Sto da ne? Mi imamo toliko pilota LA i dobrih vojnih fotografa da svako ko zeli moze da za pet minuta sazna ime, prezime, jmbg i omiljenu boju svakog od njih. A i kada neko napravi ovako lepu fotku, zaista nema razloga da se stidi autorstva.
NAzalost izgelda da je juce defitino potvrdjeno da nema delova za Mig-21, nema nista od Zixo od upgrade u 21-93 koji bi nam zbilja znacio.
NAravno uvek postoji mogucnost alternative u Ukrajini, Indiji ili nekoj trecoj zemlji, ali Rusi u tome sigurno ne bi ucestvovali.
Moje je mišljenje da delova ima, ali nema dobre volje da se taj posao oko produženja veka upotrebe završi. O nekoj većoj modernizaciji ne treba ni razmišljati, dok se odluči o tome - prođoše rokovi, a pitanje i bez modernizacije koliko bi sve brzo išlo, loša su iskustva od ranije u vezi trajanja radova u Momi Stanojloviću. Malo smo sačekali da skroz propadne Tigar AD, koji je proizvodio rezervoare za L-17, kao i Trajal, koji je proizvodio avionske gume za točkove glavnih nogu.
Čehoslovačka aerodrom Žatec - vežbe "Štit '72" a od 3:58 i "Štit 84".U obe vežbe su učestovali i avioni Mig-21.
U ovoj drugoj moj poznanik i prijatelj pukovnik Vaclav Vašek je bio direktan učesnik kao komandant jednog od tri lovačka puka koji su učestvovali na vežbi....
Evo kako je on u svojoj knjizi opisao ta dešavanja tokom 1984. (možda nekome bude dragoceno radi razmumevanja toga kako su stvari "funkcionisale" u Istočnom bloku):
"Nasa pobeda je sigurna (čista), porazićemo trule imperijaliste..."
Danas su već iz podsvesti jasvnosti većim delom nestala sećanja na velike vojne vežbe Varšavskog pakta, popout one koja je održana u našoj zemlji u prvoj polovini Septembra 1984. godine.Zvala se ''Štit-84''.Tokom 70-ih i 80-ih godina bilo je uobičajeno da se pojedinačne savezničke vežbe nazovu ''Granit'' a te velike, kod nas retko održavane ''Štit''.Pomenuti manevri sastojali su se iz nekoliko ''epizoda''.Počinjali bi na teritoriji Slovačke a nastavljani na teritoriji Severne Morave.Treća epizoda imala je ''scenu'' u oblasti reke Labe a poslednja na Doupovskim planinama u severozapadnoj Češkoj.
Sam secenario je bio jednostavan: ništa manje nego - uspešno napredovanje u potpuno konkretno određenom smeru u određenom prostoru protiv tačno određenog protivnika ( ) .
Međutim ono što je bilo podjednako ''važno'' (kao i u svakoj sličnoj prilici) bilo je i odgovarajuća proslava uspeha (što bi rekli ''Jagnjeće brigade'').Odlučeno je da će sjajni zaključak te vežbe kulminirati na aerodromu Žatec (na njemu je tada bazirao 11-ti lovački puk).To je naravno trebalo biti finale poslednjih četiri meseca žestokih napora koji su morali biti napravljeni da bi i zaključak bio na tako ''odgovrajućem'' nivou.
Prvo izviđanje - proteklo je ovako.Oko podneva 12.4.1984. su se iz vedra neba na glavnoj kapiji aerodroma pojavila dva autobusa puna generala i pukovnika.Već samo po sebi bilo je čudno da se generali voze autobusom.Ja, u tom trenutku treća godina kako sam komandant puka (druga u činu majora) sam ih počeo upoznavati sa aerodromom.Pregledali su sve temeljno.Prva stvar koja mi je bila sumnjiva je da nije bilo skoro NIKOGA iz Vazduhoplovstva.Još uvek nisam imao pojma šta se dešava (tj. šta mi se sprema), a onda mi je detaljna provera jedne PSS počela bivati sumnjiva.
