Vazdušna bombardovanja na teritoriji Jugoslavije u WWII

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kratak osvrt samo da odgovorim padobrancu75 na njegov post i osvrt na bombardiranje Splita ...-Mada, u gradu u kojem su još uvek Nemci i ustaše, ne mogu da zamislim scenu: "mahale plahtama i rubljem kličući: 'Naši! To su naši! Živila Amerika!'"... - Naime Split i okolica su bili osovina partizanskog pokreta i Split je uvijek slovio za slobodarski grad i bit ću slobodan i reći da je 90 posto stanovništa (ostalih 10 posto su talijanski stanovnici ustaško četničko rukovodstvo i okupator) bili na partitzanskoj strani unatoč tome što je izadjnički prodan i bio pod okupacijom Italije ,narod je znao ko su saveznici samo eto dogodilo se neizbeježno no ratu nesmijemo tražiti neke logičnosti i pravocrtne postupke jer je rat apsurdan i kontradiktoran sam po sebi.

Da dopunim temu sa člankom Tvrtka Jakovine [Link mogu videti samo ulogovani korisnici] koji je izašao u listu Globus 2009,Članak se odnosi na Bombardiranje Zadra

Uz Split i Slavonski Brod stradao je najviše od naših gradova. Najviše poginulih bilo je u Brodu, Zagrebu i Splitu. U Zadru su poginula 422 građanina, ali su materijalna razaranja bila golema
Na Valentinovo 1942. britansko je Ministarstvo zrakoplovstva odlučilo odustati od preciznog, usmjerenog bombardiranja vojnih ciljeva u Njemačkoj. Nijemci su već 1940. učinili isto, jer je London bombardiran kao da je sve vojni cilj. Kraljevsko je zrakoplovstvo, RAF, odlučilo bombardirati sve. Svaki uništeni vodovod, električna centrala ili pošta morali su biti udar ratnom naporu neprijatelja.

“Odlučeno je da glavni cilj vaših operacija sada treba biti usmjeren na moral civilnog stanovništva neprijatelja, posebice radnika u industriji. S ovim ciljem na umu, prilažemo listu područja”, rečeno je u zapovijedi. Britanski su vojni krugovi tako s njemačkim gradovima trebali učiniti ono što se dogodilo Rotterdamu, Varšavi ili Beogradu.

Šef RAF-a od veljače 1942. bio je maršal Arthur Harris. Energičan i bezobziran, samouvjeren i grub, Harris se brinuo za posade i bio frustriran što u prvim godinama rata britansko zrakoplovstvo nije učinilo dovoljno. Navigacijski su instrumenti bili slabi, piloti nedovoljno obučeni, bombe su često “rasturale” i promašivale ciljeve.

Plovidba u hladnim letjelicama, opasnost od rušenja sa zemlje ili u borbama u zraku, stalno podsjećanje na statistiku koja je preživljavanju davala male izglede, pilote je učinila čvršćima i brutalnijima nego prije. Bombardiranje danju bilo je rizično, pa su piloti stradavali. Američki su planeri još bili za dnevne, precizne napade, postavivši se na taj način moralno iznad Britanaca.

Arthur Harris nije imao dvojbi, pa se strategija promijenila. Noćno bombardiranje umanjivalo je gubitke, a povećavalo one na zemlji. Napadi iz zraka, smatrao je, humaniji su od pomorske blokade. Smrt je bila vidljivija i izravnija, ali nikako ne i okrutnija od polaganog umiranja zbog gladi, kako je to bio slučaj tijekom Prvog svjetskog rata.

Britanskoj je ratno zapovjedništvo stoga predložilo koncentraciju napada na obalne gradove. Do njih se lakše i sigurnije plovilo. Plamen zgrada koji će se razviti nakon prvog vala napada trebao je usmjeravati drugi val bombardera. Tako je patentiran dvostruki udar kao model uništavanja.

