offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
Citat:Aleksandar Dinčić:
Kalabiću, zar je potrebno pripisati žandarmima streljanje Roma u Leskovcu kada da su ih pobili Nemci? Odakle pokupi samo podatak da su ovo streljanje izvršili srpski žandarmi?
Zar je potrebno stavljati žandarme kao egzekutore u Beogradu?
Gde nađe da su na Bukovima streljali žandarmi? Hajde pogledaj pažljivo „Hronologiju NOR-a“, strana 67.
Čak i da prihvatimo da je žandarmerija ubila 100 (Bukovi, Čačak i Užice), da li je cena toga da ovi pobiju deset puta više?
Zaista sam načinio grešku kada sam tvrdio da je kvislinška žandarmerija učestvovala u streljanju oko 300 Roma u Leskovcu, decembra 1941. Hvala ti, Dinčiću, što si me ispravio. Zahvalan sam svakom sagovorniku kada me koriguje. Pisao sam prema sećanju (koje me je prevarilo, na osnovu činjenice da su žandarmi učestvovali u hapšenju i isporučivanju uhapšenih Nemcima - danas sam proverio literaturu i uvideo grešku koju sam načinio).
Dakle, nisam sujetan i nije mi teško da priznam grešku, za razliku od nekih kojima sam dobronamerno pokušao da ukažem da nije tačna teza da prilikom opsade Kraljeva 1941. nije poginuo nijedan partizan, ali ovo dobronamerno ukazivanje je ostalo bez odjeka, upravo zbog sujete dotičnog (ne mislim na tebe, iako mislim da bi bilo korektno da se i ti izjasniš po ovom konkretnom pitanju – dakle, da li je tačna Samardžićeva teza da prilikom opsade Kraljeva nije poginuo nijedan partizan?)
Međutim, kvislinška žandarmerija je ipak saučestvovala u ovom zločinu jer je učestvovala u hapšenju leskovačkih Roma. Evo šta o tome kaže Hranislav Rakić:
„5. decembra blokirana je ciganska četvrt u Leskovcu od strane pripadnika SDS u Podvorcu i Sat mali. Da ne bi izazivali sumnju žandari su proturili vest da je stigla neka roba i da je potrebno da se skine s vagona. Pošli su od kuće do kuće i odvojili sve muškarce od 16. godina. Da bi prikupili što veći broj ljudi bez pretresa, govorili su da će uhapsiti sve one koji dobrovoljno ne izađu na zborno mesto. Da bi se stvorila mirnija situacija izdajnici su iz zatvora pustili Kurtu i Raima Šabanovića sa nepomenom da će narednih dana pustiti sve zatvorene Cigane.“ Nova racija usledila je 9. decembra.
(Хранислав Ракић, „Масовна стрељања у Лесковцу 11. децембра 1941.“, Лесковачки зборник, XXI, Лесковац, 1981)
Dakle, kvislinška žandarmerija masovno hapsi leskovačke Rome na jedan vrlo perfidan način. Lokalne kvislinške vlasti i žandarmerija umesto da obaveste svoje romske komšija da im preti pogibelj, saučestvuju u zločinu nad svojim komšijama (naročito žandarmerija, jer neposredno hapsi).
U Leskovcu je tog dana streljano 293 Roma, 11 komunista i 6 Jevreja. Dakle, ovi ljudi su streljani samo zbog toga jer su bili Romi, komunisti i Jevreji, pri čemu se u policijskom izveštaju Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beogradu napominje da su samo možda 2 lica od 11 navedenih komunista zaista bili komunisti, dok su ostalih 9 bili obični simpatizeri.
Kvislinška žandarmerija u Leskovcu saučestvuje u ovom zločinu, iako nije neposredno streljala ovih 310 lica, s obzirom da učestvuje u njihovom hapšenju, jednako kao što ljotićevci saučestvuju u nemačkom zločinu u Kragujevcu jer učestvuju u hapšenju građana, kao što bugarski fašisti saučestvuju u zločinu nad Jevrejima na okupiranim teritorijama jer učestvuju u hapšenjima Jevreja koje potom ubijaju Nemci.
Kada je reč o saučesništvu kvislinškog aparata (žandarmerija, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova, što poteže i odgovornost kvislinške vlade Milana Nedića) u stradanju beogradskih Roma 1941. i dalje stojim iza te tvrdnje. Dakle, nisam tvrdio da je žandarmerija streljala Rome u Beogradu, jer znam da nije imala pristup stratištima u okolini grada na kojima su streljali pripadnici Wehrmachta, naročito u Jabuci pokraj Pančeva, jer žandarmeriji nikako nije bilo dozvoljeno da prelazi u Banat.
