије са СССР-ом. Југославија је постала ударни одред совјетске великодржавне политике, а југословенска култура је совјетизована, мада неједнаком мером у различитим републикама, наглашеније на истоку, у Србији и Црној Гори, а мање на западу земље. Совјетизација је подразумевала политички монизам односно онемогућавање било каквог политичког деловања свима који не припадају комунистичкој партији. Како је 1957. приметио биши амбасадор акдредитован код Југословенске краљевске владе у Лондону, Џорџ Рендал: „Као у свим агресивно материјалистичким тоталитарним режимима, врши се снажан и умешан прогон свих слободних институција и свих слободних идеја и идеала, и то не толико законима колико административним средствима.“
Ни у једном потоњем совјетском сателиту комунисти нису успели да тако потпуно преузму власт као у Југославији у току прве године од завршетка рата. КПЈ је у потпуности надзирала владу, војска је већ током рата постала партијска војска која није водила само ослободилачки, већ и револуционарни рат. Коначно, тајне службе биле су под непосредним надзором истакнутих чланова Политбироа ЦК КПЈ. Цео овај апарат предводио је Јосип Броз „први који је следио Стаљинов модел да истовремено буде шеф партије, владе и војних снага, као и извор идеолошког и културног надахнућа.“
Зато и не чуди оцена познатих америчких експерата за тоталитаризам Карла Фридриха и Збигњева Бжежинског: „Добро је присетити се да, као прво Југославија никада није напустила совјетски блок, већ је била избачена умногоме против њених жеља; као друго Југославија је вероватно била најкомунизованији сателит у источној Европи до времена разлаза из 1948.“
Југословенски комунисти су ипак сачували једну тековину краља Александра - државу Југославију. Они су напустили првобитан план Коминтерне да се Југославија као вештачка творевина распарча. С друге стране, од југословенства како га је поимао краљ Александар остала је само идеја о јединству југословенских народа, али је модел државе која се следи радикално промењен. Уместо Француске републике сада је то постао СССР, а уместо западне демократије дошао је комунистички тоталитаризам.
Јосип Броз је преузео још једну ствар од краља Александра. Узео је на употребу целокупно његову приватну имовину, а уз то је додао и бројна ловишта па и острво Бриони. После раскида са Стаљином, совјетске службе су 1950. направиле анализу и утврдиле да Јосип Броз располаже са 22 поседа, и са земљом површине 250.000 хектара, односно 1% територије Југославије. Тако је уместо уставне монархије заведена републиканска монархија која је кулминирала 1974. када је Јосип Броз изабран за председника једине дозвољене партије Савеза комуниста Југославије без ограничења трајања мандата и постао Уставом дефинисан доживотни председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
У овој републиканској монархији уведен је тоталитаризам и високи степен репресије према становништву које није могло да схвати потребу за увођењем комунистилког поретка. Кроз капмање колективизације репресији је било изложена већина сељака који су се противили принудном откупу. Поред присталица генерала Михаиловића, на мети нових власти нашли су се припадници предратних грађанских странака, индустријалци, власници кућа и локала, припадници немачке и појединих других мањина, верници већине деноминација, декларисани монархисти а од 1948. и нова категорија инофрмбироваца односно стаљиниста. Зато је губитак престола младога краља далеко прерастао личну драму једног владара. Укидање уставне монархије било је само оквир за увођење тоталитарног поретка у коме је број стварних и измишљених непријатеља захватио већину становника. Срећом овај талас високе репресије је обустваљен 1953. када су спољнополитичке околности, а пре свега Стаљинова смрт и висока америчка помоћ, смањиле параноју режима комунистичке Југославије и омогућиле да се обим репресије смањи на битно нижи ниво.
Краљ у избеглиштву
После проглашења републике у Југославији и забране повратка краља у земљу он је постао избеглица. У деловању краља Петра у избеглиштву постоје три фазе. Прва у којој је Југославија била најистакнутији совјетски сателит што је изазвало велико подозрење западних савезника, а посебно САД према режиму Јосипа Броза. Користећи се нераположњем на Западу према Брозовом режиму краљ је учетвовао у деловању Радио станице Сава са једног италијасног јадранског острва. Ова станица је од средине 1947. до марта 1951. емитовала програм усмерен против власти у комунистичкој Југолавији. У овом раздобљу убацивани су и истакнути монрахисти у Југославију, али су ови упади углавном завршени трагично. Раскид СССР-а и комунистичке Југославије 1948. посматран је најпре с пажњом на Западу, а када је постало јасно да је раскид дубок, западне земље су од 1950. почеле да поново подржавају режим Јосипа Броза. То је довело и до краја ове краљеве акције.
У другој фази краљ Петар прелази у САД 1951. Српски политичари који су остали емиграцији били су дубоко подељени. Део њих желело је да обнови Југославију на демократским начелима, али моги су сматрали да се треба усресредити на Србију. Поред тога емиграције се домогао део војника Југословенске војске у отаџбини, али и део квислиншких снага које су деловале под генералом Недићем у Србији или су биле део профашистичке организације Збор. Ове војне формације водиле су међусобну борбу током рата, и чак ни заједничка антикомунисичка уверења нису никада успела да их уједине у емиграцији. Поред тога велики број официра и војника Краљевске војске заробљен у Априлском рату 1941. одлучио је да се не враћа у комунисичку државу, него да оде у избеглиштво. Поред тога постојало је и бројно усељеничко становништво српском порекла у САД и Канади.
Већина ових група је признавала легитмност краља Петра и сматрала да ако дође до пада комунизма у Југославији, треба да се обнови монархија на челу с краљем Петром. Тако је краљ постао једини симбол око кога је могло да се окупи више емигрантских организација. Ове организације су биле у толико лошим међусобних односима да је улазак једне у поједину заједничку акцију аутоматски искључивао друге. Краљ се зато предузео немогућег задатка да све ове супротстављене тежње обједини. У раздобљу 1957-1960. Краљ је обишао велики број исељеничких организација у Немачкој, САД, Канади и Аустралији. Краљ Петар је у овм наступима захтева јединство од српских емиграната, а истовремено је показао ширину када се изјаснио да се окупе и републиканци и социјалисти у заједнички поркет против комунизма у Југославији. Краљева акција дала је подстрек српским емигрантима, посебно у САД, који су се одлучније супротставили југословенском комунистичком режиму бројним демонстрацијама.