Kaos koji se stvarao dok su stanovnici na zemlji pokušavali plamen ugasiti, dok su padale bombe drugog udara, s gledišta lomljenja morala bio je neprocjenjiv. Grad na kojem se novi pristup uništavanju prvo primijenio bio je Lübeck. Krajem ožujka 1942. godine 234 bombardera i nekoliko stotina tona eksploziva uništilo je trećinu ukupne površine baltičkoga grada. Spaljena je katedrala iz 1173. Poginulo je oko 320 ljudi, a 16.000 ostalo je bez domova. Britanski su gubici bili minimalni.

Ratna su se pravila, očito, dramatično promijenila. Njemačke su se Luftwaffe tada još mogle osvećivati, pa je bombardiran engleski Bath. Bijesan, Hitler je tražio da se u osveti udara na kulturna središta, mjesta gdje će “napadi imati najveći upliv na civilno stanovništvo”. Kako je rat odmicao, njemačke osvete više nije bilo.

Krajem srpnja 1943. Hamburg su, po danu i uz minimalni uspjeh, gađajući rubove grada, najprije bombardirali Amerikanci. Onda je 27. srpnja 787 letjelica krenulo prema Hamburgu koristeći se “prozorom”. Njemačke su radarske postaje na zemlji bile zbunjene jer su avioni izbacivali tisuće listića metalne folije koja je polako padala, stvarajući zvuk koji je gušio radarske postaje i stvorio kaos.

Nacistički su radaristi posvuda vidjeli tisuće britanskih aviona, piloti su uzalud po nebu tražili neprijatelja. Cilj je te večeri bio samo jedan. Čak 2326 tona eksploziva trebalo je baciti na dva milijuna stanovnika Hamburga. Posebne su bile i fosforne bombe, koje su izazivale plamen osobito visokih temperatura. Ako su do sada ljudski gubici bili minimalni, Hamburg je pokazao kako se stvari mogu promijeniti.

Tisuće su se Nijemaca ondje ugušile ugljičnim monoksidom. Dva je dana trebalo da se najteže pogođene četvrti ohlade kako bi spasioci mogli uopće ući, potražiti eventualno preživjele. Ugušeni, a to su bili svi, i dalje su izgledali kao da spavaju, rumenih obraza. “Hamburg je hamburgeriran”, vrištale su britanske novinske naslovnice, ironizirajući njemačko “koventriranje” grada Coventryja na početku rata.

Pošto su Sovjeti prošli Poljsku i umarširali u istočne dijelove Njemačke, zračno zapovjedništvo britanskih i američkih snaga odlučilo je iskoristiti strah koji su izazivali izvještaji o sovjetskim vojnicima. Zračne udare trebalo je pojačati, napadati Berlin, Leipzig i Dresden, stvoriti kaos, ali i ponovo pokazati Sovjetima kako je ratno savezništvo čvrsto.

Najteže su tada napadnuti Berlin i, bez primjera, Dresden. Arthur Harris, posve sigurno, ponovno je bio jedan od ključnih presuditelja, ali nijedna odluka nikada nije bila bez blagoslova s vrha. Grad su sutradan bombardirali Amerikanci. U ožujku 1945. strateška su bombardiranja Europe uglavnom zaustavljena. Simbol rušenja 90% grada i smrt između 20 i 40 tisuća ljudi bila je luteranska Frauenkirche, čije su ostatke, kamenje, vlasti DDR-a ostavile na mjestu zgarišta. Krajem rata Dresden se bojao Sovjeta, koji su nadirali s Istoka. Smrt i potpuno uništenje “Firence na Elbi” došlo je iz zraka, sa zapada.

Njemačka je u savezničkim bombardiranjima prošla najgore, ali bombardirani su mnogi. Stradavala su rumunjska naftna polja, komunikacijska središta u Grčkoj i Srbiji, niz gradova na prostoru NDH, ali i onih koje su držali Nijemci. Zadar je od Prvoga svjetskog rata bio središte 94. pokrajine Kraljevine Italije. Preko na Ugljanu bilo je administrativno središte za Kraljevine Jugoslavije.

