Zločini komunista

• 2Ovo se svidja korisnicima: prekodrinski, objekat 505
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pera Ždera
Citat: . . .Tako uaprimer, sredinom
januara 1946 godine, bili su odredjeni izbori za srednjoškolske narodne
odbore po beogradskim gimnazijama. Na tim izborima pristalice SKOJ-a
ostale su u manjini. Po jednom izveštaju iz zemlje, u Prvoj beogradskoj
gimnaziji pošto je rezultat ispao nepovoljan po komuniste, direktor gimnazije
je rasturio zbor i proglasio izbore nevažećim. Nekoliko dana docnije zakazana
je konferencija na kojoj je prisustvovalo nekoliko agenata OZNE, koji su
osuli grdnju na djake, nazivajući ih koljašima, dražinovcima i reakcionari­
ma, optužujući čak dečake da su njihove ruke uprljane krvlju najboljih
sinova jrpskog naroda. Dečaci su posle tih opomena, uplašeni razišli kućama.
Na dan 30 januara svi su djaci pozvani na skup koji je održan u svečanoj
dvorani radi ponovnog održanja izbora, čemu su prisustvovali direktor i
nastavnici. Jedan od djaka, elan SKOJ-a, održao je govor, tražeći da se
gimnazija očisti od reakcionarnih elemenata. Zatim je počela prozivka i kako
se koji djak javljao obasipan je pogrdama: koljaš, dražinovac, esesovac,
monden. Posle pogrda sleđovale su batine i pljuvanje. Kad su napadi ko­
munista na nekomuniste dostigli vrhunac, izvestan broj dečaka pokušao je
da bezi, ali su svi ulazi na zgradi gimnazije bili blokirani. Pred vratima na
ulici, stajale su grupe mladih komunistkinja, od kojih su mnoge nosile parti­
zanske uniforme. One su pljuvale na isterane djake. Sutra dan je izbačeno iz
Prve beogradske gimnazije 27 djaka nekomunista, koji su izgubili pravo
školovanja u svim gimnazijama u zemlji. Ukupno je izbačeno iz beogradskih
gimnazija 460 djaka. U gimnazijama u unutrašnjosti Srbije, izbačeno je od
10 do 30 % djaka viših razreda, a negde još više, kao u Jagodini.
Učenici gimnazija su obavezni da prisustvuju političkim mitinzima koje
organizuje Komunistička partija. Prilikom predizbornog omladinskog mitinga
kod Tehničkog fakulteta u Beogradu, 14 oktobra 1945 godine, djacima je
preko školskih vlasti naredjeno da obavezno na njemu učestvuju. Isto tako,
prilikom sindikalnog mitinga nedelju dana ranije, naredjeno je preko beograd­
skog dnevnika “ Politika** učenicama Treće ženske gimnazije da se skupe radi
zajedničkog odlaska.
Demokratija višeg tipa uvedena je i na Univerzitetima. Dok je pre rata
broj studenata bio neograničen, sada je uveden numerus klauzus u okviru
koga prvenstvo upisa imaju partizani, čak i nad onima koji imaju bolja
školska svedočanstva od njih. Dok su nekada na Univerzitet primani svi
studenti bez obzira na svoja politička ubedjenja i rad, danas svaki student,
kao što se vidi iz “ Glasa1* organa Naroduog fronta za Srbiju od 20 oktobra
1945 godine, mora pri upisu da podnese karakteristiku nadležnih vojnih i
narodnih vlasti i anketni list, kao dokumente svoje ispravnosti u odnosu na
režim, što praktično znači da se protivnicima uskraćuje pristup na Univer­

Crveni aparthejd !!! U večitoj raspravi oko broja ubijenih,ova tema je potpuno skrajnuta.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pera Ždera :: Рекосте да је немогуће утврдити број убијених 0д 1941-45, за месец дана - да ли то значи да не постоји могућност да је СПЦ имала било какве евиденције о свом свештен ству на терену па и то ко је убијен и од кога.
Перо,
па лепо је написао у тексту који си цитирао да постоји евиденција и да је на основу ње могуће доћи до списка за месец дана. Где си видео да је написао да је немогуће?

И имаш наведено да вредност манастирске имовина варира - негде је мала, а у градовима пуно већа.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ltcolonel ::
...
Što se tiče sveštenika vrlo lako može da se utvrdi koliko je stvarno sveštenika stradalo tokom rata i to na osnovu arhivske građe a ne na osnovu saopštenja iz bosanskih brda. I to za manje od mesec dana rada.
...

