offline
- vulkan
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 29 Jan 2017
- Poruke: 0
|
Napisano: 22 Maj 2018 23:40
Ово су модели из колекције DeAgostini које сам у септембру прошле године добио из Јапана.
Од њих ћу представити јапански ракетни авион из другог светског рата Мицубиши Ј8М Тсуси (на енглеском Mitsubishi J8M Shūsui, на јапанском 三菱 J8M 秋水 што дословно значи „јесења вода", а користи се као поетски израз који значи „оштри мач" по звуку који оштрица прави када сече ваздух). Летелица је била заједнички пројекат Jапанске царске морнарице и војске који је требало да буде лиценцирана копија немачког ракетног авиона Месершмит 163 Комета (Messerschmitt Me 163 Komеt). Већ у току 1943. године јапанско руководство је постало свесно да губи рат и да ће ускоро и Јапан бити као и Немачка изложен бомбардовању америчких тешких бомбардера, па је почело да размишља о проблемима које ће то изавати и како да се овоме супротстави. Јапански војни експерти у Немачкој помно су пратили развој ваздухопловне индустрије својих савезника, и када су се крајем 1943. године после посете опитној ескадрили Луфтвафе Erprobungskommando 16 стационираној на аеродрому Bad Zwischenahn упознали са развојем ловачког авиона на ракетни погон Месершмит Ме-163 Комета, послали су позитиван извештаје о могућности његовог коришћења у одбрани Јапанских острва од будуће америчке ваздушне офанзиве. Упркос њиховим извештајима и ентузијазму неких у јапанској војсци о томе колико би Ме 163 могао да допринесе одбрани матичних острва, већина јапанске војне команде је имала резерву према коришћењу Ме 163 у активној служби. Основни разлог је што би то захтевало да јапанска индустрија освоји производњу великих количина водоник-пероксида и хидразина као погонских горива за ракетне моторе, а њихова синтеза би захтевала значајну количину електричне енергије са којом је Јапан почео да оскудева. И поред отпора, преговори су настављени и на крају је постигнут договор о откупу лиценце за производњу овог ловца на ракетни погон као и производњу ракетних мотора - Wалтер ХWК 509 А (само лиценца за мотор је коштала јапанце 20 милиона рајсхмарака). Поред тога, доворена је и испорука једног комплетног авиона Месершмит Ме-163 Б, два комплета подсклопова и компоненти, и три комплетна мотора ХWК 509 А. Ради сигурнијег транспорта, овај терет је подељен на два дела и утоварен у две подморнице које су упућене у Јапан. Комплетна конструкција и два комплета подсклопова су утоварени у јапанску подморницу РО-501 Сатсуки (бивши У-1224) која је напустила немачку луку Кил 30. марта 1944. године, али су њу потопили савезнички бродови у Атлантику у мају 1944. Друга јапанска подморница И-29 Матсу са 3 комплетна ракетна мотора, копијом документације и приручником произвођача за Ме 163 испловила је из француске луке Лорјен 16. априла 1944. године и стигла у Сингапур 14. јула 1944. године, на челу са команданатом поморске мисије Еици Ивајом који је овај терет хитно пребацио авионом у Јапан. Пошто је успешно довезла терет, подморница И-29 је потопљена одмах по напуштању луке Сингапур 26. јула 1944. године поред Филипина од стране америчке подморнице Sawfish (риба тестерача). Немачка је у фебруару 1945. године покушала да пошаље још једну комплетну конструкцију Комете помоћу подморнице У-864, али је ова подморница потопљена близу Бергена од стране британске подморнице Venturer.
