NOVJ i JVUO 1941-1944

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Khaless ::padobranac75 ::"Партизани су спадали у интернационални корпус свега и свачега само не српства. Ти вјероватно и не знаш шта је српство па зато тако и причаш."


Bravo Sumski!!!

Ni sam nisi svestan koliko si ovom rečenicom pogodio u samu srž ove teme.

Sada je već kasno, pa nemam vremena da pišem.
Ako stignem, napisaću sutra na poslu.

Usput, možeš li da nam objasniš šta je „celokupna mitropolija crnogorsko-primorska, sa mitropolitom Joanikijem Lipovcem na čelu“, tražila u Sloveniji u završnici II sv. rata na ovim prostorima.

Uspeo je da eliminiše sam sebe iz dalj erasprave i da potvrdi naše tvrdnje.

U partizanima su bili 80% Srbi- stoga borba protiv partizana je bila borba protiv srpskog naroda.

SVeštenstvo koje je blagodsiljalo saradnju sa Italijanima i Nemcima je bežalo, kako pravoslavno tako i katoličko.

Комунизам у Црну Гору није донио ништа добро, сем крвопролића. Која је то у Црној Гори значајнија битка против окупатора коју су партизани добили?!

Треба да знате да су партизани у почетку били махом све сумњиве личности из најлошијих црногорских породица, а послије су страхом и терором приморали оне које су могли или које су успјели слагати лажним обећањима...првенствено под паролом борбом против окупатора.

Каква је та борба била видјело се током рата. Нападну неколико Италијана или Њемаца а они за узврат попале село или побију становништво...примјера има доста.Све је то имало за циљ да натјерају људе силом на устанак не бирајући средства да би остварили "народну револуцију" и приграбили власт која их је једино и занимала.

Мора се прво и основно рећи да су комунисти били војно неписмени људи који су много бораца изгубили због нестручног вођења и командовања.

Највеће успјехе у Црној Гори су забиљжили у злочинима према цивилном становништву и гнусним убиствима свештенства СПЦ.

Иначе колико је црква могла да очекује добра од њих говори и то што су у највећу православну светињу у Црној Гори, манастир Острог стријељали 18. октобра 1943. двадесет једног четника, док су генерала Блажа Ђукановића који им се предао након преговора и гаранција да ће им се судити поштено искасапили на комаде сјекирама.Напомињем да је ово све урађено у самом дворишту манастира Острог.

Бајо Станишић је погинуо у манастиру Острог са пушком у рукама у борби са своја три рођака знајући каве су комунистичке гаранције за предају.

Кажем докумената и слика комунистичких звјерстава, која су названа код њих "лијевим скретањима" има много.

Веселе другарице партизанке су овдје вољеле да пјевају "Не вјерујем у Небеса већ у Маркса и Енгелса...." и " Устај сељо устај роде да се бориш од господе, од жандарма батинаша и попова мантијаша..." а омиљена им је била "Носим капу са три рога и ратујем против Бога..."

Мислим шта је могла СПЦ да очекује од комуниста који су је означили као једног од главних циљва за уништење и као главну препреку ка ширењу комунистичке идеје у прављењу "новог човјека".

Под националним мањинама подразумијевам, Муслимане, Албанце, Хрвате, Цигане...који су били главни кадар комуниста, као што су и данас ових који су на власти у Црној Гори и помоћу којих настављју исти програм на уништењу српства почевши од 13.јула 1941.

Наравно за Тита је главни посао у Црној Гори у орагнизационом смислу одрадио Јеврејин Моша Пијаде и то је чињеница.

Ја постављм питање Србима на овом форуму, како је једном Србину у Црној Гори могао бити ближи Јеврејин Моша и Хрват Тито и њихова идеја по којој све традиционално добро у Црној Гори и државотоворно је лоше...почевши од Цркве која је одржала Црну Гору кроз вјекове?!

Комунисти су направили пилитичку црногорску, муслиманску и македонску нацију...тога није било прије а није "великосрпска" политика бранила свим тим "народностима" и мањинама да у крилу побједнице Србије граде своје будуће државице и да у војсци имају руководећа мјеста.

Свима су уста била пуна ВЕЛИКОСРПСТВА , и краљевину су звали војно-фашистичком диктатуром па нека ми неко каже само пошто је ово војни форум да не улазимо у економију, какав је био однос те и такве крањевине према "угњетеним нардима"...какав је био проценат у официрском кору?

