|
|
Evo više detalja o modelu američkog izviđačkog avion Lockheed U-2R "Dragon Lady" iz kolekcije Dragon Wings.
Ovo je jedan od najkontraverznijih i politički najeksplozivnijih aviona svih vremena. To je jednosed, sa jednim motorom i krilima poput jedrilice, sa mogućnošću letenja danju i noću, pri svim vremenskim uslovima, na visini preko 21.000 m, opremljen sofisticiranom opremom za snimanje.
U ranim 1950-im, zbog sve većih hladnoratovskih tenzija, Ratnom vazduhoplovstvu SAD-a je trebao novi avion za izviđanje teritorije SSSR-a kako bi se mogla utvrditi Sovjetska vojna moć.
Raniji izviđački avioni su uglavnom bili prenamenjeni bombarderi, pa nisu bili od koristi jer su bili ranjivi od PVO i neprijateljskih lovaca. U to vreme se verovalo da avion, ako leti na visini većoj od 20.000 metara, neće biti vidljiv na radaru te da ga neprijateljski lovci neće uspeti uhvatiti zbog ekstremno velike visine leta. Planiralo se svesno preleteti neprijateljsku teritoriju, te leteti više od radarskog dometa, kako bi se fotografisale određene instalacije i vojne baze.
USAF je izdao zahtev za novi avion firmama: Bell Aircraft, Martin Aircraft, i Fairchild Engine and Airplane. Lockheed je tek naknadno saznao za ugovor te se uključio s već poznatim dizajnerom aviona Clarencom "Kelly" Johnsonom, koji je već bio zaslužan za avione poput P-38 Lightning i P-80. Prema njegovom dizajnu, nova letelica bi radila na principu jedrilice, tj. imala bi veliku površinu krila što bi joj omogućilo veći uzgon, a trup bi se iskoristio s aviona F-104 Starfighter.
Lockheed je odbijen od strane USAF-a s ovim projektom, ali je zapeo za oko CIA-i koja ga je mogla koristiti za svoje špijunske misije izviđanja. Uskoro je Lockheed primio 22.5 milona dolara za izradu 20 prvih aviona. Prvi let je obavljen u vazdušnoj bazi Područje 51 (inače poznato po navodnim pojavljivanjem NLO-a) 1. avgusta 1955.
Hteo bih da objasnim šta znači kada se kao proizvođač U-2 navodi firma Lockheed Skunk Works. Skunk je inače tvor na engleskom. Skunk Works je zvanični pseudonim Lockheed Martin Advanced Development Programs (ADP), ranije zvanog Lockheed Advanced Development Projects. Odgovoran je za brojne poznate planove aviona, uključujući U-2, Lockheed SR-71 Blackbird, Lockheed F-117 Nighthawk, Lockheed Martin F-22 Raptor i Lockheed Martin F-35 Lightning II. Oznaka "skunk works" ili "skunkworks" se široko koristi u poslovanju, inženjeringu i tehničkim oblastima kako bi opisala grupu unutar organizacije koja ima visok stepen autonomije i nije birokratizovana, sa zadatkom da radi na naprednim ili tajnim projektima.
Jedinstven dizajn, s laganim telom i velikim krilima je ono što daje U-2 njegovu izvanrednu sposobnost leta na ekstremnim visinama, ali to negativno utiče na njegovu sposobnost upravljanja te je U-2 jako nezgodan za upravljanje. Zbog velikih krila i male težine, na U-2 je često uticao i bočni vetar što u letu što pri sletanju. Zbog toga, često se znalo dogoditi da pri sletanju U-2, jednostavno izleti s piste. Kod većine aviona stajni trap za sletanje je oblika tricikla, što znači da se dva glavna zadnja točka nalaze ispod krila, a jedan prednji ispod kokpita. Međutim, U-2 ima konfiguraciju oblika bicikla. Ima po jedan par točkova neposredno iza kokpita i još jedan par ispod motora na zadnjem delu.Tu su još i važni pomoćni točkovi koji se nalaze ispod krila (po sredini) te oni primaju svu težinu krila pri poletanju i drže avion stabilnim. Oni su prisutni samo pri poletanju dok se avion namešta na pisti, te se nakon poletanja odbacuju, nakon čega ih posada na tlu skuplja i poslije ponovno instalira na avion. Pošto avion sleće bez ovih dodatnih točkova, rubovi krila imaju posebno ojačane delove zbog grebanja o pistu pri sletanju. Zbog uslova na velikim visinama, piloti moraju nositi odela koja su jako slična astronautskim.
