Odnos istoričara prema istoriji

• 1Ovo se svidja korisniku: Eutropije
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Što se tiče nicka časna reč nije namerno lakše se menja po padežima i samo dođe od sebe.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 14 Apr 2019 15:03

vathra ::Nije problem za nick, ja sam to stavio posle izlaska iz ormara.

Za pitanje, primeri za Grajfa i stav istoričara prema šundu, npr Balkan Info i sl.
Što se tiče Grajfa i njegovih tvrdnji, uopšte ako tražiš da se odredim prema broju žrtava i/ili metodologijama koji su koristili različiti istraživači, moram reći da to ne mogu učiniti jer nisam dovoljno kompetentna samim tim što se nisam profesionalno bavila tim pitanjem. Bilo bi neozbiljno.
A što se tiče stava istoričara prema šundu, mislim da sam na to dala jasan odgovor. Izgleda da je opet slovenska opširnost (kako jednom reče Apostata) uzrok što se odgovor izgubio u višku reči.
Konkretno.
Istoričri iznose kritike, a neki to rade i veoma glasno, ali ih većina ne čuje jer nema želju za slušanje.
(Evo prsti mi drhte nad tastaturom u želji da napišem još nešto ali ću opet verovatno preterati tako da samo mogu da te usmerim na ono što sam napisala na prethodnoj strani)

Dopuna: 14 Apr 2019 15:04

ltcolonel ::Što se tiče nicka časna reč nije namerno lakše se menja po padežima i samo dođe od sebe.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samo jedno pitanje jesi li dobio knjige koje sam ti poslao preko email-a ?

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ltcolonel ::Samo jedno pitanje jesi li dobio knjige koje sam ti poslao preko email-a ?
Jesam. Hvala.
Možeš ih brisati da ne opterećuješ mejl.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Nešto su mnogo ponavljali istu grešku, preko Poatjea pa sve do Aženkura; jedino je Geklen ili Gesklin (kako je pravilno?) skapriao.

Geklen, no nije bio jedini. Da ne odlutam u drugu temu. Ali nije baš tako.

Citat:Obećala sam da ću se večeras javiti. Nisam mogla ranije. Evo javljam se predstavljaći se u svom prirodnom rodu (polovina vas ionako to zna). Zašto to nisam ranije činila? I ovde i na Pogledima učestvovala sam na mnogo žustrijim temama u kojima su padale teške reči. Nisam htela da moje protivnike ograničava moj pol. Muškarci su uvek nežnji prema ženama bilo iz razloga poštovanja prema "nežnijem" polu, bilo iz dijametralno suprotnog razloga posmatranja žena kao misaono inferiornijih bića. Drugi razlog je što sam htela da otežam otkrivanje mog identiteta pogotovo Pogledašima koji su jedno vreme vodili aktivnu kampanju povodom toga (nije da se i neki od vas nisu trudili). Sa tim je sada gotovo mada će identitet i dalje ostati tajna.
Idemo dalje dakle.

Pf propade moje nagađanje.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, ltcolonel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 14 Apr 2019 20:53

vathra ::Eutropijo,
Za navedene knjige, ne, nisam čitao od njih ništa.
Nemam puno vremena za čitanje, a i da imam čitao bih stvari koje istražujem. I trenutno više volim da čitam dokumente.
Prave face čitaju dokumente, knjige su za sisice - je moj novi moto.

Pošto nemir u prstima ne prestaje moram nekako da ih smirim.
Zamerim ti na ovom.
Pitaš me zašto istoričari ne reaguju na falsifikovanje istorije, a sam izrečenim stavom doprinosiš opštem stanju.
Ova tri imena su bila među imenima koja su polednjih decenija nosila kritičnu misao i vodila borbu protiv revizionizma. Ti se protiviš revizionizmu i falsifikovanju istorije, a od njihovih radova nisi ništa pročitao, čak ni u fragmentima, nisi ih poslušao na nekim tribinama, nisi uložio čak ni napor da poslušaš njihove komentare na internetu. Pa kako onda pitaš: Citat:зашто историчари који су проучавали одређене теме не реагују кад се у јавности појављују свакакве глупости
Reaguju, samo što to niko, ili retko ko, čuje.
Većina čeka da nam neko drugi reši probleme, da neko drugi reaguje. Svi mi čekamo nekog svog Godoa (u ovom slučaju istoričare). Ali rešenja i promeme neće doneti imaginarni Godo, promene su u nama.
Imamo neke lažne idole, verujemo istoričarima koji u svojim stručnim radovima prave materijalne greške i odbacujemo čak i mogućnost da bar saslušamo istinske autoritete.
I da se razumemo na kraju. Čestitam i skidam ti kapu na intelektualnom poštenju i iskrenosti (oko nepročitanih autora). Drugi bi to pokušali da to prikriju i da se prikažu kao znalci.
Dopuna: 14 Apr 2019 20:57

A.R.Chafee.Jr. ::
Pf propade moje nagađanje.