У краљевим говорима оцртава се његов политички и спољнополитички програм државе која је требало да замени комунистичку тиранију. У говору из 1959. је приметио: „Какав бих ја био уставно-парламентарни и демократски владар, ако бих све своје сународнике, да не кажем поданике, разврстао по томе, јесу ли монархисти или републиканци? Шта би могао слободни свет, у коме социјалистичке партије активно сарађују у државним пословима и лојално управљају државом, као парламентарна већина, баш у многим краљевинама – да мисле о мени и вама, ако и у своје народно коло не бисмо примили наше социјалисте, само зато што су у својим принципима републиканци?“

Исте године краљ је у другом говору назначио спољнополитичке правце: „У спољној политици нова југословенска држава требало би да постане значајан фактор на Балкану и у Средњој Европи, остваривањем пуне сарадње са Европском заједницом и Уједињеним нацијама.“ Коначно у говору у Чикагу 1959. изразио је и своја иделошка схватања утемељена на либерализму: „Други наш задатак је да, у име свог народа и своје, исповедамо свуда и на сваком место да наша борба против црвеног тоталитаризма није уједно борба за успоставу... каквог реакционарног режима, но једино борба за слободу, демократију и правду у западном смислу те речи.“

У трећој фази током шездесетих година прошлог века краљ Петар се тешка срца укључио у сукоб између Епархије америчко-канадске на челу с епископом Дионисијем и Српске православнце цркве на челу са патријархом Германом. Овај сукоб довео је до црквеног раскола 1963. и претварања Епархије америчко-канадске у Слободну српску цркву, по угледу на Руску заграничну цркву чији је покровитељ некада био краљ Александар. Краљ Петар је после доста опреза 1964. одлучно стао на страну Слободне српске цркве, али остали чланови краљевског дома су остали на страни Српске православне цркве. У јеку сукоба две цркве обзнањена је трећа кључна одлука приписана Краља Петру II. Она је објављена у лето 1967 у време тешког напада дијабетеса и краљевог болничког лечења. Овом одлуком разрешавају се две особе из његове канцеларије и изражава став да су погршено обавештавили краља о стању у Српској цркви. Саопштење је тако интонирано да се краљ Петар поново опредељује за јединство цркве и Српску православну цркву, а против Слободне српске црвке. Могуће је да су особе из краљеве околине утицале на ову одлуку и да су учествовале у њеном састављању у жељи да прекину његово ангажовање у емигранстким споровима. Посебно је краљева супруга, грчка принцеза Александра, подозревала од краљеве активности у емиграцији. Свакако да је њихова жеља била да спрече даље нарушавање здравље краља који је већ био тешко оболео од дијабетеса.
Краљ Петар се преставио Господу 3. новембра 1970. у Денверу. Краљ је сахрањен 11 дана касније у Цркви Светог Саве у Либертвилу, у присуству великог броја Срба из САД и Канаде и свих главних српских и равногорских удружења из ових земаља. Чинодејствовали су епископи Слободне српске црвке на челу с епископом Дионисијем. Југословенски краљ сахрањен је обавијен српском тробојком. Тако се далеко од отаџбине у изганснтву завршио мукотрпан живот последњег југословенског краља.