Pera Ždera ::
...
Рекосте да је немогуће утврдити број убијених 0д 1941-45, за месец дана ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Padobranac potpuno si u pravu ali moramo prvo da krenemo od osnovnog a to je da utvrdimo tačan broj stradalih. Zato što se vrlo proizvoljno pojedinci "frljaju" sa brojevima. S obzirom da objavljujem radove u svim najznačajnijim crkvenim časopisima u Srbiji niko ne može da me optuži da sam protivnik crkve. Koliko god neskromno zvučalo mislim da niko bolje trenutno ne poznaje istoriju Braničevske, Šumadijske, Kruševačke i Niške eparhije. Pa i Sremske. Nedeljko Radosavljević bolje poznaje zapadnu Srbiju. I to mi priznaju i u crkvi. Nisam slučajno dobio da odradim zvaničnu istoriju Niške eparhije od strane same Crkve. Svidjalo se ovo nekom ili ne. Imam kompjutersku banku podataka (koju prikupljam već dve decenije) za sve sveštenike sa prostora prve tri spomenute eparhije koji se javljaju u istorijskim izvorima od srednjeg veka do danas. To je preko 2000 biografija. Prema tome ne pišem napamet. Sa druge strane znam da je upravo za sveštenike najlakše sakupiti takve podatke lakše čak nego i za oficire ili druge činovnike. Da je nekom stalo do prave istine upravo bi kod sveštenika to mogao najlakše da uradi. Ali neće im se. A mene lično ne zanima ta tema. I još nešto na kraju ja po majci potičem iz svešteničke porodice tako da znam iz prve ruke šta se dešavalo. Jeste bilo za.no samo do negde 1949. godine ali ni to ne baš kao se sad priča. E onda se promenila situacija. Pa moj deda je u jednom momentu finansirao sve tri ćerke na studijama u Beogradu. I uz put prodao staru i kupio "novu" veću kuću. A sve so ovo dešalo 1952 - 58. godine. Znači još u vreme Leke Rankovića.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

padobranac75 ::Citat:...
Ja kao i normalan svet verujem u Boga, ...

Izvinjavam se što moram da napravim mali OFF, ali je on u funkciji diskusije.

Ovo je očigledan primer logike pogrešnog povezivanja dve stvari koje nemaju veze jedna s drugom, odnosno nisu u uzročno-posledičnoj vezi. Isti metod pojedinci koriste u ovim diskusijama, primenjujući ga i na istorijske činjenice.

Po ovome ispada da samo normalni veruju u Boga. Kako u ovom slučaju postoje samo dve opcije (veruješ ili ne), pitam se da li treba da zaključim da su ostali nenormalni.

Kada se govori o sudbinama službenika SPC, najčešće upotrebljavana reč je "zločin".
Uzimate li u obzir da nešto od toga može da bude i "sankcija", sa istim posledicama kao da je "zločin".

Prema tome, sam spisak neće nas dovesti do istine.
Treba sve to da posmatramo kao međusobnu interakciju nekoliko sistema, koji su funkcionisali na istom prostoru i u isto vreme, ali sa različitim ciljevima.

Mislim da je ovo moj citat.
Ceo tekst bi verovatno drugacije zvucao i cela prica je potpuno drugacija i vezana je za vise poruka.

Naravno da ne smatram da je neko nenormalan ako ne veruje u Boga,mislim da je duhovno jaci ali opet to ja smatram neko drugi smatra drugacije...
Ako sam te uvredio ili bilo koga drugog primite moje izvinjenje

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ltcolonel ::Padobranac potpuno si u pravu ali moramo prvo da krenemo od osnovnog a to je da utvrdimo tačan broj stradalih. Zato što se vrlo proizvoljno pojedinci "frljaju" sa brojevima.
…

Ti si u pravu da je potreban tačan spisak. Ja smo insistiram na sistemskom pristupu analizi.
Problem ovih što se frljaju brojkama nisu samo brojke. Mnogo veći je problem što ono što se desilo oni uporno posmatraju samo iz današnje perspektive.

Zaboravljaju da su verski i državni sistemi do 1941. bili u saglasnosti. Da je od 1941. do kraja Drugog svetskog rata, verski sistem ostao u saglasnosti sa državnim (i u tom periodu postojalo je Ministarstvo prosvete i vera), iako je državni sistem promenjen i postao okupatorski.
Da se već od 1944. drastično menja državni sistem i da on više nije u saglasnosti sa verskim sistemom.
I da ne dužim, i sam kažeš da se i posle toga vremena odnos menjao, pa danas imamo dva sistema koji nisu povezani kao nekada, ali su bar u tolerantnom odnosu.

Lako je iz današnje perspektive sve proglasiti zločinom. Zato sam pomenuo i "sankcije", pogotovo što je poprilično dugačak period u kome se glava gubila za nešto što danas nije ni najobičniji prekršaj.

Na primeru savezničkih bombardovanja najbolje može da se vidi koliko su i neki profesionalci pogrešili kada pišu samo u razorenom Beogradu (ili samo o srpskim i crnogorskim gradovima), bebama izginulim u porodilištu u Krunskoj i sl.
Nedopustivo je da zanemare činjenicu da je to prvenstveno bio sukob dva sistema (sistema nemačke vojske i sistema savezničkog vazduhoplovstva), koji je imao teške posledice i na treći sistem koji je postojao na istom mestu i u isto vreme, kada se njihov sukob odigravao.

• 1Ovo se svidja korisniku: victoria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

padobranac75 ::
Zaboravljaju da su verski i državni sistemi do 1941. bili u saglasnosti. Neće biti baš, seti se konkordatske krize, krvavog Vaskrsa...
Predhodni režimi su prihvatali religiju, ali su imali većih ili manjih sukoba sa verskim zajednicama. Komunisti su bili poprilično ekstremni ateisti, ali i to je variralo od kraja do kraja i od čoveka do čoveka. Kako je vreme prolazilo sve više prihvataju religiju kao "neželjenog saputnika".
Nisu samo komunisti bili ateisti i to treba reći.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 31 Jan 2014 12:22