Izvini
Ali nemoj se razočaravati. I daje traje licitiranje o mom imenu. Neki misle da su došli do zaključka, ali...
Ma neka, nek se igraju deca. Ako je to ime toliko važno...

• 2Ovo se svidja korisnicima: apostata, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije :: Pošto nemir u prstima ne prestaje moram nekako da ih smirim.
Zamerim ti na ovom.
Pitaš me zašto istoričari ne reaguju na falsifikovanje istorije, a sam izrečenim stavom doprinosiš opštem stanju.
Ova tri imena su bila među imenima koja su polednjih decenija nosila kritičnu misao i vodila borbu protiv revizionizma.
Да ли су писали нешто о Другом светском рату? Да сам нашао сигурно бих прочитао.
За књиге са том темом бих рецимо истакао непоменутог Радановића - стварно је критички добро обрадио неке теме.

Eutropije ::Ti se protiviš revizionizmu i falsifikovanju istorije, a od njihovih radova nisi ništa pročitao, čak ni u fragmentima, nisi ih poslušao na nekim tribinama, nisi uložio čak ni napor da poslušaš njihove komentare na internetu.
Полако, питање је било за књиге. Јесам читао неке чланке и снимке на ЈТ.
А додао бих и да сам написао и неке радове и дао коментаре преко форума који су прилично нажуљали неке тиражне ревизионисте.

Eutropije :: Pa kako onda pitaš: Citat:зашто историчари који су проучавали одређене теме не реагују кад се у јавности појављују свакакве глупости
Reaguju, samo što to niko, ili retko ko, čuje.
Većina čeka da nam neko drugi reši probleme, da neko drugi reaguje. Svi mi čekamo nekog svog Godoa (u ovom slučaju istoričare). Ali rešenja i promeme neće doneti imaginarni Godo, promene su u nama.
Imamo neke lažne idole, verujemo istoričarima koji u svojim stručnim radovima prave materijalne greške i odbacujemo čak i mogućnost da bar saslušamo istinske autoritete.
Па могу да питам. Ево рецимо прича о бомбардовањима Београда, врти се већ деценијама, и лицитира се са настрадалима на све стране. Мене је занимало колико их је настрадало, одем у Архив Бг, и кроз нека 3-4 сата истраживања нађем све. Употпуним са америчким подацима које сам имао и добијем по мом мишљењу врло пристојан рад.
Док сам се враћао из архива ме је много копкало једна ствар. Немогуће да је овако лако, а нико то није урадио досад...

Да поменем да ми историја није ни посао нити сам школован за њу.
Као ни то да имам још неколико хобија у којима бих оправдано рекао да нисам нимало лош, а приде све је то ђутуре иза породице.

Eutropije ::I da se razumemo na kraju. Čestitam i skidam ti kapu na intelektualnom poštenju i iskrenosti (oko nepročitanih autora). Drugi bi to pokušali da to prikriju i da se prikažu kao znalci.
Исти одговор сам добио кад ме је питао професор социологије зашто ми је празан индекс кад ми је уписивао седмицу: - Због нерада, професоре.