Iako je na početku kao projekat odbijen, te ga je koristila samo CIA-a, s vremenom U-2 je počela koristiti i Američka mornarica i Američko ratno vazduhoplovstvo, ali zbog političkih razloga i činjenice da se s U-2 narušavao zračni prosor neke druge zemlje, samo je CIA koristila U-2 u svrhu izviđanja drugih zemalja.
U-2 je javnosti postao poznat 1. maja 1960. kada je pilot Francis Gary Powers oboren u svom U-2 dok je preletao SSSR. Kasnije je taj događaj postao poznat kao U-2 kriza. 14. oktobra 1962. pilot Richard Heyser u misiiji iznad Kube, snimio je Sovjetske instalacije za nuklearne projektile, te je time započela Kubanska kriza. Kasnije, u još jednom preletu Kube, jedan U-2 je oboren, te je poginuo pilot major Rudolph Anderson.
Od 1963. CIA je čak eksperimetisala s U-2 koji bi poletali s nosača aviona. Projekt je uspeo, pa su se pomoću U-2 s nosača nadzirali francuski nuklearni testovi na Moruroa otocima. U-2 se koristio i u Vijetnamskom ratu gdje je imao ulogu nadziranja Severno Vijetnamskih PVO raketa.
I nakon 50 godina, U-2 još uvek aktivno služi uprkos razvoju špijunskih satelita. Američki senat izglasao je da se U-2 neće povlačiti jer ne postoji ništa slično što bi ga moglo zameniti.
Tajvan je uglavnom koristio U-2 za preletanje Kine. CIA je odobrila stvaranje posebne eskadrile u kojoj su bili U-2. Uskoro su počele misije izviđanja uglavnom nad severnom Kinom. Ukupno je izvršeno oko 100 misija s 5 oborenih aviona, 3 smrtna slučaja pilota, te dva zarobljena.
Britanski RAF je koristio U-2 od 1958-1960.
Ukupno je od 1955. do 1989. napravljeno 104 kom U-a svih verzija.
Osnovne karakteristike U-2S:
dužina: 19,2 m, raspon krila: 31,4 m,površina krila: 92,9 m2, visina: 4,88 m
masa aviona: 6.760 kg, maksimalna masa uzletanja: 18.100 kg
Letne karakteristike: najveća brzina: 805 km/h, ekonomska brzina: 690 km/h, dolet: 10.300 km
motor: 1× General Electric F118-101 turbomlazni motor
U-2R (pojavio se 1967. godine) ima iste dimenzije i slične druge osobine kao navedena novija verzija U-2S (iz 1994.) dok su prva verzija U-2A (iz 1955.) i U-2C kojim je upravljao Pauers bile dosta manjih dimenzija. Dužina im je bila 15,09 m, raspon krila 24,38 m, visina 4,9 m, masa praznog aviona 5310 kg, maksimalna poletna 7.260 kg
Postoje brojne verzije U-2:
U-2A sa motorom Pratt & Whitney J57-P-37A; 48 kom napravljeno
U-2B
U-2C sa motorom Pratt & Whitney J75-P-13
U-2D
U-2CT
U-2E – sposoban za dopunu goriva u vazduhu
U-2F
U-2G
U-2H sposoban za poletanje i sletanje na nosač aviona
U-2R Redizajnirani, povećanih dimenzija za skoro 30 procenata - 14 napravljeno
U-2RT, U-2EPX,
TR- 1-A 33 kom napravljeno
TR-1B
TU-2S
ER-2
U-2S sa motorom General Electric F118
WU-2
Lockheed U-2, "Dragon Lady" u centar interesovanja javnosti dospeo je na jedan neslavan način, kada ga je 1. maja 1960. godine iznad Sverdlovska ( danas Jekaterinburg) oborila sovjetska PVO. Da stvar bude gora (po SAD), pilot Frensis Geri Pauers preživeo je katapultiranje, a zatim, zarobljen od strane Sovjeta, pred medijima priznao je svoju špijunsku aktivnost.
Ovaj događaj veoma je uzbudio svetsku javnost i otkrio da Sjedinjene države preko svoje obaveštajne službe CIA ( Central Intelligence Agency) špijunira iz vazduha svog najljućeg rivala. Ovo je priča o jednom od najvećih špijunskih skandala u Hladnom ratu koji je zaoštrio odnose dve supersile u momentu kada je trebalo da sledi delimično otpljavanje između Ajzenhauerove administracije i Gensekretara KP SSSR-a Nikite Sergejeviča Hruščova.
