offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
ltcolonel ::Добро де и где су вам ту немачка, недићевска и партизанска документа.
Не признајете ово: И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима?
Комунистики извештај избацио сам из чланка, верујући да се неће допасти цензорима, на које сам био упозорен. У књигама сам га објавио.
Из чланка сам избацио и ово, из изјаве потпоручника Панића:
''Намцима су комунисти доставили податке о нашим положајима''.
Избацио сам још нешто, не могу сад да проверавам. Углавном, нисам успео да Вас одобровољим. 
Eutropije ::M. Samardzic ::
Не могу да линкујем требало би ми много времена. Реч је о убијеним цивилима.
Zašto je problem da nam ponudite link gde sam izjavio da su partizani ubili više civila nego četnici. To zaista ne oduzima mnogo vremena. Dva klika mišem. Ili možda nemate taj moj komentar pa pišete po sećanju. Da nije to razlog?
То је разлог.
Добро, ако тврдите да нисте тако рекли, нема проблема, ионако очекујем да ћемо се поново вратити овој теми, да разјаснимо то питање.
Eutropije ::M. Samardzic ::
Не бих желео да ширимо причу око Хитлера и Лењина, јер је очигледно да нисте прочитали ни др Ентони Сатона. Тако да полемика о томе не би имала смисла. Покушаћу да конкретизујемо главна питања.
E pa sad ste me dirnuli u žicu.
Vi ćete dakle da procenjujete šta sam čitao ili ne. Da li ste sigurni da ste spremni da vodite polemiku i raspravu sa mnom o Satonu?
Na vašu nesreću čitao sam Satona i to veoma pomno jer mi je to bio deo obavezne literature za jedan sopstveni rad. Nisam pročitao sva njegova dela, ali tri glavna i najpoznatija jesam . Možda ste ih Vi čitali više - pa kad je tako recite mi gde to Saton govori o Hitleru kao o socijalisti u smislu u kome govorite Vi. Saton jeste vršio upoređivanje ekonomske politike Hitlera, ali je njegova glavna paralela bila Hitler - Ruzvelt, a ne Hitler - Lenjin/Staljin.
Uostalom Saton jeste doktor nauka (kako ste Vi podvukli) ali ne istorijskih nego ekonomskih nauka tako da su njegovi radovi pisani u kontekstu ekonomske teorije i uticaja Vol strita na dešavanja u Nemačkoj i SSSR-u, a ne na "priči oko Hitlera i Lenjina" (kako to vi kažete).
Ja sam spreman da proširim tu priču. Ako ste i Vi - počnite i pobijte me argumentma. Molim Vas!
To će Vam biti lako jer je "očigledno da nisam čitao Satona".
По којој логици Ви мени спочитавате за књиге, а ја Вама не треба то да чиним?
Тако сте формулисали став да је изгледало да нисте читали Сатона.
Како сад ''у том смислу''? За њега су три социјализма – национални (нацизам), интернационални (комунизам) и корпоративни (Рузвелт) извори главни зала 20. века.
Или, да цитирам Сатона:
''...Сваки од ових догађаја је увео извесни тип социјализма у неку од значајних држава – тј. бољшевички социјализам у Русију, 'Њу Дил' социјализам у Сједињене Државе о национал-социјализам у Немачку''.
Не могу баш да разумем зашто неког ко је био шеф Национал-социјалистичке радничке партије не бисмо звали социјалистом? Имао је црвене заставе, правио ''народни ауто''...
За мене је веће изненађење било кад сам сазнао да је и бенито Мусолини био социјалиста!
То сам сазнао из часописа ''Култура полиса'', који излази у Новом Саду, а у коме г. Ђокић није уренидк, па су ето објавили и мој чланак...
А проверио сам код једног Италијана који посећује сајт ''Погледа'', ник му је ''Лука Локо''.