• 2Ovo se svidja korisnicima: zoran MKD, apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 14 Apr 2019 22:38

Eutropije samo jedna napomena kad je reč o istoričarima koje ti spominješ. Nije sporno da su se oni borili protiv revizionista ali tribine na kojima su oni učestvovali a još mane naučni skupovi nisu oni na kojima učestvuju revizionisti. To su dva potpuno paralelna sveta. Revizinostički istoričari niti učestvuju na skupovima niti pišu u časopisima sa Dubravkom. Niti njihovi istomišljenici i obožavaoci čitaju to. Izvini, ali mi anti revizionisti iz nacionalnog bloka smo vodili rovovski rat sa njima i na naučnim skupovima i po časopisima i tematskim i drugim zbornicima u kojima oni objavljuju. Ima ovde forumaša koji znaju kakve sam ja pljuvačine doživljavao na naučnim skupovima od njihovih navijača i pristalica. To što piše Dubravka čitaju uglavnom njeni istomišljenici, pristalice revizionističke škole to ignorišu a njihovi simptaizeri još više. Mi smo se sukobljavali sa njima na javnoj sceni prsa u prsa i u Leskovcu (mnogo puta) i u Kruševcu i u Kraljevu i u Čačku i u Kragujevcu i u Mladenovcu i u Požarevcu (da ne nabrajam dalje) - na njihovom terenu.
Osim, možda Koste Nikolića, ostale revizioniste i ne interesuje šta piše Dubravka jer ih ona ne ugrožava jer njeno pisanje ne prate njihovi istomišljenici i simpatizeri. Mi iz nacionalnog bloka smo mnogo veći problem za njih jer nastupamo na istim skupovima i objavljujemo u manje više istim publikacijama u kojima i oni. Nikako ne želim da kažem da smo mi bolji istoričari od Dubravke samo kažem da smo mi daleko nezgodniji protivnici za njih pogotovo što nas nikako ne mogu politički da diskredituju dok su Dubravkini politički stavovi neprihvatljivi za 99% pristalica revizionističke istorije. To što su dvojica od trojice glavnih revizionističkih istoričara politički bliži Dubravki (EU nema alternativu, NATO, zapadne vrednosti) od nas iz nacionalnog bloka većina pristalica, u narodu, revizionističke istorije ne shvata. Za njih je Dubravka domaći izdajnik a ova dvojica su patriote.

Dopuna: 14 Apr 2019 22:47

Da skratim, revizioniste uopšte ne ugrožava neko ko je javno okarakterisan kao "drugo Srbijanac" ma šta to značilo. To što su dvojica od trojice glavnih revizionista po istim kriterijumima takođe "drugo Srbijanci" za masu njihovih obožavalaca nema veze. Ja sam bio više puta prisutan, recimo u Leskovcu, kada su neke mlade istoričarke koje su Dubravkini đaci pokušali nešto sa Dubravkom odmah je bilo ma to je ona što je bliska sa Natašom Kandić - i gotova priča. Nisu mogle više ni da dobiju reč, šta ima da se javljaju ti strani plaćenici.

Dopuna: 14 Apr 2019 23:05

Eutropije nemoj pogrešno da me shvatiš znam skoro sve revizioniste lično i one u beogardskom instititutu i one u unutrašnjosti. Osim jednog mlađeg kolege koji je skoro završio i morao da čita Dubravku ostali su stariji i garntujem ti da niko od njih osim Koste Nikolića najverovatnije nije ništa ni čitao od Dubravke (osim možda kolege iz Čačka za njega ne mogu da garantujem) a i ne interesuje ih šta da Dubravka piše. To su potpuno različiti svetovi udaljeni svetlosnim godinama.

• 3Ovo se svidja korisnicima: ltcolonel, Mlav, A.R.Chafee.Jr.
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala svima koji su me obavijestili i da ova tema postoji i usput me pozvali na nju. No bojim se da ću vas sve razočarati, jer me ona kako godine prolaze sve manje interesuje.

Za vrijeme studiranja sve u vezi nje strahovito me iritiralo, nerviralo me naravno i poslije. Posljednji talas mog intezivnog interesovanja tim problemom bilo je u doba dominacije postmodernizma.
I negdje upravo tada (2010. otprilike) čitajući članak Mirjane Gross Dekonstrukcija historije ili svijet bez prošlosti naletio sam i na ovo:
Citat:"Koji su dakle problemi susreta i sukoba između profesionalne historiografije i postmodernizma? Prije svega treba ponovno naglasiti da se postmodernizam ne može definirati kao razmjerno jedinstvena pojava. Zato neki povjesničari i povje¬sničarke mogu prihvatiti neke njegove elemente a odbaciti druge, a mislim da samo rijetki, ali poznati, prihvaćaju njegovu ekstremnu filozofiju koja vodi do »kraja histo¬rije«. Neki povjesničari i povjesničarke odbacuju postmodernizam kao veliku opa¬snost za profesiju i ustaju protiv njegova razaranja historijske discipline. Neki su tim kretanjima potaknuti na intenzivnije razmišljanje o svome radu.
(...)
Čini se da je pod tim udarom profesionalna historiografija postala nesigurnija nego što je ikada bila. To se dakako odnosi samo na povjesničare i povjesničarke koji se razračunavaju s problemima svoga rada i prate razvoj su¬vremene historiografije i kulture. Većina povjesničara i povjesničarki međutim ignorira postmodernizam."
Najbitnija je ona posljednja rečenica – ona me osvjestila.
Pomislio sam koji se ja tuki handrim sa tim, kada ne samo da ima važnijih stvari, nego i da ih nema (ne daj Bože), nema ni te filosofije nauke, a ni filosofije istorije, kao i te metode koja će nas staviti u istu ravan sa matematičarem.