Ipak, nesumnjiva je činjenica (iako je retko pominjana) da su kvislinški žandarmi u Beogradu i okolnim selima u jesen 1941. učestvovali u hapšenju oko 1.000-1.500 romskih muškaraca. Umesto da ih upozore da im preti pogibelj – oni ih hapse i predaju Nemcima. Inače, kvislinška žandarmerija nije učestvovala u hapšenjima Jevreja (za razliku od Roma, se što je Specijalna policija, kao deo kvislinškog represivnog aparata, učestvovala u pronalaženju i hapšenju Jevreja u Beogradu 1942. – onih Jevreja koji su izmenili identitet i pokušali da izbegnu stradanje.
Kada je reč o streljanju 81 seljaka na Bukovima, 28. jula 1941. i učešću kvislinške žandarmerije u ovom zločinu, pozivam se na sledeće:
Gojko Škoro, Istina je u imenima. Stradali u Užičkom okrugu u Drugom svetskom ratu, Užice, 2002.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Kako se navodi u izveštaju nemačkog vrhovnog zapovednika za Balkan, od 11. avgusta 1941, ovaj „događaj je imao za posledicu prolaznu ministarsku krizu. Stvar je bilo moguće vrlo brzo srediti, tako da je u vezi sa ovim slučajem nastupilo smirenje.“
(Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, I/1, Borbe u Srbiji 1941, Beograd, 1949, str. 363)
Već sam napomenuo da su prema izveštaju Feliksa Benclera, od 23. jula 1941, pripadnici srpske žandarmerije „prema instrukcijama nemačkih okupacionih vlasti“ do ovog datuma „streljali već mnogo više od 100 lica“.
(Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, XII/1, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Trećeg rajha 1941, Beograd, 1973, str. 229)
Kvislinška žandarmerija u leto i jesen, pa sve do kraja 1941, uz podršku tzv. vladinih četnika učestvuje u masovnim hapšenjima stanovništva koje je naklonjeno partizanskoj borbi, koje je potom izolovano u logorima, kao što zarobljava partizane i predaje ih Nemcima.
Reč je o stotinama i stotinama ljudi od kojih će vrlo mali broj preživeti rat. Ako ovome pridodamo i partizane koje su u borbi ubili pripadnici kvislinške žandarmerije, vladini četnici i SDK, onda je ukupna brojka dodatno veća i svakako je veća od broja ubijenih civila koje su ubili partizani u Srbiji 1941.
Ne treba zaboravljati ni ulogu Specijalne policije, pogotovo jer je ova struktura gotovo u potpunosti preslikana struktura IV (antikomunističkog) odseka Opšte policije Uprave grada Beograda - iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Dakle, monarhistička politička policija se u potpunosti stavila u službu nacističkog okupatora u uništavanju svog sopstvenog naroda. Žrtve Specijalne policije 1941. nisu nikako zanemarljive, kada uzmemo u obzir koliko je antifašista i komunista Specijalna policija uhapsila od 22. juna 1941. do 31. decembra 1941, i kad to uporedimo sa brojem ovih istih uhapšenika koji su preživeli rat. Takođe je reč o stotinama i stotinama lica.
Specijalna policija je deo kvislinškog represivnog aparata.
Ova struktura je iznedrila najogavnije zločince poput Vujkovića i Kosmajca, upravnika i pomoćnika upravnika logora Banjica, a sve su to bili predratni policajci Kraljevine Jugoslavije.
Već sam pominjao na koji način su četnici DM (bilo da su i dalje ostali ilegalni, ili su se legalizovali) saučestvovali u okupatorskom gušenju partizanskog ustanka, novembra i decembra 1941.
Najpoznatiji primer je predaja 365 zarobljenih partizana Nemcima, posredstvom Paćančevog vojvode Jove Škavovića Škave, u Slovcu 13. novembra 1941. (dva dana nakon pregovora Draže Mihailovića sa Nemcima u Divcima), kako bi se poslao signal okupatoru da su četnici DM dobronamerni prema Nemcima jer im predaju velik broj zarobljenih partizana.