Ova priča svoj početak imala je u gradu Peševaru u Pakistanu 1. maja 1960 godine. U rano sunčano jutro oko 5.20 sati pilot metalik sivog špijunskog aviona U-2 za koji su Amerikanci tvrdili da se koriste za meteo istraživanja, ulazio je u kabinu svog aviona. Pred njim je bila marš-ruta leta duga 6.120 km koja je išla od Pakistana - Avganistana - kroz Sovjetski Savez ka Murmansku - severnih obala Norveške - Finske - do mesta Boden u Norveškoj, gde je letelica trebala da sleti. Ova misija je bila specifična jer je to po prvi put trebalo da bude kompletno preletanje teritorije Sovjetskog saveza od juga ka severu.
Glavni razlog zašto je takva misija ranije odlagana nije se nalazila u nedostatku doleta, ili baze sletanje već u sumnji da će takav prelet i obaveštajni podaci koji budu prikupljeni aerofoto kamerama biti vredni truda.To rano jutro u Pešavaru je bilo veoma toplo, a pilot koji se nalazio u skafanderu ispod koga je imao vuneno odelo da ga greje od hladnoće tokom leta na velikim visinama, liptao je od znoja sa čvrsto pričvršćenom kacigom.Iako je pilot Frensis Geri Pauers trebao da poleti tačno u 6 sati, dozvola za start je data tek u 6.20. Pauers se sa svojim U-2 poleteo i trebalo mu je samo nekoliko minuta da uleti u vazdušni prostor Avganistana. Da će tog dana krenuti nešto naopako uočilo se svega par minuta po poletanju, kada je imao manju nezgodu sa automatskim pilotom. Međutim, problem je brzo otklonjen i let je nastavljen rutinski. Čak i sam ulazak u Sovjetski Savez je prošao neopaženo i nije bilo nikakvih problema sve dok se U-2 nije počeo da se približava gradu Sverdlovsku. Pauers je prešao orjentir koji je obeležavao polovinu puta i sve je izgledalao da će ovo biti još jedna uspešna misija, ako se izuzme manji tehnički problem. Međutim, tada je usledio pogodak rakete V-75 Volhov (SA-2) s čime je avion onesposobljen.
Moćni sovjetski radari, već su uočili stranu letelicu na svojim ekranima odmah po ulasku u sovjetski vazdušni prostor što je bio signal za uzbunu dežurnih PVO jedinica.Iznenadno zavijanje sirena za uzbunu proparala je mirno prolećno jutro u sovjetskoj raketnoj bazi u okolini Sverdlovska. Dežurna posada PVO već je trčala prema svojim raketnim stanicama da momentalno stupe u dejstvo i obore uljeza. Dok su neki gledali u nebo pitali su se gde je cilj? Zašto visoko na nebu nema nikakvih kondenzacionih tragova? Jedino ko je mogao da vidi nepoznatu letelicu, koja je tada letela na 21.000 metara visine bile su posade radara. Lansirne rampe su oživele kako se cilj primicao, a zatim se posle par sekundi začuo jak pucanj, zatim šištanje i zaglušujuća buka koja je označila da su rakete ispaljene i da lete prema svom cilju.
Za to vreme Geri Pauers nije ni imao pojma šta se to dole dešava i da prema njemu jure salve raketa. On je bio zauzet oko održavanja kontrole leta svog aviona starajući se da održava visninu i pravac. Iznenada usledio je šok! Pauers je u trenutku osetio udar eksplozije. I dok se avion propinjao skinuo je pogled sa instrument table i pogledao u nebo koje je oko njega bilo narandžaste boje. Gotovo istog trenutka nos njegovog U-2 krenuo je nadole u strmo obrušavanje. Pauers je shvatio da je došao trenutak kada je morao da spasava svoj goli život dok je letelica strmoglavo padala. Momenat u kome je on uspeo da se izvuče iz uništenog aviona bio je na 12.200 metara visine.Pilot oborenog U-2 uspeo je da se katapultira. Bio je ošamućen od događaja koji su se munjevito menjali iz sekunde u sekund. Jedva da je proteklo nekoliko trenutaka dok je mirno sedeo u svom avionu, a već se našao na hladnom nebu iznad SSSR-a hitajući prema zemlji. Prema njegovim kasnijim svedočnjima, istakao je, da je u trenutku pogotka samo razmišljao o domu svog detinjstva u Kentakiju, i pitao se da li će ikada više videti svoju Ameriku. Kroz glavu mu je prolazila gomila sećanja pa je u trenutku katapultiranja čak zaboravio da povuče ručicu svog padobrana dok je padao. Nastupio je oštar trzaj jer je na visini od 4.600 metara od zemlje padobran se otvorio automatski, a belo narandžasta kupola padobrana se raširila i klatila iznad njegove glave.
