Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 5Ovo se svidja korisnicima: gorran, sevenino, apostata, lacko, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Evo, ja ću sa velikim zadovoljstvom da ti oborim tu konstataciju ravnu onoj „da zločin povlači zločin - ako pobednik tako kaže."
Primer – period ustanka 1941. godine u Nedićevoj Srbiji. Moje pitanje za tebe Lažni Kalabiću glasi: koliko su to četnici D.Mihailovića ubili zarobljenika do kraja oktobra 1941, da su komunisti, sveteći se, ubili 1000 i to samo prema nedičevskim izveštajima? Ili još jednostavnije: koliko je srpska žandarmerija ubila da komunisti vrate ovakvom cifrom?

E, de si, Dinčiću, vidim imaš pitanje za mene.
Kako je u Čikagu? Da li je oblačno? Da li se Čiča pojavljuje redovno na oblaku iznad grada Čikaga?

Pazi, Dinčiću, ne znam kakvu to ti moju konstataciju uopšte obaraš, ali mi je drago da to činiš "sa velikim zadovoljstvom".
Pazi, partizani u Srbiji 1941. ratuju protiv kvislinške žandarmerije, SDK, Pećančevih četnika, četnika DM, nemačkog okupatora.
Zločini ovih udruženih formacija, u Srbiji do 31. decembra 1941, još uvek nisu naučno kvantifikovani, a iznose na desetine hiljada.
Nažalost, domaća istorijska nauka još uvek nije naučno kvantifikovala broj ubijenih lica od strane npr. kvislinške žandarmerije i SDS, tokom 1941-1944, samim tim ni zločine kvislinške žandarmerije do 31. decembra 1941.
Međutim, samo u julu 1941, dakle tokom prvog meseca u kom su otpočele borbe ustanika (partizanskih, jer se četnici DM upuštaju borbe tek u drugoj polovini avgusta) kvislinška žandarmerija je streljala na stotine ljudi u Srbiji, uključujući velik broj komunista, među kojima su i oni koji su hapšeni 22/23. juna 1941. noću, na prepad - dakle, oni koji nisu učestvovali u ustanku.

Prvi masovni zločin od strane domaćih formacija u Srbiji 1941. počinila je kvislinška žandarmerija - 5. jula 1941. u Beogradu, streljajući 13 komunista. Dakle, dva dana pre pogibije dvojice kvislinških žandarma u Beloj Crkvi pokraj Krupnja.
Zašto zagovornici teze o 7. julu 1941. kao začetku "građanskog rata" u Srbiji uporno preskaču ovu istorijsku činjenicu Zar 5. jula u Beogradu nije "pucao Srbin na Srbina"
Zanimljivo
Prema izveštaju Feliksa Benclera, od 23. jula 1941, pripadnici srpske žandarmerije su „prema instrukcijama nemačkih okupacionih vlasti“ do ovog datuma „streljali već mnogo više od 100 lica".

Kvislinška žandarmerija je na Bukovima između Valjeva i Kosjerića 28. jula 1941. streljala 81 seljaka.
U Beogradu je 29. jula 1941, „zbog dela sabotaža pogubljeno 122 komunista i Jevreja".

Ljotićevci su na teritoriji Užičkog okruga 1941. ubili 57 lica (kvislinška žandarmerija - već pominjano 81 lice).

Tokom nemačkog gušenja ustanka, okupatoru zdušno pomažu kvislinške oružane snage, hapseći i ubijajući svoje sunarodnike.
Ali, kvislinške formacije ne ubijaju samo one koji nose oružje. Npr. 14. decembra 1941. u Leskovcu kvislinška žandarmerija streljala je preko 300 lokalnih Roma.
Kvislinška žandarmerija u Beogradu (Marinkova bara, Jatagan mala, Čubura) i okolini (Sremčica, Meljak, Mirijevo, Boleč, Umka) tokom oktobra 1941. uhapsila je između 1.000 i 1.500 lokalnih romskih muškaraca i predala ih Nemcima koji su ih izolovali u logoru Topovske šupe na Autokomandi u Beogradu. Vrlo mali broj ovih ljudi, zanemarljivo mali, preživeo je 1941. Decembra 1941. kvislinška žandarmerija zajedno sa Nemcima po Marinkovoj bari i Jatagan mali hapsi supruge ovih romskih muškaraca, koje su potom bile izolovane u novoformiranom logoru Judenlager Semlin na Starom sajmištu.
Kvislinška žandarmerija i Nedićev režim saučestvuju sa nacistima u ovom zločinu.
Kvislinška žandarmerija i Specijalna policija su tokom 1941. uhapsile na stotine i stotine ljudi i izolovali ih u Banjičkom logoru. Većina njih nije preživela rat. Jedan deo ovih logoraša, među kojima je bio velik broj zarobljenih partizana, izolovan je na Banjici, ali i u Šabačkom logoru, kao i u logoru Crveni krst u Nišu. Njih hapsi ne samo okupator, već ih hapsi i kvislinška žandarmerija, SDK, "vladini četnici" (ali i četnici DM koji hapse partizane koji ili bivaju streljani od strane Nemaca ili bivaju izolovani na Banjici) - i predaju ih okupatoru - koliko je ljudi tada uhapšeno od strane kvislinških formacija i predato Nemcima, nauka još nije kvantifikovala, ali takođe je reč o stotinama ljudi, u najmanju ruku. Većina ovih partizana nije preživela rat. Neki su čak ugušeni u dušegupki, maja 1942. kao banjički logoraši.
Pitanje za tebe: zašto su na ovaj način ubijani samo Jevreji i komunisti?
Mnogi od ovih zarobljenih partizana, koji su uhapšeni decembra 1941, javno su vešani u proleće 1942. po Srbiji.
Pitanje za tebe: koliko je četnika DM javno obešeno u Srbiji tokom 1942.

Kada je reč o zločinima koji su počinili četnici pod komandom Draže Mihailovića u Srbiji 1941, reč je o stotinama partizanskih žrtava, što neposredno ubijenih, što predatih Nemcima, koji su ih potom streljali.