И кажеш Khaless били су четници против српског народа...па неће бити, па ти што их ти називаш Србима комунистима у Црној Гори су себе називали Црногорцима...пусти ти сад то што они то јесу били...чињеница је да то нијесу хтјели да буду и то не желе ни данас.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A oni iz najuglednijih porodica na celu sa delom SPC u Crnoj Gori su prisli Italijanima. U ratu je ili ili nema neutralnih ili se boris protiv okupatora ili saradjujes sa njima. Pogledaj slike oslobadjanja Podgorice pa ces i videti raspolozenje naroda.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Није било логике у дизању оружаног устанка у Србији и Црној Гори у којима је важило једино у свијету правило за једног рањеног 50 а мртвог окупаторског војника 100 цивила.

Да су комунисти мислили на народ и његову слободу у тој ситуацији не би га излагали погибељи и братоубилачком рату.

Свјестан већег зла од окупатора, Генерал Блажо Ђукановић правилно закључује у своме писму од 5.октобра 1943. упућеном војносудском потпуковнику Божу Ђурашковићу.Ово је један извод из његовог писма...који говори о комунистичким циљевима у борби за власт на шта су све били спремни.
Citat:
...Комунисти иако нијесу јаки, растурени су у мањим групама по свој Црној Гори, а двије до три јаче групе налазе се: Једна у Пиперима, једна најјача у Морачи и једна у Голији. Раде врло енергично и смишљено.

Народ их не прима са задовољством али понешто младости ипак успијевају да придобију за себе.Њихов је главни циљ да ми националисти ступимо у споразум и контак са Њемцима. На томе настоје свим силама. Још кажу, када би ми то учинили да би постигли свој циљ.Обрукали нас пред народом и они остали као господари ситуације и у моћи да пред савезницима изађу као једини борци против окупатора.

Ми смо дигли устанак једино против комуниста, јер нам је био циљ спасење народа. На томе становишту стојим и данас и борићемо се против њих до нашег или њиховог истребљења. Та борба, с обзиром на акцију комуниста, довољна је за нас, и ако успијемо да се до ослобођења отресемо комуниста и успоставимо националну власт, ми смо извршили своју дужност према Краљу и према Отаџбини.

Ми тежимо да спасимо сваку српску главу ма гдје се она налазила јер су нам и превише дргоцјене.Сама ова околност довољна је гаранција окупатору да нећемо да их нападамо, јер и када би хтјели то не можемо од комуниста са којима ћемо се борити до последње капи крви. Свјесни смо да се на двије стране не може водити борба а упасти између двије ватре може само лудак...

Овако је говорио човјек који се борио за српски народ и очински мислио на његову будућност.

Мене заиста није брига за Хрвате, Цигане, муслимане, Алабанце...од њих српски народ није видио баш ништа добро кроз историју да би било вриједно бробе за некакву заједничку утопијску будућност коју су пропагирали комунисти. Уосталом каква је била кућа коју су направили видјели смо недавно.

Србију и Црну Гору су као државе стварали Срби а у грађанске франкештајне их претворили комунисти и то је истина, зато данас најмање права у Црној Гори имају они који су је стварали Срби и Српска Православна Црква...

Доласком комуниста на власт, најбруталније су се комунисти обрачунали са свима онима који нијесу били за партијско једноумље.

Од два зла, фашизма и комунизма четнички покрет је у Црној Гори правилно изабрао и одлучио се на борбу против овог другог рачунајући да ће промјеном снага на фронтовима великих сила се стећи услосви и за борбу против фашиста не срљајући у беспотребну погибељ док комунисти пуцају с леђа.

Истина је да се може рећи следеће, четнички покрет у Црној Гори иако није имао све елементе антифашистичког, био је чистокрвни антикомунистички покрет што је по мени значајније и показало се да се борио против највећег зла које је икада напало на српски род и његову државност.

Заиста неко треба запасти у велику моралну и душевну кризу па запуцати на свој српски род, на своју цркву на крст часни и све оно за шта су му се преци борили вјековима...