Uz Split i Slavonski Brod stradao je najviše od naših gradova. Najviše poginulih bilo je u Brodu, Zagrebu i Splitu. U Zadru su poginula 422 građanina, ali su materijalna razaranja bila golema. Zadar je iz zraka prvi put u povijesti napadnut u travnju 1941. Tri zrakoplova Kraljevine Jugoslavije, tijekom uzaludnog i mlakog otpora, poletjela su iz Mostara i napala jezgru grada. Izbacili su tek nekoliko bombi, najviše na Jazine. Šteta je u vojnom smislu bila zanemariva, ali se vidjelo da je Zadar iz zraka izložen, da je svaki udar bombe u gusto naseljeni, uskim uličicama i visokim zgradama ograđeni prostor koban.

Od Rijeke do Boke kotorske Zadar je bio ne samo političko središte talijanskog područja, nego i najveće vojno uporište. Kapitulacija Mussolinijeve Italije u rujnu 1943. stratešku je važnost grada samo naglasila. Nijemci, koji su zamijenili Talijane, u Zadru su stvorili središnju opskrbnu luku, koja je trebala nositi otpor očekivanom savezničkom iskrcavanju iz Italije.

Luka je bila gotovo u centru, točno nasuprot gradu. Kako je u unutrašnjosti jačala gerilska, partizanska borba, tako su saveznički planeri smatrali da bi se, kao Sovjetima napadima u Njemačkoj, savezništvo s partizanima najbolje moglo pokazati bombardiranjem Nijemaca. Nacisti su se tako neprestano držali napetima, u očekivanju invazije.

Zadar je tijekom rata, od prvog savezničkog napada 2. studenoga 1943., napadan još pedesetak puta. Glavna su se razaranja dogodila do ožujka 1944. Grad je, napose središnji dio Poluotoka, preko kojega su prolazili letački koridori, posve srušen. Požari i bijeg stanovništva onemogućili su život. Tijela su trunula, u gradu je ostalo jedva stotinjak ljudi. Stanovništvo je živjelo životom “spiljskog čovjeka“, pisala su onodobna izvješća. Talijanske su izbjeglice u Trstu, unatoč bijedi progonstva, 16. siječnja 1944. rekle kako “imamo jednu neobičnu sreću, da su bombe Anglosjevero-Američana učinile od Zadra ogromnu lomaču, a to je ono što su naši otčevi željeli učiniti godine 1920., za slučaj da naš grad ne bi ostao Italiji”. Zadar je prije rata imao 35.000 stanovnika. Na kraju rata u gradu je ostalo oko 7000 ljudi. Uništeno je oko 60% urbanog tkiva, uglavnom onog srednjovjekovnog, najmanje novih zgrada iz vremena Mussolinija.

Bombardiranja su još tijekom rata izazivala dvojbe, rasprave. Baš kako nigdje, pa ni u Britaniji ili Sjedinjenim Državama, kritike nisu išle u javnost kako se ne bi slabio borbeni moral. Mnogi su se ipak pitali je li doista bombardiranje iz zraka i zapaljivim bombama baš posve jednako pomorskoj blokadi, koja je, neki su tvrdili, u Dresdenu tijekom Velikog rata ubila više ljudi no famozni zračni napad na kraju Drugoga svjetskog rata. “Ne moramo se baš uspoređivati s vragom”, prigovarali su šefu RAF-a Harrisu još 1943., kada je govorio o etičnosti zračnih udara.

Pravo je pitanje bilo jesu li bombardiranja gradova, a onda i smrt nedužnih, žena i djece, imala bilo kakav značajniji utjecaj na tijek ratnih operacija. Jesu li sva društva podjednako osjetljiva na nemogućnost vlasti da ih zaštite od napada iz zraka, osiguraju struju i vodu? Sasvim je sigurno da je sve povećavalo nezadovoljstvo Nijemaca prema Hitleru i Göringu, ali su neusporedivo omraženiji bili Britanci.