Dok je padao, prema njegovim rečima na prostoru gde je trebao da se spusti pokazali su se pejzaži slični onima u Kentakiju. Pad je bio suviše tvrd, a od udara na zemlju se skoro onesvestio. Pauers je rekao da jedino čega se seća, bilo je da mu je prišao jedan seljak da mu pomogne. Kada je ustao oko sebe je video gomile muškaraca, žena i dece koji su okupili da vide ko je čudni posetilac sa neba.
Sovjetski izvori o ovom događaju navode kako je data prva uzbuna čim je primećen avion nege u 5:36 sati po lokalnom vremenu, odnosno kada su radari registrovali ulazak nepoznate letelice u SSSR. U-2 je već tada preleto Taškent, Sir Darju, napravio krug oko Aralskog jezera, a zatim se letelica usmerila prema gradovima Trock, Čeljabinsk i dalje prema Sverdlovsku. Sećanja visokih sovjetskih rukovodilaca govore da je u komandi bila velika nervoza, posebno kada se telefonom javio ministar odbrane maršal Rodion Malinovski, a za njim usledio je i poziv Hruščova sa jednim pitanjem zašto avion – uljez nije oboren, a imaju najbolji raketni sistem u svetu koji im je država stavila na raspolaganje. Maršal Malinovski je posle obaranja izjavio, da je U-2 srušen namerno iznad Sverdlovska, da pilot ne bi mogao izjaviti kako je slučajno zašao u Sovjetski vazdušni prostor. Decenijama kasnije, isplivale su dodatne informacije, kako je U-2 leteo na visini od 22.000 metara, te da je brzina sa kojom se kretala letelica bila 750 km/h. Kompletni zadatak obaranja U-2 prepušten je general majoru Jevgeniju Korušovu.
Pritisak među raketašima je rastao jer je sa velikom preciznoću trebalo odrediti trenutak lansiranja rakete, inače će U-2 nastaviti da krstari nebom. Na sreću radarski snop je odmah zahvatio avion, a komanda puka je raktenim divizionima naredila: „cilj uništiti“. Dok je prva raketa sevnula prema nebu, rakete na lansirnim rampama 2 i 3 su ostale. Svi su tvrdili da je kvar u pitanju, međutim glavni inženjer jedinice, major Vasilij Borocov je pregledom utvrdio da se ne radi o kvaru nego se zapravo kabina za naovđenje se našla između rakete i aviona ( kada se zabranjuje gađanje). Za to vreme dok su rakete letele ka Pauersu on se približavao Sverdlovsku. Prema njegovim sećanjima, on je tad ponovo uključio foto kameru i drugu izviđaču opremu i napravio zaokret za 90 stepeni ka jugositočnom delu grada. Prema njegovim rečima tad je čuo prigušeni zvuk eksplozije i na nebu video svetlost narandžaste boje. Odmah se avion nosem nagnuo ka dole i krilo se odvojilo od trupa. Kasnije je utvrđeno da je raketa eksplodirala iza aviona i da su parčići bojeve glave probili repne površine i krila, ali nisu dotakli kabinu. Pilot je bio živ, a u skladu sa uputstvima trebalo je da uništi avion prekidačem pored sedišta. Eksplozija koja bi usledila raznela bi avion i pilota u paramparčad, ali umesto toga Pauers je doneo odluku da iskoči iz aviona i u tome je uspeo. Nekoliko sekundi kasnije komandant susednog raketnog diviziona dobio je naređenje da još jednom gađa U-2 i da uljeza uniti po svaku cenu. Divizion je lansirao dve rakete koje su se našle u blizini raspadnutih delova letelice i akivirale.