Navodim neke primere:

Napad na partizane u Kosijeriću početkom novembra 1941. Tom prilikom četnici pod komandom Filipa Ajdačića zarobili su oko 80 partizana i simpatizera NOP-a u Kosijeriću i okolnim selima. Prva grupa zarobljenika odmah je sprovedena na Ravnu Goru. Sprovela ih je grupa četnika kojom je komandovao Ratko Obradović Švaba, rezervni kapetan iz Kosjerića. Filip Ajdačić je pristigao ovu kolonu, izdvojio 9 zarobljenika i odveo ih u Skakavačke Ridove gde su pobijeni. Ostatak kolone je nastavio put ka Ravnoj Gori.
O zločinu Filipa Ajdačića saznalo se nakon što su neki četnici obavestili porodice žrtava nakon nekoliko dana. Sačuvano je svedočenje Sime Poznanovića koji su ubijene partizane izvlačio iz ambisa u Skakavačkim Ridovima. Među ubijenima su bili i njegov brat i snaha, koja se bila porodila nekoliko dana pre zarobljavanja. (Užička republika – zapisi i sećanja, 2, Titovo Užice, 1981, str. 418-421). Zločin se dogodio 2. novembra 1941.
Tala devetero ubijenih su potom odneta u Užice gde je izvršena obdukcija. Ustanovljeno je da su žrtve strašno mučene pre ubistva. „Partizani su premlaćivani kundacima, živima su vađene oči, ložena im je vatra na telu. Kad su partizanske snage osvojile ponovo Kosjerić, otkriveni su u klisuri leševi poubijanih. Oni su pružali groznu sliku – glave razmrskane kamenjem, polunagorela tela, preklane žene. Jedna komisija građana pregledala je sva tela. Zapisnički su utvrđene sve smrtonosne povrede. Isto tako će i jedn alekarska komisija utvrditi kakva su sve zverstva činili ravnogorci“ (R. Poznanović, M. Raonić, M. Radojčić, Tragom izdaje. Svedočenja o izdaji četnika i streljanju na Krušiku u Valjevu 1941, Valjevo, 1987, str. 63-64).
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Među ovih 9 ubijenih 3 su bile žene. „Jelena Gmizović, učiteljica iz Seče Reke. Strahovito mučena, silovana, usijanim gvožđem paljena po vratu i po butinama. Na desnoj butini udarac nožem. U levoj članak udario eksplodirajući metak. leva ruka prebijena. Na desnoj butini rana od metka. Milena Kosovac, učiteljica iz Taora, strahovito mučena, silovana, modrice po celom telu od kundaka. Izbijeno nekoliko zuba. Na desnoj nozi ogromna rana od noža. Na obema butinama vide se opekotine. Izbijeno levo oko. na vratu opekotine. na listu leve noge rana od noža.“ (Isto, str. 64-65).
Sačuvane su fotografije žrtava koje se danas čuvaju u Arhivu Jugoslavije, u fondu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Fotografije leševa Mileve Kosovac i Jelene Gmizović objavljene su u knjizi: Žene Srbije u NOB, Beograd, 1975.

U napadu na partizansku bolnicu u Gornjoj Gorevnici kraj Čačka, 5. novembra 1941, četnici DM su zarobili 12 partizana. Jednog su ubili na licu mesta, a ostale su sproveli u Brajiće gde su ih streljali. Među njima je bio i Stojan Koraksić, otac poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa.

Početkom novembra 1941. četnici DM su u Kostojevićima, između Bajine Bašte i Seče Reke, zarobili su 10-ak lokalnih partizana. Odvedeni su u Kosjerić, da bi njih 7 bilo sutradan streljano.

Najveća grupa zarobljenih partizana koji su preko Ravne Gore i Slovca oterani i predani Nemcima u Valjevu, pala je četnicima u ruke u toku borbe u Karanu, 8. novembra 1941. (ukupno 115 partizana i simpatizera NOP-a zarobljenih kod Karana, od ukupno 365 predatih Nemcima). Poznata su njihova imena i osnovni podaci. Iz ove grupe od 115 zarobljenih partizana kod Karana, njih 81 su streljani na Krušiku kod Valjeva od strane Nemaca.
Iz ove grupe od 115 zarobljenih kod Karana, četnici DM su pred sprovođenje na Ravnu grou izdvojili njih 7 i poubijali ih na zverski način u Glibaćkom potoku. Poznata su njihova imena. (Isto, str. 102).

Četnička grupacija iz okoline Mionice napala je prvih dana novembra 1941. ranjenike i sanitetsko osoblje iz Posavskog i Kosmajskog NOP odreda (33 lica), zarobila ih i sprovela na Ravnu Goru. Najveći deo ovih zarobljenika streljan je na Ravnoj Gori: ukupno 30 zarobljenika, od čega 13 žena (lekarke i bolničarke). Poznata su njihova imena. Pred streljane bili su zlostavljani od četničkog kapetana Ilije Orelja. Sačuvan je određeni broj svedočanstava preživelih zatočenika improvizovanog četničkog zatvora u Brajićima, u kojem su zarobljeni partizani mučeni i ponižavani.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Od 365 zarobljenih partizana koje su četnici DM predali Nemcima posredstvom Pećančevog vojvode Jove Škave, koji je tada aktivno sadejstvovao sa četnicima DM, njih 263 je streljano na Krušiku pokraj Valjeva, 27. novembra 1941. Poznata su njihova imena i osnovni podaci.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Bilans novembarskih četničkih zločina u čačanskom kraju:
68 direktno usmrćenih zarobljenih boraca (34 u Brajićima, 16 na Vencu u Lisi i 18 pojedinačno ubijenih po selima).
71 usmrćen na Krušiku u Valjevu od strane Nemaca kojima su ih četnici isporučili.
Ukupno: 139 stradalih

Od pada slobodne teritorije do kraja decembra 1941. četničke jedinice na čačanskom području usmrtile su 97 partizanskih boraca, od čega na mestima masovnog streljanja zarobljenika u Donjoj Trepči, Mojsinju, Trbušanima ubili 41. Ostalih 56 ubijeni su pojedinačno.

Ako se uzmu usmrćeni u novembru 1941, bilans četničkih zločina nad zarobljenicima i simpatizerima NOP-a u čačanskom kraju iznosio je 166 usmrćenih pripadnika NOP-a direktno od četnika (svejedno da li su bili legalizovani ili ne). Ako ovom broju pridodamo još 449 partizana koje su četnici DM, legalizovani četnici (prethodno četnici DM) i Pećančevi četnici u čačanskom kraju zarobili i potom ih predali Nemcima, a Nemci ih ili streljali ili poslali u logore, gde su ovi ubijeni kasnije, ukupan broj iznosi: 615.

U Rošcima 5. decembra 1941. četnički komandant Manojlo Korać, čiji je odred bio legalizovan, a neposredno pre toga pod komandom DM, streljao je 11 zarobljenih partizana.

Iz Dragačeva četnici pod komandom Miloja Mojsilovića, Dača Simovića i Milutina Jankovića isporučili su Nemcima oko 150 zarobljenih partizana i simpatizera NOP-a. Poznata su njihova imena i osnovni podaci.