Његова лична трагедија била је и трагедија југословенских народа, а посебно Срба. Демократија коју је у Србији косолидовао његов деда краљ Петар 1903. уништена је у Југославији 1944/1945. Нераскидеве везе Србије са западном Европом и САД такође је раскинуо комунистички режим, а комунистички начин решавања националног питања не само да није имао повољан крај већ се завршио у серији грађанских ратова познатих под називом Ратови за југословенско наслеђе (1991-1999) који су однели преко 130.000 живота. Узалудно је нагађати шта би било да је монархија опстала у Југославији 1945, али једна ствар је јасна. Аспирације такве државе морале су бити у правцу стандарда западних демократија, чланству у Европској економској заједници и припадништву слободном свету. Ту могућност народи Југославије, а међу њима посебно српски народ, су пропустили или боље речено прокоцкали. Заузврат су добили комунистичку диктатуру која иако је била отворенија ка Западу од било које друге комунистичке диктатуре, ипак није могла променити своје основно обележје једнопартијске државе које гуши људска права и слободе.
Зато је лична трагедија краља Петра живо представљена у његовим успоменама, не само повест о једној трагичној судбини већ истовремено и поука о пропуштеној прилици да се Југославија развије у погледу демократије и људских права, а у заједници с другим европским народима и слободним светом.

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

sajkaca ::Posto se ovde navodi samo nesretni Samardzic kao revizionisticki nadri istoricar, molim za odgovor zasto se nikada ne suprotstavite
sajkaca ::
Slobodanu Markovicu

Covek mi nije predavao na fakultetu istoriju, nego politicku antropologiju. Za one neupucene, analiziraju se arhajske kulture i drustva iz predistorijskog doba. Sada, ako su u kamenom dobu komunisti proganjali Karadjordjevice, onda sam ja lose ucio taj ispit!
sajkaca ::
Cedomiru Anticu

Treba razlikovati njegova politicka interesovanja i njegove promene partija (ako se i on seca ciji je clan sve bio) od njegove naucne orijentacije. Covek nije ekspert za taj period, bavi se najvise srpskom istorijom XIX veka, najvise srpsko-britanskim odnosima. Dakle, u doba Krimskog rata, recimo, u Srbiji nije bilo komunista ni komunistickih zlocina, pa ne vidim sta tu mogu da naucim o komunistickim zlodelima.
sajkaca ::
Predragu Markovicu

Dokazani levicar, sa veoma afirmativnim tekstovima o marsalu Josipu Brozu Titu, Jugoslaviji i pop-kulturi stvaranoj u doba socijalizma kod nas.
sajkaca ::
Momcilu Pavlovicu

Neka se moj zemljak @Itcolonel i drugi istoricari od imena i obraza u nas ne naljute, ali o Momcilu Pavlovicu mislim da je irelevantan faktor na srpskoj istoriografskoj sceni. Najveci biser: urvstio generala Milana Nedica u listu od 100 najznamenitijih Srba. Cak i oni koji bi da rehabilituju generala Nedica, zele da istaknu da njegova uloga u Drugom svetskom ratu nije bila toliko bitna kako bi ga odvojili od odgovornosti za brojne zlocine u okupiranoj Srbiji od 1941. do 1944. godine.
sajkaca ::
Milosu Kovicu....

Takodje, polje njegovog naucnog interesovanja nije Drugi svetski rat i jugoslovenska stvarnost u doba samoupravnog socijalizma, vec XIX vek u Srbiji.
Toliko o ovima.
Imas jos neke? Sa ovima si promasio temu!
sajkaca ::
I drugo, nista manje znacajno, koju ste vi to istoriju zavrsili?