No red je da pojasnim taj svoj stav i da se uostalom opredjelim po tom problemu .., mada po onome šta mi se evo sad mota po glavi siguran sm da ću skrenuti u stranu.
Istoriji je dohakao sukob između Lajbnicovog racionalizma i Lokovog empirizma ("pojačanog" sa Hjumovima agnosticizmom). Prosvjetiteljstvo sa Kantom je pokušalo spasiti stvar, pa je tako mudrac iz Kenigsberga priznao ograničenja čistog uma, kada se radi o naučnoj obradi iskustva, ali ih je pokušao preovladati snagom praktičnog uma.

No to je kratko trajalo - pojavio se pozitivizam, koji nošen duhom tehnoligiziranog vremena, na osnovu neegzaktnosti i nemogućnosti iskustvene verifikacije, proglašava drugorazrednost humanističkih nauka i prevashodstvo prirodnih.

Nije da nije bilo otpora, no historicizam npr. nije ni pokušao da ukloni fundament raskola, on ga je sa svojom upornom borbom za priznavanje egzaktnosti humanističkih nauka zapravo samo verifikovao.
A najveći prijatelj otvorenog društva Poper i kritički racionalizam su opet na neko vrijeme samo stvorili iluziju mogućnosti ponovnog jedinstva, no ispostavilo se da je to ipak samo iluzija.

Jer na pokoljenja koja su došla poslije WWII mnogo su više uticali npr. Vindelband i njegovo razlikovanje idiografskih i nemotetskih nauka ili Diltaj i Veber sa distinkcijom između razumjevajuće i objašnjavajuće metode.
Ogromnu ulogu takođe je odigrao i radikalni zaokret po pitanju shvatanja jezika. Pod uticajem Sosira, Ničea, Vitgenštajna i Hajdegera na scenu su stupale generacije koje su smatrale da jezik ne može opisati stvarnost, da preko njega nije moguće postići identitet mišljenja i bitka i da je on manjkav i nedostatan.

Sve u svemu proces započet pozitivizmom nije se uspjelo zaustaviti. Humanističke nauke na jednoj i prirodne na drugoj strani naučile su da žive odvojeno. Ovim posljednjim više nije bila potrebna valorizacija logičkim, topičkim i hermenautičkim instrumentarijem humanističkih nauka - njihovu validnost obezbjeđivala je matematička logika.

I kao da sve to nije bilo dovoljno, nego se onda kao šlag na tortu pojavio još i šugavi postmodernizam.

Onaj ko je upoznat sa istorijom obrazovanja i onaj koji prati situaciju u obrazovanju, ne može biti iznenađen položajem istorije i humanističkih nauka uopšte. Minimizacija vaspitnog segmenta škole je više nego očita, u Rusiji u doba „slavnih ’90-tih“ ono je bilo npr. skroz izbačeno iz definicije škole.

Izdvajanje vaspitanja iz obrazovanja je uopšte nonsens i zločin par exellence. Stari Grci koji su obrazovanje i „izmislili“ i prvi definisali u obrazovanju su prvenstveno vidjeli moralno vaspitanje mladog čovjeka.
I taj stav je dominirao u obrazovanju sve do polovine 19. v, a predmeti koji su za to bili zaduženi su filosofija, istorija i književnost – znači humanističke nauke.