Израз тог партијског једноумља и духовне заслијепљености најочигленији је примјер рушења црквице на Ловћену власништва СПЦ без питања и одобрења, да би се његошева духовна православна величина срозала на ниво фараонске митоманости господара овога свијета у овом случају комуниста. Фараонски маузолеј православном и духовном владици којег је направио Хрват исти онај који је својевремено правио бисте усташком поглавнику...Иван Мештровић.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zato su i prosli kao i svi kojima fasizam nije najvece zlo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

misaiv ::A oni iz najuglednijih porodica na celu sa delom SPC u Crnoj Gori su prisli Italijanima. U ratu je ili ili nema neutralnih ili se boris protiv okupatora ili saradjujes sa njima. Pogledaj slike oslobadjanja Podgorice pa ces i videti raspolozenje naroda.

Ни живот ни рат нијесу црнобијели, нити се то може тако гледати. И партизани су нудили сарадњу фашистима али и сарађивали са њима гдје се могло.

Свака партизанска битка током рата је била војнички фијаско, усмјерана једино на фингирање код савезника и добијања имиџа атифашистичког покрета ради каснијег узимања власти. Као по правилу навише Срба је гинуло у операцијама титових комунситичких команданата. Устанци су такође дизани у срединама гдје је било највише Срба, не били окупатор ту највише бијеса искалио, плус комунисти добијају бонус код савезника као раде нешто против Хитлера.

А колико су комунисти слични по доктрини нацистима, говори податак да су по Црној Гори до 22.јуна 1941. и напада Осовине на СССР комунистички активисти ширили гласине "како је њемачки народ пријатељ свих радних народа на свијету и да су они пријатељи југословенског радништва", надајући се да ће као по питању Пољске тата Стаљин откинути дио југословенског колача и за њих.

Појавом српске тробојке на Равној Гори, осјетили су се угрожени.

Одлуком коминтерновског врховништва у Москви о растерећењу фашистичког удара на СССР, отворен је фронт на Балкану са двоструким циљем...одвллачења дијела снага сила Осовине од источног фронта и борба за власт у Југославији која је са тајног политичког прешла у отворени оружани сукоб.

Иако основан првенствено као антифашистички равногорски покрет се у замаху борбе са Њемцима морао окренути на другу страну од које му је пријетила још већа опасност.

Зашто Хрват Тито, није подигао устанак у Загребу или Љубљани него у Београду?!

Зато јер је одмазда фашиста своју највећу оштрицу требала да иступи на српском врату а тиме и њему омогући да Србију као пројектованог непријатеља комунизма лакше савалада. Врло смишљени потези који су уродили ужасним плодом на крају.

Онај који је то препознао као главну опасност био је генарал Дража Михаиловић и његова ЈВуО.

Citat: Zato su i prosli kao i svi kojima fasizam nije najvece zlo.

Да за српски народ фашизам је био мање зло, јер је он отишао а комунизам остао више од пола вијека. Да не почињемо причу о томе шта је Србија све изгубила под комунистима и колико злочина је направљено под геслом "братства и јединства".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

sumski
sa tobom ne treba niti raspravljati , ispran mozak pun mrznje ( ili placeni provokator )
Beograd se oslobodio 1945 , a poslije i gradio radnim akcijama Partizana iz svih republika ,poslije rata i postao je evropska metropola i glavni grad SFRJ
pricate o ugrozenosti Srba !? bili ste carevi u SFRJ i sve ste sjebali
reci cu kratko i jasno ; cetnici , ustase i ostali kvinslinzi su bili koljaci naroda i zlocinci
i tacka !
jedini komunisticki vodja poslije rata kojega je primio poznati i zestoki antikomunista Vinston Cercil je bio Josip Broz Tito , direktno u Londonu 1948, i to sve govori kao i naoruzanje Partizana sa gomilama 'spitfajera" i ostale opreme od 1944 pa nadalje od strane USA i Britanije
a kralj svih Srba ? i koga je primio Cercil u vizitu kao legitimnoga predstavnika antifasisticke koalicije , pitam ja vas ?
a vi sada trabunjajte o istoriji o vremenu 'komunistickoga mraka" kada smo putovali u oko 100 drzava bez vize cak i za USA dobijes vizu za dan
a danas ?
gledaju nas kao zadnje smradove sa Balkana