Inače, na području Čačanskog sreza (opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani), četnici su 1941-1945. ubili neposredno 702 osobe, od čega 99 žena. Streljano vatrenim oružjem – 457 (od toga 38 žena), usmrćeno klanjem – 209 (od toga 61 žena), a na drugi način njih 35 (uglavnom batinanjem do smrti).
(Podaci iz knjige Čačanski kraj u NOB, Čačak, 1977. - ove podatke još niko nije osporio, iako su Timotijević i Davidović nešto slično pokušali, ali bezuspešno).
Ovi podaci preneti su u sledećojpublikaciji:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Na teritoriji Užičkog okruga čenici DM, legalizovani četnici (bivši četnici Dm koji je kasnije ponovo dobrim delom preći pod komandu DM) i Pećančevi četnici, ubili su 305 ljudi, a 225 su predali Nemcima.
Ukupno 1941. na teritoriji Užičkog okruga od strane kvislinške žandarmerije, SDK i četnika raznih boja, stradalo je 746 lica (uglavnom komunista i zarobljenih partizana).

Napominjem da ovo nisu nikako potpuni podaci za celu Srbiju 1941.
Ali i ovi podaci su vrlo ilustrativni i dovoljno govore o razmeri zločina domaćih izdajnika.

• 4Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, apostata, lacko, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nemoj tako, prijatelju.
Ja mislim da se drugi svetski rat sastojao u tome da su došli Nemci i Italijani da spašavaju srpski narod sa čika-žandarmima, pa im se kasnije u tome pridružila i Jugoslovenska vojska.
Nemci su svirali klavir i deci delili bombone (ja video svojim očima u filmu Miše Radivojevića), a za lepih večeri su šetali po keju ruku pod ruku sa Italijanima, žandarmima i čupavom jugoslovenskom vojskom, uživajući u zalascima sunca i recitujući poeziju.
Nemci su čak doveli ruske kozake da čuvaju srpski narod u Jasenovcu, ali sve to nije bilo dovoljno.
Zli komunisti, koji se nisu borili pritiv njih, su ih sve neprekidno masakrirali.
Kad su se Nemci konačno rastužili i rešili da se povuku, zli komunisti im čak ni to nisu dali, nego su ih vezali na Sremskom frontu i naredili da mitraljezima ubijaju srpsku omladinu.
Za razliku od zlih komunista, koji se nisu borili, Jugoslovenska vojska se iz nepoznatog razloga neprekidno borila protiv Nemaca i Italijana. A tako se, kao što je poznato, potroši jako puno municije, pa su im dobri čika-Italijani i čika-Nemci, iz čiste dobrote svog srca, stalno dostavljali nove količine, i vozikali Jugoslovensku vojsku naokolo vozovima i brodovima, da se ova ne bi previše umorila od tolikog pucanja.

• 2Ovo se svidja korisnicima: apostata, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Možemo to detaljno da pretresemo, ali mene nešto drugo zanima a mislim da je važno.
Pazite, ja sam ovde ne čitajući knjigu M. Mihailović izneo podatak da su nemački komandanti u Nirnbergu svedočili da su imali zaplenjena uputsva u kojima je KP slala instrukcije svojim borcima da se iživljavaju nad nemačkim zarobljenicima, zbog čega su i general Ferč i Kunce pušteni na slobodu.
U knjizi M.Mihajlović tako nešto imamo i sa italijanskim zarobljenicima. Imamo i fotografije. Imamo dokaza da su to isto radili i sa vojnicima vojske Kraljevine Jugoslavije.
Imamo tri dokaza da je kako je vi zoveta tzv. Narodnooslobodilačka vojska prekršila međunarodno ratno pravo, čak i da je mogla po njemu da deluje, a nije. Pa me zanima da li i dalje mislite da su vojne formacije KPJ imale pravo da budu smatrane za legalno zaraćene snage, da sva ubistva koja su počinili pripadnici JVUO nad borcima i saradnicima istih snaga budu smatrani ratnim zločinima, kao i da svako sadejstvo sa okupacionim snagama protiv istih snaga bude smatrano izdajom zemlje.
Zemlje koja se zvala Kraljevina Jugoslavija a koju KPJ nije ni priznavala čim je stvarala sovjetske republike. Zato sam vas pitao ranije koga su to Mihailović i pripadnici JVUO izdali.


1. mi bi vrlo rado videli taj podatak u originalnom izdanju .kopija dokumenta bi bila prihvatljiva
2. Mila Mihajlovic radi kao distributor za prodaju kanala RAI za Ameriku i Australiju , u marketingu
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
pa njena "istrazivanja" na temu su prilicno dubiozna.