Dakle, žandarmerija i druge kvislinške formacije (SDK i vladini četnici) nisu skrivili smrt samo 100 lica tokom 1941. već mnogo više, na stotine, uključujući one koji su streljani kao taoci, uključujući partizane ubijne u borbi, kao i taoce koje su hapsile kvislinške formacije i snage kolaboracije (četnici DM) i isporučivali ih Nemcima.
Zbog ovakvog ponašanja kvislinških organa, što je uključivalo i denuncijaciju simpatizera NOP-a u unutrašnjosti, što su činili organi lokalne vlasti, dolazilo je do partizanskih odmazdi nad onima koje su partizani smatrali petokolonašima i pouzdanicima okupatora.
Stoga ne stoji ova tvoja teza:
Citat:Da su zločini četnika povukli zločine partizana. Rekao si : „kaži ti nama, koliko su okupatori i njihovi pomagači, uključujući i četnike DM, pobili ljudi tokom okupacije, što u velikoj meri prethodi partizanskim odmazdama“.
A zapravo, partizani su prema lenjinističkom konceptu revolucionarne borbe za vlast (akcija će izazvati reakciju) počeli masovno da ubijaju u Srbiji pa su tu praksu nastavili i u Crnoj Gori, Istočnoj Hercegovini i u Sandžaku. Četnici su posle sprovodili istrage protiv komunista pa su ubijali komuniste i one koji ih pomažu. Kod tebe je obrnuto, uz nezaobilazno stavljanje okupatora, njegovih pomagača i četnika u istu poziciju.
Nakon otpočinjanja partizansko-četničkog sukoba, od početka novembra 1941. pa do kraja godine, četnici su odgovorni za smrt mnogo većeg broja zarobljenih partizana nego što su partizani pobili zarobljenih četnika (bilo je i primera da su partizani puštali na slobodu četničke zarobljenike, u zapadnoj Srbiji).
Već sam naveo neke primere četničkih zločina nad zarobljenim partizanima 1941, iako to nisu svi poznati primeri.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Potpuno je neumesno tvrditi da do četničkih zločina dolazi nakon nekakvog sprovođenja istrage, pa ispada da su četnici presuđivali pravedno sve po "zakonima Kraljevine" (omiljena Samardžićeva floskula kada želi da opravda ravnogorska klanja). Kakvu krivicu su imale zarobljene partizanske bolničarke?? Kakvu krivicu su imale zarobljene žene koje je masakrirao Filip Ajdačić, verni pouzdanik Draže Mihailovića do kraja Čiča Dražine avanture.
Četnici, bez obzira na predznak, tokom poslednja dva meseca 1941, a vladini četnici i legalizovani četnički odredi (prethodno pod komandom DM, a od 1943. ponovo pod komandom DM) i tokom čitave 1942, otpočeli su lov na partizane i njihove simpatizere, velikih razmera. To su isuviše dobro poznate činjenice.
Uvek treba isticati sledeće činjenice:
1) kvislinška žandarmerija je prva domaća formacija odgovorna za prvo masovno ubistvo 1941. - streljanje 13 komunista u Beogradu, 5. jula 1941.
2) partizani sve do druge polovine jula, a u nekim delovima Srbije i do početka avgusta, nastoje samo da razoružaju žandarme, a ne da im prevashodno oduzmu živote. Za ovu tvrdnju postoji mnogo primera. Dakle, postoje primeri gde partizani opkoljavaju žandarme, pozivaju ih na predaju, ovi se predaju, odlože oružje, i potom ih partizani puste da odu u željenom pravcu. Međutim, zbog činjenice da su žandarmi za platu počeli da ubijaju svoj sopstveni narod za račun okupatora, okolnosti su se pogoršale.
3) kvislinška vlada je donela nekoliko izuzetno represivnih uredbi usmerenih protiv komunista, od kojih je jedna podrazumevala i smrt za svako lice samo ako se osumnjiči da je ideološki komunista.
U Uredbi o prekim sudovima se sugeriše da će se “kazniti smrću” svako “ko rečima ili delom ispoljava komunizam ili anarhizam, ili pripada organizaciji koja to ispoveda”. (23. septembar 1941.) Partizanima i komunistima nije preostalo ništa drugo nego da se bore za pravo na život, za razliku od četnika DM koji od početka decembra 1941. dobrim delom legalizuju svoje odrede u okviru kvislinškog korpusa, umesto da se bore protiv ovih izdajnika.
|