Мусолини је био директор листа ''Аванти'', гласила Италијанске социјалистичке партије, и њен високи функционер. Али онда су се италијански социјалисти нешто посвађали и поделили на фракције. Једна од њих била је Мусолинијева Фашистичка партија. И у тој партији, дакле кад је био на власти, он је наставио са демагошком бригом за раднике...
Не бих волео да ширимо ову тему.
Ако може, да се сконцентришемо на питање: да ли су комунисти/партизани били злочиначки покрет?
На то ћу се вратити касније.
vathra ::Што се тиче текста о операцији "Хајка", како је у новинама та операција постала:
"Операција "Traibjagt", односно "Хајка", била је највећа коју су Силе осовине спровеле у Србији током 1944. године"
http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_con.....Itemid=123
Чекао сам да видим да нисте и ово послали у тексту Небојши...
Ко чека дочека... 
А која је била већа?
ltcolonel ::ltcolonel ::Добро де и где су вам ту немачка, недићевска и партизанска документа.
Оптужили сте ме да сам комунистички цензор а ја од Вас још увек чекам одговор на горње питање ако Вашем тексту има немачких, недићевских и партизанских докумената ја сам стварно цензор али ако нема е онда ви ...
Да би осталим форумашима било јасније г. Самарџић није у потпуности измислио сам догађај. На налог Немаца Љотићевци јесу извршили чишћење терена од нелегализованих четника. Реч је о полицијској акцији чишћења терена којих од јесени 1943. до пролећа 1944. године заиста било и то већи број. Ал све ове кације су углавном изгледале овако: љотићевци и жандарми (евентулано и нека мањи одред немачке полиције или војне полиције) блокира неки крај и крене да га чисти од нелегализованих четника. Ови нагну да беже, обично без борбе, и све се сведе на јурњаву и потеру. Ако нико не настрада онда похватане четнике пошаљу у логор у Немачку а ако неко страда (обично страдају два три љотићевца или жандара, ређе и понеки немачки полицајац) онда за одмазду пострељају неколико ухваћених четника и њихових јатака а остале опет пошаљу у логоре. Било је случајева да су ухваћене четнике слали и у Бањички логор ал се то релативно ретко догађало. Ето тако су вам изгледале те немачке тј љотићесвке акције чишћења терена. После акције Дивизије Принц Еуген против Кесеровића на Копаонику крајем 1942. године значајнијих и то иоле значајнијих акција Немаца против ЈВуО на простору Србије има само у машти г. Самарџића. И оно мало што је било мањих акција чишћења терена биле су акције љотићеваца и жандарма.
Значи, четници беже кад почне осовинска операција, а партизани не беже...
Драги мој цензору, бежали су и једни и други, што је било једино логично, јер је Осовина по правилу концентрисала надмоћније снаге.
Али, постојале су две разлике: Партизани нису баш умели да побегну, јер је то захтевало низ знања из стратегије и тактике. Па су често опкољавани и наношени су им огромни губици.
Овде сам већ навео пример Операције ''Шварц'': партизани 11-12.000 мртвих, четници 17 мртвих!
Друга разлика је што партизани нису покретали сопствене операције против Немаца, а четници јесу. Е. тада су Немци бежали.
И Ви тврдите да је на Бањици било више комуниста него ''ДМ присталица''... 
Жандарма иначе није било после 1941.
Још од кад сам пре скоро недељу дана покушао да одговорим на заостала питања г. Еутропија, покренуо сам тему: да ли су комунисти били злочиначки покрет?
Због тога сам, г. Еутропије, пратио Ваше линкове и одговарао на Ваша питања - у нади да ћете се одазвати на учешће у овој расправи.
Пре неколико дана поставио сам као пример списак од 214 жртава комуниста у Крагујевачком округу пре 12. септембра 1944.
Овај период узимам из два разлога: јер га, необјашњиво, државна комисија прескаче, и јер се ту најбоље види природа комунистичког покрета.
