offline
- Pridružio: 09 Feb 2012
- Poruke: 295
|
Prvo Jugoslavija je prodana mnogo ranije da ce biti pod sferom uticaja VU,tome ide u prilog sto su 1944 god zap saveznici okrenuli ledja Draži i prihvatili Tita i partizane,jer su takvi bili dogovori sa Staljinom.Tako da Jugoslavija nije mogla biti podeljena kao npr Grčka.O razlozima zasto su nacionalizacije vrsene mozete pročitati ovde:
Како је све „отимана“ приватна имовина РЕВОЛУЦИОНАРНА ОТИМАЧИНА
Како је све „отимана“ приватна имовина
РЕВОЛУЦИОНАРНА ОТИМАЧИНА
По завршетку Другог светског рата у Србији, као и у другим деловима тадашње комунистиче југословенске државе - Демократске Федеративне Југославије, а од 1946. године - Федеративне Народне Републије Југославије, чија је Србија била чланица, започело је насилно наметање социјализма кроз дубоке политичке, социјалне и економске промене и системске неправде. Нова држава, по реду Друга Југославија, прокламовала наводно „бескласно социјалистичко друштво“ и револуционарну правду кроз „експропријацију експропријатора“, „народни колективизам“ и доминацију „општенародне“, друштвене, односно државне својине.
Након што је преузела све објекте и осталу имовину Краљевине Југославије комунистичка федеративна држава, започела је обрачун са приватним власништвом које се није уклапало у идеолошку матрицу новоустројеног политичког и економско-социјалног система.
За све облике одузимања имовине у социјалистичкој Југославији, било да је у питању аграрна реформа, конфискација, национализација или секвестрација, карактеристична је идеолошка мотивација која је била тако јака да је према приватним власницима вођен један веома неправедан, револуционарни ригидан поступак који се завршавао подржављењем имовине без икакве накнаде. Да апсурд буде већи и експропријација, која је неопходан институт одузимања приватне имовине у јавном интересу (за градњу путева, важних објеката и др.) и уз плаћање тржишне цене, често подлегала тој мотивацији, како по разлозима одузимања непокретности, тако и по накнади која је дуго била симболична и безвредна.
Гадила им се Краљевина, али волели Крарађевића имовину
Имовина претходне државе - Краљевине Југославије, отета је од нове комунистичке државе која се конституисала током Другог светског рата, самим запоседањем објеката те имовине. Тај процес је легализован установљавањем Демократске Федеративне Југославије 1945.године.
На нову југословенску државу, која је одржала међународни државноправни континуитет са старом државом, прешла јеipso factoсва имовина која је припадала претходној држави, са правом да нова држава слободно располаже том имовином, али и обавезом да измири дугове који терете ту имовину. Демократска Федеративна Југославија, као држава сукцесор, постала је власник јавних добара, железнице, бродова, пошта, фабрика дувана, дела тешке индустрије, једног броја рудника који су били у државној експлоатацији, електричних централа, јавних зграда, финансијских средстава, резерви злата итд.
Велики део имовине у виду предузећа, фабрика, постројења, опреме, земљишта и других некретнина, није могао путем сукцесије прећи на нову државу јер се та имовина налазила у приватним рукама, односно у власништву већих или мањих привредних корпорација, често са знатним уделом страног капитала. Зато је нова држава одмах предузела низ мера да, доношењем одговарајућих закона и по процедури коју је сама прописала, присвоји и ту имовину.
Аграрна реформа и колонизација
Савезним Законом о аграрној реформи и колонизацији (1945.) и републичким Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији (1945), ради стварања пољопривредног земљишног фонда за додељивање сељацима и другим лицима, као и ради стварања или допуњавања великих државних пољопривредних добара, од бројних категорија власника одузета су и прешла у руке државе пољопривредна и шумска добра.