Sa pozitivizmom one postaju sekundarne, što znači i da vaspitanje gubi svoj značaj. Pozitivizam je jednostavno pratio stanje u društvu - "zastarjeli" holistički pogled na mjesto čovjeka u jedinstvu i harmoniji prirode bio je u totalnom neskladu sa ekspanzionističkim tendencijama eksploatatorskog industrijalizma Zapada. Novoj situaciji nije trebalo omnipotentni Platonov čovjek, njemu su trebale i tada i danas (da parafraziram velikog Humbolta) „trenirane ruke“, odnosno izvršitelj, bez ikakvog suvišnog i potencijalno opasnog balasta.

Posljednji udarac vaspitanju i humanističkim naukama zadala je teorija smrti ideologija (vanredno interesantna i važna stvar sa svim što je išlo uz nju – od pretvaranja intelektualca u experta pa nadalje), preko neoliberalizma, pa sve do njihovog korisnog idiota poznatijeg kao postmodernizam.

Mi živimo u duhovno odvratnom vremenu. Peri Anderson kaže da na Zapadu, na prelazu dva milenijuma:"Prvi put od Reformacije u intelektualnoj sferi ne postoje nikakve suštinske proturječnosti i nikakvih suprostavljenih sistematizovanih pogleda na svijet." Njega dopunjuje Frederik Džejmson koji piše kako:"Ni u jednoj od prošlih civilizacija velika metafizička pitanja, fundamentalni problemi bića i smisla života nisu izgledali tako daleki i tako besmisleni."

Istina nije to više onaj trijumfalni postmodernizam. Evidentan je nekakav zamor elite od njega, ali to apsolutno ništa ne znači, pošto je on sam na sceni, a sam je jer je problem ono što je došlo poslije njega, odnosno problem je u stvari to da nije došlo ništa konkretno.

Ono što je on promovisao i dalje dominira, nama se i dalje kao apogej ljudskoati nudi narcizam, istraživanje svog unutrašnjeg svijeta, svoje ličnosti, seksualnosti (Harvi), beskonačno hodanje po trgovačkim centrima (Zerzan), cinizam kao norma (Sloterdijk) i površnost monitora ili displeja.
Work, Buy, Consume and Die.

I o kakvom tu vaspitanju može biti riječ, o kakvoj tu važnosti i značaju istorije može biti govora. Predstavnik geštalt-pedagogije Bruno-Paul de Reka u svojoj knjizi ,u kojoj se on bavi pojmovima dobra i zla, odnosno problemom etike u geštalt teoriji, piše kako svaki čovjek stvara svoje norme i da svaki čovjek treba da se orijentiše prema svom unutrašnjem kompasu.
A njemački pedagog Šenbek filosofira o istini, te kaže kako "istina za čovjeka nije nešto objektivno (...) čovjeku istina, kao jedinica mjerenja raznih vrijednosti, u psihološkoj sferi više nije autoritet prilikom vaganja pravilnog i lažnog. Svaki čovjek zna šta je za njega najbolje ...".

I da znate u svemu tome mi smo još i dobri, mi smo prekaljeni decenijama spočitavanja i omaložavanja. Mi smo oguglali, zato Grosica i može da kaže ono:
Citat:"Većina povjesničara i povjesničarki međutim ignorira postmodernizam."
Prirodnjaci su npr. u većem autu od nas. Možete zamisliti matematičara, koji je smatrao da je sveta krava, a na kraju je doživio ovo:
Citat:



(sovjetski maturski test iz matematike, 1991. i ruski test iz 2015.)

Zato je po meni jedino rješenje je raditi svoj posao, najbolje kako umiješ i po svojoj savjesti. Mi smo svi svjesni da rezultati našeg rada mogu biti samo više ili manje plauzibilni.
Mi samo rekonstruišemo ili restauriramo i znamo da nikada ne možemo postići potpunu identičnost sa originalom. Mi treba da se ponašamo u skladu sa principom kojim je Šlegel objasnio romantizam:“ ... uvijek - u nastajanju, nikada - u savršenstvu“.