Наиме док су говорили о борби за ослобођење, они су систематски убијали Србе. Само 1941. на територији тзв. Недићеве Србије убили су око 1.000 Срба (ван борбе), а с друге стране 100 Немаца.
У целој земљи пре 12. септембра 1944. убили су око 6.000 Срба (ван борбе).
Јуче сам навео и пример из неколико општина на Северу Босне, у којима је урађен попис за цели рат. На жалост, попис није коначан, како сам јуче написао. Касније сам поново читао исту књигу и видим да аутор каже да је у питању 80-90 посто жртава.
Дакле, комунисти су у том малом делу Босне убили преко 2.000 Срба, у једној општини чак више него усташе.
Ово сам навео у контексту тврдње г. Ђокића да су у Крушевцу комунисти убили ''само'' 100 људи! Наиме, г. Ђокић тврди да се ту нема шта додати, а ја тврдим да спискови који данас постоје зависе од озбиљности истраживања: тамо где се послу приступило озбиљније, по правилу су дужи.
Овом приликом бих навео још репрезентативнији пример за период пре 12. септембра 1944: Општина Сопот. Списак жртава на територији те општине начинио је Милета Симић из малог Пожаревца, као репортер ''Погледа'', на основу матичних књига умрлих и провером на терену. Такође, пре више од 20 година интервјуисао је више комуниста, починилаца ових убистава, који су се тиме хвалили.
''Погледи'' су се својевремено бавили овом тему, али на жалост било је мало средстава. Сакупили смо негде око 12.000 имена из разних извора, од тога мањи део сопственим истраживањима.
Симић је направио списак од 200 жртава комуниста на територији данашње Општине Сопот, тврдећи да је коначан. На жалост, у зборнику недићевских докумената, том 1, књига 21, касније сам видео да списак ипак није коначан...
Од ових 200, 136 особа је убијено пре 12. септембра 1944, према Симићевом списку, плус најмање још једна према зборнику 1/21. Иначе, провером Симићевог рада овим зборником, види се да је у неколико наврата грешио у именима, или је пак грешка у зборнику – углавном грешке су мале, нпр. Ш или Ж – али у основи подаци се поклапају.
Податке о убиствима прецизно је у матичне књиге уносио свештеник Божидар Јашић из малог Пожаревца. Њега су комунисти убили 10. октобра 1944. у Гроцкој. Пет дана касније, у Гроцкој су убили и два његова рођака: Бранка Јашића и Миливоја Јашића.
Од убистава после 12. септембра, наводим два карактеристична случаја:
- Душан Миладина Степановић, рођен 1925, јединац. Са школовања у Београду дође на игранку 7. јануара 1946. На игранци је критиковао нову власт. Кад је пошао кући, сеоки комунисти пођу за њим. Одведу га поред гробља ка Неменикућама и убију. Закопају га у колиби за овце, под јаслама. Његово тело вероватно и сада лежи тамо. Колиба се налазила на имању Јеремије Милошевића у Неменикућама, крај Мелнице. Ово је испричао један од убица, пред смрт.
- Даринка Обрадовић, рођена 1923. Обешена у затвору у Сопоту 1945. Претходно је свирепо мучена да призна где јој је момак, који је био жандарм у Сопоту. Педесет година касније, Даринкин момак је дошао из Енглеске, обишао је Даринкин гроб и њену родбину у Неменикућама.
Поред овога, према Симићевом истраживању, са територије Општине Сопот 61 обвезник је погинуо у четницима, два у недићевцима, један као љотићевац, један као жандарм и између 150 и 200 омладинаца на Сремском фронту (имена су исписана на спомен плочама, па то није детаљно проверавао).
Следи списак од 136 особа са територије данашње Општине Сопот – жртве комуниста пре 12. септембра 1944:
Жртве комуниста у селу Мали Пожаревац:
1. Стеван Павићевић, трговац из Азање, убијен у Малом Пожаревцу 22. септембра 1941. од стране локалног комунисте Ђуричића.