За аграрну реформу су од значаја и многи други прописи који су јој претходили, или су донету током њеног спровођења. (1) Одлуком Председништва АВНОЈ-а од 3. фебруара 1945.године о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време окупације, доцније Законом о неважности правних прописа донесених пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације - „Службени лист ФНРЈ“, бр. 86/1946 и 105/1947, отклоњена је примена прописа Краљевине Југославије и одлука донетих у току рата, тако да су се сада аграрни односи могли уређивати без ограничења. (2) Законом о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача од 24. маја 1945. године, у члану 1. став 1. предвиђено је: „Сва имовина физичких и правних лица на подручју Федеративне Народне Републике Југославије коју су сопственици или уживаоци морали да напусте у току окупације земље, имовина коју су оваквим лицима одузели против њихове воље уз накнаду или без накнаде окупатор или његови помагачи из расистичких, верских, националистичких или политичких разлога, као и имовина која је под притиском окупатора правним послом или иначе прешла у руке трећег лица, враћа се одмах сопственицима, односно уживаоцима, без обзира ко ту имовину и по каквом основу држи на дан ступања на снагу овог закона“. (3) Законом о заштити народних добара и њиховом управљању од 24. маја 1945. године, предвиђено је да све промене у својини добара у општенародној имовини, сва оптерећења и задужења поменуте имовине учињена после преласка у државну својину, као и све промене у положају ових добара обављене путем правних послова, који су по чл. 7. Закона о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином отсутних лица ништавни, немају правног дејства према држави. Надлежни органи овлашћени су да поменуту имовину могу у свако доба одузети од њених држалаца и поступити са њом као са општенародном имовином. (4) Законом о конфискацији имовине и извршењу конфискације од 9. јуна 1945. године предвиђено је принудно одузимање од осуђеног лица, без накнаде у корист државе, целокупне имовине (потпуна конфискација) или тачно одређеног дела имовине (делимична конфискација) која је лична својина или лични удео у заједничкој имовини са другим лицима. (5) Основни закон о поступању са конфискованим и експроприсаним шумским поседима од 30. јула 1946. године, који је предвиђао одузимање шумских поседа. (6) Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Народној Републици Македонији и у Аутономној Косовско-Метохијској области од 5. новембра 1946. године, којим је предвиђено да колонисти од пре 6. априла 1941. године под одређеним условима губе право на земљу.
Аграрна реформа и колонизација је представљала велики комунистички , револуционарни, политички, економски, социјални и правни пројекат, који је, посебно у условима комунизма, имао и изразиту идеолошку црту. Цела државна структура нове власти, са посебним Министарством за аграрну реформу и колонизацију, била је ангажована на реализацији тог задатка. Спровођење аграрне реформе и колонизације требало је да се заврши за три године (1945-1948), али се продужило до 1950. године. У успоредби с тим, аграрна реформа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији започела је 1918. и није окончана ни до 1941. године.
Аграрна реформа и колонизација одвијала се у три фазе: 1) попис и одузимање земље која потпада под аграрну реформу; 2) подела земље аграрним интересентима и другим категоријама становништва; 3) премер и укњижба земље на нове власнике.
Закон о аграрној реформи и колонизацији прописао је да се аграрна реформа и колонизација спроводе на целој територији Федеративне Народне Републике Југославије „у циљу додељивања земље земљорадницима који немају земље или је имају недовољно остварујући начело: Земља припада онима који је обрађују” (члан 1). У свом експозеу о Предлогу закона у Привременој народној скупштини, известилац М. Пијаде је рекао: „У нашој земљи нема данас толико слободне земље и земље коју можемо да ослободимо аграрном реформом да бисмо нашем сиромашном земљорадничком свету, земљораднику који нема ништа или нема довољно земље, могли дати онолико земље колико би му требало дати. Ми у овоме закону чинимо све што се може да фонд земље који ћемо додељивати земљорадницима без земље и онима који немају довољно земље буде што је могуће већи, да лишимо земље све оне категорије неземљорадника којима год можемо земљу узети и да је прикључимо фонду за додељивање земље земљорадницима, јер желимо да остваримо принцип да земљу има онај који је обрађује”.