3. Pitanje legaliteta je lagano;
Citat:Rec je o pokusaju da se dokaze kako je toboz tzv JVuO bila ‘jedina legitimna i legalna vojna, oruzana formacija na teritoriji okupirane Srbije, Jugoslavije’. Kao u pogledu delovanja u svojstvu ‘oruzane sile kraljevine jugoslavije’, tako u pogledu vrsenja likvidacija(zapravo cinjenja ratnih zlocina). Da nije komicno bilo bi tragicno. Po mom ljudskom a i strucnom misljenju apsurd su pokusaji da se takve teze pravnicki zaodenu i pravnicki dokazu. Kao prvo, 17 aprila 1941 oruzana sila Kraljevine Jugoslavije je priznala, prihvatila, potpisala akt, memorandum, kominike o bezuslovnoj kapitulaciji. Preciznije, u njeno ime to su ucinili opunomoceni predstavnici, opunomoceni od strane Vrhovne Komande VKJ. Sam cin prihvatanja akta o bezuslovnoj kapitulaciji vojske kao legalne i legitimne oruzane sile, doveo je de iure i de facto do njene delacije, tj prestanka zvanicnog postojanja i delovanja(u svakom smislu). To je shodno tada vazecim odredbama II Haske Konvencije(1907) kao i naknadnih protokola(1919,21,29, 30) koji su se ticali pitanja polozaja oruzane sile u uslovima okupacije drzava i prihvatanja akta o kapitulaciji. Pravno gledano, iako drzava nije potpisala akt o svojoj kapitulaciji vojska jeste. Samim tim vojska kao legalna oruzana sila pravno prestaje da postoji. Dakle, pukovnik Draza Mihailovic i oficiri koji su se sa njim u maju mesecu okupili na prostoru Ravne Gore nisu imali pravnih osnova da sebe proglase ‘legalnim nastavkom vojske Kraljevine Jugoslavije’. Drugo, iako je okupacija drzave sama po sebi neprirodno stanje, i dakle anti-pravno, ipak tadasnja vazeca pravila ratnog prava, kao i opsta pravila tadasnjeg medjunarodnog prava zahtevala su da drzavna vlast koja je u egzilu zvanicnim aktom odbaci akt okupacije, kao i akt kapitulacije vojske(kako bi se stekli de iure uslovi da se jedan pokret koji nastupa vojno i ideoloski u ime te drzavne vlasti(u ime njenih nosilaca:kralj, vlada u izbeglistvu..itd) moze smatrati ‘legalnim nastavljacem’ oruzane sile). Do sada nije pronadjen ni jedan pisani dokument( a za koji bi se metodom spoljasnje i unutrasnje identifikacije utvrdilo da je verodostojan..) dakle ni jedan zvanican pisani dokument kojim je kralj i vlada u izbeglistvu de iure zvanicno odbacila, negirala, osporila akt okupacije Kraljevine Jugoslavije i akt o kapitulaciji njene vojske. Mutatis mutandis iz toga jasno proizilazi da Drazina tzv Jugoslovenska Vojska u Otadzbini nije imala de iure osnov za ‘legalnost’. Naravno, ona je kao vojska ravnogorsko-cetnickog pokreta mogla delovati(da je zaista imala tu nameru) kao gerilski, oruzani pokret u borbi za oslobodjenje od okupatora i kvislinga. To je bilo zasnovano na temelju prirodnog prava, kao prirodna reakcija nasilnom protiv prirodnom aktu okupacije. To prirodno pravo oslobodilackog delovanja imao je svaki pokret, na okupiranim teritorijama(razume se pod uslovom da je postupao po pravilima haske konvencije iz 1907 i zenevske konvencije iz 1929, pravilima koja su se odnosila na: transparentnost obelezja, oznaka, na otvoreno nosenje oruzja, jedinstvenu komandu, organizacioni nacin delovanja). Sa tog aspekta i partizanski pokret i cetnicki pokret su mogli delovati. Ali, tzv JVuO NIJE imala ‘pravo’(ni de facto ni de iure) da sebe proglasava ‘legalnim nastavkom oruzane sile kraljevine jugoslavije’. Niti je imala pravo da izvodi oruzane akcije u tom kontekstu, a jos manje je imala pravo da primenjuje preke sudove za likvidaciju, formiranje raznih trojki za zastrasivanje i klanje(po spiskovima sa oznakom ‘Z’). Neo-cetnicka istoriografija pokusava ovu kvazi pravnu ujdurmu da opravda pronalazeci uporiste u predratnoj uredbi vlade KJ iz 1940, o osnivanju i delovanju prekih vojnih sudova(u slucaju rata i okupacije naravno). Medjutim, ova uredba je manjkav argument iz prostog razloga sto kao akt unutrasnjeg zakonodavstva ne moze biti tretirana ispred(de lege ferenda) tadasnjih pravila opsteg medjunarodnog i ratnog prava. Vlada KJ u izbeglistvu nije zvanicnim aktom odbacila cin okupacije drzavne teritorije, niti akt o kapitulaciji oruzane sile. Samim tim je stvorila pravnu prazninu u kojoj se analogijom moze smatrati da su svi predratni drzavni zakoni i podzakonski akti(uredba je podzakonski akt) stornirrani, fakticki stavljeni van snage. Pa naknadno delovanje na temelju istih(bilo od strane recimo nediceve administracije kao kvislinske) bilo cetnickog pokreta kao navodno ‘oslobodilackog’ nije pravno validno. To znaci sledece: likvidacije vrsene od strane vojno-cetnickih jedinica, na temelju te i takve uredbe (u uslovima kakvi su pravno opisani) nisu bile niti su mogle biti ‘legani akti legalne oruzane sile’, vec su zapravo bili akt ratnih zlocina. Osim toga, ratni zlocin(onako kako je definisan i prihvacen prema odredbama Zenevske Konvencije 1929 kao i statutom Nirnberskog vojnog tribunala 1945, III i IV Zenevskom Konvencijom 1947, 1949) je pored ostalih radnji krivicnog dela i primarno: svako bez istrage, sudskog postupka i presude lisenje zivota ratnog zarobljenika, ranjenog pripadnika neprijateljske oruzane sile. Sto je u slucaju delovanja vojno-cetnickih jedinica na terenu bio cest, najcesci nacin, oblik ponasnja, metod(posebno prema zarobljenim ranjenim pripadnicima partizanskog pokreta).
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Nebuloza tipa da postoji Jugoslovenska vojska u Otadžbini, Jugoslovenska vojska u izbeglištvu i Jugoslovenska vojska u zarobljeništvu (ne zna se da li nemackom, talijanskom, ili britanskom), je vasa , ili Samardziceva izvaljotina.
Formirana je "jugoslovenska vojska u emigraciji" ciji pripadnici se pravno nisu razlikovali od bilo kojeg emigranta, jer nije postojao ugovor o eksteritorijalnom polozaju jugoslovenskih vojnih lica, tako da je ta "vojska", bila bez ikakvog materijalnog i pravnog osnova.Politicki je bilo oportuno dati izjavu da su cetnicki odredi D.Mihajlovica "nastavak vojske KJ", jer su clanovi vlade sedeci u Londonu vec sebe gledali na krilima pobednika u Drugom svetskom ratu, odakle bi trebali izaci kao najjaca Balkanska drzava (Italija,Rumunija, Bugarska,Madjarska su bili na strani osovine,pa moraju biti kaznjeni od saveznika).Medjutim ta izjava nije impresionirala Nemce, posto su oni napravili debelaciju KJ, pa se nisu zamarali ni sa postojanjem vlade u Londonu
4. Zakon o krivičnom delu izdaje i kolaboracije iz Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, čiji paragraf 105. glasi:
Citat:„Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina.

Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“

Legalizacija odreda D.Mihailovica kod "srpske oruzane sile" M.Nedica, i stavljanje pod takticku komandu Nemaca, sa punim znanjem i pristankom sve 3 strane, je kolaboracija i delo izdaje

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 29 Jan 2013 10:51

Lažni Kalabić ::Citat:Evo, ja ću sa velikim zadovoljstvom da ti oborim tu konstataciju ravnu onoj „da zločin povlači zločin - ako pobednik tako kaže."
Primer – period ustanka 1941. godine u Nedićevoj Srbiji. Moje pitanje za tebe Lažni Kalabiću glasi: koliko su to četnici D.Mihailovića ubili zarobljenika do kraja oktobra 1941, da su komunisti, sveteći se, ubili 1000 i to samo prema nedičevskim izveštajima? Ili još jednostavnije: koliko je srpska žandarmerija ubila da komunisti vrate ovakvom cifrom?

