Odnos istoričara prema istoriji

2

Odnos istoričara prema istoriji

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11128

Некако би на свим овим нивоима публиковања историје требала да буде пирамида, која иде од стручних радова, па се шири на даље. Ми имамо ситуацију да научни радови осим што су доступни мањој групи људи, не успевају да се рашире ван струке. А остали врло често прате тренутне трендове у поимању историје.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3794
  • Gde živiš: Novi Beograd

Napisano: 08 Apr 2019 15:11

Zahvaljujući internetu stručna literatura iz istorije nikad nije bila dostupnija. Ne računajući razne polulegalne izvore postoje i potpuno legalni izvori - recimo academia.edu, sajt УПРАВА ЗА ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОСЛОВЕ РЕПУБЛИЧКИХ ОРГАНА - библиотека (мноштво историографске литературе на српском језику), Књиге на сајту Порекло, дигиталне библиотеке Народне, Универзитетске и многих других библиотека, па вала и ја сам овде доста поставио. Проблем је што људи неће да читају књиге и часописе - лакше им је да до информација дођу са разних сајтова врло сумњивог садржаја.

Dopuna: 08 Apr 2019 15:13

За нас је изузетно драгоцен и сајт француске националне библиоте где може да се скине брдо књига са материјалом који се односи на ове просторе. Такође и сајт руске националне биоблиотеке и да не набрајам даље.



offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

A.R.Chafee.Jr. nemoj se ljutiti, nisam mislio ništa loše. Znam da u svom postu nisi mislio na popravljanje istorije nego na naučnu reviziju (to sam i rekao). Međutim, zbog drugih učesnika sam pokušao da jasnije terminološki odredim pojam o kome govorimo.


Dalje.

Jeste Ranke rekao da treba pisati onako kako je bilo, ali šta to uopšte znači. U suštini, ova njegova misao pretenduje na isključivanje subjektivnosti i okretanje samo i jedino činjenicama. Lepo zamišljeno i rečeno. Ali, šta te činjenice znače? Istroičar mora da izvede neki zaključak iz dostupnih činjenica (da ne širim dalje, ali postoji i dilema oko toga šta su činjenice) i bez obzira koji sud da donese, ne znači da je on jedini nužno tačan. On je verovatno održiv i u skladu sa "činjenicama", ali ne znači i da je taj sud jedini moguć. Recimo, činjenica je da je Olivera otišla u Bajazitov harem i da je imala u kasnijem periodu određeni politički uticaj, ali stepen njene posvećenosti ostacima srpske države ostaje na meni da procenim. Moj sud o tome će verovatno biti konzistentan sa činjenicama, ali ne znači da neki drugi istoričar neće doći do drugačijeg ali u istoj merii konzistentnog odgovora. Čak i ako je njegov zaključak manje verovatan, ne znači nužno da je neistinit. Šta se dešava dalje? Naši radovi dolaze pred sud stručne javnosti, o našim zaključcima se određuju kolege istoričari. Ali kako će se oni odrediti prema ovim, ne dijametralno suprotnim, ali različitim zaključcima. Pristrasnošću, odnosno kako to kaže Hobsbaum "osećajem subjektivne uverenosti".

Bavljenje naukom, samim tim i istorijom je subjektivan intelektualni čin. Hajde da porazgovaramo malo o sopstvenoj subjektivnosti. Počnimo od određivanja teme našeg istraživanja. Ona se naravno određuje potpuno subjektivno, u manjoj ili većoj meri u zavisnosti od potreba i uticaja društvene sredine. Recimo, na ovom forumu sam pokrenuo temu "Bitka kod Slojsa (Slija)". Meni izuzetno zanimljiva tema ako ni zbog čega drugog ono zbog činjenice da područje na kome je vođena ova pomorska bitka više ne postoji jer je teriorija oteta od mora i pretvorena u ravnicu. I pored mog uloženog truda i vremena ta tema je pročitana 2-3000 puta. Pre toga pokrenuo sam temu o istorijskom revizionizmu kao pseudoistoriji koja je pročitana bezmalo 400 000 puta. To je potpuno razumljivo jer je društvo u kome egzistiram nemerljivo više zainteresovano za istroijska saznanja ovog tipa nego za prvu veliku pomorsku bitku Engleske i Francuske u stogodišnjem rata.