Posle prizmljenja Pauersa, osim gomile znatiželjnih meštana, pristigli su pripadnici lokalne jedinice milicije i KGB i u roku od par časova već je bio u zatvoru Lubjanka. Nakon nekoliko, dana vest o njegovom zarobljavanju već je obišla svet i izazvala niz međunarodnih reprekusija. Otkazana je značajna konferencija koja je trebala 16. maja da se održi u Parizu, povučen je poziv Ajzenhaueru da poseti Sovjetski Savez (u junu te godine), a izvesno popuštanje među supersilama, koje je do tada ostvareno, suspendovano je.
Pauers je predstavljao odličnu nagradu za Sovjete i on je neprekidno ispitivan u zatvoru Lubjanka. U sredu 17. avgusta 1960 izveden je pred sudu u Moskvi, a suđenje je izazvalo ogrmoni publicitet domaće i svetske javnosti kojoj je omogućeno da prati ovo suđenje. Hruščovu je idealno poslužilo da se SAD diskredituje. Roman Rudenko sovjetski javni tužilac naglašavao je da, je svojim postupkom Pauers hteo da uruši sovjetsko društvo, njegov razvoj i da izazove rat i da su SAD ovim činom zapravo zaustavile put razoružanju. Suđenje je završeno 19. avgusta kada je izrečena Pauersu presuda od 10 godina zatvora. Na njegovu sreću on je izdržao 20 meseci kazne, a 10. februara 1962 godine razmenjen je za sovjetskog obaveštajca Rudolfa Abela, koga su Amerikanci ranije uhvatili, osudili i držali u zatvoru.
Sovjeti su analizom obaranja U-2 utvrdili da je u toku preleta ovog špijunskog aviona iznad teritorije SSSR-a utrošeno 14 raketa zemlja-vazduh. Takođe utvrđeno je i da se zbog eksplozije u blizini špijunskog aviona pilotsko sedište nagnulo napred pa su se Pauersove noge našle ispod instrument table pa nije mogao da se katapultira. Ostalo je samo jedini način da pokuša samostalno iskakanje iz aviona koji je propadao. Na visini od 10.000 metara iskočio je iz pogođenog aviona i izbegao smrt pošto je raketa drugi put pogodila ostatke njegove letelice.S druge strane i Amerikanci su sproveli istragu i utvrdili da na aerodromu Peševar pukovnik Vilijam Šelton, Pauresu je rekao da, Sovjeti nemaju rakete zemlja-vazduh koje mogu da gađaju avion na ovako velikim visinama. Ostalo je međutim nejasno da li je on to izrekao zbog toga što je informaciju krio ili nije raspolagao obaveštajnom informacijom da oko svih sovjetskih političkih i ekonomskih centar raspoređni raketni sistemi PVO S-75 Dvina, koji su mogli da obaraju protivničke avione na visinama od preko 20.000 metara. Takođe, Paursu nije rečeno i za postojanje lovačkih aviona Su-9 sa mogućnošću leta na velikim visinama.
Moskva je angažovala specijalnu komisiju, koja je imala samo jedna zadatak, da prikupi svaki delić oborenog U-2 po poljima i zaseocima i njihovo slanje u Moskvu. Drugog maja delovi aviona pronađeni su razbacani na površini od 20 kvadratnih kilometara. Svaki delić aviona, sakupljen na terenu je poslat u Moskvu, gde je donesena bila odluka o pripremi izložbe dokaza. Zanimljiva stvar je i to da Sovjeti nikada nisu pronašli crnu kutiju iz oborenog U 2.
Kao zaključak iz ove špijunske afere, može se konstatovati da su Amerikanci precenili sebe. Žrtvovali jednog vrsnog pilota, ogrešili se o čast profesije, jer su se samo „kamikaze“ slale u misiju bez povratka.Na drugoj strani RS S-75 Dvina, obeležio je svetle stranice istorije protivvazdušnih raketnih sistema.Sada se koriste napredne tehnologije u špijuniranju, bez potrebe preletanja protivnikove territorije, a protivnik može dejstvovati svojim raketnim sistemima i na preko 400 km udaljenosti.Dakle vreme špijunskih U-2 i RS S-75 je istorija.