E, de si, Dinčiću, vidim imaš pitanje za mene.
Kako je u Čikagu? Da li je oblačno? Da li se Čiča pojavljuje redovno na oblaku iznad grada Čikaga?

Pazi, Dinčiću, ne znam kakvu to ti moju konstataciju uopšte obaraš, ali mi je drago da to činiš "sa velikim zadovoljstvom".
Pazi, partizani u Srbiji 1941. ratuju protiv kvislinške žandarmerije, SDK, Pećančevih četnika, četnika DM, nemačkog okupatora.
Zločini ovih udruženih formacija, u Srbiji do 31. decembra 1941, još uvek nisu naučno kvantifikovani, a iznose na desetine hiljada.
Nažalost, domaća istorijska nauka još uvek nije naučno kvantifikovala broj ubijenih lica od strane npr. kvislinške žandarmerije i SDS, tokom 1941-1944, samim tim ni zločine kvislinške žandarmerije do 31. decembra 1941.
Međutim, samo u julu 1941, dakle tokom prvog meseca u kom su otpočele borbe ustanika (partizanskih, jer se četnici DM upuštaju borbe tek u drugoj polovini avgusta) kvislinška žandarmerija je streljala na stotine ljudi u Srbiji, uključujući velik broj komunista, među kojima su i oni koji su hapšeni 22/23. juna 1941. noću, na prepad - dakle, oni koji nisu učestvovali u ustanku.

Prvi masovni zločin od strane domaćih formacija u Srbiji 1941. počinila je kvislinška žandarmerija - 5. jula 1941. u Beogradu, streljajući 13 komunista. Dakle, dva dana pre pogibije dvojice kvislinških žandarma u Beloj Crkvi pokraj Krupnja.
Zašto zagovornici teze o 7. julu 1941. kao začetku "građanskog rata" u Srbiji uporno preskaču ovu istorijsku činjenicu Zar 5. jula u Beogradu nije "pucao Srbin na Srbina"
Zanimljivo
Prema izveštaju Feliksa Benclera, od 23. jula 1941, pripadnici srpske žandarmerije su „prema instrukcijama nemačkih okupacionih vlasti“ do ovog datuma „streljali već mnogo više od 100 lica".

Kvislinška žandarmerija je na Bukovima između Valjeva i Kosjerića 28. jula 1941. streljala 81 seljaka.
U Beogradu je 29. jula 1941, „zbog dela sabotaža pogubljeno 122 komunista i Jevreja".

Ljotićevci su na teritoriji Užičkog okruga 1941. ubili 57 lica (kvislinška žandarmerija - već pominjano 81 lice).

Tokom nemačkog gušenja ustanka, okupatoru zdušno pomažu kvislinške oružane snage, hapseći i ubijajući svoje sunarodnike.
Ali, kvislinške formacije ne ubijaju samo one koji nose oružje. Npr. 14. decembra 1941. u Leskovcu kvislinška žandarmerija streljala je preko 300 lokalnih Roma.
Kvislinška žandarmerija u Beogradu (Marinkova bara, Jatagan mala, Čubura) i okolini (Sremčica, Meljak, Mirijevo, Boleč, Umka) tokom oktobra 1941. uhapsila je između 1.000 i 1.500 lokalnih romskih muškaraca i predala ih Nemcima koji su ih izolovali u logoru Topovske šupe na Autokomandi u Beogradu. Vrlo mali broj ovih ljudi, zanemarljivo mali, preživeo je 1941. Decembra 1941. kvislinška žandarmerija zajedno sa Nemcima po Marinkovoj bari i Jatagan mali hapsi supruge ovih romskih muškaraca, koje su potom bile izolovane u novoformiranom logoru Judenlager Semlin na Starom sajmištu.
Kvislinška žandarmerija i Nedićev režim saučestvuju sa nacistima u ovom zločinu.
Kvislinška žandarmerija i Specijalna policija su tokom 1941. uhapsile na stotine i stotine ljudi i izolovali ih u Banjičkom logoru. Većina njih nije preživela rat. Jedan deo ovih logoraša, među kojima je bio velik broj zarobljenih partizana, izolovan je na Banjici, ali i u Šabačkom logoru, kao i u logoru Crveni krst u Nišu. Njih hapsi ne samo okupator, već ih hapsi i kvislinška žandarmerija, SDK, "vladini četnici" (ali i četnici DM koji hapse partizane koji ili bivaju streljani od strane Nemaca ili bivaju izolovani na Banjici) - i predaju ih okupatoru - koliko je ljudi tada uhapšeno od strane kvislinških formacija i predato Nemcima, nauka još nije kvantifikovala, ali takođe je reč o stotinama ljudi, u najmanju ruku. Većina ovih partizana nije preživela rat. Neki su čak ugušeni u dušegupki, maja 1942. kao banjički logoraši.
Pitanje za tebe: zašto su na ovaj način ubijani samo Jevreji i komunisti?
Mnogi od ovih zarobljenih partizana, koji su uhapšeni decembra 1941, javno su vešani u proleće 1942. po Srbiji.
Pitanje za tebe: koliko je četnika DM javno obešeno u Srbiji tokom 1942.

Kada je reč o zločinima koji su počinili četnici pod komandom Draže Mihailovića u Srbiji 1941, reč je o stotinama partizanskih žrtava, što neposredno ubijenih, što predatih Nemcima, koji su ih potom streljali.

Navodim neke primere:

Napad na partizane u Kosijeriću početkom novembra 1941. Tom prilikom četnici pod komandom Filipa Ajdačića zarobili su oko 80 partizana i simpatizera NOP-a u Kosijeriću i okolnim selima. Prva grupa zarobljenika odmah je sprovedena na Ravnu Goru. Sprovela ih je grupa četnika kojom je komandovao Ratko Obradović Švaba, rezervni kapetan iz Kosjerića. Filip Ajdačić je pristigao ovu kolonu, izdvojio 9 zarobljenika i odveo ih u Skakavačke Ridove gde su pobijeni. Ostatak kolone je nastavio put ka Ravnoj Gori.
O zločinu Filipa Ajdačića saznalo se nakon što su neki četnici obavestili porodice žrtava nakon nekoliko dana. Sačuvano je svedočenje Sime Poznanovića koji su ubijene partizane izvlačio iz ambisa u Skakavačkim Ridovima. Među ubijenima su bili i njegov brat i snaha, koja se bila porodila nekoliko dana pre zarobljavanja. (Užička republika – zapisi i sećanja, 2, Titovo Užice, 1981, str. 418-421). Zločin se dogodio 2. novembra 1941.
Tala devetero ubijenih su potom odneta u Užice gde je izvršena obdukcija. Ustanovljeno je da su žrtve strašno mučene pre ubistva. „Partizani su premlaćivani kundacima, živima su vađene oči, ložena im je vatra na telu. Kad su partizanske snage osvojile ponovo Kosjerić, otkriveni su u klisuri leševi poubijanih. Oni su pružali groznu sliku – glave razmrskane kamenjem, polunagorela tela, preklane žene. Jedna komisija građana pregledala je sva tela. Zapisnički su utvrđene sve smrtonosne povrede. Isto tako će i jedn alekarska komisija utvrditi kakva su sve zverstva činili ravnogorci“ (R. Poznanović, M. Raonić, M. Radojčić, Tragom izdaje. Svedočenja o izdaji četnika i streljanju na Krušiku u Valjevu 1941, Valjevo, 1987, str. 63-64).
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Među ovih 9 ubijenih 3 su bile žene. „Jelena Gmizović, učiteljica iz Seče Reke. Strahovito mučena, silovana, usijanim gvožđem paljena po vratu i po butinama. Na desnoj butini udarac nožem. U levoj članak udario eksplodirajući metak. leva ruka prebijena. Na desnoj butini rana od metka. Milena Kosovac, učiteljica iz Taora, strahovito mučena, silovana, modrice po celom telu od kundaka. Izbijeno nekoliko zuba. Na desnoj nozi ogromna rana od noža. Na obema butinama vide se opekotine. Izbijeno levo oko. na vratu opekotine. na listu leve noge rana od noža.“ (Isto, str. 64-65).
Sačuvane su fotografije žrtava koje se danas čuvaju u Arhivu Jugoslavije, u fondu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Fotografije leševa Mileve Kosovac i Jelene Gmizović objavljene su u knjizi: Žene Srbije u NOB, Beograd, 1975.

U napadu na partizansku bolnicu u Gornjoj Gorevnici kraj Čačka, 5. novembra 1941, četnici DM su zarobili 12 partizana. Jednog su ubili na licu mesta, a ostale su sproveli u Brajiće gde su ih streljali. Među njima je bio i Stojan Koraksić, otac poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa.

Početkom novembra 1941. četnici DM su u Kostojevićima, između Bajine Bašte i Seče Reke, zarobili su 10-ak lokalnih partizana. Odvedeni su u Kosjerić, da bi njih 7 bilo sutradan streljano.

Najveća grupa zarobljenih partizana koji su preko Ravne Gore i Slovca oterani i predani Nemcima u Valjevu, pala je četnicima u ruke u toku borbe u Karanu, 8. novembra 1941. (ukupno 115 partizana i simpatizera NOP-a zarobljenih kod Karana, od ukupno 365 predatih Nemcima). Poznata su njihova imena i osnovni podaci. Iz ove grupe od 115 zarobljenih partizana kod Karana, njih 81 su streljani na Krušiku kod Valjeva od strane Nemaca.
Iz ove grupe od 115 zarobljenih kod Karana, četnici DM su pred sprovođenje na Ravnu grou izdvojili njih 7 i poubijali ih na zverski način u Glibaćkom potoku. Poznata su njihova imena. (Isto, str. 102).

Četnička grupacija iz okoline Mionice napala je prvih dana novembra 1941. ranjenike i sanitetsko osoblje iz Posavskog i Kosmajskog NOP odreda (33 lica), zarobila ih i sprovela na Ravnu Goru. Najveći deo ovih zarobljenika streljan je na Ravnoj Gori: ukupno 30 zarobljenika, od čega 13 žena (lekarke i bolničarke). Poznata su njihova imena. Pred streljane bili su zlostavljani od četničkog kapetana Ilije Orelja. Sačuvan je određeni broj svedočanstava preživelih zatočenika improvizovanog četničkog zatvora u Brajićima, u kojem su zarobljeni partizani mučeni i ponižavani.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Od 365 zarobljenih partizana koje su četnici DM predali Nemcima posredstvom Pećančevog vojvode Jove Škave, koji je tada aktivno sadejstvovao sa četnicima DM, njih 263 je streljano na Krušiku pokraj Valjeva, 27. novembra 1941. Poznata su njihova imena i osnovni podaci.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Bilans novembarskih četničkih zločina u čačanskom kraju:
68 direktno usmrćenih zarobljenih boraca (34 u Brajićima, 16 na Vencu u Lisi i 18 pojedinačno ubijenih po selima).
71 usmrćen na Krušiku u Valjevu od strane Nemaca kojima su ih četnici isporučili.
Ukupno: 139 stradalih

Od pada slobodne teritorije do kraja decembra 1941. četničke jedinice na čačanskom području usmrtile su 97 partizanskih boraca, od čega na mestima masovnog streljanja zarobljenika u Donjoj Trepči, Mojsinju, Trbušanima ubili 41. Ostalih 56 ubijeni su pojedinačno.

Ako se uzmu usmrćeni u novembru 1941, bilans četničkih zločina nad zarobljenicima i simpatizerima NOP-a u čačanskom kraju iznosio je 166 usmrćenih pripadnika NOP-a direktno od četnika (svejedno da li su bili legalizovani ili ne). Ako ovom broju pridodamo još 449 partizana koje su četnici DM, legalizovani četnici (prethodno četnici DM) i Pećančevi četnici u čačanskom kraju zarobili i potom ih predali Nemcima, a Nemci ih ili streljali ili poslali u logore, gde su ovi ubijeni kasnije, ukupan broj iznosi: 615.

U Rošcima 5. decembra 1941. četnički komandant Manojlo Korać, čiji je odred bio legalizovan, a neposredno pre toga pod komandom DM, streljao je 11 zarobljenih partizana.

Iz Dragačeva četnici pod komandom Miloja Mojsilovića, Dača Simovića i Milutina Jankovića isporučili su Nemcima oko 150 zarobljenih partizana i simpatizera NOP-a. Poznata su njihova imena i osnovni podaci.

Inače, na području Čačanskog sreza (opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani), četnici su 1941-1945. ubili neposredno 702 osobe, od čega 99 žena. Streljano vatrenim oružjem – 457 (od toga 38 žena), usmrćeno klanjem – 209 (od toga 61 žena), a na drugi način njih 35 (uglavnom batinanjem do smrti).
(Podaci iz knjige Čačanski kraj u NOB, Čačak, 1977. - ove podatke još niko nije osporio, iako su Timotijević i Davidović nešto slično pokušali, ali bezuspešno).
Ovi podaci preneti su u sledećojpublikaciji:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Na teritoriji Užičkog okruga čenici DM, legalizovani četnici (bivši četnici Dm koji je kasnije ponovo dobrim delom preći pod komandu DM) i Pećančevi četnici, ubili su 305 ljudi, a 225 su predali Nemcima.
Ukupno 1941. na teritoriji Užičkog okruga od strane kvislinške žandarmerije, SDK i četnika raznih boja, stradalo je 746 lica (uglavnom komunista i zarobljenih partizana).