objekat 505 ::
1. Nemoras da verujes porodici Karadjordjevic i to je OK ali kao sto rekoh juce je princ Vladimir podneo zahtev za povracaj imovine i jasno stavio do znanja drzavi sta je njihovo i to na osnovu dokumentacije koju poseduju. U kakvim su medjusobnim odnosima to apsolutno nije tema ovde. Ako neverujes meni, njima moraces dokumentima bar si ti taj koji se za tu dokumentaciju zalaze ili pak u ovom slucaju to ne vredi jer je protivno sudu tvoje partije.
E, ovo prvi put cujem! Dakle, podneo je zahtev i odmah je stavio do znanja vaskolikoj srpskoj drzavi i drustvu da je to njegovo i nicije vise! Dakle, ako ja tebe optuzim da si ubica, ja sam jasno stavio svima do znanja da si ti ubica, bez obzira sta ce sud da kaze!
objekat 505 ::
2. Beli dvor je bio svojina porodice Karadjordjevic ali je ukazom tvoje partije oduzeta i proglasena za nacionalno dobro velike vaznosti i kao takvo jos uvek podpada pod vlasnistvo drzave a sto je drzavno to drzava i odrzava.
Priznajem da jos nisam bio ni u Belom dvoru ni u Kuci cveca, nisam neki idolopoklonik. Jednom sam krenuo u Kucu cveca i sreo me drug posle sto godina, "ajmo na pivo", "ajmo" i tako i bi. Tesko zabu u vodu naterati!
Ovo za "moja partija" ces da pardoniras! Ako sam jasno stavio cetnike gde im je mesto - na rubu nacionalnog srama srpskog naroda i medju izdajnike - ne znaci da sam clan partije. Uostalom, SKJ se raspao pre nego sto sam ja i saznao za njega! Tvoje asocijacije me ne interesuju. Tebi svako ko rusi tvoju istinu, odmah je komunista i sam DJavo.
I, najbitnije, sta su isti ti duboko moralni i jadni, pa ojadjeni Karadjordjevici uradili sa imovinom Petrovica u Crnoj Gori nakon 1918. godine? Jel su ih opeljesili kao njih komunisti 1945. godine? Setili su se prava i pravde kada su njih rebnuli po dzepu, a kada je njima zakon lezao u topuzu, onda, pljackaj! Aj, budi elementarno posten, pa priznaj sebi!
objekat 505 ::
3. Sto se Mesica tice i ne treba da se pominje da je bio kraljev oficir jer to apsolutno nema veze sa dogadjajem.
Kao prvo, dogadjaja, za sada, nema! Ima samo tabloidnog nagadjanja da se to desilo bez dokaza. Kao drugo, konkretno za pucanje u fresku Isusa Hrista, ako se desilo 1945. godine u oslobodjenom Beogradu, nema veze ni da je Mesic bio ustasa jer je to uradio kao jugoslovenski komunisticki oficir. Ako vec idemo sa tim, sto bi novinari rekli, "istorijskim backgroundom", onda ajdemo do kraja, da navedemo i da je sluzio "kralju i otazdbini" (valjda se K i O u tim floskulama pisu velikim pocetnim slovom, stvarno ne znam, pa pardoniraj ovaj!), a ne samo "poglavniku".

Dopuna: 31 Jan 2014 12:25

Apanaza: jos jedan argument kontra monarhiji! Koliko god da je plata i sve sto uz nju ide (a mislim da je po nasem zakonu i previse) predsednikovo, manje je od apanaze! Svi nasi predsednici zajedno od 1945. godine do danas nisu svojim potomcima ostavili koliko jedan od dva jugoslovenska monarha! Ili su tom nasem monarhu prsti bili toliko "lepljivi" ili je ta apanaza stvarno bila guljenje koze obicnom narodu!
Monarhisti, skupa vam je, bre, ta monarhija!
Mali OFF i dajem svecanu izjavu da necu vise izlaziti iz okvira teme!

Dopuna: 31 Jan 2014 12:32

sajkaca ::

Dakle, da ponovim, u pitanju je LICNA imovina.
Jel imao kralj Nikola pre bezanije 1916. godine u Crnoj Gori tu vama toliko svetu "licnu imovinu" i kako se kralj Aleksandar I ponasao prema tome?