Istu kao i ti! Very Happy
Ja sam zavrsio politikologiju i od predmeta vezanih za istoriju, ako tako moze da se nesto izdvoji iz kompleksa drustvenih nauka, imao sam:
1. savremenu politicku istoriju,
2. istoriju politickih teorija,
3. politicki sistem Srbije i Crne Gore
4. savremeni politicki sistem
5. politicku sociologiju
6. filozofiju
7. savremene politicke sisteme.
8. osnove prava.
Kroz sve ove kurseve (mahom dvosemestralne) moglo se nesto nauciti iz istorije.
A sada, pitanje za tebe: sta si ti o istoriji mogao izuciti na svom bazicnom fakultetu?

offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 1994

gorski car
Citat: . . .Ali sukob protiv cetniika i crkve nije bio sukob protiv srpskog naroda. Nijedan cetnik ili pop nije ubijen sto je Srbin . . .
Gorski car prvim metkom pogodio metu.Sukob PROTIV Crkve ! Imajući u vidu da je SPC vekovima unazad postovećivana sa srpskim narodom(opravdano ili ne,drugo je pitanje) onda je i borba INTERNACIONALNOG pokreta protiv SPC morala biti ujedno i borba protiv Srpstva.Ko je očuvao nacionalni identitet Srba za vreme vekovne okupacije ? Komunisti možda ?!!
Smešan je i pokušaj poređenja ideje hrišćanstva koja traje više od 2000 godina sa komunističkom lažnom i kratkovečnom"idejom" !Komunizam postoji još samo u Severnoj Koreji i Novom Beogradu !Možda još u Generalštabu,na Dedinju u "oslobođenim" vilama i na Institutu za bezbednost.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4066
  • Gde živiš: Novi Beograd

Šajkača ako pitaš mene pa ja i Bojan smo izginuli na nekoliko forumu. To je već ušlo u narodne pesme. A da čitaš istorijsku literaturu znao bi da sam kritikovao i Miloja Pavlovića i Kostu Nikolića. Što se tiče ovih drugih, što jes jes nisam imao tu čast da se sa njima sukobljavam.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 14764

sajkaca ::Posto se ovde navodi samo nesretni Samardzic kao revizionisticki nadri istoricar, molim za odgovor zasto se nikada ne suprotstavite Bojanu Dimitrijevicu, Slobodanu Markovicu, Dusanu Batakovicu, Cedomiru Anticu, Predragu Markovicu, Momcilu Pavlovicu, Milosu Kovicu....
Кад сте споменули Бојана Димитријевића управо сам прочитао његову књигу ”Оклопне јединице на Југословенском ратишту 1941-1945”. Обимна књига, аутор је покушао (вероватно и добрим делом успео) да попише све јединице, типове оклопних возила, као и борбе у којима су они дејствовали.
Аутор слови за антикомунистичког, што се у овој књизи не може приметити. Обзиром колико је наведено да се ко са ким сукобљавао, књига би пре ишла у прилог заговорницима партизана, јер је огромна већина наведених дејстава њихова. Дејства оклопних јединица на страни или против четника је било врло мало, што нешто говори.

offline
  • Pridružio: 19 Sep 2013
  • Poruke: 3373

Napisano: 30 Jan 2014 16:37

6.lickadivizija ::Pera Ždera ::Приметно је да се избегавају признања за почињене злочине од стране комуниста и то све у стилу Партија не греши али појединац, комуниста, и ако погреши то онда није став Партије. маните се те Ваше реторике.
A u cemu je razlika sto se crkve tice? Koji pravoslavni klirik ce ti reci da je crkva kriva kao institucija, a ne pojedinac? (Nemoj samo, molim te, da mi kazes kako je crkva "Hristova institucija" i kao takva ne moze da gresi jer je i partija za neke fanatike bila ono sto je tebi crkva.) Crkva i kada osudjuje svoje pripadnike to radi uopsteno i bez imenovanja. Da li u crkvi postoji izrazeni, artikulisani i javni otpor kanonizaciji onog Mace iz Pljevalja? Da li postoji otklon prema popovima koji su simaptisali ucenje Dimitrija LJotica? Pa, tom LJoticu je pomen sluzio licno Sveti Nikolaj! Mogli bi do ujutru ovako da pisemo.
Meni bi najdraze bilo kada bi rimokatolicka crkva imala ne pojedince, nego jedan centar za istrazivanje zlocina katolickog klera, narocito franjevaca, tokom Drugog svetskog rata nad pripadnicima drugih konfesija (pravoslavaca i judaista najvise), drugih rasa (Roma) i drugih pogleda na svet (komunista).
Isto bi mi bilo drago da kao sto ti sistematski pratis i opskrbljen si podacima o zlocinima komunista prema svestenicima i pastvi SPC neko u vasoj instituciji prati ponasanje i (ne)dela onih klirika koji su okrvavili mantije u teskim vremenima.