Ne samo pri određivanju teme, istoričar ne može pobeći od sebe, od svoga ja. Ne može se izmestiti iz sebe i negirati da je njegovo biće skup iskustava privatnih i društvenih odnosa, kao i vremena i prostora u kome živi. On je izložen uticaju emocija i iz prošlosti i iz sadašnjosti. Sve to mora ostaviti traga na objektivnost rezultata. Primer: I hrvatski i srpski istoričari raspolažu istim činjenicama o Jasenovcu. Kako onda tolika nesrazmeara u procenjenom broju žrtava? Evo i Goldštajn (a on sigurno nije revizionistički istoričar) je pre kratkog vremena procenio da je žrtava bilo između 110 i 120 000. Tvrdi da raspolaže podacima o 83 000 ljudi i da na taj broj treba dodati jopš oko 10 ili 20 odsto nestalih i nepopisanih imena. E sad, meni je zasmetala ova procena od 10 -20 %. Smatram da bi ta cifra morala biti veća iz meni sasvim opravdanih razloga. NDH u svakom slučaju ne može da se meri sa nemačkom ažurnošću i preciznošću tako da smatram da je ovaj procenat svakako veći. Međutim, sam sebi postavljam pitanje da li je moja angažovanost ovim pitanjem svestan izbor ili možda produkt mojih stavova i pretpostavljenih očekivanja sopstvenog okruženja.

Opet sam se raspisao pa ću napraviti malu pauzu parafrazirajući Kara. Istorija je kao planina koju istoričari gledaju iz raznih uglova. Koliko god da je palanina postojana i nesporna u svojoj veličini i izgledu, mi je svi pomalo drugačije vidimo zbog naših različitih stajnih tačaka.

Nastaviću se, zovu obaveze...

online
  • Pridružio: 27 Avg 2018
  • Poruke: 1665

Citat:A.R.Chafee.Jr. nemoj se ljutiti, nisam mislio ništa loše. Znam da u svom postu nisi mislio na popravljanje istorije nego na naučnu reviziju (to sam i rekao). Međutim, zbog drugih učesnika sam pokušao da jasnije terminološki odredim pojam o kome govorimo.

Ju, daleko bilo da se ljutim. Neki ovde misle da ima živce ko sajle. Zapravo mi razgovor odgvara. Upoznaćemo se bolje. smešak

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3794
  • Gde živiš: Novi Beograd

Nisam hteo da teoretišem ali (iz jednog mog rada)

Truth … is the Soul of History
Pierre Le Moyne (Pierre Le Moyne, Of the Art Both of Writing and Judging of History, (енглески превод) London 1695, 59)