• 2Ovo se svidja korisnicima: victoria, licvara
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Novi vladajući sloj
Titova demokratija dala je sasvim novi vid ne samo političkom i du­
hovnom životu, nego i celokupnoj organizaciji države. Dobivši privremenu
legalnost od Subašićeve vlade u Londonu i Saveznika, komunističko voćstvo
j e odmah po dolasku na vlast prekinulo svaki državni kontinuitet. Moša
Pijade je u jednom govoru rekao: “ Državna celina današnje Jugoslavije ne
može se smatrati kao produžetak nekadašnje državne celine1.“ Milovan Djilas
je još pre toga kazao: “ Razumije se, mi smo razorili stari državni aparat2.“
Ni u jednoj od država na evropskom Jugoistkou, koje su godinama i eelo-
kupnim državnim aparatom bile u službi Trojnog pakta, nije korenitije i
potpunije odbačen činovnički kadar i razrušena stara državna organizacija,
1 Moša Pijade: Govor na Kolarčevom univerzitetu, 19 avgusta 1945
godine. ,
2 “ Politika“ , 19 maja 1945 godine.
160
nego što je to uradjeno u savezničkoj, od Nemaca raskomadanoj Jugoslaviji.
Većinu glavnih činovničkih mesta zauzeli su nespremni, često i nedovoljno
pismeni ljudi, dok hiljadama inžinjera, profesora, učitelja, sudija i pripadnika
drugih profesija ostaju bez službe, ili ako su zaposleni rade najgrublje
poslove da bi mogli održati porodicu i sebe. Profesor Univerziteta i ministar
za Konstituantu predlaže da kasacione sudije ne moraju biti pravnici i da
pravničko znanje mogu nadoknaditi na jednom kursu od tri meseca. Po­
moćnik ministra prosvete javno izjavljuje da će režim, koji je od radnika
stvorio generale, isto tako od stolara stvoriti profesore matematike i la-
LiJfekog jezika.
U Titovom režimu stvoren je novi vladajući red koji se grčevito drži
dobijenih pozicija. Partizani sa značkom “ 1941“' godina pretstavljaju voćstvo
Titove države. Svi oni koji su od početka učestvovali u partizanskoj akciji
imaju najveće činove u Titovoj vojsci, drže glavne položaje u novom či­
novničkom aparatu i zauzimaju mesta poslanika i ministara u mnogobrojnim
skupštinama i vladama. Oni danas vode prvu reč u državi i od rukovodećeg
sloja u partizanskom pokretu, postali su privilegisan u sadašnjoj državi. Taj
vladajući sloj zna da sve što izgubi od do sada stečenog teško da može više
dobiti i za sebe ima samo jedno rešenje da, kao što je pomoću strane sile
došao na vlast, tako i pomoću nasilja ima da se na njoj održava.
Kako je intelektualni diktat još u partiji doveo do intelektualnog sroza­
vanja i kako su mnogobrojni intelektualci-komunisti poginuli u toku borbi,
to se od prvog časa pojavila medju Titovim partizanim kriza i školovanih
i stručnih ljudi, potrebnih za upravljanje državnim-aparatom. U fazi ilegalne
aktivnosti i partizanske borbe, to se manje primećivalo nego li u sadašnjoj
,fazi izgradnje države. Radnici i nesvršeni djaci mogli su da postanu u toku
četiri godine stručnjaci u gerilskom rukovodjenju, kao rezultat rutine, rada i
iskustva na terenu, ali je mnogo teže ostvarljio da postanu u istvoj meris
stučnjaci za vodjenje pojedinih ministarskih resora ili najviših administra­
tivnih ustanova, jer nije isto voditi gerilu po bosanskim planinama, a sada
upravljati najvažnijim resorima. Teško da se može zamisliti nakaradnija
podela ministarskih položaja nego li što je to učinjeno u Titovoj Jugoslaviji.
U Saveznoj ylađi melalski radnik komanduje vojskom, pop upravlja unutraš­
njim poslovima, profesor istorije nalazi se na čelu poljoprivrede, Pavelićev
oficir je ministar šuma a u Privremenoj skupštini slikar je" predsednik Za­
konodavnog odbora i tvorac svih zakona, bilo da je reč o onom o zaštiti
naroda i otadžbine ili pak o agrarnoj reformi. U srpskoj vladi pop drži resor
poljoprivrede, inžinjer agronomije finansija, inžinjer i posle njega student
medicine ima ministarstvo unutrašnjih poslova, dok profesor lingvistike
ministarstvo šuma. Sam Tito je jednom rekao da se dovode na položaje par­
tizani koji su ušli u borbu ne znajući ni čitati nipisati i da se moraju postav­
ljati na odgovorna mesta ma da nisu stručnjacl-jj I dok bi se nekadašnji»so-
cijalista ili komunista u čudu pitao: zar je ovo poredak za koji smo se mi
borili, dotle je sadašnji partijac zadovoljan samim tim što je privilegisan i
svemoćan, što nije odgovoran ni pred kakvim državnim vlastima, već samo
(j^Titov govor u Novom Sadu 14 jula 1945 godine.
ii 161
pred svojim partiskim forumom i iznad svega što mu je zadovoljena mržnja,
što može da ubija i da teroriše. v
*
Zavodjenje terora
Najzad Titov režim ima tri bitne oznake koje nose na sebi najgori to­
talitarni pečat: organizovanje terora nad ideološkim protivnicima i kontrole
nad svima nepouzdanima, identifikovanje vladajuće Komunističke partije sa