Britanci su nakon rata pokazivali određenu nelagodu zbog brzog započinjanja projekta istraživanja britanskog sudjelovanja u ratu. Već 1946. sir James Butler postao je koordinator pisanja povijesti uvjetujući to otvaranjem svih arhiva. Uskoro se pokazalo da je tijekom rata bilo svađa treba li napadati gradove ili se koncentrirati na industrijska postrojenja. Kad je 1959. knjiga o zračnim napadima RAF-a na Njemačku trebala biti tiskana, Ministarstvo zrakoplovstva protestiralo je, držalo da će svađe i neodlučnost u procesu donošenja odluka štetiti ugledu vojnih snaga.

Više od moralne odgovornosti bila je dvojba jesu li tisuće zrakoplova i tone eksploziva, industrija koja ih je podupirala, bili pravilno usmjereni ili su mogli biti iskorišteni za druga bojišta, koja su ratnom naporu doista mogla pomoći. Britanske su vlasti odlučile knjige pustiti u javnost. Posao je povjesničara, smatrali su, pomoći budućim donositeljima važnih i teških odluka. Konzervativni su mediji osporavali ono što je Noble Frankland napisao. Napadan da nije bio iznad Njemačke, da je uvrijedio sve pilote i njihove obitelji, da je čitav kraj rata proglasio nepotrebnim gubitkom života i nepotrebnim naporom, povjesničar je ostao pri svome.

Na kraju se pokazalo da je istina bila potrebnija, čak i politički, od lakiranja britanske povijesti. Nakon 1990. pokrenuta je međunarodna inicijativa da se dresdenska Frauenkirche obnovi. Do 2005., uglavnom donacijama, u velikoj mjeri i britanskima, crkva je podignuta. Postala je simbol završetka jednog od najneugodnijih poglavlja u Drugom svjetskom ratu, ali i mjesto okupljanja neonacista. Njima je Dresden, slično kako su to interpretirale komunističke vlasti DDR-a, simbol zračnog holokausta nad Nijemcima, dokaz prijetvornosti Angloamerikanaca.

Pitanje savezničkog bombardiranja hrvatskih prostora padom Berlinskoga zida dobilo je novi prostor za interpretacije. Knjige Kažimira Pribilovića o bombardiranju Zadra i Marice Karakaš-Obradov o anglo-američkim bombardiranjima NDH u Drugom svjetskom ratu pokazali su što treba učiniti da se opiše i kontekstualizira kontroverzna tema. U mnogočemu su to gotovo pionirski pothvati. Kada je rat završio, Zadar je bio mrtav grad. Starosjedilaca jedva da je bilo. Stanovništvo Zadra došlo je iz drugih krajeva, s otoka i iz zaleđa.

Bilo je novo, i to Zadar i danas čini rijetkom sredinom u Hrvatskoj gdje se “stranci“ lakše asimiliraju. Izbjegli Talijani iz Zadra neprestano dokazuju da grad nije imao nikakvu stratešku važnost, da je napadan bez prave potrebe. Više su ipak ljuti na “Slavene“ koji u Zadru danas žive. Dio onih koji danas, barem jednom godišnje, znaju proći s ustaškim simbolima Kalelargom, tom se ulicom, osim s putovnicom u ruci, nikada ne bi šetali da partizani nisu grad zauzeli. Partizanske su jedinice bile saveznice onih koji su grad, vjerojatno i bez posebne vojne potrebe, žestoko bombardirali.

Onima koji su stradali, osiromašili ili poginuli, nikakvi veliki razlozi ne mogu to učiniti razumljivim ili prihvatljivim. Svi drugi trebali bi ono što je bilo pokušati shvatiti i ostaviti ondje gdje se dogodilo. Bombardiranje Zadra, baš kao ni Coventryja, Londona ili Dresdena, nije bilo pravedno. U Drugom je svjetskom ratu stradalo 50 milijuna ljudi, uništeni su brojni gradovi. Stvoren je ipak novi svijet koji je doista bolji od prijašnjeg. Šteta što je dio njegovih temelja postavljen na ruševinama i krvi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