Како Јапанци нису добили сав послати материјал јер је комплетна конструкција неповратно изгубљена у потопљеној подморници, ваздухопловство царске војске (армије) је хтело да се ради нови пројекат. Међутим, преовладао је став морнарице да пројекат треба да настави да копира Ме-163 користећи расположиву документацију јер је конструкција авиона већ показала да има стабилну аеродинамику. Због тога је већ у јулу 1944. јапанска морнарица објавила конкурс и издала спецификацију за израду одбрамбеног ловца на ракетни погон на основу немачког ловца Ме-163 Б, а задатак за пројектовање и израду поменутог ловца за потребе и морнарице и армије је поверен фирми Мицубиши Јукогyјо КК (Mitsubishi Jukogyo KK), при чему је морнаричка верзија имала ознаку Ј8М1 док је армијска верзија добила ознаку Ки-200. Јапански стручњаци на челу са инжењером Мијиро Такахашијем (Mijiro Takahashi) су користећи одређене процедуре и расположиве летачко-оперативне приручнике и осталу документације успели да реконструишу изгубљени део пројектне документације и да је учине употребљивом и спремном за коришћење већ у септембру 1944. У исто време, у Првом морнаричком ваздухопловном техничком арсеналу у Јокосуки је у сарадњи са фабриком Мицубиши почео рад на на изради сопствене верзије мотора Валтер ХВК (Wалтер ХWК) 509А у складу са јапанским производним могућностима и технологијама, као и рад на изради варијанте модела летелице Ј8М без мотора (једрилица) која би служила за обуку пилота под називом MXY8 (秋草, Akiкusa „јесења трава"). У току рада на једрилици MXY8, у фабрици Мицубиши је израђена макета кабине која је комисијски прегледана 8. септембру 1944. а 18 дана касније представници војске и морнарица прегледали су макету целе летелице Ј8М коју су затим одобрили.
У децембру 1944 завршен је први примерак једрилице MXY8 са којим је 8. децембра 1944. године на аеродрому Хакуригахара поручник Тојохико Инзука (Toyohiko Inuzuka) извршио први пробни лет. Летелица је подигнута на потребну висину помоћу авиона Кјушу (Kyushu) K10W1 из 312 Kokutai, и пошто је пуштена да лети самостално утврђено је да се њоме лако управља и да у ваздуху скоро савршено имитира летачке карактеристике Комете. Јапанска морнарица је иницирала и израду тежег модела једрилице под ознаком Ку-13 која је требало да буде опремљена баластима за воду како би се симулирала тежина оперативног Ј8М у комплету са моторима и наоружањем. Морнаричку верзију требало је да изради ваздухопловини институт Маеда (Maeda Aircraft Institute), а верзију за војно ваздухопловство требало је да направи ваздухопловна фабрика Јокои (Yokoi Aircraft Co). Јапанска морнарица је такође предложила и израду напредније тренажне верзију под ознаком MXY9 Ћухуо (秋火, „јесења ватра") коју би покретао мотор са каналисаном елисом Tsu-11 потиска свега 2 kN, али је рат завршен пре него што је овај модел израђен.
Akiкusa, тренажна верзија Ј8М
Фабрика Мицубиши је са партнерима Нисан и Фуџи наставила са развојем конструкције летелице Ј8М, и у децембру 1944. године су успели да произведу прва 3 прототипа али су им недостајали ракетни мотори за уградњу. Летелица је изгледала врло слично Комети, при чему је Ј8М1 био лакши за 400 kg јер је имао главну рамењачу од шперплоче и дрвени вертикални реп. Пројектанти су такође уклонили оклопно стакло у кабини, а авиони су носили мање муниције и нешто мање горива у односу на Комету. Разлика у конструкцији између Ки-200 и Ј8М1 је била само у мањим детаљима, највећа је била у наоружању: морнарички Ј8М1 је био наоружан са два топа Хо-105 (Ho-105) калибра 30 mm (брзина паљбе 400 метака у минути, брзина зрна 750 m/s) док је армијски Ки-200 био наоружан са два топа Типа 5 (Type 5) такође калибра 30 мм (брзина паљбе 450 метака у минути, брзина зрна 720 m/s). Топ Хо-105 је био лакши од Типа 5, а оба су имала већу брзину зрна од оригиналног немачког топа МК 108 на Комети која је износила 520 m/s. Радио опрема је била смештена у носном простору, а напајала се као и други системи из акумулатора јер на летелици није уграђен носни пропелер-генератор који је постојао на Комети. Као и Ме-163, Ј8М1 је био пројектован тако да после полетања одбаци точкове стајног трапа и брзо достигне висину изнад оне на којој су летели амерички бомбардери, да би у обрушавању погодио неког од њих и затим се као једрилица спустио и слетео на скијама, уз наду при томе не дође ни до какаве експлозије (јер је због испарљивог горива које је било у летелици увек постојао велики ризик од експлозије, посебно приликом слетања).