Друже не падајте у ватру, нема потребе о томе само Вас молим када критикујете Цркву наведите на кога мислите на Православну или Римокатоличку, јер признаћете иако се правите луди и то не примећујете, да је СПЦ кроз Владику Николаја као институција рекла не борби против дела Срба који је пришао комунистима. За римокатолике је мало другачије, нико, почевши од Пија 14, до Степинца у Хрватској, није у име Римокатоличке Цркве рекао не фашзму и Хитлеру. За рад римокатолика питајте римокатолике. Овде се непрекидно говори са позиоцје догматизма и то Ви радите јер не желите да водите дијалог, већ монолог, у коме причате и видите само себе и своју непогрешиву доктрину, управо то поакзје да сте Ви дубоко религиозан човек који се бори за своју веру, тј. комунизам. Употребисте изразе нимало примерене академском грађанину да би у дијалогу окаратерисали Цркву као нешто најмрачније у историји човечанства, а то баш није на похвалу акдемском грађанину али јесте политичком комесару који држи морално-политичку наставу. То време је прошло, свидело се то коме или не. Излазите из теме тим својим моралнополитичким испадима, па зато и ја у одговору то исто чиним, што би рекли нашисвештеници према свецу и тропар. Спомињете тог Мацу из Пљеваља, можете ли навести макар један документ о томе да се СПЦ сагласила са иницијативом да тај човек буде канонизован? Пошто се овде како рекоше барата документима ред би било приметити да када су у питању документи нпр. Државне Комисије о томе колико је људи пострадало од комуниста, било је речи о томе на теми, е онда то није у реду јер постоји друга истина која то оспорава, ОК нека буде тако., али ако се неко усуди да оспори документ из Зборника НОБ-а било који том или ма за који догађај е онда је документ оне Државе (ФНРЈ или СФРЈ од воље Вам) априори неоспоран и ван сваке критике. Искрено ја сам задовољан јер сам макар индиректно добио потврду овде на теми да је било одузимања имовине од Манастира, чек сам сазнао и о којој се површини ради за Ман. Наупаре, такође сам добио потврду да је било стрељања невиних у мом крају (мада ми није речено где су и да ли су уопште сахрањивани и сл.) и још много тога што је добро. Одговоре другог члана форума Вам наводим као пример како води дискусију човек, академски грађанин, који трага за исртином и брани своје ставове без идеолошке острашћености иако ми је јасно да се у много чему вероватно не слажемо. Наведосте мноштво предмета које сте изучавали током свог образовања и то је добро, само наочаре кроз које сте их учили и које су Вам очигледно срасле са очима јесу партијске наочаре па не примећујете да се време променило, односно да је цар без одела. Вас и остале који се убише од борбе против ревзионизма молим дајте нам конкретне примере, нама који то посматрамо са стране, именом и презименом који су људи нетачно на списковима побијених од стране комуниста, зар Вам је то толико тешко када имате толико доказа? Нажалост овај пут 6.личка дивизија тешко да ће спасити Аустријског наредника.

Dopuna: 30 Jan 2014 16:45

Ево једне конкретне књиге која говори о стању у Југослваији за период 1941-1946, надам се да није била на теми, ако јесте нека се обрише BRANKO LAZIĆ, TITOV POKRET I REŽIM U JUGOSLAVIJI, ( 1941- 1946), 1 9 4 6, без места издања.
књига је доступна на адреси http://www.scribd.com/doc/169460846/Titov-pokret-i.....anko-Lazic
О аутору сам пронашао само ово на интернету, "
Sreda, 7. januar 1998.
Preminuo istoricar Branko Lazic

Pariz, FoNet. - Branko Lazic, istoricar i novinar poreklom iz Jugoslavije, koji je predstavljao autoritet za istoriju medjunarodnog komunistickog pokreta, preminuo je od raka u 74-oj godini, saopstila je njegova porodica.