У припремама за аграрну реформу савезни министар унутрашњих послова је, наводећи као разлог спречавање отуђивања земље која је требала мерама државне принуде да се одузме од приватних власника, донео 4. јула 1945. године Решење којим је „забрањена свака продаја, куповина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су оне власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. За поступање противно тој наредби запрећена је затворска казна и конфискација предметне имовине, применом Закона о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.
Власници пољопривредног и шумског земљишта међу првима су погођени послератним мерама југословенске државе којима је вршено одузимање земље у корист државе. Законом о аграрној реформи и колонизацији од 23. августа 1945. године одузета је земља од тзв. велепоседника тј. власника пољопривредних и шумских поседа чија је укупна површина прелазила 45 хектара, или 25 до 35 хектара обрадиве земље, уколико се ти поседи искоришћавају путем закупа или најамне радне снаге. Поседи који су прелазили те максимуме у потпуности су одузети од тадашњих власника, а да број таквих поседа није мали говори и податак да је према попису из 1931. године у Краљевини Југославији било 49.314 газдинстава са по преко 20 хектара земље у својини.
По Закону о аграрној реформи и колонизацији у државну својину као општенародна имовина прешли су: велики шумски поседи неземљорадника, шумски поседи у власништву банака, предузећа, акционараских друштава и других приватноправних лица, шумски поседи цркава (богомоља), манастира, верских установа и свих врста задужбина (световних и верских), шумски поседи који су у рату остали без власника и правног наследника, вишак земљорадничког шумског поседа изнад законом одређеног максимума, вишак малог шумског поседа неземљорадника изнад законом одређеног максимума, шумски поседи држављана Немачког Рајха и лица немачке националности конфисковани одлуком АВНОЈ-а од 21. новембра 1944. године, шумски поседи народних непријатеља и других лица који су конфисковани извршном судском пресудом и шумски поседи за које је покренут а није спроведен поступак по Закону о ликвидацији аграрне реформе на великим поседима од 19. јула 1931.године.
Законом је сужен и посед земљорадника (сељака) тако што им је одузет сав вишак обрадиве земље изнад максимума одреденог републичким законом (који се углавном кретао од 20 до 35 хектара). Из приватне својине земљорадника изузет је и подржављен и вишак шумског поседа преко максимума такође прописаног републичким законом.
Такође, од власника-неземљорадника (којима главно занимање није била земљорадња тако да земљу нису обрађивали сами са својом породицом већ путем закупа или најамном радном снагом) експроприсан [1] је сав вишак обрадиве земље изнад 3 до 5 хектара.
Законом о аграрној реформи и колонизацији одузети су и прешли у државну својину и земљишни поседи у својини правних лица (банака, предузећа, акционарских друштава и др.), изузев оног дела тог земљишта који је власницима остављен за индустријске, грађевинске, научне, културне и друге друштвено корисне сврхе.
У државну својину прешли су и земљишни поседи верских институција(цркава, манастира, верских установа) као и поседи задужбина, како верских тако и световних. Црквама, манастирима и верским установама одузет је само вишак преко 10 хектара, а остављено им је у поседу до 10 хектара њива, башти, винограда, воћњака, утрина и шума, а онима који су били већег значаја - и већа површина од тога (до 30 хектара).
Земљишни фонд аграрне реформе и колонизације значајно је увећан земљом која је конфискована од лица немачке националности у Бачкој, Банату, Барањи и Срему, о чему ће доцније бити више речи.
Непокретности и друга добра одузета применом Закона о аграрној реформи и колонизацији прешла су у својину државе која је од исте образовала земљишни фонд из ког је додељивала земљу земљорадницима који немају земље или је имају недовољно, а такође је земљу из тог фонда користила за стварање или допуњавање великих државних пољопривредних добара. Ипак, преко половине од укупног земљишног фонда тј. 52,73% прешло је у државни сектор или је дато сељачким радним задругама, а мање од половине, тј. 47,27% дато је земљорадницима и колонистима. [2]
Коме је земља додељивана? Право првенства, према члану 16. Закона, имали су земљорадници без земље или са недовољно земље који су: 1) борци и инвалиди партизанских одреда Народноослободилачке војске, и партизанских одреда Југославије и Југословенске Армије, посебно старији борци и добровољци; 2) породице и сирочад изгинулих бораца; 3) инвалиди из балканских ратова (1912-1918); 4) жртве и породице жртава фашистичког терора тј. лица која су од стране окупатора и његових помагача хапшена, мучена, осуђивана, интернирана или држана у заробљеништву. Изузетно су земљу могли добити и борци-неземљорадници, ако се обавежу да ће се на додељену земљу населити са својом породицом и обрађивати је.