• 2Ovo se svidja korisnicima: ltcolonel, apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 15 Apr 2019 15:37

A mislila sam da sam ja opširna.
Da se ne bih pojedinačno obraćala pokušaću da objedinim odgovore:

Istoričari su, kao naučnici, u nepovoljnom položaju. Apostata kaže da su „humanističke nauke na jednoj i prirodne na drugoj strani naučile da žive odvojeno“. Za to postoje objektivni razlozi. Jedan od njih je da je napredak u prirodnim naukama obično linearan proces dok je kod istorije relativno teško primeniti pojam kvalitativnog napretka. To je slučaj i sa filozofijom recimo. Osnovnoškolac sigurno zna više o tajnama svemira nego što su to znali najveći umovi Starog sveta (istine radi i neki istoričari nisu više aktuelni, ali to je sada neka druga priča). Istoričar dakle ne može da poseduje samo kumulativno znanje prethodnika koje proizilazi jedno iz drugog. Burkhart nije učinio zasatrelim Traveljana kao ni njega Hobsbaum. Oni su jednostavno imali različite poglede na istoriografiju*. Dakle, svi oni koji se bave istorijom moraju da čitaju knjige iz različitih razloga, bilo zato što žele da upotpune korpus istorijskog materijala, bilo iz razloga zainteresovanosti za temu.
Istoričar naravno ne treba samo da iščitava več napisano nego je neophodno da svoja znanja o prošlosti iznese pišući naučne radove, ali mora biti svestan da je istorija neraskidivo povezana sa politikom koja će njihova istraživanja (zlo)upotrebljavati jer napredak u istorijskim proučavanjima predstavlja opasnost za nacionalna osećanja. Istoričari su dužni da pokušaju da različite nacionalističke konstrukte podvrgnu proverama i da ogole namere političke elite. Način na koji će oni to raditi je stvar njihovog izbora, da li će to raditi na način na koji to radi Itcolonel, na način kako to radi Dubravka ili kako je radila Olivera, ili možda na način obrazovanja mladih istoričara i učestvovanja na raznim portalima kako bi kritička misao doprla do što većeg broja ljudi. Nije samo razobličavanje neistina i pogrešnih interpretacija posao istoričara. Ona je svakako važan deo, ali nikako jedini. Poper koga i Itcolonel i Apostata pominju govori da obaranje falsifikata teoriju čini neodrživom, ali da to ne znači njeno automatsko zamenjivanje boljom.

Da je postojala saradnja Nedićeve Srbije sa okupacionom silom se može lako videti iz dostupnih dokumenata i istorijskih činjenica. Ne postoje narativne tehnike kojima se to može relativizovati, bar ne na naučno opravdan način i protiv takvih načina prerade istorije se svakako treba boriti.
Druga je stvar realno ograničenje istoričara u toj borbi jer ja donekle mogu da utičem na ponekog kolegu istroičara da koriguje sopstvene stavove (i on na mene naravno), ali moja argumentacija najverovatnije neće imati nikakvog uticaja na nacionalističke zaluđenike. Oni su jednostavno imuni na istorijsku kritiku i zato se od njih i ne očekuje da budu ni slučajni namernici na tribinama na kojima je recimo Dubravka (nju uzimam za primer jer ju je Itcolonel apostrofirao). To naravno ne može istoričara da abolira od odgovornosti ćutanja. Ni Itcolonela, ni Dubravku, ni mene. Svi mi biramo način na koji ćemo se boriti. U krajnjoj liniji test budućnosti će odrediti našu vrednost i opravdanost naših stavova. U suštini, doprinos istoričara istorijskom revizionizmu je svakako manji od uticaja ideologa različitih provenijencija koji pomeraju ugao gledanja već poznatih činjenica kako bi promenili vrednosno tumačenje prošlosti.
Citat:Gotovo da treba zavideti istoričarima koji će 2059. na primer, imati prilike ne samo da čitaju već i da gledaju na snimljenim materijalima kako 2009. ideologija pokušava da smrvi nauku, kako se po hiljaditi put, bez znanja i bez ikakve svesti o sopstvenom mestu u vremenu i prostoru, ponavljači trude da pokažu da istorija počinje od njih i završava sa njima. Ne, niti počinje niti završava. Oni samo pričaju o sebi, svom vremenu i gubitničkoj ideologiji koju papagajski ponavljaju. Ali i taj besprizorni napor će jednog dana ući u neke druge udžbenike kao primer patologije jednog vremena koje je volelo da se zove „demokratskim“, koje je relativizovalo sve, pa i sam fašizam, koje je bilo spremno na svaku nepodopštinu samo da se dnevno okoristi, koje se udvaralo najnižim instinktima, koje je primalo laž za istinu, koje je pretilo sudom antifašistima za „ratne zločine“ („jer zločin nikada ne zastareva“, osim ako je kolaboracionistički), koje je blatilo antifašizam u ime odbrane kvislinštva... Olivera Milosavljević