narodom, vodje sa državom i kult vodje Tita bez primera ma gde u sadašnjoj
Evropi.
Titov teror, kao što biva kod svih nasilnika, najbrutalniji i najmasov-
niji je u prvom periodu pri dolasku na vlast. Prvi period partizanskog terora
jeste ulazak pomoću Crvene armije u Beograd i vladavina Srbijom počev
od oktobra i novembra 1944 godine. Iz dva razloga sproveden je partizanski
teror veći nego ma gde do tada. Prvi je što su partizani iskoristili medju-
vreme od nekoliko meseci odstranivši svako posmatranje: a kamo li uticaj
Savezničkih faktora, misija, novinara kao i jugoslovenskih političara — po­
jedinaca iz inostranstva. Partizani su imali potpuno odrešene ruke za sve
moguće mere, jer su dobili vlast prvo u onoj pokrajini gde ih uopšte nije
bilo za tri godine. Drugi razlog je što su se partizani pojavili ne kao
donosioci reda i poretka, već kao pobednička sila u gradjanskom ratu, koja
je imala da se sveti najvećoj pokrajini Jugoslavije-Srbiji, gde su oni i po
vojničkoj snazi i po političkom raspoloženju masa najslabiji a pokret Draže
Mihailovića najjači. U svima drugim pokrajinama Jugoslavije, partizani su
za tri protekle godine držali prolazno vlast u svojim rukama, pa su mogli da
vrše čišćenje i likvidaciju protivnika, dok je u Srbiji nisu imali pa to nisu
mogli ni raditi. Kad su najzad njom z a v l a d a l i oni su za nekoliko meseci imali
da postignu ono što je uradjeno drugde za nekoliko godina. Još prilikom
njihovih prodora u Srbiju u decembru 1943 i januaru 1944, potom u aprilu,
maju 1944 oni su se ponašali prema narodu kao osvajačka vojska, a narod
se prema njima odnosio kao prema neprijatelju. Dobrovoljno im nije niko
prilazio, od prinudno mobilisanih dobar deo je uspevao da pobegne, dok je
većina muškog stanovništva pred pojavom partizana napuštala kuće i sklanja­
la se u šume ili u sigurnije krajeve u pozadini. Kada su u jesen 1944 godine
najzad sa Crvenom armijom počeli zauzimati Srbiju, pred njihovu pojavu
nije vladala kod stanovništva radost zbog oslobodjenja, već zabrinutost zbog
teške neizvesnosti. Pri prvim upadima partizana u mesta, gradjani i seljaci
ponova su napuštali svoja prebivališta, kao recimo u Užičkoj Požezi gde
je u septembru mesecu 1944 godine celokupno muško stanovništvo napustilo
grad i potražilo utočišta u selima van domašaja partizana, tako da ovi nisu
imali ni dovoljno ljudi da obrazuju svoj lokalni odbor. Pošto su najzad za­
gospodarili gradovima i naseljima pored komunikacija, partizani su odmah
počoji da uspostavljaju svoju vojnu i političku upravu, da bi se mogli obračuna­
ti sa protivnicima i svim ljudima koje bi za takve oglasili. Prve efikasne
mere bile su one, svojstvene svakom okupacionom sistemu: uvodjenje novog
policiskog časa, sa zabronom kretanja od 8 časova uveče pa do jutra i oba­
vezno prijavljivanje svih gradjana iznad 16 godina radi stvaranja nove po-
liciske kartoteke radi dobijanja novih i jedino važećih isprava, pri čemu
162
je svako lice radi dokazivanja svoga identiteta moralo da dovede kao svedoke
dva gradjanina. To su bile sasvim dovoljne mere da bi se po gradovima mogla
izvršiti hapšenja, interniranja, deportacija ili ubijanje ljudi. Izricane su kazne
pri čemu se nije znalo ni za početak procesa ni za tok zasedanja. Funkcioni-
sala je partizanska pravda sa sudovima bez zakona, sudijama bez ikakvog
pravnog znanja, sa optuženima bez odbrane i osudama bez priziva. Redovni
sudovi nisu postojali jer su sve sudije bile stavljene na raspoloženje a pisani
zakoni svi suspendovani da bi se što lakše i neodgovornije izvršila predvidjena
likvidacija. U svako mesto u koje bi došli, partizanski vojni sudovi bi tek kao
za primer i početak streljali po nekoliko desetina “ izdajnika i narodnih ne-
p&jatelja“ čija bi imena objavili. Tako su radili još u svojoj prvoj prestonici
Uzicu 1941 godine, kada su objavili imena petnaestak prvih ubijenih gradjana,
pa su tako postupili i u Beogradu objavljujući spisak od 105 streljanih.
Odmah se stvara nova politička policija sastavljena prvenstveno od
članova Komunističke partije i starih partizanskih boraca po uzoru na ostale
političke policije totalitarnih država, pod nazivom OZNA. Sve mere ka­
rakteristične za svaki totalitarni sistem i neraskidno vezane sa njegovim
nastupom na vlasti primenjuju se u Srbiji. Vrše se masovna streljanja svih
koji su oglašeni za protivnike. Stvaraju se koncentracioni logori, koji odgova­
raju dotadašnjim nemačkim ne samo po sistemu, nego se zgrade zatvora i
prostori za logore jednostavno nasledjuju od okupatora. Grad koji je podneo
najviše žrtava pod nemačkom najezdom biva ponovo izložen novom nasilju.
Beograd koji je jedini u Jugoslaviji onako zverski bombardovan 6 aprila
1941 godine, gde su u logore na Banjici, Dedinju i Sajmištu desetine hiljada