Додељено земљиште, слободно од свих дугова и терета, прешло је у приватну својину домаћинстава и одмах је уписивано у земљишне књиге на све чланове домаћинства као сувласнике, са једнаким правима.
По породичном домаћинству додељивано је од 8 до 12 катастарских јутара обрадиве земље, а додатно увећање од 30% следовало је породицама са већим бројем чланова, народним херојима, њиховим породицама и официрима Југословенске армије који су по занимању земљорадници.
Одлуке (решења) о експропријацији доносиле су окружне аграрне комисије, а у другом степену по жалби је било надлежно Министарство пољопривреде.
Аграрни интересенти губили су додељену земљу ако се на њу не населе у одређеном року након што приме одлуку о додељивању земље.
Заједно са земљом, у руке државе прешле су и све зграде и постројења на том земљишту као и целокупни живи и мртви пољопривредни инвентар, као и резерве хране и семена које су се затекле на газдинству. То се првенствено односило на поседе неземљорадника, док је од поседа земљорадника, по правилу, одузиман само вишак преко одређене површине. Уз то, сви дугови и терети на земљишту које је ушло у фонд аграрне реформе бришу се и новом власнику се земља предаје слободна од свих дугова и терета, с тим што дотадашњи власник остаје задужен сразмерно делу који му је остао у власништву. Предвиђено је да ће се накнадним прописом уредити питање дугова и терета на одузетим земљиштима, као и услови дугорочне отплате за земљу.
Одузимање по основу аграрне реформе извршено је без икакве накнаде власницима, сем у случају одузимања вишка обрадиве земље од земљорадника и власника-неземљорадника којима је предвиђена исплата накнаде у висини једногодишњег приноса по хектару (члан 6), а на терет лица којима је та земља додељена. Такође је предвиђена исплата накнаде и за одузети вишак шумског поседа земљорадничких газдинстава (члан 26. став 2). Међутим, као што ћемо видети, проведбени прописи за исплату ове накнаде нису донесени до данас.
Аграрна реформа је трајала три године за које време је формиран земљишни фонд од 1,566.000 хектара, од чега је 51% додељено беземљашима и сиромашним сељацима који су имали мало земље, а 49% је унето у друштвени сектор југословенске пољопривреде: пољопривредним добрима, земљорадничким задругама итд. Обрадиву земљу добило је 316.000 домаћинстава и то са инвентаром и без икаквих терета. Утврђени земљишни максимум је био најрестриктивнији у односу на друге социјалистичке земље.
У поређењу са другим државама источне и југоисточне Европе, аграрна реформа у ФНР Југославији била је најригорознија И НАЈСУРОВИЈА, јер је приватном власнику остављен својински максимум од највише 25-35 хектара обрадиве земље (оранице, ливаде, воћњаци и виногради) или 45 хектара необрадиве земље, а све изнад тога је експроприсано у корист земљишног фонда аграрне реформе. Својински максимум је 1953. године, Законом о пољопривредном земљишном фонду, ДОДАТНО СМАЊЕН на 10 хектара. Сличну радикалну експропријацију спровеле су само још Албанија (20-40ха) и Бугарска (20-30ха). Међутим, замљишни максимум у другим државама био је знатно виши: 50 хектара у Румунији, 57 хектара у Мађарској, 100 хектара у Источној Немачкој и Пољској и 250 хектара у Чехословачкој. Потпуна експропријација у Мађарској обављена је само на имањима изнад 570 хектара, а за богата сељачка газдинства земљишни максимум је удвостручен на 114 хектара. [3]
Законом о земљишном фонду општенародне имовине 1953. године земљишни максимум је смањен на 10 ха, изузетно на 15 ха, а земљиште одузето том приликом подељено је искључиво социјалистичком сектору и то пре свега пољопривредним задругама.