*
Sledeće naravno mogu da pročitaju samo oni koje interesuju različiti pogledi na istoriografiju.
Dakle vrlo ukratko:

Da krenem od Rankea – oca naučne istorije koji je već pomenut na ovoj temi kao jedno od važnih čvorišta istoriografije. On je insistirao na važnosti kritičke analize izvora u koje je svrstavao samo dokumente i izjave neposrednih svedoka. Kod njega nema mesta za moralne sudove. Druga odlika njegovog pogleda na istoriografiju je da su narodi glavni akteri istorije. Taj njegov stav zastupaju i kasniji istoričari, Mišle i Marten ali i engleski istoričari mada na nešto drugačiji način.
Makoli unosi promene kada kaže da činjenice treba tumačiti istinito ali uz dosta mašte. To nešto kasnije naročito zagovara Traveljan u smislu istorijske naracije. Interpretacija prošlosti nije samo prikupljanje istorijske faktografije nego i tumačenje i objašnjavanje. Tvrdio je takođe i da je nemoguće doznati jednu i jedinu istinu o nekom istorijskom događaju. Nekako u to vreme sociolog Veber zamera istoričarima na svojatanju istorije i smatra da interpretacija istorije treba da bude u stvari istorija kultura (Burkhart)
I tako dolazimo do 20. veka i do časopisa Anali, do Fevra i Bloka i do shvatanja istorije u čijem je središtu čovek, do humanije istorije u kojoj istoričari neće biti "kolekcionari leptira" i "skupljači šibica" (misli se na gomilanje činjenica) nego poznavaoci stvari i društvenih procesa koji se odvijaju. Kasniji analisti posebnu pažnju posvećuju Brodelovoj „istoriji dugog trajanja“ (razlikovanje tri vremena u istoriji) ali ne zapostavljaju ni političku istoriju i novonastalu istoriju mentaliteta.
U Engleskoj je za to vreme postojala i marksistički orijentisana grupa čiji je glavni predstavnik Hosbaum. Od „nemarksista“ tu su Klark i Trevor-Roper. Klark je bio protivnik bilo kakvih generalizacija dok Trevor-Roper smatra da istorija nije nauka nego umetnost i da je treba posmatrati kao kontingenciju.
U nacističkoj Nemačkoj društvena istorija je bila prognana jer je ideja o nadmoći jedne rase proizilazila iz nacionalističke interpretacije prošlosti. Tako su prognane i ideje Lamprehta i Majnekea. Posle rata predstojalo je suočavanje sa prošlošću čemu je veliki doprinos dao Habermas. Značajan nemački istoričar je Kozelek koji skreće pažnju na opasnost opšte istorijske interpretacije i opasnost od shvatanja da je istorija regiulatorna svest o svim aspektima ljudskog života.
U poslednje vreme iskristalisao se pojam sa kojim se sve češće susrećemo – Nova kulturna istorija., to jest „prelazak sa društvene istorije kulture na kulturnu istoriju društva“. Ta ideja se nazire još od Kara ali ju je formulisao Bart.
____
Ne mogu danas više zovu i obaveze, a ostalo je još dosta. Ako ima interesovanja nastaviću se.
Isto tako, možemo kasnije o shvatanju istorije u postmodernizmu.

Dopuna: 15 Apr 2019 20:48

***********

Na brzinu sam pogeldala da li ima komentara pa sam usput pročitala šta sam napisala. Vidim da sam propustila još jednu stvar koju sam imala nameru da pomenem, a za šta mi je šlagvort dao na nekoj od ranijih strana Itcolonel, pominjući Ruvarca. Ne moram naravno da na ovom mestu pominjem njegov značaj za srpsku kritičku istoriografiju. On je najbolji primer kako se istoričar tretira od strane velikog dela intelektualaca, kada odbije da razvija i širi mitologiju nacionalizma. Nijedan istroičar u Srbiji nije toliko osporavan kao Ruvarac upravo iz razloga što mu se zamera slabljenje srpskog nacionalnog bića i to ne toliko od istoričara (iako je bio u jeku bitke sa romantičarima) nego od strane političara, književnika i druge intelektualne elite.