moj deda je bio u partizanima, a posle rata je bio pripadnik KNOJ-a pa sam saznao infornmacije iz prve ruke. Znalo se da je lokalno partijsko rukovodstvo trazilo od Koce Popovica. On je vise puta odbijao taj zahtev ali je na kraju morao da popusti. Moj deda je posle vojne sluzbe zavrsio pirotehnicki kurs i radio kao pirotehnicar u Narodnoj odbrani. Vise puta je dolazio u sukob sa tim istim ljudima jer su sabotirali rasciscavanje terena od ubojnih sredstava ( u fazonu ne obezbede lice mesta ili ne daju gorivo za vozila koja treba ta ubojna sredstva treba da prevezu na neki poligon na aktiviranje, cesto puta su morali u svojoj reziji i bez pratnje da ista voze na unistavanje). Pa sad vidi dali nisu imali svoje prste u tome. Inace cilj bombardovanja je bio unistenje Leskovacke privrede (koja je bila u privatnoj svojini), pa se Leskovac ni do dan danas nije oporavio. Mozda sam malo subjektivan ali situacija je takva. Razgovarao sam sa gospodinom Savom Dimitrijevicem, leskovackim novinarem koji je kao dete preziveo bombardovanje Leskovca i koji je o tome napisao knjigu "Kamen na pamet".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Nije on uopste bio vazan ni Amerima ni Nemcima. Bio je vazan nasima. Amere nije kostalo nista da bace "nekoliko" bombi tu gde im je receno. Tada Svaba skoro i da nije bilo u Leskovcu vec su se bili povukli prema Nisu. u Leskovcu je bilo nesto Bugara i Nedicevaca ali nedovoljno da se ceo grad sravni sa zemljom. Leskovas je pre rata imao najacu tekstilnu industriju u zemlji (mali Mancester) ali je problem bio sto su fabrike pripadale bogatasima a ta slika se nije uklapala u okvire novog poretka ( jednostavno su mrzeli neke sto su bili gazde). Nije da ja sad branim gazde, i jedan i drugi deda su bili u partizanima i ja postujem antifasisticku borbu naroda Jugoslavije, ali ocu da kazem da je Leskovac bombardovan zbog necijeg hira, potpuno bespotrebno.

Dopuna: 23 Sep 2010 20:15


glavna gradska ulica danas park u centru grada

Dopuna: 23 Sep 2010 20:17



Dopuna: 23 Sep 2010 20:20


Široka čaršija

Dopuna: 23 Sep 2010 20:30



Dopuna: 23 Sep 2010 20:35


Garetova palata

Dopuna: 23 Sep 2010 20:38

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Profica ::Nije on uopste bio vazan ni Amerima ni Nemcima. Bio je vazan nasima.

Izgleda da nisi pažljivo čitao priču o Leskovcu.

Ni 5.4.1944. ni 6.9.1944. Leskovac nije bombardovan na zahtev partizana.
To se kod nas toliko preuveličava da sam povadio podatke iz Davis-ovih tabela o svim bombardovanjima sa oznakom “R”. Podsećam, to je oznaka za bombardovanje izvršeno na zahtev “prijateljskih snaga ili partizanskih jedinica”.

I dobio sam zbirove po teritorijama:
- Jugoslavija – 31 put,
- Nemačka – 29 puta,
- Francuska – 27 puta i
- Italija – 5 puta.

Dakle, samo 92 bombardovanja, u periodu od 22.5.1944 do 25.4.1945.
U istom periodu izvršena su 9.643 strategijska bombardovanja.
Mrzi me da računam procenat.

Na prethodnoj strani sam dao i podatak iz RTS-ove emisije da je 6.9.1944. u Leskovcu organizovana proslava rođendana kralja Petra.




@Jim Goose

Vidim da si pogrešno razumeo moju rečenicu, koju citiraš odmah na početku.

Ona ne sadrži ništa suprotno od onoga što ti tvrdiš i objašnjavaš o Splitu.
Tačno je da je Split bio slobodarski grad i okosnica partizanskog pokreta u tom delu Hrvatske,

Zato tvoje dodatno objašnjenje samo potvrđuje osnovanost onoga što sam napisao.
Jer, znali su i Nemci i ustaše šta misli dobar deo građana Splita.