Конфискација
Конфискација је позната од давнина као споредна казнена санкција која се изриче уз главну казну, а подразумевала је одузимање имовине осуђеног лица без накнаде - у корист државе.
У Југославији је конфискација имовине вршена за време рата (1941-1945), а посебно је интензивирана након рата. Конфискацијом је принудно одузимана, без накнаде а у корист државе, целокупна имовина (потпуна конфискација) или тачно одређени део имовине (делимична конфискација), која је била у својини лица које је као учинилац одређеног кривичног дела осуђено на казну конфискације имовине. Поред имовине, конфискацијом су била обухваћена и сва имовинска права.
Конфискација имовине у Југославији после Другог светског рата била је специфична јер није изрицана само као споредна кривична санкција, већ је изрицана одређеним категоријама лицаex lege, путем прописа општег карактера, и без вођења кривичног поступка, као што је случај са лицима на која се односи Одлука АВНОЈ-а од 21. новембра 1944. године. Уз то, одлуке о конфискацији имовине доносили су не само судови него и управни органи.
Правни оквир конфискације садржан је у више закона и других прописа: 1) Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле од 21. новембра 1944. године, којом јеex legeкофискована сва имовина Немачког Рајха и његових држављана у Југославији, сва имовина фолксдојчера и имовина ратних злочинаца и њихових помагача; 2) Закон о конфискацији имовине и извршењу конфискације од 9. јуна 1945. године, доцније потврђен истим законом 27. јула 1946. године, са више аутентичних тумачења; 3) Закон о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица од 31. јула 1946. године, којим је ближе разрађена примена Одлуке од 21. новембра 1944. године; 4) Закон о одузимању ратне добити стечене за време непријатељске окупације од 24. јуна 1946. године, којим је предвиђено одузимање имовине коју су физичка и правна лица стекла обављањем привредне делатности за време рата; 5) Закон о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже од 11. јула 1946. године, којим је предвиђена кривична одговорност и конфискација имовине за такве радње; 6) Закон о кривичним делима против народа и државе од 16. јула 1946.године и други прописи.
Велики део приватне имовине прешао је конфискацијом у државну својину, посебно у сфери тзв. народне привреде тако да је по свом квантитативном дејству ова мера обимнија и од национализације. Наиме, према резултатима пописа индустрије 1945. године, у рукама државе већ се налазило 82% индустрије, од чега је 55% одузето конфискацијом а 27% је било стављено под секвестар, затим, највећи део банкарства и скоро цела трговина на велико. Овде треба напоменути да се секвестар, по правилу, примењивао само на страни капитал и значио је стављање имовине под управу државе до доношења коначне судске одлуке о тој имовини, при чему је та одлука, пошто је доношена у корист државе у готово свим случајевима, доводила до конфискације имовине.
Конфискација је вршена на основу Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације од 9. јуна 1945. године Iна основу других прописа. У многим законима утврђена су кривична дела за која је предвиђено изрицање казне конфискације имовине.
Законом је предвиђено да под удар конфискације долазе све ствари осуђеног лица, без обзира да ли се оне налазе у његовој државини или не, осим предмета кућанства, неопходних оруђа за рад, минималног земљишног поседа сељачког домаћинства, хране и огрева неопходног за осуђеног и његову породицу и минималних новчаних средстава. Конфискована имовина прелази у државну својину са својом активом и пасивом, тако да држава одговара за дугове и обавезе конфиската настале пре извршења кажњивог дела, и то само до висине вредности одузете имовине.