Navešću još jedan članak o obaranju U-2 1. maja 1960. godine radi nekih novih momenata:
Da pogledamo prvi takav slučaj, koji se pretvorio u aferu svetskog značaja. Počelo je to 1955. godine, a završilo se tragično 1960. godine. U leto 1955, veliki i tajni, radar koji je postavila CIA u Dijarbekiru, u Turskoj, otkrio je da SSSR lansira mnoštvo raketa iz Kapustin Jara, nešto severnije od Kaspijskog jezera. Američki stratezi su se zabrinuli da to, možda, nisu strategijske balističke rakete koje je tadašnji "gensek" Nikita Hrušcov, inače veoma neposredan i impulsivan čovek, često pominjao u izjavama da "Velikij mogučij Sovjatski Sajuz" može posejati atomsku smrt nad Njujorkom i Los Andelesom. Posle mnogo napora radar u Dijarbekiru je utvrdio da iz Kapustin Jara bivaju lansirane samo rakete srednjeg dometa - bezopasne za SAD. Tada se ispostavilo pitanje gde, dovraga, Rusi drže i pripremaju svoje interkontinentalne balističke rakete.
To je navelo da još 1955. godine CIA zatraži od kompanije Lokid izgradnju aviona,koji bi mogao da krene u špijunsko izviđanje nad Sovjetskim Savezom, veštačkim satelitima to još nije bilo moguće. Glavni projektant tog aviona bio je Klarens ili kraće Keli, Džonson.On je zamislio i konstruisao, neobičan aparat sa veoma dugačkim krilima, tako da liči na vazduhoplovnu jedrilicu. Samo tako je avion mogao da leti veoma visoko. U to vreme avioni su imali praktične vrhunce leta do najviše 17 hiljada metara. Keli Džonson i kompanija Lokid su relativno brzo napravili avion sa praktičnim vrhuncem leta višim od 21 hiljade metara. Lovci tada takav avion nisu mogli presresti a bio je van domašaja i tada tek prvih vodenih raketa PVO. CIA je dobila avion koji ce joj omogućiti da dođe do važnih podataka bez političkog rizika i ljudskih žrtava. Već 1956. godine pojavio se taj avion, označen kao U-2. 1957.godine jedan U-2 je nadletao tajno SSSR uspeo da snimi raketnu bazu u Tjuratamu, zapadno od Aralskog jezera. Bio je to samo posebni deo velikog kosmodroma u Bajkonuru. CIA i "Bela kuća" su tada prvi put videli na fotografijama džinovske rakete medu kojima i veliku raketu s kojom je u oktobru iste godine lansiran Sputnjik-1.
Pojava tog prvog satelita iznenadila je ceo svet a pogotovu Amerikance, koji su po običaju mislili da Rusi daleko zaostaju za njima. Avioni U-2 čuvani su u velikoj tajnosti tokom četiri godine. Nisu imali vojne oznake, a svuda se pričalo, pred onima koji su ih slučajno videli, da su to meteorološki avioni. Avioni U-2 su nekoliko puta preletali Sovjetski Savez, koji u to vreme, i pored pokušaja, to nije mogao da zaustavi.Tako je došlo i do 1. maja 1960. godine. Tog dana u 5h36 min. američki izviđački avion U-2 poleteo je iz Peševara u Pakistanu ka sovjetskoj granici koju je, preletevši teritoriju Afganistana i Irana, prešao južno od Kavkaza u Kirovobadskoj oblasti. Pri preletu granice poslao je dva radiosignala namenjena štabu svojeg "špijunskog avio-odreda": 10-10 u bazi Indžirlik, u Turskoj. Iz baze su mu odgovorili jednim kratkim signalom. To je značilo: izvršavaj letački zadatak po planu. Pilot tog aviona kapetan Frensis Pauers upravio je svoj avion ka severu - ka južnom Uralu, gradu Sverdlovsku, dakle u sam centar sovjetske vojne industrije. Naravno, sovjetski radaristi su ga odmah otkrili i pažljivo pratili pokušavajući da utvrde kuda leti i kakav je to avion.
U Moskvi je u 9 časova počinjala tradicionalna Prvomajska parada. Hruščov je krenuo da zauzme svoje počasno mesto na tribini Lenjinovog Mauzoleja odakle je pratio paradu. Pre no što se popeo na tribinu iznad Crvenog trga, k njemu je prišao Maršal Sergej Birjuzov tadašnji komandant PVO celokupnog Sovjetskog Saveza. Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime, a ono je napisano i na spomeniku poginulim u vazduhoplovnoj nesreći na Avali. On je 1964. godine dolazio na proslavu oslobođenja Beograda. Bio je, kao načelnik štaba Trećeg ukrajinskog fronta, učesnik te bitke.