Moram da kažem, da ako već iz prethodnih poglavlja znate sve o devetomesečnoj priči sanacije samog aerodroma možete naslutiti šta se desilo.Jedan garantovano ''stoprocentni stručnjak'' za spektakularne parade je dao zloslutnu izjavu:
''Druže ministre , ovde je dobro mesto.Odavde bismo mogli početi sa paradom.''
Iz prethodne diskusije sam razumeo da se ne radi samo o vozilim točkašima već i o vozilima koja imaju guesnice.Možete zamisliti šta bi sa NOVOM-TEK ZAVRŠENOM pistom uradio više puta ponovljeni prolazak (a tih vozila je bilo podosta) velikog broja tenkova i borbenih vozila sa gusenicama.Nažalost zaboravio sam na diplomatiju.Reagovao sam sa iskrenom namerom da nedozvolim tako nešto: ''Ali drugovi generali.Ovaj aerodrom je pre godinu dana doživeo generalnu rekonstrukciju , koja je koštala 96 miliona kruna (u to vreme ogromna cifra).Ne možete ovuda proći tenkovima...''
Jedva sam stigao da zatvorim usta, a već sam bio centar pogleda prisuthin generala i pukovnika, koji su se zgražavali nad tim: ''šta taj majorčić uopšte sebi dozvoljava''. Verovatno samo neko ko je u to vreme služio u vojsci i imao to ''zadovoljstvo'' da se povremeno sretne sa tadašnjim českim ''vojskovođama'' može zamisliti kakva atmosfera je u tom trenutku nastala.Osećao sam se kao da sam počinio svetogrđe.Situaciju je rešio zamenik ministra odbrane general Zika.Čovek za glavu viši od mene (a mislim da ja sa svojih metar i osamdeset nisam bas toliki patuljak).Došao je kod mene, uhvatio me za ramena, pogledao u oči i rekao:
''Momče drago mi je da se brineš za svoj aerodrom, ali znaš šta - MI MOŽEMO SVE (pa ako treba i da proteramo 2 brigade tenkova preko tvoje glavne piste)!''
Sada sam ja u njega buljio sa otvorenim ustima neverujući šta sam čuo, dok nisam shvatio da je pred svima od mene napravio BUDALU!Ali to mi je bila lekcija! Kasnije tokom karijere sam se mogao više puta ''uveriti'' da oni zaista ''mogu sve...''
Jedino do tog momenta nisam imao pojma da se toliko duboka i snažna ideja da izgovoriti tako jednostavno...Ne kaže se za džabe da je "lepota u jednostavnosti".
Tako se za mene odigrala uvertira čuvenog događaja ''Štit-84''.
Uopšte cela ta četri meseca priprema su za mene bili VELIKA ŠKOLA ŽIVOTA.Sve vreme su oko mene uglvanom prolazili ljudi "duhom i karakterom veoma niski" ali nažalost polažajem "veoma visoki" a ja sam imao šansu da potpuno ogoljeno vidim njihove "kvalitete" i "sposobnosti".
Mi smo imali zadatak da na aerodromu Žatec skupimo 72 letelice (iz sva tri puka naše divizije) Mig-21 x 48 (4 eskadrile) i Mig-23 x 24 (2 eskadrile) u raznim verzijama.Postupnim uvežbavanjem uspeli smo da osposobimo pilote da obave masovno grupno poletanje za tačno 4 i po minuta!Nešto do tog trenutka ali i posle tog trenutka neviđeno!
Poletalo se sa piste u odeljenjima koji su bila okrenuta čelo u čelo (na jednom kraju piste jedno na drugom drugo), sa dela za izrulavanje kao i pomoćnih travnatih staza itd...