Сељацима је имовина посебно ригорозно конфискована у случајевима неиспуњења обавезе о откупу пољопривредних производа (жита, вуне, пасуља, свиња, коже, сена и др.), који је држава уводила посебним прописима (уредбама). Власт, односно Партија, је на селу шаблонски диференцирала сељаке према њиховој имућности на три категорије: „кулаци“, „средњаци“ и „сиромашни сељаци“, али критерији за ту поделу нису свуда били исти што је код сељака изазивало незадовољство и отпор властима, поготово због нереалних процена њихових материјалних могућности и прениских откупних цена. Партија је водила оштру и немилосрдну кампању против сељака који нису испуњавали обавезе из обавезног откупа. Због неиспуњавања норми откупа многи сељаци су лишавани слободе, новчано кажњавани, конфисковане су им пољопривредне машине, пронађене количине житарица и некретнине. Тако, у Војводини је до маја 1947. године, због неизвршавања откупа, кроз затворе прошло 8.821 лице, од којих је 720 осуђено. За исто време кроз затворе у Србији сем Космета, прошло је 10.082 лица, од којих је 1.224 осуђено.
Изрицању казни конфискације некретнина различито се приступало у појединим деловима земље тако да су поједине сељаке за исту „кривицу“ погађале различите санкције. Србија је у том погледу водила најригорознију казнену политику. Примера ради, у Србији је казна потпуне конфискације изрицана крупним поседницима, док је у Хрватској постојала искључиво делимична конфискација непокретне имовине. Конфискација непокретне имовине у Словенији изречена је само у два случаја, а у Босни и Херцеговини у десет случајева против имућних сељака и у два против средњих поседника. У Србији, Хрватској и неким другим републикама највећи број сељака осуђен је због делимичног неизвршавања обавезе откупа („делимичњаци“), за разлику од Словеније у којој је казнена политика била много блажа јер су осуђивани само они сељаци који у целини нису извршили своју обавезу.
Конфискована је и прешла у државну својину и сва имовина Немачког Рајха и његових држављана, а такође и имовина ратних злочинаца и њихових помагача. Ова конфискација извршена је Одлуком АВНОЈ-а о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле, од 21. новембра 1944. године.
Наведеном Одлуком и лицима немачке народности конфискована је целокупна имовина са изузетком оних који су се дистанцирали од фашизма или били на страни НОБ-а. Под удар ове Одлуке, према званичном тумачењу Председништва АВНОЈ-а објављеном у „Службеном листу ДФЈ“, бр. 39/1945, дошли су они држављани Југославије немачке народности, који су се под окупацијом декларисали или важили као Немци, без обзира да ли су пре рата као такви иступали или су важили као асимилирани Хрвати, Словенци или Срби. И поред поменутог тумачења којим се желело спречити почетно, фронтално и безрезервно, одузимање грађанских права и имовине од свих лица немачке припадности, подозривост и реваншизам према тој националној групи били су такви да је „највише злоупотреба настало приликом запоседања те имовине јер је она третирана као фашистичка, односно непријатељска, и према њој је поступано без потребних обзира“. Тако, у највећем броју случајева није се испитивало и утврђивало да ли су заиста конфискати немачке националности, тврде историчари, већ се ова околност ценила према презимену дотичног лица, при чему у многим случајевима то уопште нису била немачка него мађарска, чешка или друга презимена, нису се узимали у обзир прописани изузеци за та лица, итд.
На основу Одлуке од 21. новембра 1944. године и знатан део имовине страних лица стављен је под управу (секвестар) државе да би и та имовина накнадно прешла у државну својину.
Код примене закона о конфискацији од 9. јуна 1945. године, уочене су многе неправилности, неједнообразно поступање и различито тумачење па је 3. августа 1945. године од стране АВНОЈ-а донето Аутентично тумачење појединих чланова, ставова и тачака Закона о конфискацији и о спровођењу конфискације („Службени лист ДФЈ“, бр. 56/1945), које се односе на третман припадника немачке националности у поступку конфискације имовине о чему ће доцније бити речи.
Национализација
Национализација је у Србији и ФНР Југославији спровођена у периоду 1946 - 1958. године, у три таласа: прво је 1946. године извршено подржављење значајнијих приватних привредних предузећа, затим су 1948. године национализована сва друга предузећа у осталим привредним гранама, и коначно, 1958. године извршено је подржављење стамбених и пословних зграда, станова и пословних просторија, као и грађевинског земљишта.