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

flyby68 ::sumski
sa tobom ne treba niti raspravljati , ispran mozak pun mrznje ( ili placeni provokator )
Beograd se oslobodio 1945 , a poslije i gradio radnim akcijama Partizana iz svih republika ,poslije rata i postao je evropska metropola i glavni grad SFRJ
pricate o ugrozenosti Srba !? bili ste carevi u SFRJ i sve ste sjebali
reci cu kratko i jasno ; cetnici , ustase i ostali kvinslinzi su bili koljaci naroda i zlocinci
i tacka !
jedini komunisticki vodja poslije rata kojega je primio poznati i zestoki antikomunista Vinston Cercil je bio Josip Broz Tito , direktno u Londonu 1948, i to sve govori kao i naoruzanje Partizana sa gomilama 'spitfajera" i ostale opreme od 1944 pa nadalje od strane USA i Britanije
a kralj svih Srba ? i koga je primio Cercil u vizitu kao legitimnoga predstavnika antifasisticke koalicije , pitam ja vas ?
a vi sada trabunjajte o istoriji o vremenu 'komunistickoga mraka" kada smo putovali u oko 100 drzava bez vize cak i za USA dobijes vizu za dan
a danas ?
gledaju nas kao zadnje smradove sa Balkana

Да у праву си немамо ми о чему расправљати flyby68. Говорити ми да имам испран мозак пун мржње и вријеђати ме да сам плаћени провокатор а са мном причати нећеш моћи.

Замолићу те културно да ми се више не обраћаш...никад.

Dopuna: 30 Jul 2010 5:10

Jim Goose ::... velika većina Srba su bili monarhisti(četnici, nedićevci,ljotićevci). Da nisu Rusi oslobodili(ili okupirali, kako za koga) Srbiju ne bi ni bilo komunističke Jugoslavije jer partizani nisu imali snage pobijediti te monarhiste u Srbiji ,Što se tiče Srba i monarhije, sve do '45. i sporazuma Tito-Šubašić Churchill i Staljin su ozbiljno razmatrali podjelu Jugoslavije pri čemu bi istočna polovica bila monarhistička, a zapadna komunistička, a to su bazirali na stanju na terenu.

Боље видиш ствари него многи овдашњи.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da objasnim kako je onom rečenicom, koju napisa Sumski ("Партизани су спадали у интернационални корпус свега и свачега само не српства."), pogodio u samu srž ove teme.

Poenta i jeste u tome što su se partizanskom pokretu priključivali svi oni kojima je borba za slobodu bila prioritet. Nije bilo ograničenja verske, nacionalne ili bilo koje druge vrste.

To je novi kvalitet, a ne "korpus svega i svačega".

Takav sastav je omogućavao i obavezivao partizane da štite od neprijatelja pripadnike svih nacija i vera. Namerno kažem partizane, a ne komuniste. Valjda smo već apsolvirali da između ta dva pojma ne stoji znak jednakosti, kao što ne stoji ni između još nekih pojmova koje sam navodio.
Zato se Drugi svetski rat na prostorima bivše kraljevine Jugoslavije i završio kao Narodno oslobodilački rat (NOR).

Nasuprot partizanima, vođe svih ostalih vojnih formacija priklonile su se svojim nacionalnim i verskim bunjištima.
Takav stav je značio - štitim pripadnike samo svoje nacije i svoje vere. Ali ne od okupatora, nego od drugih nacija i vera.
Čak se ni toga nisu dosledno držali, pa je princip modifikovan u - štitim samo pripadnike svoje nacije i svoje vere, koji su uz mene.
To je prvi i najsigurniji korak u izdaju i zločin.

Uostalom, neka mi neko navede makar jedan primer da su partizani došli u neko selo i ubili ženu, samo zato što joj je muž bio u četnicima ili u ustašama. Makar jedan primer da su ubili dete, samo zato što mu je otac bio u četnicima ili u ustašama.

Za obrnute slučajeve neću da pitam. Dokumentovani su brojnim fotografijama. Da li su dokumentovani i "partizanski zločini"?

Da ne dužim, to bi bilo u najkraćem obliku moje objašnjenje suštinske razlike između NOVJ, s jedne strane i JVuO i svih ostalih vojnih formacija, s druge strane.
Nažalost, pečat izdaje i zločina morali su da ponesu i oni koji lično nisu okrvavili ruke. Izdani su i oni.
Možda je jedno od pravih pitanja - zašto je neko otišau u četnike ili i ustaše, a ne u partizane?