2. Тихомир Илић из Малог Пожаревца, убијен 1941. од стране локалних комуниста Јовичића и Срећковића.
3-7. Четници Симо Опачић из Санског Моста, Милорад Павловић из Овсишта, Богољуб Круљ из насеља ''Алекса Шантић'' код Сомбора и Недељко Антонијевић из Чачка, убијени од стране комуниста у оближњем селу Сенаја на игранци поводом прославе Српске нове 1942. године.
8. Радован Грујић, општински деловођа, рођен 1900, убијен 3. фебруара 1943, после напада рођака и комшија комуниста на његову кућу.
9. Живан Грујић, Радованов отац, убијен од комуниста на казану, 5. октобра 1943, у 62. години живота.
10. Драгољуб Гајић, председник сеоске општине, убијен 1943.
11. Сретен Гајић, Драгољубов брат, убијен истог дана. (Станојка Грујић, Радованова жена, убијена је крајем 1944. у Гроцкој и бачена у Дунав; Страхиња Грујић, Радованов син, убијен је са мајком Станојком крајем 1944. у Гроцкој и бачен у Дунав.)
16-20. Радић Никола, Новка (Николина жена), Живодраг (Николин син), Милева (Живодрагова жена) и Милорад (Николин син); жртве су мучене и масакриране, 4. фебруара 1944, од стране партизана под командом Марка Никезића. Имовина им је опљачкана, а кућа и штала спаљени. Масакр је извршен под оптужбом да је Никола Радић пријавио жандармима Љубивоја Гајића, водећег комунисту на Космају. Поред Љубивоја Гајића, у кући Николе Радића жандарми су тада убили и Вучка Милићевића из Дражња и Витоку Живановић, њихову пратиљу. Међутим, према сведочењу ћерке Љубивоја Гајића, ову комунистичку тројку није издао Никола Радић, већ Гајићев конкурент и кум Драгослав Дража Марковић.
21. Јаворка Поповић (супруга четника Тике Поповића, који је нестао у Босни на крају рата; убијена на сеоском путу).
22. Живорад Поповић, партизан, убијен од партизана 30. јула 1944. зато што је хтео да иступи из њихових редова (на споменику у центру села пише да су Живорада убили Немци).
30. Бранко Симић, убијен код Радишине колибе 1944, осудио га Марко Никезић.
31. Миодраг Николић, партизан, убијен од партизана у Даросави, због љубоморе (његова судбина је наводно инспирисала сценаристу партизанског филма ''Девојка са Космаја'').
32. Јагода Јовановић, партизанка, убили је партизани када су сазнали да је удата и да има двоје деце.
33. Драгољуб Петровић, општински послужитељ, убијен у кафани после поноћи 7. фебруара 1942. године.
34. Света Новаковић, општински службеник, убијен у Малом Пожаревцу од сеоског комунисте Срећковића.
Жртве комуниста у селу Сибница:
35. Аранђео Обрадовић, сибнички одборник, антикомуниста. Стрељан ноћу 1943. испред своје куће од партизанске тројке коју је предводио Жарко из Стојника. Син Аранђелов био је са њима и гледао стрељање оца.
36.Тихомир Станисављевић, председник сибничке општине, стрељан исте ноћи и од исте партизанске тројке.
37. Милоје Станисављевић, антикомуниста. Пронађен од партизана у бостану који је чувао. Док су заједно седели и јели лубенице један од партизана га убије.
Жртве комуниста у селу Мала Иванча:
48-49. Војислав Милосављевић и Љубомир Бранковић. Ујесен 1943. Војислав је женио сина Бору са Љубомировом ћерком Радмилом. У вечерњим сатима дошла је партизанска тројка коју је предводио учитељ из Дражња Добривоје Милићевић звани Вучко. Тројка је вечерала на свадби а затим повела младожењиног и младиног оца са образложењем ''да им покажу пут''. Убијени су недалеко од куће јер су били газде и антикомунисти. Војислав и Љубомир су знали да ће бити убијени, али су пристали да пођу са убицама плашећи се за животе своје деце.