Miцубиши J8M
Један од ова три примерка Ј8М је уништен у снажном земљотресу 7. децембра 1944. године, па су преостала два реалоцирана тако што је један испоручен Аеротехничком институту ваздухопловства царске војске на даља испитивање. Како су појачани напади америчких бомбардера на индустријске погоне у децембру додатно одложили развој ракетених мотора, одлучено да се са овим Ј8М обаве први летови без погона, тако што ће се одвући на одређену висину помоћу другог авиона. Први такав лет је успешно извршен 8. јануара 1945. године помоћу торпедног авиона Накајима (Nakajima) Б6Н1 Тензан (на јапанском 中島 B6N 天山, што значи „рајска планина"). Како је на летелици додат водени баласт уместо резервоара за гориво и ракетног мотора како би се тестирала аеродинамика, ова летелица је означавана као тешка једрилица да би се разликовала од једрилице MXY8. Летови су потврдили исправност дизајна и аеродинамике летелице, па је следећи корак био лет са сопственим погоном.
Јапан је развијао сопствену варијанту ракетног мотора Валтер ХВК 509А под ознаком Токо Ро.2 (КР10), а делови су израђивани у фабрикама Мицубиши, Хитачи, Ишикавајима и Вашимо. При првом тесту мотор је експлодирао на почетку рада као последица различитих легура челика који су коришћене за израду критичних делова као што су атомизер за убризгавање горива и регулациони вентил у односу на оригиналне немачке. Немци су за њихову израду користили челик легиран никлом и хромом, али ова легура није била доступна у Јапану па је за израду делова коришћен челик легиран само хромом. Због тога је овај мотор имао и максимални потисак од 1.500 kp (14.700 kN) што је било мање него код оригиналног немачког мотора (1700 kp односно 16.900 kN). Прорачуни су показали да нешто мања тежина модела Ј8М1 не би компензовала ово смањење потиска тако да његове перформансе не би биле тако добре као код Комете (максимална брзина 900 km/h што је за 59 km/h спорије), али би и даље биле довољно добре за ловца пресретача. Мотор је за рад користио немачко течно гориво које је било веома експлозивно, врло корозивно и смртоносно на додир, и састојало се из оксидатора на бази водоник пероксида под називом T-Stoff и горивне материје на бази метанол хидразина под називом C-Stoff, које су у Јапану биле познате као Ко и Оцу. Погон је у основи настајао њиховим спонтаним паљењем и сагоревањем (каталитичким разлагањем) које се дешавало када ове две материје дођу у контакт једна са другом.
Toku-Ro.2 (KR10) двокопонентни течни рактни мотор који је покретао Мицубиши J8M
Као и Ме-163, Ј8М/Ки-200 је имао довољно горива само за кратак лет са ракетним погоном: око 5,5 минута за Ј8М1 док је за Ки-200 ово време процењено на 7 минута. На основу ове процене, трајање лета верзије Ки-200 за јапанску царску војску би било више упоредиво са Ме-163, али је о Ки-200 тешко наћи неке поузданије податке.
Први употребљиви ракетни мотори Току Ро.2 су испоручени из фабрике Мицубиши почетком јуна 1945. Године, па је прва летелица Ј8М опремљена овим мотором комплетирана крајем јуна и пребачена из фабрике у Нагоји у Јококу на завршне провере пре летних тестова, и тестове једрења са уграђеним мотором. Први лет Ј8М са сопственим погоном обављен је 7. јула 1945, са старијим поручником (одговара нашем чину капетана корвете) Тојохико Инузуком (Toyohiko Inuzuka) за командама. Када је активирао ракетни мотор летелица је нагло кренула и узлетела после само 320 m, после чега је Инузука успешно одбацио точкове стајног трапа и када је летелица добила потребну брзину усмерио је да се пење под углом од 45°. На висини од око 400 m мотор је нагло престао да ради али је летелица по инерцији наставила да се пење до висине око 500 m после чега је изгубила брзину. Инузука је успео да врати летелицу назад, али је при покушају да слети закачио зграду на ивици аеродрома, што је довело до паљења летелице. Инузука је преживео сам удес али је услед повреда умро следећег дана, а сви даљи летови су обустављено док техничко особље фабрике Мицубиши и морнарице није испитало и утврдило узрок несреће. Закључено је да је до престанка рада мотора дошло зато што је угао пењања у резервоарима за гориво који су били напуњен до пола за овај први лет проузроковало померање горива, што је довело до појаве гасова у доводу горива који су изазвали активирање уређаја за аутоматско гашење мотора. Због тога су даљи летни тестови обустављени све док није извршена модификације пумпе за гориво у авиону.