“Nezabeleženi život nije ni bio vredan življenja” insistirao je još Platon, dakle nezabeležena istorija nije ni bila vredna da se dogodi. (Plato, Apology 38a, u: “The Dialogues vol. 1”, prevod na engleski B. Jowwet, Oxford 1875, 3)
Mi ne možemo znati prošlost jer je ona protekla i postala nepovratno izgubljena, oteta od nepovratnog toka ljudskog vremena. Mi jedino možemo da otkrivamo ono što je preostalo od nje: sećanja i pisane izvore, priče i druge materijalne ostatke. Ljudsko sećanje na – bilo kolektivnu bilo individualnu prošlost, predstavlja samo ostatke onog što je nekada bilo upamćeno ali što već odavno nije sadašnjost. Upravo zbog toga i istorija, kao organizovano kolektivno sećanje, kao i bilo koji drugi oblik ljudskog sećanja, pod većim je uticajem današnjeg interesovanja i sopstvenog razumevanja nego od stvarnih događanja u prošlosti. Jer čak i kada je u pitanju savremena istoriografija za koju, obično postoje bogati pisani izvori, mora se voditi računa da su se mnogi ključni događaji dogodili a da iza njih nije ostalo ništa od pisanih izvora ili su oni, raznoraznih razloga nedostupni. Kad je u pitanju starija istoriografija često smo u situaciji da posedujemo samo jedan pisani izvor za period od više godina pa čak i više decenija pa onda na osnovu njega donosimo dalekosežne zaključke. Tako je svaka istorija u stvari kreacija ljudskog uma. Ovo odmah dovodi do pitanja kako stvoriti odgovornu istoriografiju na šta će neko pitati: “odgovorna – da, ali po kojim standardima”. Danas u svetu postoji veliki broj istoriografskih škola i svaka od njih tvrdi da je upravo ona ta po čijim standardima treba da se svi ravnaju. (Ernst Axel Knauf, From History to interpretation, “The fabric of History” (ed. Diana Vikander Edelman), Sheffield Academic Press 1991, 26 - 27)
Kao reakcija na ovo među istoričarima u svetu, zadnjih godina, preovlađuje mišljenje da treba usvojiti samo neke osnovne norme kako bi trebalo pisati istoriju a ne i propisivati kako se mora pisati. Prihvata se, kao neminovnost, postojanje većeg broja istorijskih škola i da to dovodi do toga da o istom događaju postoji više istina. Priznaje se i da svako istorijsko delo ima, bez obzira da li je to cilj autora ili ne, moralne i političke a ne samo čisto stručne implikacije. Drugim rečima ne postoji istorijski rad koji se ne može (zlo)upotrebiti u političke ili neke druge svrhe bez obzira na prvobitnu nameru autora.
U ostalom ti ostaci prošlosti nisu identični sa prošlošću tj istorija nije identična sa izvorima. Šta više nema je ni u izvorima kao što su bili ubeđeni istoričari XIX veka: “Das wahre Faktum steht nicht in den Quellen. .. Man braucht einen hoheren Gesichtspunkt als das Kritisieren der Quellen,” kako je pisao Drojsen Perteu 8. februara 1837. godine. (Po: K. Christ, Von Gibbon zu Rostovtzeff. Leben und Werk fiihrender Althistoriker der Neuzeit (Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1979), 65) Pošto istorija postoji samo u našem umu pisanje istorije zahteva visoku moralnost od istoričara jer je samo on odgovoran kakvu će istorijsku istinu izneti.
Svaka istorija je ljudska kreacija – stav koji prihvata savremena istoriografija bila je poznata još Sv. Avgustinu i može se naći in nuce u njegovom spoznanju vremena. (Augustine, Confessiones 11.14.17-20.26; 27.35-30.40.) Premda je svaka istorija teorijska konstrukcija nijedna teorija nije toliko savršena da se ne može poboljšati. Znanje je odgovor čoveka na iskustva realnog sveta ali ono ne mora biti i objektivno. Kod svakog od nas se granice objektivnog znanja stalno pomeraju u stalnom samodijalogu između hipoteze i testa, teorije i iskustva. U našem stalnom sučeljavanju sa neznanjem mi nikad ne možemo dostići “istinu” koliko god četo čujemo od pojedinaca da poseuduju “konačno istinu”. U stvarnosti mi najčešće u našim istoriografskim radovima možemo samo da eliminišemo ono što je pogrešno u našim radnim hipotezama a ne i da sa sigurnošću utvrdimo šta je stvarna istina tj svaka naučna teorija, ma koliko na prvi pogled izgleda pouzdana je potencijalno pogrešna. Mi ne znamo istinu već je stvaramo. (K. R. Popper, Objective Knowledge (Oxford: Clarendon Press, 1972); K. R. Popper, The Logic of Scientific Discovery (8th rev. edn; London: Hutchinson, 1975). Nadam se da se moje parafraze u suštini poklapaju sa osnovnik postulatima ser Karla Popera.)
Dakle, Rankeovo fudamentalno pitanje “Kako se to desilo ?” je potpuno pogrešno jer mi ne možemo znati odgovor na to pitanje. Pravo pitanje je: “Šta mo možemo na osnovu procene onogo što znamo da pretpostavimo da se stvarno desilo ?”
Usvajajući shvatanja Karla Popera možemo od istorije stvoriti objektivno i naučno saznanje kao i od bilo koje druge oblasti ljudskog saznanja. To ne znači da je svaki istoričar objektivan ili da može biti objektivan. Razlika između naučne i nenaučne istorije nije u tome da je naučna istorija bez radnih pretpostavki. Naprotiv, svaka teorija se podvrgava diskusiji kao i činjenice na osnovu kojih je nastala. Sve pretpostavke i nastaju upravo zato da bi bile prodiskutovane kao i svi dalju zaključci koji proizilaze iz njih. Samo su ideolozi uvek u pravu, naučnici znaju da sve što kažu može biti netačno. Dokazano je da svaka nova generacija naučnika dovede u pitanje 50% ukupnog naučnog znanja prethodne generacije. (Ernst Axel Knauf, From History to interpretation, “The fabric of History” (ed. Diana Vikander Edelman), Sheffield Academic Press 1991, 31 - 32)
Zatvoreni intelektualni sistem teži da ignoriše nove činjenice koje mu ne odgovaraju a ne da promeni ili napusti sistem. Pre ili kasnije zatvoreni sistem dolazi do kolapsa obično u momentu kada više dugo nije u stanju da prilagođava okolni svet svom konceptu. (Klasični primeri za ovo su Kineska i Asirska imperija. Videti detaljno o tome u: R. Hoffmann, Der Untergang des konfuzianischen China (Wiesbaden: Otto Harrassowitz, 1980). i H. Spieckermann, Juda unter Assur in der Sargonidenzeit (Gottingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1982). Osnovu oba sistema je činilo shvatanje da su kineski car i asirski kralj nepobedivi. Kada je većini stanovništva obe imperije postalo jasno da to nije istina nije više bilo ni cara ni kralja.)
Objektivnost i nepristrasnost u istoriji ne znači da istoričar koji pokušava da se drži objektivnosti u svom istraživanju ne može da izražava filozofska, moralna, religiozna ili politička načela u svom radu. (Za pogrešno shatanje objektivnosti videti u P. Novick, That Noble Dream. The 'Objectivity Question' and the American Historical Profession (Cambridge: Cambridge University Press, 1988).) Naprotiv, sticanje i širenje objektivnog znanja je moralni i politički zadatak. Moralni zadatak se sastoji u tome da uputi ljude, pojedinačno i kao kolektivitet da osećaju odgovornost za svoje postupke. (Klasičan primer za ovo je izučavanje holokausta. Naravno njegovo izučavanje ne znači i njegovo opravdanje.) Moralna odgovornost istoričara se sastoji i u tome da zna šta zna i da na osnovu toga dela. Nastojanje istoriografije za širenje objektivnog (sa)znanja predstavlja politički zadatak prvog reda jer je to jedini univerzalni način komunikacije. A to zači maksimalno učešće maksimalnog broja ljudi u procesu sticanja novih znanja i time i učešću u donošenju pravih i racionalnih odluka u ključujući i one političke. Neznanje je nespojivo sa osnovnim građanskim slobodama. (Detaljnije videti u: K. R. Popper, The Open Society and its Enemies, 2 vols, Princeton, 1971: Ernst Axel Knauf, From History to interpretation, “The fabric of History” (ed. Diana Vikander Edelman), Sheffield Academic Press 1991, 32 - 33)