Привреда Краљевине Југославије била је неразвијена јер је земља углавном била пољопривредна и сељачка. Највише привредних објеката било је у западним деловима земље. Према подацима садржаним у „Статистичком годишњаку Југославије 1918-1988“, у Краљевини Југославији је 1938. године било 4.257 фабрика у власништву држављана Југославије, а 183 у власништву страних лица (од којих највише у Дравској Бановни - 78 и у Хрватској Бановини - 46). Према величини уложеног страног капитала, претежно југословенских било је 348, а претежно страних 318 фабрика, док је у 48 фабрика био уложен капитал по принципу пола-пола. За преосталих 140 фабрика није било података о структури уложеног капитала.
Законом о национализацији приватних привредних предузећа од 5. децембра 1946. године национализована су и прешла на дан ступања на снагу тог закона тј. 5. децембра 1946. године, у државну својину сва приватна привредна предузећа у 42 привредне гране, набројане у члану 1. Закона. Национализација је обухватила сву покретну и непокретну имовину предузећа, као и сва имовинска права која им припадају или служе њиховој сврси, као што су патенти, лиценце, службености, рударска права и др. Национализација је обухватила и све филијале и огранке предузећа који су пословали под заједничком фирмом или под заједничком управом, као и сва постројења, стоваришта, уреде, продавнице и транспортна постројења предузећа које се национализује. Национализовани су и удели и акције приватних предузећа у државним или другим приватним предузећима.
Актом национализације приватно предузећеex legeпостаје државно привредно предузеће и наставља да послује саобразно Основном закону о државним привредним предузећима. Тако образовано предузеће преузима на себе све обавезе национализованог приватног предузећа до висине његове активе, са изузецима предвиђеним у члану 5. став 2. Закона о национализацији (држава не преузима све тражбине, као нпр. оне настале из пословања ван делокруга предузећа, настале из пословање за време рата, настале из послова недопуштене трговине и шпекулације и друге сумњиве тражбине). Применом тог закона ни једно предузеће које је било од значаја за привреду ФНР Југославије, без обзира на величину, није остало у приватним рукама, тако да је овај закон довршио започети процес подржављења индустрије која је већ била великим делом конфискована.
Након национализације 1946. године у власништву приватних лица остало је још само 30% предузећа локалног значаја. Национализација и тог преосталог дела извршена је Законом о изменама и допунама Закона о национализацији приватних привредних предузећа од 28. априла 1948. године.
Законом од 28. априла 1948. године, поред приватних привредних предузећа, додатно су под удар национализације дошла и друга предузећа: сва кредитна и осигуравајућа друштва, сви рудници и предузећа за рударска истраживања, све електричне централе, железничка предузећа и постројења, сва предузећа радиоиндустрије, морски бродови, рибарски бродови и једрењаци од 50 тона и преко 50 тона носивости, као и бродови за превоз путника са капацитетом преко 50 путника, сви речни путнички бродови и тегљачи одређене носивости, као и сва техничка пловила, сви санаторијуми, болнице, јавна купатила, бање и лечилишта са припадајућим зградама и инсталацијама, све штампарије, литографије и цинкографије, сви приватни комерцијални магацини и подруми заједно са припадајућим уређајима, сви биоскопи, као и сва друга индустријска, трговачка, транспортна и грађевинска предузећа, хотели и други објекти за које држава оцени да их треба подржавити. Заједно са национализованим предузећем, у државну својину прелазе и права индустријске својине бившег власника предузећа.
Према подацима изнетим у експозеу приликом усвајања тог закона у Скупштини ФНР Југославије, том новелом Закона одузето је од власника и прешло у државну својину око 3.100 предузећа, и то: 10 рудника, око 65 електричних централа, око 220 циглана, око 100 пилана, око 250 разних других индустријских предузећа, око 200 штампарија и литографија, око 880 магацина, око 180 подрума, око 30 санаторијума и болница, око 500 хотела, око 40 купатила, око 15 летовалишта, око 530 млинова, око 100 биоскопских дворана и мањи број осигуравајућих и кредитних предузећа која су још била преостала у приватним рукама.
|