Припрема летелице Мицубиши М8Ј за први лет сопственим погоном 7 јула 1945. године
летелица Мицубиши М8Ј на писти
Ј8М и земаљске посаде вероватно на резервној локацији због америчког бомбардовања
Систем за снабдевања мотора Ро.2 горивом код шестог и седмог прототипа су били у фази репројектовања а упоредо је ишла и израда осталих компоненти да би се ове летелице комплетирале са намером да се тестове наставе у другој половини августа 1945. године, упркос још једној експлозији мешавине горива током испитивања на земљи која су извођења након удеса. Међутим како је 15. августа 1945. године дошло до капитулација Јапана, сви радови на програму Ј8М Тсуси су обустављен што је такође означило и крај развоја верзије Ки-202 Тсуси-Каи (модификовани Тсуси) за ваздухопловство Јапанске царске војске, чије пројектовање је започето у тајности неколико месеци раније. Верзија Ки-202 је требало да буде значајно репројектована у односу на Ки-200 и добије продужен труп, повећана крила и дужи распон а тиме и већу запремину резервоара, што би омогућило да носи више горива чиме би се побољшало и трајање лета у поређењу са Ки-200. Армија је планирала да Ки-200 буде привремени модел док Ки-202 не уђе у службу у току 1946. године и постане приоритетни ловац за армијско ваздухопловство, при чему су нереално планирали да произведу најмање 3.600 примерака Ј8М/Ки-200 до марта 1946. године. Морнарица је такође размишљала о модификованој верзији J8M2 која би имала један топ од 30 mm уместо два топа, на рачун кога би се уградио додатни резервоар за гориво.
Ки'202
До јапанске предаје Мицубиши је израдио укупно седам комплетних летелица Тсуси (шест J8M1 и један Ki-200), са шест додатних J8M1 у разним фазама завршетка, а Јокосука неких 50-60 једрилица MXY8/Ку-13 за обуку пилота и летне тестове без погона. Од ових летелица, три J8M1 је преживело рат а само две су остала до данас. Две од њих су заробљене од стране америчких окупационих снага и отпремљене у Сједињене Државе на процену од стране ваздухопловста копнене војске и америчке морнарице респективно, али ниједна од њих није испитан у лету. Један примерак је био изложен у морнаричкој ваздухопловној бази у Гленвиеву у Илиноису али је након завршених испитивања и тестова у октобру 1946. године бачен у отпад, док се други оригинални примерак J8M1 јапанске царске морнарице и данас налази у музеју Planes of Fame у Чину, Калифорнија. Ова летелица има наранџасту боје коју је Јапанска царска морнарица користила за бојење летелица коришћених за обуку или прототипове. Трећи примерак се данас налаз у музеју фабрике Мицубиши у њиховој фабрици Комаки поред Нагоје. Његов труп у лошем стању је откривен у једној пећини у Јапану 60-их година и до 1999. године је био изложен у бази Јапанског ратног ваздухопловства поред Гифе, када је фирма Мицубиши одлучила да га потпуно реконструише тако што ће урадити замене за недостајућих делова и изложи га комплетног у свом музеју.
Mitsubishi J8M1/Ki 200
Tip: експериментални ракетни ловац – пресретач
Корисник: Ваздухопловство Јапанске царске морнарице/ваздухопловство Јапанске царске војске
Посада: 1 пилот
Наоружање: два топа у крилу 30mm Ho-105 (морнаричка верија)/Type 5 (верзија за копену војску)
Карактеристике:
Дужина 2.7 m
Распон крила: 9.5 m
Површина крила: 17.73 m2
Тежина празног авиона: 1.505 kg
Тежина у полетању: 3.885 kg
Pogonska grupa:
мотор: Toko Ro.2 (KR10) на двокомпонентно течно гориво
снага: 1.500 kg
Особине:
Време рада мотора: 5 min 30 sec
Максимална брзина: 900 km/h na 10.000 m
Достизање висине за: 10.000 m за 3 min 30 sec
Максимална висина лета: 12.000 m
Упоредна слика Ме 163 и Ј8М
Примерак који се налази у музеју Planes of Fame у Чину
Примерак у музеју фабрике Мицубиши поред Нагоје
И сама макета:
Dopuna: 22 Maj 2018 23:47
и још мало слика
У поређењу са Ме 163 из колекције Амерком
|
ČESTITAM 