Upravo zato, ne mogu da zamislim tu scenu, u vreme kada je grad još pun Nemaca i ustaša, koji su mogli da vide i čuju pozdravljanje američkih aviona.
Priznaćeš da niko pametan, ma koliki patriota bio, to neće da radi na očigled Nemaca i ustaša.

Obradio sam i Zadar.
Pronašao sam 18 datuma.
Za mene je to 18 bombardovanja, bez obzira na to koliko je naleta bilo toga dana.
Ako pronađem dokaze za još neki datum, povećaću broj, po istom metodu.

Ali, po tom metodu moraću još mnogo da se pomučim da dođem do podatka da je „Zadar bombardovan više desetina puta“. Upravo to u emisije "Jugoslavija u ratu 1941-1945." izjavi moj prijatelj Čeda Janić, istoričar i svojevremeno direktor Muzeja vazduhoplovstva.
Izjave ostalih istoričara u toj emisiji možeš da pročitaš na prethodnoj strani, na kraju priče o Žumberku.

Nisam komentarisao iznete podatke o razaranjima.
Da podsetim – „srušena 121 kuća, teže je oštećeno 217, a lakše 210“.
Možda su ove brojke tačne. Mada mislim da tvoje fotografije ne potvrđuju priču o ogromnom razaranju Splita.
Uostalom, pogledaj fotografije koje si sam postavio i pronađi razlike.
Od 12 fotografija ja sam uočio razlike u građevinskoj strukturi samo na tri.

Kada pročitaš tekst na prethodnoj strani, na kraju priče o Žumberku, razumećeš zašto ne mogu da prihvatim „zdravo za gotovo“ bilo koju izjavu, ma koliko veliko bilo istoričarsko ime koje stoji iza nje.
Shvatićeš još jednu stvar. Da višestrukim citiranjem pogrešan podatak ne postaje tačan.
Glupost će ostati glupost, koliko god je citirali.

A evo primera gluposti, koji verovatno nije posledica gluposti, već ostrašćenosti u dokazivanju da su za sve krivi komunisti.
Sigurno će da se nađe neko dovoljno glup da ovo citira.




I još nešto o Hamburgu (iako je tema Jugoslavija).
Hamburg je 27.07.1943. napalo 739 bombardera.
Nije bačeno 2.326 nego 2.707,2 t bombi, odnosno za 381,2 tone više nego što piše u tvom tekstu.
Od te količine, 1.277,7 t su bile razorne, a 1.429,5 t zapaljive.
Bila je to najveća količina bačena u jednom danu na Hamburg.

Ipak, prvo mesto je pripalo francuskom gradu Le Havre, sa 5.583,5 t u jednom danu (10.9.1944.).
Sa preko 5.000 tona u danu slede nemački gradovi: Dortmund, Essen, Duisburg i Dusseldorf.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Profica ::Nije on uopste bio vazan ni Amerima ni Nemcima. Bio je vazan nasima. Amere nije kostalo nista da bace "nekoliko" bombi tu gde im je receno. Tada Svaba skoro i da nije bilo u Leskovcu vec su se bili povukli prema Nisu. u Leskovcu je bilo nesto Bugara i Nedicevaca ali nedovoljno da se ceo grad sravni sa zemljom. Leskovas je pre rata imao najacu tekstilnu industriju u zemlji (mali Mancester) ali je problem bio sto su fabrike pripadale bogatasima a ta slika se nije uklapala u okvire novog poretka ( jednostavno su mrzeli sto su bili gazde). Nije da ja sad branim gazde, i jedan i drugi deda su bili u partizanima i ja postujem antifasisticku borbu naroda Jugoslavije, ali ocu da kazem da je Leskovac bombardovan zbog necijeg hira, potpuno bespotrebno.

У наведеном периоду се знало ко ће да победи у Југославији (односно који савезник ће пре да стигне). Совјети само што нису ушли у Југославију, а Немци су се повлачили из Грчке без борбе. И управо у томе и лежи битност Лесковца - кроз њега пролази једна од пруга којом су се Немци могли повући. Операција "Ratweek" је имала за циљ да оштети путеве и железницу да би се Немци спорије повукли. Како се испоставило - на крају су Совјети први пресекли најкраћи пут (Ниш-Београд), те су се Немци повлачили преко брдовитог терена.