50. Никола Кувекаловић, газда, антикомуниста. Убијен од комшије, партизана Марковића.
51-55. Учитељице Крстина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић Жмурић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић ''Шуца'', Божидарка Дамњановић ''Кика'', Добривоје Милићевић ''Вучко'', учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела жртава била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна.
56. Владислав Ивановић. Убијен од партизана, ноћу, испред своје куће.
57-58. Радомир Ивановић (Владислављев синовац) и Павле Марковић, убијени ноћу, крај својих кућа, од стране партизана из М. Поповића.
59. Драгован Томић. Убијен од партизана у Раљи, 1944.
61. Радосав Стевановић. Убијен од партизана на Трешњи.
63. Андреја Бабић, ухваћен и стрељан крај пруге у Малом Пожаревцу, од стране комунисте Јовичића из Малог Пожаревца.
70. Стева Којић, четнички активиста. Убијен 1944, ноћу код своје куће.
72. Драгован Милетић. Убијен од партизана 1944.
73. Станоје Жмурић. Убијен 1944, ноћу код своје куће.
Жртве комуниста у селу Ђуринци:
77. Милојко Живановић. Убили га партизани Бранко Петровић и Стојадин Марковић, грешком, мислећи да је четник кога су чекали.
78. Владимир Војиновић, председник сеоске општине. Убили га партизани, браћа Милошевић из Малог Пожаревца, ноћу, код његове куће.
Жртве комуниста у селу Парцани (Раља):
85. Војислав Николе Томић, члан покрета ''Збор'' Димитрија Љотића. Убијен од партизана јула 1941. код своје куће.
86-87. Благоје и Владимир Андрић, отац и син, власници каменолома у Раљи. Убијени од партизана Космајског одреда јула 1941, током акције демолирања железничке станице у Раљи.
88. Бранко Мирковић из Парцана, деловођа у Раљи. Убијен истог дана када и Андрићи.
89. Војислав Владисава Томић, рођен 1920, убијен од комуниста у раљској пескани 1944. Током рата је био деловођа у Кумодражу.
90-91. Панта Максимовић и Јова Недељковић. Убијени истовремено када и Војислав Томић.
92. Сергије Милутиновић, деловођа, рођен 1909, убијен 1944. крај парцанског гробља, ноћу.
93. Владимир Дуца Милетић, рођен 1923, убијен 1944. Био недићевац.
Жртве комуниста у селу Дучини:
94. Милутин Миленка Поповић, рођен 1902. убијен августа 1942, крај своје вршалице. Партизани су му више пута пре тога претили да не врше жито.
95. Милија Светолика Милинковић, рођен 1906, убијен од партизана Жарка Михаиловића из Стојника. Милијина кућа била је на крају села и кад год би га партизани питали: ''Има ли у селу четника?'', одговарао је: ''Има''. Једном приликом, не нашавши четнике у селу, Жарко се вратио и убио Милију.
96. Димитрије Павла Остојић, рођен 1875, председник сеоске општине од 1922. до 1926, симпатизер четника. Убијен ноћу 26\27. октобра 1943. од стране партизана Космајског одреда.
97. Радован Алексија Милинковић, рођен 1885, убијен ноћу 26\27. октобра 1943. код своје куће од стране партизана Космајског одреда, због сарадње са четницима.
98. Живота Петра Илић, рођен 1904, убијен ноћу 26\27. октобра 1943. од стране партизана Космајског одреда, као симпатизер четника.
99. Сиљка Јеврема Степановић, рођена 1902, убијена ноћу 26\27. октобра 1943, зато што није пристала да се дружи са партизанима. Преки партизански суд осудио је на смрт као пријатељицу четничког команданта Свете Ракића.