If philosophers are not always historians,
it were at least to bi wished
that all historians were philospohers.
Edward Gibbon (Edward Gibbon, An Essay on the Study of Literature, London 1764, 107)

offline
  • Gama  Male
  • Moderator foruma
  • istoričar
  • Pridružio: 14 Jun 2004
  • Poruke: 4000
  • Gde živiš: Niš, Srbija

O internetu kao resursu za istoričare videti temu:

Arrow https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Internet-kao-resurs-za-istoricare.html

Molim Vas da u toj temi postavljate linkove kako bi sve bilo na jednom mestu i dostupno svima.

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

...Nastavak

Ponovo sam pročitao moj prethodni post i video da sam ostao nedorečen. Izgleda kao da zastupam stav da rekonstrukcija istorijskih dešavanja zavisi samo i isključivo od interpretacije istoričara. To naravno nije tačno jer bi to značilo da istoričar piše propagandni materijal ili u najboljem slučaju istorijsku beletristiku. Način rada i odnos istoričara prema činjenicama mora biti povratan. To je "odnos jednakosti, odnos obostranog davanja". U stvari, kao i za sve stvari u životu, osnovno je pitanje mere. Potrebno je izbeći zamke i jedne i druge krajnosti - i zaklinjanja u činjenice koje pabirčenjem gomilamo u korpus utvrđenih ćinjenica i time istoričara stavljamo u položaj da postane kompilator istorijske čitanke; i kolingvudskog shvatanja istorije tj osporavanja da ona može da ima bilo kakvu objektivnost jer istorija "postaje ono što od nje napravi istoričar".