Ima pitanja još.
Da li je mogao da proceni i shvati svoju grešku?
Da li je mogao i da je ispravi?
Ali o tome nekom drugom prilikom. Predložio sam da pričamo o tim ljudima, ali izgleda da takvi primeri nikome nisu interesantni.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo da odgovorim padobrancu na primjeru u dalmaciji jer nisan upoznat sa problematikom na ostalim područjima naime u mom mjestu za vrijeme drugog svijetskog rata je pola selo bilo Italija a pola NDH ,često se događalo da je jedan brat u ustašama a drugi u partizanima,I kako je koja vojska prolazila kroz dalmatinska sela tako je kupila sposobne momke z avojno službovanje veliki dio dalmacije recimo split i okolica je bio okosnica partizanske borbe i kadra što upravnog što vojnog dok je recimo dalmatinska zagora većinom područje prema imotskom bila proustaški orijentirana ,No da ne duljimo po mom mišljenu uziman za primjer običnog seljaka koji je preko noći skupljen i dala mu se puška u ruke do prije dan je znapo samo za motiku i mašklin sigurno ne zna z apolitičke prilike niti je stupanj pismenosti bio takav da se znalo da je dalamcija prodana da je znap šta su ustaše šta su partizani ko je pravi ko je krivi ,za takve ljude vrijedilo je smao jedno obrana svog ognjišta zemlje,obitelji što i jesu istinske vrijednosti sad pod kojom zastavom su se branile te vrijednosti o tome nisu imali pojma bitno je bilo spasiti se;Zločin je zločin s jedne i s druge strane i to je neminovno i treba biti osuđivan pogotovo n ahrvatskom primjeru se more izvući itekako dobra pouka zbog jako zamršene i komplicirane situacije pa i nakon 60 godina narod se dijeli na crvene i crne a zaboravljaju se činjenice

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Srđan Cvetković, istoričar: Arhiv krije dokumenta koja bi uzbudila duhove

Istoričar Srđan Cvetković, saradnik Instituta za savremenu istoriju, kaže da se u svim društvima koja su imala periode totalitarnog režima pokreću četri procesa: rehabilitacije, otvaranje arhiva, denacionalizacije i lustracije, dok je kod nas započet samo proces rehabilitacije.

- Kod nas je bilo tek nekoliko pojedinačnih pokušaja istraživanja zločina dok, na primer, u Sloveniji, istoričar Mitja Ferenc rukovodi nacionalnom komisijom i u saradnji sa državom već nekoliko godina nastoji da obeleži sve masovne grobnice, u kojima se procenjuje da ima od 80.000 do 100.000 žrtava. Među njima je oko 20.000 Srba, koji su pripadali raznim vojnim formacijama. Kod nas, nažalost, nema ni značajne javne diskusije o tome - priča Cvetković.
Hrvati su otvorili svoje arhive OZNA, a pretpostavlja se da se većina dokumenata krije upravo u Beogradu.

- Iako su po zakonu dostupni svi podaci o događajima do 1958.godine, oni se pozivaju na interni pravilnik, po kome treba da se traži odobrenje od institucije koja je arhivu predala građu. To su sve izgovori. Sama činjenica da građa nije dostupna govori o tome da bi ona prilično uzbudila javnost - kaže Cvetković.

Jedan od najmonstruoznijih zločina odigrao se tokom 3. i 4. marta u Golobrđu, na Divljakuši i u Mekoj Grudi, kada partizani streljaju 41 osobu. U Lastvi su streljali braću Petra i Ivana Saičića, kojima su kao otežavajuću okolnost uzeli što su bili dobrovoljci na Solunskom frontu. U selu Brajićevići streljali su 12 starijih ljudi. Posle obilnog ručka, pred masom sveta, Drapšin je uperio pištolj u Milana Zirojevića, rekavši: „Ovoga gađam u oko". Ipak je promašio, pa je nesrećnika, koji je govorio da ništa nije kriv, dotukao partizan Slavko Kocka. Utom je rodbina osuđenih, do tada u neverici, stala da leleče, dok su partizani započeli pesmu i šenlučenje, terajući rodbinu da im se pridruži. „Ta stravična mešavina pesme i leleka ostavljala je poražavajući utisak na sve prisutne, izuzimajući organizatore i izvršioce tog groznog čina", piše u svojim sećanjima Savo Skoko.

Partizansko kolo, nad još toplim leševima (bukvalno), vilo se i u Jasenku. Drapšin je tu izjavio: „Moramo ubijati i nevine zajedno sa kvislinzima da ne bi nas oni ubijali". Na igrankama oko ubijenih u selima Mala i Velika Gareva i Dobrelje partizani su pevali svoju novu pesmu: ''Što ne valja ubićemo, komunizam širićemo''. U Dobreljima su streljali dva starca i jednog 13-godišnjeg dečaka, Obrena Nikolića.