Sada je Hruščovu saopštavao da je strani avion presekao državnu granicu na velikoj visini i da leti ka Uralu. Rekao je da su preduzete sve mere i da ce se sve učiniti kako bi bio oboren. Hruščov je bio neprijatno iznenađen, uzbudio se, i obratio se maršalu ne nazivajući njegov čin već po ruskom običaju imenom i atčestvom: "Sergej Simonović idi i uznaj kak djela". Nekoliko minuta pre toga raketaši su oborili Pauersov avion, ali vest je u Moskvu stigla tek posle pola sata. Raketni divizion majora Mihaila Voronova pripremio je za lansiranje tri rakete. Jedna je odmah poletela i pogodila cilj. Svom pretpostavljenom, general- majoru Solodovnjikovu, major Voronov raportirao je: "cilj uništen". Komandant susednog raketnog diviziona kapetan Nikolaj Šeludko dobio je naređenje od generala Solodnjikova da još jednom gada cilj, jer se radarski odraz na ekranu rastvorio, pa je Voronovljev radarista starši lajtenant Feljdbljun zaključio da je protivnik izbacio kontejner s aluminijskim trakama. Ustvari, tada radaristi još nisu imali većeg iskustva, pa su pogrešno protumačeni odrazi od delova polomljenog aviona U-2, koji su padali. Broj tih većih i manjih komada postao je još veći kada su na visini 20 hiljada metara eksplodirale i rakete iz diviziona kapetana Nikolaja Šeludka. Radaristi nisu videli avion od silnih smetnji na ekranu i više nisu znali gde je. To je bio razlog ne samo dodatnog dejstva Šeldukovih raketaša, nego i zapovest presretačkoj avijaciji da polete tri lovca kako bi sustigli protivnički avion koji je, možda, već izišao iz dometa raketa. Poletela je sa aerodroma Koljcovo para u sastavu Boris Ajvazjan i Sergej Safronov.
U to isto vreme komandant jednog od susednih raketnih diviziona major Šugajev ubrzo je na radarskom ekranu video odraz aviona, pa ne znajući da u vazduhu postoje sovjetski avioni, naredio da se lansira raketa u, kako je on mislio, protivnički avion, koji se spustio na visinu od 11 hiljada metara. U tome ga je podržao specijalista radio-tehničkog bataljona p.puk. Rjepin, a odobrenje za lansiranje odmah je dao i general Solodovnjikov. Umesto aviona U-2, koji je već udario o ledinu, pogođen je lovački avion Mig-19 poručnika Sergeja Safronova. Pilot Boris Ajvazjan jedva se spasao naglim obrušavanjem. Safronov je kasnije sahranjen u rodnom mestu. Bio se, istina, spasavao padobranom, ali je u vazduhu bio ranjen i na zemlju stigao mrtav. Odlikovan je zajedno s ostalim učesnicima ove vazdušne bitke, ali bez naznake "posmrtno". To se dugo držalo u tajnosti.
Major Voronov, čiji je divizion oborio U-2, nije odlikovan ordenom Heroja, jer je, posle obaranja naknadno pogrešno izvestio da cilj nije uništen - a to je i dovelo do lansiranja rakete koja je pogodila Safronova. Maršal Birjuzov je dva puta pisao naredbu za odlikovanja i dva puta je cepao. Nije mogao da odlikuje čoveka, koji je, iako nesvesno, bio na neki način kriv za Sofronovljevu smrt. Srećna je okolnost što nije nastradao još jedan avion o kome ni radaristi, ni raketaši, ništa nisu znali. Na aerodromu Sverdlovska slučajno se našao, u preletu iz fabrike ka nekom vojnom aerodromu, tada najnoviji lovačko presretački avion Suhoj-9. Bio je to jedan iz prototipske serije, još nenaoružan i bez radara. Bio je to tada jedini avion, koji je mogao da leti i na visini od 20 hiljada metara. Kapetanu Mentjukovu, pilotu tog aviona, saopšteno je kako lično "Drakon" naređuje da on poleti, sustigne protivnički avion i obori ga "taranom". Nadimak "Drakon" pripadao je još iz rata maršalu avijacije Savickom, tada komandantu lovačke avijacije PVO. Bio je dakle potčinjen maršalu Birjuzovu. Ostalo je nejasno da li je to "Drakon" zaista naredio iz Moskve, ili je to bila zamisao lokalnog komandanta lovačke avijacije, koji je samo hteo da "potkrepi" svoje naređenje veoma autoritetnim nadimkom maršala Savickog. Kapetan Metjukov je poleteo, a navodio ga je sa zemlje radarista šturman. Taj Su-9 tada nije imao radar. Kapetan Mentjukov je dostigao zadanu visinu i čuo kako šturman viče da je cilj pred njim. Ali, Mentjukov ništa nije video. Cak je po mišljenju šturmana prestigao U-2, jer je bio brži. Šturman je povikao da smanji forsaž. Pilot je to uradio i zbog gubitka brzine naglo gubio visinu. Zbog nedostatka goriva naređeno mu je da se vrati na zemlju. Kapetan Mentjukov je, čak, video kako se iznad njega raspada U-2, ali je on to tada shvatio kao samolikvidaciju rakete. On je to tako i saopštio komandnom mestu. Sreća je što ga neka raketa, koje su tada lansirali jednu za drugom, nije pogodila. U to vreme, iako je Pauersov avion već bio oboren, niko ni od radarista, ni od raketaša, ni od avijacije to nije znao. Bojali su se da je, možda pobegao, što pokazuje da su to bile nove i neiskusne jedinice.