Za Itcolonela

Veoma sadržajno i sistematično si objasnio objektivnost i nepristrasnost istoričara i tome ne bih imao mnogo šta da dodam.
Međutim, pošto pišeš o moralnosti istoričara voleo bih da čujem tvoje mišljenje o tome da li istoričar treba da iznosi moralne sudove. To je veoma interesantno pitanje, a verujem da zajedno možemo rasvetliti to pitanje.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 5435

Citat:Dakle, šta mislite? Da li se istoričar kao društveno, političko, ideološko… biće može odupreti izazovu da „popravlja“ prošlost i da se obračunava sa njom?



Istoričar, ako radi, piše i proučava, za dobrobit nacionalne i svetske istorije treba biti objektivan i nepristrasan.
Ako je društveno, al danas, više - političko, i ideološko biće, kao takav, uvek zauzima neku stranu, naročito političku i ideološku, /osim ako nije društveno biće koje proučava sve te pojave kroz istoriju i nije politički i ideološki orjentisan, al ni društveno./
Kao takav kad zauzima neku stranu, kao društveno, političko i ideološko biće, nije objektivan.
A sujeta kaže nekima od njih, da ne treba da odoli da popravlja ili ispravlja ili kvari prošlost...

Na temama vezanim za istoriju, uošte govoreći, od kad se pojavila revizija istorije, manipulisanje sa podatcima, -fascinantna otkrića-, najbolje bi bilo kad bi se istorija privremeno ukinula Mr. Green kao oblast proučavanja dok se ne dogovori kakva nam je prošlost ustvari bila.

Ne može biti objektivan istoričar ako je istorija pisana iz pera osobe koji je subjektivno tumačila i kako je ona percepirala neka dešavanja..

Ljudi barataju sa podatcima koji im se nude i koja im gode...

Citat:
-Na temelju potpuno istih istorijskih spomenika dva različita čoveka napisaće dve istorije posve različite vrednosti...-
Dmitri Ivanović Pisarev
/ruski pisac i kritičar društva/




Mislim da bi za istoriju trebalo da važi isto kao što bi trebalo i za moral, pravilo: apsolutno ne relativno / aposolutno pravilo: ispravno, pravilno, dobro - za moral, za koji to pravilo ne važi/...
Znači da osnove na kojima se formira istorija budu univerzalne /objektivno i nepristrasno/ - iste u celom svetu.
Onda bi se izbegla sva meandrisanja i kreiranje istorije po glavi stanovnika, odnosno po ličnom nahođenju.


U svemu tome, kad su u pitanju posmatrači-obični građani, svega toga na nebu istorije, što se odvija, ili se odvijalo, veliku ulogu imaju razne slobode ili neslobode - kako s čijeg gledišta upravo: ideloške, društvene, političke, sloboda informisanja, mediji - koji često više vole da plasiraju neku senzaciju nego istinu, i ukupna svest nacije, nivo obrazovanja i mogućnost pravilnog selektovanja informacija koja im se nudi .
Danas sve može da se svrsta u istinu, ili ne, a činjenica je da postoji osim istine i laži i poluistina...

Inače prošlost se piše u sadašnjosti, ili tren pre nego je postala sadašnjost, jer već sledećeg trenutka sadašnjost je prošlost...

Sve greške iz prošlosti napravljene su u nekom sadašnjem trenutku, povlačenjem poteza odgovorornih ličnosti u sadašnjosti: vladari, predsednici, političari, diplomate, vojskovođe, stratezi, itd.
O tome se i u Srbiji treba voditi računa /konkretno trenutno pitanje KiM al i statusa Srbije i kako je, kao marionetu i korisnog idiota, tretiraju u EU i na zapadu/.
Jer su sve greške takvog i sličnog karaktera.
Pametno treba raditi sada i odma, posle nema ispravljanja, samo učenja iz udžbenika iz istorije i na greškama Mr. Green .