Drapšina, potonjeg komandanta jedne od komunističkih armija, Savo Skoko opisuje kao „psihički nestabilnu ličnost", uz napomenu da se ova nestabilnost „graničila sa ludilom". Neposredno posle rata, u trenucima psihičkog rastrojstva, Drapšin je izvršio samoubistvo, što su komunisti, kao i njegove zločine, decenijama skrivali.

Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da je bio još gori i da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti". Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas".

Samo u zborniku dokumenata Nedićeve uprave, koja su sami komunisti odabrali i objavili 1965. godine, navedeno je oko 1.000 imena njihovih žrtava (civila) u „Nedićevoj Srbiji", pre jeseni 1944. godine. Samo jedna dopuna spiska žrtava komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradnika, činovnika, domaćica, sveštenika, zanatlija. Nedićeve vlasti nastavile su da beleže ubistva i narednih godina. Avgusta 1942. godine nedićevci su evidentirali 18 slučajeva ubistava civila. Na primer: „Trećeg avgusta u selu Negrišori (Guča) ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije bio u partizanskim redovima, pa je odrekao saradnju komunistima". Ili: „Tridesetog avgusta od strane komunista ubijen je u Stragarima (srez Orašački) Miron Đurić, arhimandrit".

Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani otpočeli sa pokušajima povratka u Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. Stradali su glava porodice Nikola, njegova žena Novka, sinovi Živorad i Milorad i snaja Mileva (Živoradova žena). U ovom selu ubili su ukupno 34 osobe, u obližnjem Malom Popoviću 22, itd. Lakoću s kojom su ubijali vidimo i u dnevniku 1. čete Kosmajskog odreda: „Rad u četi: Čitanje 'Proletera' sa diskusijom. Brijanje. Uveče je četa izvršila likvidaciju jedne izdajnice iz Kusatka", zapisano je za 20. jul 1943. A ovo je zapis za 21. jul: „...Individualno čitanje. Uveče četa je izvršila likvidaciju jednog narodnog izdajnika u Kusatku".

A, onda je stiglo oslobođenje... Prava prilika za izvođenje „druge faze revolucije" ukazala se, iza tenkova Crvene armije, oktobra 1944. godine. U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi", rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog" Beograda. „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti", rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca. Prva izjava „poludivljeg" Slobodana Penezića Krcuna, kako ga naziva pisac knjige „Na strašnom sudu" dr Radoje Vukčević, glasila je: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo".

Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali". (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću", rekao je.)

Stojan Pribićeveić izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja Beograda... čitavu nedelju dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu". Bila je to posledica strahovitog terora. Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi".

Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici.

Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 9-10 časova uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. „Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli", svedočio je Petrović. On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća. „Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije", kaže Mija Petrović.

Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Železničkoj koloniji i na mnogim drugim mestima. Istovremeno, koncentracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio čuvare.

Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji. U Nišu, zloglasni koncentracioni logor na Bubnju nastavio je da radi. Nišlije i meštani okolnih sela i varošica ubijani su na brdu Bubanj, iza zidina Kaznenog zavoda, kao i na mestima gde su danas teniski tereni i rov iza tvrđave. Jedno od najvećih stratišta bilo je u selu Krupac kod Aleksinca, gde su seljaci, mnogo godina kasnije, prilikom oranja otkopavali ljudske kosti. Prema minimalnoj proceni istoričara Aleksandra Dinčića, u Aleksincu i okolini komunisti su ubili preko 600 osoba.

Zasad najdetaljniji popis žrtava komunista sačinili su istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević za čačanski kraj. Sakupili su imena 1.341 žrtve, s tim što za 735 osoba nije bilo moguće utvrditi od koga su stradale, ali pouzdano se zna da je reč o protivnicima komunizma. Ovde treba dodati još preko 1.000 mladića koje su komunisti nasilno mobilisali i smišljeno odvodili pred nemačke cevi na Sremskom i drugim frontovima toga doba. Inicijativa da se otkopa jedna od masovnih grobnica, na pomoćnom igralištu FK ''Borac'', uvek je propadala.

Izvor:http://blog.b92.net/text/8971/Partizanski-zlocini/


Partizani kakve mi poznajemo iz filmova (Sutjeska,Neretva,Kozara...) ovo nijesu radili.Mozda su to bili oni zapusteni,masni,prljavi i sa nozem u zubima -cetnici ??