ljudi iz godine u godinu bacani i mučeni, gde je blizu 70 000 ljudi streljano
a zatim spaljeno na strelištu u selu Jajinci, sada doživljava nove užase. Ono 1
što je Gestapo više od tri godine činio, goneći neprijatelje Nemačke, sada
partizani rade u Beogradu na prečac sa svojim protivnicima ili samo sa
osumnjičenim licima. Dok su partizani kao pobcdnici provodili dane u
oduševljenju zbog stečene vlasti, ogromna većina Beogradjana. koja nije imala
dotle nikakvog kontakta sa njima, živela je u strahu i strepnji za goli život.
Samo oni koji su proživeli dane nemačke okupacije, zatvoreni u svoje kuće
posle policiskog časa, koji su strepeli od bata cokula naoružanih nemačkih
patrola kroz ulice, koji su znali bezbrojne slučajeve ubijanja ljudi bez ikakvog
saslušanja, mogu sebi da pretstave život u jednoj sredini gde je došla po-
bednička vojska gradjanskoga rata, gde je ogromna većina stanovništva bila
protiv nje, gde su se desetine hiljada ljudi angažovali vojnički ili politički u
suprotnom taboru, koji je sada stavljen van zakona. Da li može da bude ma
kakve zaštite za ljude koje partizanska vlast osumnjiči za saradnju za Dražom
Mihailovićem, na koga mogu oni da se pozovu a kamo li da protestvuju? Da
li može toliki svet koji nije uz partizane da se pozove na ma kakvu za­
konitost kad nikakvog pisanog zakona nema i kada je jedini zakon sila oružja?
Srbija za Beogradom doživljava istu sudbinu. U Srbiji se mesecima de­
šava opšta organizovana Titova hajka na ljude osumnjičene zbog pripadništva
pokretu djenerala Mihailovića i još jedno veliko mučeništvo desetina hiljada
Srba, toliko puta već ponovljeno u toku ovoga rata. Partizani ubijaju hilja­
dama običnih boraca ili saradnika pokreta djenerala Mihailovića, u svom
163
revoltu na otpor Srbije, dok docnije po uzimanju vlasti u ostalim pokrajina­
ma, često najviše ustaške funkcionere i prve saradnike okupatora ne osudjuju
na smrt. Oficiri koji su se prvi tukli protiv Nemaca, onda kada to niko od
komunista nije činio, kao pukovnik Dragutin Keserović, koji su šestog aprila
ranjavani u borbi protiv Nemaca, kao kapetan Dragutin Bojović, bežali iz
nemačkog zarobljeništva preko toliko zemalja da bi se stavili na raspoloženje
svome narodu za borbu, kao major Ljubiša Terzić, ili nosili rekord po broju
i dugotrajnosti potera Gestapoa, kao major Aleksandar-Saša Mihailović, ubi­
jani su od partizana samo za to, što im se nisu hteli priključiti, za razliku od
mnogih Filipovića, Mesića i ostalih, koji su dobro onjušili kad Jugoslavija
propada da pridju Hitleru, a kad Hitler propada da pristupe Josipu Brozu.
Jednovremeno se ne izriču smrtne presude doglavnicima Ante Pavelića,
Andriji Artukoviću, jednom od organizatora ubistva Kralja Aleksandra i
glavnih potstrekača pokolja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ili Adem
agi Mešiću, jednom od inicijatora za pokolje Srba u Bosni. Dok se zarob­
ljeni četnici u Crnoj Gori osudjuju na smrt, dotle se najpoznatiji saradnici
fašističke Italije i Nemačke blago kažnjavaju, kao Mihailo Ivanović, jedan
od vodja crnogorskih separatista, koji je u aprilu 1941 godine, poslao poz­
dravnu depešu Hitleru u znak zahvalnosti ža oslobodjenje, ili Dušan Vučinić,
koji je, na Cetinju aprila 1941 godine, prvi zahvalio Musoliniju za oslobo­
djenje od ropstva i proklamovao stvaranje buduće Nezavisne Crne Gore, a
koji je osudjen samo na 6 godina zatvora.
Neprihvatanje novog režima od strane najborbenijeg dela Srba sad kad
su Titovi partizani postali vlast, kad se Draža Mihailović već davno prebacio
u Bosnu, opet zapanjuje partizane. U toku 1945 godine, produžava se otpor
prema Titovom režimu. Sa planina se ponovo spuštaju četnici, uznemiravaju
organe Titove vlasti i vrše prepade na manje Titove jedinice. U Beogradu
gde je podzemna vojska pokreta djenerala Mihailovića ubijala mnoge ne-
mafike sluge, počev od Nedićevih ministara kao Ceke Djordjevioa pa do
agenata i potkazivača Gestapoa, gde su godinama rasturani letci i novine
protiv okupatora, ilegalno štampani, ponovo se 'oseća nova aktivnost. Izlaze
letci, kao povodom 27-og marta, a skoro mesec dana docnije, radio Bukurešt
u emisiji od 20 aprila 1945 godine javlja: "... U poslednje vreme Beograd-
osvanjuje izlepljen raznim letcima protiv režima. Vlasti su preduzele veoma
oštre mere protiv ovih tudjinskih agenata. Izgleda da je izvestan broj stranih
agenata uspeo da se uvuče u redove narodno-oslobodilačkog pokreta. Otkri­
veno. je nekoliko slučajeva koji su najoštrije kažnjeni.“ Radio Beograd, 12
maja 1945 godine, u emisiji na francuskom jeziku, upozoruje “ sve smntljivce
i kolebljivce da jedna radio stanica, jedna štamparija i jedan Saša Mihilović
sa svojim banditima ne znače ništa.“ Dešavaju se atentati u Beogradu, biva