Na kontu tih grešaka jedna misao iz koje se može nešto shvatiti: zašto se stvari kroz istoriju ponavljaju:

Citat:
-Mi ne mozemo izmeniti prošlost;
Prošlost moze izmeniti nas!-
Iz uvodne sekvence ruskog ratnog filma -Živ-

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

natrix ::

Ne može biti objektivan istoričar ako je istorija pisana iz pera osobe koji je subjektivno tumačila i kako je ona percepirala neka dešavanja..



Nisam odgovorio odmah na ovo jer sam čekao Itcolonela da porazgovaramo o vrednosnim/moralnim sudovima koje istroičar treba ili ne treba da daje (zaista me ta tema zanima i voleo bih o tome da porazgovaram sa njim jer vidim da se bavio tim pitanjima).
Kako je verovatno trenutno zauzet, prokomentarisaću natrixsov citat.


Natrix, to što kažeš je u teoriji tačno i u idealnom vanvremenskom prostoru bi bilo lako ostvarivo.
Ali, na istoričara utiču mnogi faktori. U unutrašnje možemo svrstati naučno poštenje, stručne kompetencije istoričara, njegove intelektualne sposobnosti, usvojenost uzusa struke, opterećenost ličnim i porodičnim nasleđem, (ne)sposobnost da se profesionalni integritet stavi iznad lične koristi (ovo poslednje je nabrojano iz ličnog iskustva)...
U spoljašnje spadaju uticaji sredine, ideološko stanje društva i shvatanje sloboda i demokratičnost same sredine, grupni interesi, potreba održavanja nacionalnog identiteata, uticaj raznih interesnih grupa...

Zato mislim da je tvoja citirana izjava previše pojednostavljena.

Najlagodnije bi naravno bilo uzdići struku istoričara na moralni pijedestal i očekivati da svaki pojedinac ispuni te unapred zacrtane norme. Međutim istoričar je kao i svaki čovek proizvod društva, on je oblikovan raznim vajarskim tehnikama sredine i njegovi radovi nastaju u složenoj interakciji između njega kao pojedinca i stvarnosti oko njega.
Ja to ne mogu objasniti bolje od Hobsbauma:Citat:Svaki istoričar ima svoj životni period, privatnu osmatračnicu sa koje posmatra svet. Možda je deli sa drugima koji su u sličnom položaju ali, među 6 milijardi ljudskih bića s kraja veka, ovakve grupe savremenika su statistički zanemarljive. Moja vlastita osmatračnica je između ostalog konstruisana i detinjstvom provedenim u Beču 1920-ih, godinama Hitlerovog uzdizanja u Berlinu, što je odredilao moja politička gledišta i zanimanje za istoriju, i Engleskom, posebno Kembridžom, iz 1930-ih što je potvrdilo i jedno i drugo. Znam da se, verovatno u velikoj meri zbog ovih stvar moj ugao posmatranja razlikuje od onog drugih istoričara koji su delili ili dele moje shvatanje istorijske interpretacije... čaki i onda kada smo dolazili do istih zaključaka o istim problemima.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3794
  • Gde živiš: Novi Beograd