Napominjem da ovo nisu nikako potpuni podaci za celu Srbiju 1941.
Ali i ovi podaci su vrlo ilustrativni i dovoljno govore o razmeri zločina domaćih izdajnika.

Svaka cast!
Svaka cast!
I jos jedared: svaka cast!
Dincicu, vidim da ovde postoji jedan mnogo informisaniji forumas od mene koji proucava kvinsliske zlocine na teritoriji okupirane Srbije od 1941. do 1944. godine. On Vam je odgovorio kako valja.
Sada ste na redu Vi. Imate li Vi ijedan dokaz da su partizani u Srbiji posle oslobodjenja streljali 746.000 ljudi?
Ako nemate, onda da predjemo na pravno tumacenje kapitulacije iz 1941. godine i tok legalizacije NOP-a.
Sumnjam da cu i tu dobiti neke suvisle odgovore jer vam je pravna terminologija blago receno katastrofalna, posto ste ranije na vise mesta pomesali termin "legalitet" i "legitimitet". Uopste, Samardzic i Vi delujete neozbiljno jer pokusavate da objasnite nesto, a frljate se terminima kao neuki ljudi. Zato bezite u prepricavanje i ukrasavanje seoskih dogodovstina za vreme rata.

Dopuna: 29 Jan 2013 10:56

Nemosave, jedno pitanje za tebe: jel ovo tumacenje odredbe o kapitulaciji nase regularne vojske iz 1941. godine tvoje ili je citat? Ako je citat, ciji je?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Nemosave, jedno pitanje za tebe: jel ovo tumacenje odredbe o kapitulaciji nase regularne vojske iz 1941. godine tvoje ili je citat? Ako je citat, ciji je

tumacenje je istovetno mom tumacenju, ali je citat, (pa je stavljeno kao citat)


komentar yugo_srbin
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lažni Kalabić ::Citat:Miloslav Samardžić:
Упркос безбројним опструкцијама, сада постоје спискови са именима од око 100.000 њихових жртава - а то су и даље само делимични спискови.

Čekaj, Mile, pa ti si svojevremeno tvrdio da su komunisti samo u Srbiji ubili preko 150.000 ljudi
Ti, Samardžiću, u uvodniku specijalnog izdanja Pogleda iz 1991. pominješ fabuloznih „150.000 neznanih grobova“ pobijenih protivnika nove vlasti, na tlu Srbije, pri čemu napominješ da se ova „približno tačna brojka“ navodno „odnosi na deo, nadamo se veći, srpskih žrtava palih u Srbiji tokom 1944-1945.“, ističući da „su na meti komunista pre svega bili Srbi".
Izvor: Милослав Самарџић, „Како је Србија постала социјалистичка. Злочин који мења историју“, Погледи, Специјално издање, 2, Крагујевац, јун 1991, стр. 2.

Dakle, Mile, kako sad najednom da su komunisti pobili samo 100.000 ljudi na tlu čitave Jugoslavije, a svojevremeno si tvrdio da su pobili preko 150.000 samo u Srbiji, i to mahom 1944-1945.

I svi ti koje pobiše komunisti, su naravno bili nevini ljudi, koji ni mrava nisu zgazili, samo su neki od njih (zanemarljiv broj, statistička greška) klali u Jasenovcu, bacali decu u jame, silovali, klali po potocima u Šumadiji, klali na mostovima na Drini (ustaše i četnici, kakva koencidencija), čuvali stražu na Banjici i Starom sajmištu, Crvenom krstu u Nišu, Svilari u Pančevu, ma sva ta divna stvorenja iz Gestapoa i Specijalne policije, a da ne pominjemo one iz Ustaške nadzorne službe, ili Čiča Dražine crne trojke, a šta tek reći o divnim čikama koji su vozikali dušegupku po Beogradu...

E, sad, Mile, kaži ti nama, koliko su okupatori i njihovi pomagači, uključujući i četnike DM, pobili ljudi tokom okupacije, što u velikoj meri prethodi partizanskim odmazdama???
Hoćeš da kažeš da su partizani u Crnoj Gori ubijali i kasapili italijanske vojnike tek onako, tek da se prisete kako su njihovi stari odsecali Turcima glave? (Naravno, svako masakriranje ratnih zarobljenika je ratni zločin, u to nema sumnje, kao što nema sumnje da je zločin nad civilima zločin nad zločinima).
E, pa, vidiš, počinili su i Italijani neke zločine u Crnoj Gori...
Da li ćeš ti nešto o tome da nam kažeš (mislim, ti kao stručnjak), ili hoćeš da mi ostali napišemo nešto o tom viteškom nasleđu slavne italijanske armade???
Прелазиш на тактику ''Шесте личке''... Не читаш шта пише, само тераш даље.
А лепо пише да је до сада, упркос свим опструкцијама, сакупљено око 100.000 имена жртава комуниста, као и да је то на жалост и даље само делимичан списак. Ко зна колико ће бити сакупљено кроз још 20 година.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kaži ti nama, Mile, pošto si ti vidim neki stručnjak, koliko su fašistički okupatori i njihovi domaći pomagači, uključujući četnike DM, pobili stanovnika Jugoslavije 1941-1945?
Uzmimo da je brojka od 1.700.000 preterana, što je teza nekih demografa, ne bez osnova (i ja je dobrim delom usvajam, iako ne usvajam mnoge procene Kočovića i Žerjavića, jer su se u nekim slučajevima frljali sa brojkama). Međutim, zaokružimo ovu brojku na 1.000.000 (ne kažem da je ova brojka od milion žrtava - validna, već je samo zaokružujem). Koliko je to puta više od 100.000?
Pazi ne treba ti lenjir, a ni sudski veštak, da to izračunaš.

Nego, nisi ti meni odgovorio na pitanje o navodnih „150.000 neznanih grobova“ u Srbiji mahom nakon oslobođenja - da te podsetim, to je tvoja teza. Kako se to uklapa u ovih 100.000 koje su pobili partizani na tlu čitave Jugoslavije??
Takođe, nisi mi, kao stručnjak, odgovorio na pitanje o italijanskim zločinima u Crnoj Gori??

Citat:Ко зна колико ће бити сакупљено кроз још 20 година.

Da, da, a tek kroz 200 godina.
Najmanje 150.000 neznanih grobova u Srbiji...