Идеја да је партизанима било потребно да униште производњу у Лесковцу је јако чудна, јер су после рата свуда без већих проблема национализовали фабрике, а са неистомишљеницима се без пардона обрачунали. Зашто би било потребно уништити нешто што ће им само који месец касније пасти у руке?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Vathra
To i jeste problem, bilo je potpuno nepotrebno. To pokusavam da vam kazem. Da je terbalo da se preseku komunikacije udarilo bi se na usko grlo tj Grdelicku klisuru kroz koju prolaze i put i pruga i tako bi se najefikasnije presekle komunikacije jer zbog konfiguracije terena nije bila moguca nikakva opravka ni puta ni pruge. Svi koji su putovali u Grcku na more znaju da auto put prestaje na ulazu u Grdelicku klisuru i ponovo pocinje na izlazu iz nje, jer nije bila moguca izgradnja bilo kakve vece saobracajnice. Negde sam citao, sad ne mogu da se setim tacno gde, da je u planu bilo da partizani miniraju prugu bas u Grdelickoj klisuri. medjutim od toga je odustalo pa je usledilo bombardovanje. Leskovac jeste raskrsnica puteva pa je zbog toga bio vazan. ali ukoliko bi bile unistene saobracajnice u Leskovcu postojali su alternativni pravci oko Leskovca koji su vodili ka Nisu, a koje su i ranije bili korisceni od strane Nemaca i Bugara

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Profica ::@Vathra
To i jeste problem, bilo je potpuno nepotrebno. To pokusavam da vam kazem. Da je terbalo da se preseku komunikacije udarilo bi se na usko grlo tj Grdelicku klisuru kroz koju prolaze i put i pruga i tako bi se najefikasnije presekle komunikacije jer zbog konfiguracije terena nije bila moguca nikakva opravka ni puta ni pruge. Svi koji su putovali u Grcku na more znaju da auto put prestaje na ulazu u Grdelicku klisuru i ponovo pocinje na izlazu iz nje, jer nije bila moguca izgradnja bilo kakve vece saobracajnice. Negde sam citao, sad ne mogu da se setim tacno gde, da je u planu bilo da partizani miniraju prugu bas u Grdelickoj klisuri. medjutim od toga je odustalo pa je usledilo bombardovanje. Leskovac jeste raskrsnica puteva pa je zbog toga bio vazan. ali ukoliko bi bile unistene saobracajnice u Leskovcu postojali su alternativni pravci oko Leskovca koji su vodili ka Nisu, a koje su i ranije bili korisceni od strane Nemaca i Bugara
Током рата је пруга била добро обезбеђена - и данас поред мостова стоје блокхаузи. Претпостављам да је била посебно добро обезбеђена кад је Немцима највише требала (током повлачења), те да су диверзије на прузи биле отежане.

Ниш је такође бомбардован неколико пута почетком септембра, на сву срећу са мање цивилних жртава. Такође је гађана железничка станица. Ако су постојали алтернативни правци (не знам кад је завршена пруга преко Приштине), не верујем да су и њих савезници заобишли.