100. Сретен Ранка Милијановић, рођен 1897, убијен ноћу 26\27. октобра 1943. од стране партизана Космајског одреда, као имућни сељак и симпатизер четника.
101. Михаило Александра Ракић, рођен 1900. године. Његов брат од стрица је био четник. Партизани ухвате Михаиловог оца Александра да, под претњом смрћу, пронађе синовца. Михаило затражи од партизана да пусте старог и да убију њега. Они су прихватили замену. Убили су Александра недалеко од куће, у ноћи 26\27. октобра 1943.
Жртве комуниста у селу Дрлупе:
104. Михаило Јанковић, стрељан испред куће Милијана Савића
105. Велисав Јовановић, стрељан испред куће Милијана Савића, заједно са Михаилом и још једним четником из Рогаче. Били су на слави Ђурђевдан код Савића. Преноћили су код слављеника, што су партизани дознали, дошли су, извели их испред куће и стрељали
106-108. Живан Матић, Милосав Матић (браћа од стрица) и Драга Благојевић. Стрељани испред школе у Дучини као четнички симпатизери и сарадници
Жртве комуниста у селу Мали Поповић:
112. Стојан Васић, старији човек, син му је погинуо у априлском рату у Македонији. Критиковао комунисте. По дану стрељан испред задруге у центру села. Комунисти му наређивали да клекне, није хтео.
113. Стојан Марјановић, Солунац, симпатизер четника. Убијен ноћу испред куће.
114-115. Ђорђе Секулић и Ивко Секулић, Солунац. Побијени испред својих кућа ноћу 1943, од сеоске партизанске тројке.
116-122. Ненад Матејић (Солунац), Андреја Митић, Влајко Будимкић, Добривоје Дунић, Бранко Дунић, Миливоје Станкић (деловођа) и Иван Јовковић. Сву шесторицу стрељала је 1943. група партизана на челу са Милисавом Јовичићем из Поповића, крај зида куће Ненада Матејића. Били су антикомунисти. Милисав Јовичић је две недеље раније позајмио калемарски нож од Бранка Дунића. Родбина је после стрељања пронашла тај нож забоден у Бранкове груди.
123. Светозар Јовичић из засеока Грково, газда, антикомуниста. Убили га млади партизански активисти Стевановић и Грујић из Малог Пожаревца у лето 1943. године.
124-125. Душан Васић и Данило Будимкић, Солунци. Убијени ноћу код својих кућа, а имовина им је опљачкана од стране локалних партизана. Код Кике Дамјановић, жене Драже Марковића, сељаци су после препознали делове одеће из њихових кућа.
126. Тихомир Марјановић, сељак. Убијен на Друлинама 1943, по дану.
127. Андреја Јеринић. Говорио против партизана. Убили га 1943. у центру села, по дану, Тихомир Чолић и Мића Милићевић, партизани из Дражња. Окупљени народ је гледао.
128-129. Златија Арсенијевић и инжењер Костић. Костић је радио у Раљи, не зна се одакле је. Када је био код Златије, дошли су партизани Чолић и Милићевић из Дрежња. Рекли су да их воде у партизане. На крају села су их опљачкали и масакрирали, тако да су их сутрадан сељаци једва препознали.
Сахранили су их на сеоском гробљу, без сандука. Ово је било 1944. године.
131. Франц Ширник, Словенац, сеоски молер. Пошто је знао немачки, Немци су га користили као тумача. Партизани су убили Франца 1943. године.
Жртве комуниста у селу Бабе:
134-135. Чедомир Качаревић, рођен 1902, и Радован Ранковић (био је старији од Чедомира). Убијени су 1944. испред школе од стране сеоских партизана јер су били антикомунисти.
136. Негован Милинковић, рођен 1923. Партизани су га ухватили у селу и убили у оближњој шуми, јер је био мобилисан од стране четника.