• 3Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, apostata, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 29 Jan 2013 12:24

M. Samardzic ::
Прелазиш на тактику ''Шесте личке''... Не читаш шта пише, само тераш даље.
А лепо пише да је до сада, упркос свим опструкцијама, сакупљено око 100.000 имена жртава комуниста, као и да је то на жалост и даље само делимичан списак. Ко зна колико ће бити сакупљено кроз још 20 година.

Ja sam veoma pazljivo citao svaki, ali ama bas svaki Vas post trudivsi se da nadjem smisao cak i onde gde ga ni Vi sami niste nasli! Tesko je na osnovu par dokumenata napraviti pricu prema vlastitim simpatijama i to vrteti u krug ceo zivot!
Da li sma ja dobio odgovor na pitanje Vama sta su to "boljsevici", sta je to "boljsevizacija", a sta "deboljsevizacija"? Nisam. A zasto nisam? Jel cu najzad iz "jubilarnog" 178. pokusaja dobiti taj odgovor ili da kazem sta je (osnovni) razlog izbegavanju odgovora?
Kojih 100.000 imena zrtava komunista? Da li se to odnosi na celokupnu Jugoslaviju, samo na teritoriju avnojske Srbije ili se odnosi na stanovnike koji su se nacionalno izjasnjavali kao Srbi? I gde je taj spisak? Drzavna komisija ciji su saradnici mahom ljubitelji cetnika i oni koji su tokom procesa rehabilitacije generala Draze Mihailovica svedocili u njegovu korist (dakle na sledecoj, ne znam vec ni ja kojoj po redu sahrani generala Mihailovica, oni ce mu, uz Dincica i Vas, naravno, ciniti prvi red!) spominje mnogo manju brojku. Jel ste se izvinili citaocima "Pogleda" i nama iz rasinskog kraja za podlu laz o 7.000 streljanih posle oslobodjenja? I ja pitam bas svasta, kada Vas prvi saradnik, Dincic, pise da je u nasem kraju bilo 10.000 cetnika i 50 partizana! Sto puta mu objasnjavam da nije tako bilo, ali covek tera po svome! Sto bi rekli kod mene stari ljudi "pop sarmu, tele jarmu"!

Dopuna: 29 Jan 2013 12:29

Lažni Kalabić ::Kaži ti nama, Mile, pošto si ti vidim neki stručnjak, koliko su fašistički okupatori i njihovi domaći pomagači, uključujući četnike DM, pobili stanovnika Jugoslavije 1941-1945?
Uzmimo da je brojka od 1.700.000 preterana, što je teza nekih demografa, ne bez osnova (i ja je dobrim delom usvajam). Međutim, zaokružimo ovu brojku na 1.000.000. Koliko je to puta više od 100.000?

Kako? Pa, zar nisi skapirao da su za sve krivi komunisti. Godine 1941. Nemci u Srbiji streljaju Srbe - krivi su komunisti. Godine 1944. Srbi u Srbiji streljaju cetnike i krivi su - komunisti.
Ili, druga stvar, obrati paznju na ovu konstrukciju "cetnofila": 1941. godine cetnici oslobadjaju sela i gradove po Srbiji, a partizani im samo smetaju. Onda Nemci vrse odmazde nad golorukim narodom zbog tih silnih cetnickih antifasistickih uspeha i za te odmazde krivi su - komunisti!
I tako u krug.
Sta ocekivati od ljudi koji ne poznaju elementarnu razliku izmedju pojma "legaliteta" i "legitimiteta", koji pisu napamet o Haskim konvencijama i o Ustavu Kraljevine Belgije (ne znam samo kakvu snagu Ustav Kraljevine Belgije ima na teritoriji Jugoslavije?) i koji iznose tezu da su Saveznici instalirali staljinistickih rezim u Jugoslaviji da bi ostvarili svoje imperijalisticke interese, a pritom se ne gade kada im jedan od imperijalistickih Saveznika dodeljuje orden njihovom idolu?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:ја немам ђеда, већ имам ДЕДУ. Друго ја га не браним, већ га морам питати јесул те комуњаре ( и он који је био и остао комуниста), били ти кољачи СРПСКОГ народа, како многи покушавају да их прикажу задњих пар година.
Ako ti se đed zove Milan Trešnjić,Aleksandar Garotić,Momčilo Dugalić ili Ratko Dražević onda će ti reći istinu.U suprotnom će ti odgovoriti:"Ma,nismo ih toliko pobili,samo po desetak u svakom mestu koje smo oslobodili(sic!)"
Pa ti vidi i prebroj koliko je mesta u Srbiji tako "oslobođeno" !
Citat:Zašto zagovornici teze o 7. julu 1941. kao začetku "građanskog rata" u Srbiji uporno preskaču ovu istorijsku činjenicu Zar 5. jula u Beogradu nije "pucao Srbin na Srbina"
Zanimljivo

Ne postoji dan u godini kada "neki Srbin nije pucao na drugog Srbina". Samo su komunisti našli za shodno da to proglase praznikom i da organizuju proslave i svetkovine takve rabote.
Ostali su se toga stideli ili barem bili dovoljno pametni da se takvim "podvizima" ne hvale.
Čega se pametan stidi . . .
Citat:Zli komunisti, koji se nisu borili pritiv njih, su ih sve neprekidno masakrirali.
Zlim komunistima su Nemci u Jugoslaviji zasmetali tek kada im je to brka iz Kremlja rekao.Bugari u Makedoniji im nisu smetali uopšte i to zaaaaaduuuuugooo !
Čudni neki "oslobodioci" !

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:
Ne postoji dan u godini kada "neki Srbin nije pucao na drugog Srbina". Samo su komunisti našli za shodno da to proglase praznikom i da organizuju proslave i svetkovine takve rabote.
Ostali su se toga stideli ili barem bili dovoljno pametni da se takvim "podvizima" ne hvale.
Čega se pametan stidi . . .

Victoria, ovde govorimo o istorijskim činjenicama, a ne o našim subjektivnim impresijama ko treba čega da se stidi...
Dakle, istorijska je činjenica da je prvo masovno ubistvo u Srbiji, kada govorimo o domaćim formacijama, počinila kvislinška žandarmerija, 5. jula 1941. streljajući 13 komunista.
Taj podatak nećeš naći u udžbeniku koji je pisao Kosta Nikolić ili u knjigama revizionista. Oni ga prećutkuju jer ne odgovara njihovoj tezi da su komunisti započeli građanski rat u Srbiji tako što je u Beloj Crkvi "Srbin pucao na Srbina".
Ovih 13 streljanih komunista uhapšeni su 22/23. juna u Beogradu, bez da su ispalili metak u ratu, niti su pripadali bilo kojoj oružanoj formaciji u ratu.