Tek pola sata posle obaranja javili su seljaci kolhoznici iz okoline da su zarobili onesvešćenog pilota i videli kako avion pada. Pauers je iskočio padobranom i tako se spasao. Hruščov je za to vreme uzbuđen i zabrinut stajao na tribini, praveći se miran, veselo mašući učesnicima prvomajske parade. Odjednom se okrenuo i mnogi su sa Crvenog trga videli kako oduševljeno steže ruku nekom od "vojenonačalnikov". Bio je to maršal Birjuzov, koji je upravo doneo vest da je špijunski avion oboren i da je pilot zarobljen. Hruščov je onako uzbuđen i napregnutih nerava u gnjevu uzviknuo:" Obesite ga!" Naravno, posle je došao k sebi i smireno rekao da će prirediti suđenje pilotu, koje će gledati ceo svet. Ubrzo je u Moskvi na obali reke Moskve u Parku kulture i odmora "Gorki", priređena izložba oborenog aviona za koji se sada već znalo da pripada tipu U-2. Hiljade Moskovljana defilovalo je pred ostacima tog aviona. Prvog dana izložbe doveli su i pilota Pauersa da pozira pred svojim oborenim avionom.
Avion U-2, jedan od izviđačkih aviona strategijske namene, imao je raspon krila 24 m, bio je dugačak 15 m, a težak 9.000 kg. Nosio je jednu ili više automatskih fotokamera sa širokougaonim objektivima i velikim fokusom. Imao je i bogatu elektronsku opremu za otkrivanje radara i njihovih parametara. Normalna brzina leta bila mu je 750 km/h. Akcioni radijus dejstva, ustvari dolet, bio je nešto veći od 12.000 km. SAD su imale 36 takvih aviona.
Pauersov zadatak je bio da preleti 6.120 km od Pešavara do Severne Norveške. Teritoriju SSSR trebao je da napusti negde na obali Kolskog poluostrva. Ali, uspeo je da preleti samo polovinu puta. Iznad Svrdlovska pogodila ga je vođena raketa tipa SAM-2 koju je lansirala startna posada seržanta A. Fjorova iz diviziona majora Voronova. U Moskvi je brižljivo pripremljen sudski proces pilotu Pauersu, potpuno javan, supruga i mnoštvo domaćih i stranih novinara. Na opšte iznenađenje, Pauers je priznao krivicu da se odao špijunaži iz vazduha i da ga je CIA plaćala 2.500 dolara mesečno. Bio je osuđen na tri godine zatvora i sedam godina prinudnog rada. Ali, februara 1962. na jednom mostu u Berlinu Pauers je razmenjen za čuvenog sovjetskog obaveštajca Abela.
Afera oko U-2 i Pauersa izazvala je vojno-politički incident medu supersilama. Zbog njega je propala konferencija na vrhu. Hruščov više nije hteo da se sastane s Ajzehauerom. Došlo je do ozbiljne zategnutosti dva velika bloka.
Što se tiče očuvanih primeraka u izloženih u muzejima – ima ih 1 u Velikoj Britaniji i 10 u SAD.
U Kini ima izloženo ostataka 5 oborenih U-2, u Rusiji komadi od jednog i na Kubi isto tako.
Evo i nekoliko linkova o U-2:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Model iz kolekcije Dragon Wings je urađen u srazmeri 1:144 i težak je 41 gr što govori da je od plastike.
Može se sastaviti sa ili bez stajnog trapa (prikaz u letu).
|