Napisano: 09 Apr 2019 15:54

Pošto me strašno boli glava (migrena) detaljniji odgovor ću ispisati večeras. Sad samo ukratko. Istorija je učiteljica života i to nije nikakva floskula već istina. Ako me nešto nervira to je što mnogi istoričari vode računa samo šta oni iz njihovog uskog kruga na fakultetu ili institutu misle o njihovom radu i takmiče se "čiji je veći". Uopšte ne razmišljaju da izađu u narod. Retki su koji to hoće, maltene to smatraju da im je ispod časti.
Ja naprotiv mislim da je jedan od zadataka istoričara i da "prosvećuje" narodne mase jer ako neće on onda će to da uradi neko drugi. Na žalost, retki su istoričari kao Radić, Suzana Rajić ili Siniša Mišić kojima ne smeta da učestvuju na naučnom skupu koje organizuje Svojnovo, Veliki Šiljegovac, Trstenik, Lazarevac ...
Tokom poslednjih desetak godina uspeo sam, naravno uz pomoć drugih ljudi, da organizujem dvadesetak vrlo jakih naučnih skupova u mestima od Svojnova i Velikog Šiljegovca pa do Trstenika, Kruševca, Aleksinca i Požarevca. Na tim skupovima je učestvovalo desetak akademika, preko trideset redovnih i vanrednih profesora tj naučnih savetnika i viših naučnih saradnika (istorija, istorija umetnosti, arheologija) i Bog te pita koliko drugih. Uspeli smo i da izradu lokalnih monografija (naselja, crkava, škola ...) uvedemo u "sistem" bar koliko toliko. Na tim skupovima vrlo često učestvuju i ljudi iz Bugarske, Mađarske, Hrvatske, Makedonije, BiH ... Bila su čak tri bugarska akademika na skupu u Velikom Šiljegovcu. U Požarevcu je bilo desetak učesnika iz Hrvatske i BiH (i to više iz Federacije nego iz RS). U Svojnovu je predstavljen istorija kulture Hrvata iz Surčina. Pre toga surčinski župnik je objavio nekoliko radova iz istorije donjeg Srema u tim zbornicima.
Dakle, po meni istoričar treba da bude angažovan istoričar ali ne politički angažovan u onom sirovom obliku već u prosvećivanju naroda. Ne treba da se bavi isključivo istorijom radi istorije već "da izađe u narod".
Detaljnije večeras.

Dopuna: 09 Apr 2019 16:04

PS Problem sa učesnicima ovih skupova a i sličnih je što je vrlo malo mlađih od 40 godina. Mlađima je to ispod časti oni bi da učestvuju na skupovima koje organizuje SANU, fakultet ili bar institut, To što ogromna većina njih nema ni jedan rad objavljen van matičnog instituta to njima ne smeta.

Dopuna: 09 Apr 2019 16:45

U sklopu gore navedenog smatram da istoričari imaju pravo da iznose moralne sudove ali ne one dnevno političke. Ne znam šta je sporno ako osuđujemo, recimo, holokaust. Sa druge strane treba da budu vrlo oprezni pri iznošenju sudova oko događaja gde se iz "aviona vidi" da su činjenice sa kojima barataju frizirane. Dosta kolega Bošnjaka i Hrvata je odustalo od bavljena istorijom rata 1992 - 95. godine pošto sam im ja saopštio neke stvari a koje su oni posle provere prihvatili. Evo recimo jednog podatka koji je lako proverljiv. Na jednom skupu u Budimpešti sam kolegu iz Hrvatske koji je zapenio oko nekih stvari samo upitao sledeće: Zašto ni jedan jedini Arkanovac nikada nije optužen ni na jednom sudu ni u Hrvatskoj ni u BiH ni u Hagu. Najpre ni on ni druge kolege iz Hrvatske i BiH nisu poverovale u to ali kada su nakon nekoliko dana proverili taj podatak i uverili se da je istinit neki od njih su mi se i izvinili. Kada su naknadno proverili i koji je razlog za to koliko ja znam svi oni (čini mi se 7 ili 8 ) više nikada ni jedan rad na tu temu nisu napisali. Shvatili su neke stvari. A ima mnogo pikantnijih stvari koje nisu za iznošenje ovde.
Da zaključim (za sada). Istoričar, po meni, ima ne samo pravo nego i obavezu da iznosi moralne stavove ali mora da bude vrlo oprezan da ne bude zloupotrebljen od političara. Pri tome, naravno, mora da naglasi da su to njegovi stavovi.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 574 korisnika na forumu :: 48 registrovanih, 3 sakrivenih i 523 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., aBobban, aleksmajstor, Alojz Hauptman, amaterSRB, BSD, Dany6, dejan.lxxiv, Dicus, DJORDJE-NO-1, Djurdevdan, doktor1964, Dorcolac, dragoljub11987, dragon986, Drug pukovnik, dule10savic, eighty-one, Futurama, indja, ivance95, Koca Popovic, KUZMAR, Levi, Marko Milakov, milandlc84.wow, Mixelotti, nemkea71, nenad81, NenadG, nikolad, nikoladgajic, Profica, proka89, repac, rkekoke, royst33, sasa.zoric, Slobodan Filipović, StepskiVuk, t84dar, vladetije, vladom6, wizzardone, yamato, Zoran Zdravković, |_MeD_|