ubijen major OZNE Djuro Bošković, kao i još nekoliko njenih funkcionera.
Beogradski listovi iz dana u dan ne saopštavaju izveštaje o borbama Titovih
trupa sa čelnicima, već umesto toga daju pokatkad samo podatke o hvatanju
ili pogibiji pojedinih četnika. U avgustu mesecu 1945 godine, u svome govoru
na kongresu Jedinstvenog narodnog fronta Jugoslavije, Tito se žali na
delatnost odmetničkih bandi u kruševačkom okrugu, početkom septembra
javlja se o novim oružanim sukobima, kao i krajem oktobra ponova. Kakve
164
li se borbe tek dešavaju u prcdelima Bosne, gde se nalazi glavnina ljudstva
djenerala Mihailovića, gde Titove vlasti teže mogu da uspostave svoju
kontrolu, kad se tu nalazi dobar deo Titove mobilizacijom uvećane vojske,
radi blokada terena ili operacija protiv četnika. O tome Titovi listovi u
Beogradu ćute, jer je Bosna izolovana od Srbije, i jer bi svaki veći publicitet
mogao samo da stvori neprijatnosti za Titov režim u inostranstvu. I dok
zvanična propaganda neprekidno sipa otrov na Dražu Mihailovića, dotle se
Titu ukazuju sve nove nezgode od strane Srba. Desetine i desetine hiljada
zarobljenika, samo Srba, posle nemačkog zarobljeništva odbijaju da se vrate
u litovo, ostavljajući bez hranitelja svoje porodice za koje se može zamisliti
kako će im Titove vlasti izaći u susret. U avgustu mesecu 1945 godine, prvom
prilikom kad neko sme da izrazi svoje neslaganje sa režimom, ako već tie
može da se bori protiv njega, opet se javljaju dve srpske stranke, Demo­
kratska i Radikalna i tada se u Privremenoj skupštini, okuplja grupa srpskih
političara kao prva opozicija u Parlamentu i pored hajke na nju preko radia,
štampe i zborova i ne bez opasnosti po sebe lično. Isuviše je dobro Tito
upoznat sa pravim raspoloženjem srpskog naroda i zato su vrlo karakteristične
njegove jednom izgovorene reči: “ Nama se mnogo prijetilo sa raspoloženjem
naroda u Srbiji. Prijete nam razni reakcionari, a prijete nam i neki za koje
se ne bi moglo reći da su reakcionari1."
I posle svih iskustava o neprihvatanju novog režima od strane Srba,
šta drugo ostaje Titu i njegovoj okolini, nego li čvrsto ubedjenje da je jedino
rešenje za Srbe u njihovom poretku da ih Komunistička partija rascepi na
četiri jedinice, raskomada na četiri naroda, da im razbije stranke i da im
svrgne narodnu dinastiju.
Sistem Titovog terora
Teror Titovog režima ima sve karakteristike najcrnjeg totalitarizma.
On nije improvizacija, već sistem i organizacija. Interniranje, deportovanje,
koncentracioni logori i streljanja, kombinovani su sa drugim merama. Pre
svega to je izolovanje sredine izložene teroru, tako da što manji krug ostalog
sveta, ma šta o njemu sazna. To je sistem gvozdene zavese koji je Titov
režim upotrebio naročito u prvim mesecima, kada je ubijanje bilo najveće i
kada je zbog toga malo koga sa strane puštao u zemlju. Dalje, tu je sistem
zastrašivanja, kojim se ljudima zabranjuje pod velikom kaznom pronošenje
vesti o teroru, kao što se i izrično zabranjuje otpuštenim zatvorenicima, pod
pretnjom smrti, da ma kome pričaju svoje doživljaje i% zatvora i logora.
Totalitarci su najbolji poznavaoci istine, da kao što se ponavljanjem razne
teze mogu usaditi u svest ljudi, tako se isto ćutanjem i prikrivanjem i naj­
veće svireposti mogu potisnuti iz pamćenja masa. Najzad tu je još jedna
čisto totalitarna osobina terora, da pored toga što sav ostali svet mora da se
izoluje od ma kakvog posmatranja tih brutalnosti, da pored toga što mora
da ćuti, njemu se servira još nešto u cilju skretanja pažnje na sasvim druge
dogadjaje. Još pod nemačkom okupacijom, Srbija, a naročito Beograd, imali
su dva sasvim posebna vida: jedan pretežan i stvaran, o kome se nije smelo
1 Titov govor u Mladenoveu, 19 juna 1945 godine.
165
slobodno govoriti, a kamo li pisati — to je bio Beograd koji se mučio,
stradao, borio, Beograd bede, koncentracionih logora, zatvora, hapšenja i stre-
ljanja, i drugi, prividan i namešten, hvaljen preko rađia i štampe — to je
bio Beograd zabave, razonode, muzike i pozorišta, k o je je okupator namerno
forsirao da bi gradu dao lik normalnog, sredjenog, čak i srećnog života.
Tako isto i pod Titovom vlašću u Beogradu, kao i u celoj zemlji, sem svako­
dnevnog dejstva policije, pojava otpora i neraspoloženja masa i svega drugog
o čemu nema pomena u štampi, postoji bujica zborova, mitinga, »kon­
ferencija, igranki, proslava, komemoracija, kongresa, manifestacija i demon­
stracija, odbora, udruženja, koji imaju isti sračunat cilj da zabašure drugu i
mnogo težu stvarnost. Kao što su i Nemci za vreme okupacije, u štampi
kontrolisanoj od njih, izbegavali da saopštavaju liste ubijenih i streljanih,
sem po katkad radi zastrašivanja, kao što nikad nisu govorili o svojim kon­