Kako prenosi AFP, Lazic je rodjen 1923. godine u Srbiji, tokom Drugog svetskog rata pridruzio se komunistickom pokretu, da bi mu 1942. godine, na cuvanje bila poverena partijska dokumentacija. Krajem rata otisao je u Svajcarsku gde je odbranio doktorsku disertaciju o Lenjinu i Trecoj internacionali. Docnije je objavljivao clanke, izmedju ostalih u francuskom nedeljniku “Ekspres". Lazicevo enciklopedijsko znanje istorije komunizma potvrdjeno je u mnogim knjigama, kao sto su “Tragedija generala Mihailovica" iz 1946. godine, “Komunisticke partije u Evropi 1919-1955" objavljena 1956. godine, kao i u delima o Kominterni (1973), Hruscovljevom tajnom referatu (1976) i o neuspehu komunizma u Africi (1988)." на http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Jan98/0701/0701_29.HTM

Врло интересантно са доста извора наведених у тексту када говори о односу Комунистичке власти о просвети, привреди, судству, па и начину на који су комунисти радили против Цркве, тј. против верника.

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

Napisano: 30 Jan 2014 16:52

@Pera Zdera,
Nema potrebe da razglabamo pojedinosti tvog posta.
Dakle, ja nisam ni komunista, ni clan (nijedne) partije.
Dakle, ono sto je mene isprovociralo da napisem prethodni post je prosta cinjenica sto si ti u prethodnom svom napisao da ovde neki ucesnici diskusije pokusavaju da dokazu kako nije partija kriva vec pojedinci u njoj. Kada sam ja rekao da se isto ponasaju i postovaoci crkve, da su i njima pojedinci krivi, a crkva nikako u celosti, onda se vracamo na pojedinacnu, a ne kolektivnu krivicu.
Zatim, ja nigde nisam napisao nesto u stilu "crkva je najmracnija institucija svih vremena". Ali, problem u tebi i ne samo u tebi, u vecini klerikalaca je sto vi ko vas god napadne i ko se god, ma i u najmizernije detalju, ne slozi sa vasom verzijom (a ona je, da se ne lazemo, "crno-bela" jos od srednjovekovnih zitija, pa do danas, pogledajte bilo koji crkveni udzbenik istorije) odmah "politicki komesar", "progonitelj crkve" itd. Po tebi bi jedan Volter ili jedan Lav Tolstoj bili "politicki komesari".
Svrha mog posta bila je prosta. Jasno je da si ti jedan od onih koji se bavi zlocinima komunista (mozda jos i nekih formacija) nad Srbima i pravoslavcima. Koliko sam uspeo da vidim, tvoj rad je izuzetno detaljan i vredan paznje i truda (ovo te molim da shvatis kao pohvalu, a ne kao neku ironiju)! Moje pitanje je konkretno da konkretnije ne moze biti: da li u SPC postoji neko ko isto tako detaljno i istim kvalitetom kao ti proucava zlocine Srba i pravoslavaca nad nekim (druge nacionalnosti, druge religije, druge rase, druge ideoloske pripadnosti)?
Sto se tice Svetog Nikolaja, necu ovoga puta pridavati znacaj onom sada vec opstem mestu koje se danas upotrebljava i zloupotrebljava u javnosti (poredjenje Adolfa Hitlera sa Svetim Savom), ali interesantno je da on kao pojava u doba kada tresti sve oko njega, kada krvari citav svet u Drugom svetskom ratu, kada je, na kraju krajeva, i on u nacistickom logoru u Dahauu, za ratne strahote osudjuje: a) Jevreje, b) boljsevike i pod c) "Evropu" (namerno sam ovo "Evropa" naveo pod navodnike iz prostog razloga da bih dodatno, u "fusnoti" objasnio sta on shvata i precizno navodi pod pod pojmom "Evropa". "Evropa" nisu Jevreji, boljsevici i nacisti za njega, "Evropa" je zapadna demokratija i kapitalizam. Dakle, nigde, ali nigde nema kod njega jasna optuzba za rat nacista! A o Jevrejima je ispisao recenice i recenice koje su na nivou tradicionalnog antisimetizma).

Dopuna: 30 Jan 2014 16:56

Da zakljucim, dokaza o tome ko je pucao u fresku Isusa Hrista nema! Fraska je upucana, to svakako stoji i to jeste vandalizam prve vrste. Nadam se da niko nema nista protiv ova moja dva zakljucka.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 673 korisnika na forumu :: 10 registrovanih, 1 sakriven i 662 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Bobrock1, cikadeda, dejoglina, DPera, Kruger, mikki jons, novator, Parker, repac, slonic_tonic