137. Мица Митровић, супруга сеоског трговца Љубомира. Убијена је на месту званом Река од стране сеоских партизана Чеде Станковића и Остоје, јер није хтела да сарађује са комунистима.
Жртве комуниста у селу Губеревац:
138. Ратко Пипер, родом из села Неменикуће, мајстор за прављење буради. На игранци у Губеревцу 1943. водио је коло. Са игранке га извео партизан Милисав Михаиловић звани Жарко из Стојника и стрељао, говорећи да је правио бурад за четнике.
139-140. Светозар Николић и Панта Живковић, старији људи, чланови Љотићевог ''Збора''. Стрељани 1943. код својих кућа, ноћу.
141. Милан Радоњић, свештеник из суседне Бељине. Када се враћао са једне сахране у Губеревцу, сачекао га и убио партизан Милисав Михаиловић Жарко из Стојиника, ујесен 1943. године.
Жртве комуниста у селу Стојник:
142. Драгивоје Ивановић, рођен 1918, антикомуниста. Убили га партизани Милош Илић из Баба и Жарко из Стојника. Однели му из куће сво одело и покућство.
143-144. Јелена и Радојица Милић, муж и жена, старији људи из Губеревца. Доведени у Стојник и убијени под оптужбом да су боље хранили четнике него паратизане.
145. Бисеније Милинковић, дечко од 16 година. Убили га комунисти говорећи да је симпатисао четнике.
146. Драгутин Вукосављевић, председник општине Стојник. Убијен од сеоских комуниста у кафани, увече, 1942. године.
148-149. Поп Константин Новичић и попадија (име непознато). Дошли су из Срема и убијени су после три месеца у сеоском забрану Морак, од стране партизана Милисава Михаиловића Жарка из Стојника и партизана Јовановића из села Влашка. Попадија је била у другом стању. Пре овога, једног сеоског попа су одвели партизани, а другог су убили четници јер је сарађивао са партизанима.
Жртве комуниста у селу Неменикуће:
150. Спасоје Јовановић, рођен 1897. Убио га комуниста Петар Радетић звани Галама, пекар из Смедерева, на Белом путу.
151. Стојан Милосављевић, сеоски учитељ, симпатизер четника. Убијен 1941. на Космају, на потесу Вртиште. Комунисти нису дозволили да се Стојан сахрани, па су његово тело данима разносили пси и шумске звери.
152. Илија Прокић, рођен 1885, богат човек, у два сазива био председник села. Имао унуке у жандармима, говорио је против комунизма. Убила га партизанска тројка 1942. године, ноћу.
153. Војислав Милошевић. Убијен исте ноћи када и Прокић.
154. Витомир Маричић. Убијен исте ноћи када и Прокић и Милошевић. У његовој кући, коју су комунисти после рата конфисковали, живи секретарица Драже Марковића, близу сеоске цркве.
158-159. Ратко и Љубисав Маринковић. Ликвидирани на вашару о Св. Тројицама.
160. Љубомир Маринковић. Убио га комуниста Љуба Пауновић из Ресника. Четници после ухвате Пауновића и убију га у Рогачи.
161. Милосав Јекић, сеоски кмет. Убио га брат од тетке, партизан Милисав Влајић из Парцана, 1942. године, ноћу.
Жртве комуниста у селу Рогача:
163. Ратко Петра Богосављевић, четнички командант села. На дан своје крсне славе, Св. Алимпија, изведен од стране партизана преобучених у четнике и стрељан крај куће.
164-165. Радован Божидара Кандић, рођен 1916, и Синиша Љубисава Кандић, рођен 1919, браћа из фамилије. Мучени и убијени у Аранђеловцу ујесен 1944. Током рата били четници.
166. Светозар Миливоја Милосављевић, рођен 1907, убијен 1944. од стране сеоских партизана.
167. Милорад Андреје Миросавић, рођен 1896, богат сељак и трговац (имао своју продавницу). Убијен од стране партизанске тројке 1941, ноћу.