centracionim logorima, što bi jedno i drugo zajedno značilo najveću sva­
kodnevnu rubriku u novinama, tako isto ni Titova štampa i radio, ne go­
vore o ubijanjima niti pišu o koncentracionim logorima, k o ji postoje u zemlji.
Kao što se u novinama pod nemačkom okupacijom, nikada nije pisalo ni o
Gestapou ni o njegovom radu, tako i partizani, o d svih svojih ustanova koje
inače toliko izdašno hvale, o jednoj malo pišu — to je OZNA. Tako se novi
ministar Unutrašnjih poslova Federativne Narodne Republike Jugoslavije,
dotadašnji šef OZNE, Aleksandar Ranković, dajući svoj prvi ekspoze o javnoj
bezbednosti u zemlji, ograničio na nekoliko reči: “ Odeljenje zaštite naroda
je jedna od najlepših tekovina velike narodno-oslobodilačke borbe naših na­
roda . . . OZNA danas potpuno odgovara svo jo j visokoj dužnosti -t- zaštiti
interesa naroda i države2.“ Kao što su Nemci, puštajući za tri i po godine
okupacije, u jedan-dva maha izvestan broj političkih zatvorenika iz logora,
to isticali kao primer svoje tolerancije i humanosti, tako je i Titov režim,
donoseći razne amnestije, razglašavao ih na sva zvona. Po njihovim sopstvenim
podatcima, povodom puštanja amnestiranih, tek se da naslutiti mnogobrojnost
logora i masovnost zatvorenika, kad su jednom prilikom, juna-meseca 1945
godine, iz logora u Sapcu, otpustili 600, a u avgustu iz Novog Sada 2000
osoba. U tehnici totalitarnog terora, Titov režim nema mnogo šta originalno
da izm išlja; on ima samo svoje prethodnike, kao i uvek, da kopira.. I kao
što je po njihovom uzoru i osnovao OZNU, tako je ugledajući se na njih,
nju sada preustrojio, dajući jo j drugi statut i ime, a zadržavajući iste fun­
kcije. OZNA i Ministarstvo unutrašnjih poslova spojeni su u isto telo, pod
rukovodstvom Aleksandra Rankovića, k o ji je povodom toga u Skupštini izja ­
vio: “ Izvršena je izvesna reorganizacija Ministarstva unutrašnjih dela, gde
je formirana Uprava državne bezbednosti — UDB. Na ovu Upravu državne
bezbednosti. to jest na Ministarstvo unutrašnjih poslova, prelaze sada osnovne
funkcije OZNE3.“
Kao i svi totalitarni, tako i Titov' režim, sem terora nad protivnicima
vrši neumoljivu kontrolu nad masama. U Jugoslaviji članovi Komunističke
partije, imaju ulogu đenuncijanata OZNE. U velikim gradovina, sistem
2 “ Politika!!, 25-111-1946 godine.
3 “ Politika11, 25-111-1946 godine.
166
špijunaže i kontrole, dopire do stanara svake pojedine zgrade. Nastojnici
kuća imaju dužnost od OZNE da kontrolišu stanare i posetioce. Oni koji
nisu pouzdani, ne mogu da dobiju zaposlenje, je r im to sprečava sindikat.
Svaka ulica, prema veličini, ima svoje poverenike ili sekretare, kao i dva do
pet, takozvanih narodnih tužilaca, tako da u Beogradu, kao nigde u svetu,
na 350000 stanovnika, ima 1500 narodnih tužilaca, što se može čitati i u
štampi, u izveštajima o njihovim zajedničkim konferencijama. Političko miš­
ljenje ili aktivnost pojedinaca, poznati su policiji. Kako izgleda to kontro­
liranje, dovoljno govore konstatacije samih englesko-američkih posmatrača
u Jugoslaviji, kao reči jednog engleskog vojnika u Tajms-u, da se dešavaju
hapšenja i nestanak civila, samo zato što govore engleski, i što su izmenjali
nekoliko uljudnih reči s britanskim trupama. Isto tako američki novinar Sam
Brauer u izveštaju Nju Jork Tajms-u kaže: “ Jugosloveni se plaše da posete
američku i britansku ambasadu, izuzev po službenom poslu, pošto ako to
urade, oni su gotovo redovno pozvani u OZNU i ispitivani o njihovim vezama
sa Britancima i Amerikancima, kao i o razlogu posete.“ Kontrola se uvek
proteže na celu porodicu, pa je tako prilikom dobijanja novih isprava u p o ­
liciji, svaki pojedinac imao da odgovori na pitanje: “ Ima li koga od svoje
porodice u službi neprijatelja i gde“ , pri čemu bi oni, koji bi izbegavali da
dadu tačan odgovor bili kažnjavani prinudnim radom ili zatvorom.
Sistemom kontrole totalitarizam može mase da natera, ako ne na odušev­
ljenje prema režimu, ono tokom vremena bar na pokornost prema sili, jer
u totalitarizmu čovek može da bude najintimnije protiv postojećeg poretka,
ali da ne sme ništa javno protiv njega da uradi. Ako Titov režim padne, ne
samo da će velika većina naroda za uvek biti sita eksperimenata te vrste,
nego će se tek onda saznati potpuni podatci o Titovom teroru, kao što pe
u sv etu, nije ni za grozote Buhenvalda i Belzena sve dok nacizam nije
srušen."
Цитат је одавде BRANKO LAZIĆ, TITOV POKRET I REŽIM U JUGOSLAVIJI, ( 1941- 1946), 1 9 4 6, без места издања.
књига је доступна на адреси http://www.scribd.com/doc/169460846/Titov-pokret-i.....anko-Lazic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kao što su mnogi već više puta napominjali, očigledno bez ikakvog uspeha, ovde se smatra pristojnim da se navede izvor kad se nešto citira.