Ja sam dospeo u čudnu situaciju pošto je komandant PVOS (PVO države) odlučio da ću kao komandant aerodroma imati puno posla oko nekih gradjevinskih stvari, opravki, prilagođavanja infrastrukture te stoga za mene neće biti vremena da uvežbavam to grupno poletanje.Ali kako to u životu biva "na kraju je uvek sve drugačije"...U poslednji moment dođe jedan "dokumentarni" nalog...Poslali su mi pilota Vladu Baldu pilota iz puka u Dobranima, koji je umeo da snima s filmskom kamerom da zabeleži te glavne "epizode" tj. grupno poletanje isl....Kada je stigao nalog nije mi palo na pamet da više ikoga nešto pitam već sam ga samo uzeo i stavio pozadi u "sparku"...Na kraju se iz svega toga izrodio zanimljiv "poslić" :-)
Tokom letenja smo se priključivali raznim grupama aviona, snimali ih iz svih pozicija, pratili ih do mesta napada na zemaljske ciljeve, snimali iz vazduha masu ljudi i tehnike koja se nalazila na aerodromu isl...
Ovo iskustvo mu je kasnije početkom 90-ih bilo dosta korisno kada smo u puku počeli snimati razne situacije tokom letova...
Ali da se vratim još malo na uvežbavanje masovnog poletanja.Pred samim početkom tih vežbi sam dobio pitanje od koga drugog do komandanta RV i PVO kako ću obezbediti glavnu pistu na njenim krajevima tj. gde planiram mreže (popularne mušice).Samo da pojasnim da su na krajevima piste stajali jedno naspram drugog 3-4 odeljenja čekajući na znak za poletanje.Moje objašnjenje je bilo da mreže nisu potrebne i da ima "dovoljno piste" da se u slučaju potrebe zakoči pre nego što bi udarili u kolege....Možete predpostavili da li je to razmišljanje odobreno (naravno da nije).Međutim prilikom jednog uvežbavanja nešto tako se umalo i desilo...naime kolega Pavel Pilny je uleto u "struju" prethodnog odeljenja i imao je "pune ruke posla" da iz tog izađe.
Takva stvar kao poletanje ogromnog broja aviona u enormno kratkom vremenskom intervalu zahteva spremanje još nekoliko drugih aerodroma koji će sve te avione primiti na sletanje.Naime ni iz tehničkih ali i bezbednosnih razloga nije moguće da se svi ti avioni vrate na aerodrom sa koga su poleteli.Zato su i napravljene grupe (ukupno šest) i označene po bojama svaka je imala svoj aerodrom do koga su je od određenog momenta po određenim trasma trebali voditi oficiri za navođenje (sve do samog sletanja).Tokom samog uvežbavanja je to sve i funkcionisalo, ali neposredno pred dan "D" oblaci su se pojavili na nebu - a u komandi divizije je nastala opšta panika....pa nama nijedno od izabranih pomoćnih sletišta (koja su uglavnom korišćena samo par puta godišnje prilikom nekih vežbi) nije sposobno primati avione u slučaju loših meteo uslova!!!Najednom smo morali da improvizujemo i moralo se sletati na neke druge aerodrome (koji nisu korišćeni tokom uvežbavanja) uključujući i one koja su od 1968-me bili korišćeni od sovjetskih jedinica (a samim tim i potpuni "TABU" za nas - bar u mirnodopskim uslovima).No na kraju "kraj dobar - sve dobro"...
Inače na taj dan D neki od generala su se trudili da svoj zadatak ispune "do granica apsurda" pa su od ranog jutra poslali na pistu "inspektore" (da bi imali autoritet imali su najmanje čin pukovnika i uglavnom se radilo o ljudima iz raketnih jedinica) koji su obezbeđivali da se personal ne "šetka po pisti" uključujući i pilote koji su verovatno "trebali ili da sede celu noć u kabini ili da se teleportuju u kabine aviona"...dobijeni zadatak "ne pustiti nikoga" gospoda pukovnici su izvršavali sa velikom "dozom inteligencije" tako da su kolege piloti iz Prvog LAP-a iz Čeških Buđeovica bile primorane da preskaču ogradu iza aviona (da se ne bi sa njima raspravljali) da bi došli do svojih aviona i mogli nekako izvršiti svoj borbeno-političko-partijski zadatak tj. poleteti...
No ništa ne traje večno, vežba je ubrzo završena , život se vratio u normalu.Ja lično ovom događaju dugujem izuzetno profesionalno i životno iskustvo (prim.aut. "kako treba a kako ne raditi sa ljudima, kako se odnositi sa nadredjenim starešinama koji su delimično ili potpuno nesposobni isl.").
) .