Што се тиче гађања пруге, са обичним бомбама је то представљало велики проблем. Практично је требало погодити директно - мета ширине неколико метара - а и поред тога се тај део могао релативно лако оправити. Зато су мете стратешког бомбардовања биле углавном биле осетљивије инсталације - мостови и железничке станице.
Пруга која је ишла кроз Србију је била једнотрачна. То је значило да се возови морају мимоилазити у станицама, док један стоји. Оштећивање станица и радионица за оправку је значило да се пруга теже оправља и користи. Такве станице су и биле најчешћа мета савезничког бомбардовања. Нажалост, биле су често у самом граду, а савезнички бомбардери нису били прилично прецизни.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@ Vhatra
u Grdelickoj klisuri put i pruga se nalaze na strmim stranama klisure sa jedne i druge strane Juzne Morave na rastojanju od nekih 300-400 m u proseku. Unistenjem ovih komunikacija bio bi zaustavljen svaki saobracaj iz Vranja prema Leskovcu. Pored pruge skoro i da ne moze da ide straza. Ogmah pored pruge se nastavlja litica pa ako nisi pazljiv cas posla zavrsis u Moravi. Trenutno ne mogu da nadjem slike da vidis. Mislio sam na alternativne drumske pravce oko Leskovca. Zeleznicka stanica se u tom periodu nalazila na periferiji, istocno od grada. Bombe su padale od severozapanog do jugoistocnog dela grada. Dobar deo bombi je zavrsio u Bunibrodskim livadama nekih 10-ak kilometra jugoistocno od grada kad je stradalo puno dece koja je tamo napasala stoku. Pruga kroz Leskovac prolazi u pravcu sever-jug. Bombarderi su dosli iz pravca Prokuplja (sa pogresne strane i udarili dijagonalno po gradu. da su dosli iz praca Nisa bombe bi padale po periferiji i pogodili bi i prugu i zeleznicku stanicu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Profica ::u Grdelickoj klisuri put i pruga se nalaze na strmim stranama klisure sa jedne i druge strane Juzne Morave na rastojanju od nekih 300-400 m u proseku. Unistenjem ovih komunikacija bio bi zaustavljen svaki saobracaj iz Vranja prema Leskovcu. Pored pruge skoro i da ne moze da ide straza. Ogmah pored pruge se nastavlja litica pa ako nisi pazljiv cas posla zavrsis u Moravi. Trenutno ne mogu da nadjem slike da vidis. Mislio sam na alternativne drumske pravce oko Leskovca. Zeleznicka stanica se u tom periodu nalazila na periferiji, istocno od grada. Bombe su padale od severozapanog do jugoistocnog dela grada. Dobar deo bombi je zavrsio u Bunibrodskim livadama nekih 10-ak kilometra jugoistocno od grada kad je stradalo puno dece koja je tamo napasala stoku. Pruga kroz Leskovac prolazi u pravcu sever-jug. Bombarderi su dosli iz pravca Prokuplja (sa pogresne strane i udarili dijagonalno po gradu. da su dosli iz praca Nisa bombe bi padale po periferiji i pogodili bi i prugu i zeleznicku stanicu.
Пругу у клисури је тешко погодити, и да се погоди питање је да ли би је знатно оштетили, јер је камен тврд.
Иначе, у истом периоду су американци у западној Европи користили прве вођене бомбе, Азон, да би гађали железничке мостове - очигледно да су такве мете мале и тешке за рушење. Нису кориштене на другим ратиштима - Западна Европа им је била приоритет тада.

Што се тиче тепих бомбардовања, приметићеш на постављеним сликама да су, код гађања пруге или мостова, бомбардери пуштали ”тепих” углавном попречно на циљ. Због чега? Тепих бомбардовање покрива одређену површину која ја знатно дужа него што је шира. Пуштањем ”тепиха” попречно на пругу или мост, већа је шанса да макар једна бомба погоди циљ, али за ефекат има да ће доста бомби неминовно промашити циљ. Бацање паралелно са пругом би теоретски било прецизније, али због ветра, брзине авиона и ко зна чега још, вероватно би све бомбе промашиле циљ, уместо што би га све погодиле.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

kolega padobranac malo sam procunja po net-u ali sem tvojih podataka nisam nasao ni jedne sa bombardovanje od 05.04.1944. mora da pitam ove starce po zgradi dali se neko seca tog bombardovanja ,je svi pisani dokumenti koje sam imao priliku da vidim se odnose samo na 06.09.1944.

Dopuna: 24 Sep 2010 16:26

Leskovac je, inače, do sada dobro obrađen grad kada je u pitanju savezničko bombardovanje: Hranislav Rakić, Živan Stojković, „Bombardovanje Leskovca”, 1994; Momčilo Pavlović, Veroljub Rakić, „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944”. Studija i dokumenti, 1995; „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944.” Leskovački zbornik, 35, 1995 ,samo su neke od knjiga koje se bave ovom temom. Ako budem uspeo da dodjem do koje od njih podelicu saznanja sa vama.