168. Радован Ивановић, рођен 1913, убијен на потесу Мајдан 1945, ноћу.
169. Лука Милоја Павловић, рођен 1914, убијен 1942. од стране сеоских партизана, између Рогаче и Дрлупе.
171. Ратомир Радомира Павловић, рођен 1913, убијен 1943, ноћу.
Жртве комуниста у селу Ропочево:
173. Тихомир Милоша Великић, рођен 1882, убијен 1944. у селу.
174. Будимир Миленка Глишић, убијен 1944. Током рата био је четник.
175. Радован Милана Живановић, бивши деловођа, рођен 1902, убијен 1944. у селу.
176. Бранислав Трифуна Јевтић (нема ближих података).
177. Славољуб Радована Јеремић, рођен 1922, убијен 1942.
178. Василије Милоја Мајсторовић, рођен 1910, убијен 1944. Током рата био је четник.
179. Добрисав Павла Мијаиловић, рођен 1884, убијен 1944. у селу.
180. Угљеша Ристе Мијаиловић (нема ближих података).
181. Радојица Љубисава Младеновић, рођен 1885, убијен 1941. у селу.
182. Радојица Аранђела Младеновић, рођен 1892, убијен 1944. у селу.
183. Тихомир Аранђела Младеновић, рођен 1905, убијен 1944. у селу.
184. Драгољуб Радисава Поповић, рођен 1905, убијен 1944. у селу.
185. Милоје Танасија Поповић, рођен 1900, убијен 1944. у селу.
186. Мијодраг Драгољуба Радосављевић (нема ближих података).
187. Витомир Животе Ранковић, рођен 1903, одведен у Стојник и убијен 1943.
188. Јанко Радојице Срећковић, рођен 1886, убијен 1944. у селу.
189. Александар Јанка Срећковић, рођен 1908. (нема других података).
190. Бранко Андреје Мајсторовић, рођен 1910, убијен 1943. у селу. Комунисти су после рата на споменику у селу уписали да је Бранко погинуо од Немаца ''у народноослободилачкој борби''.
191. Живорад Арсенијевић, рођен 1905, убијен 1944.
Најзад, преносим делове једног свог рада на ову тему, који обухвата јесен 1943. године:
И у ово доба комунисти су чинили што и раније, од лета 1941: убиства према свом партијском програму, пљачке, паљења општинских архива, итд. Њихов велики злочин с краја следеће, 1944. године, када су се дочепали власти, бацио је у заборав недела из претходног периода. А заправо комунисти су увек радили исто, с тим што је број убијених зависио од њихових могућности. Само у зборнику недићевских докумената, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (ненаоружаних, односно цивила) у Србији пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија... На овом допунском списку је и име чувеног академског сликара Михајла Миловановића из Ужица.18
Убиства су настављена и 1942. године. Само током августа полиција владе генерала Милана Недића забележила је 18 случајева убистава цивила. На пример:
3. августа: У селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима.
Или:
4. августа: Од стране партизана убијен је Милован Ћосић, председник општине у Губеревцу (Сопот), а у селу Дучина Милутин Поповић, сопственик вршалице, чији је леш нађен у близини села. Том приликом спаљена је општинска архива као и једна вршалица, а убијен Милосав Милић, земљорадник.
Или:
30. августа: Од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон }урић, архимандрит.19
Према могућностима комунисти су убијали и 1943. године. Примера ради, Недићево министарство унутрашњих послова бележи да је у Краљевачком округу ''комунистичка банда'' Раденка Мандића ''само у другој половини августа убила преко 15 лица''.20
Крајем 1943. године, ради садејства са својом главнином у покушају освајања Србије, комунисти покрећу нови велики талас злочина. Следи делимичан попис њихових жртава из новембра и децембра, према документима Недићевог Министарства унутрашњих послова:
7. ом. (новембра - прим. аут) око 21 час четири комунистичка бандита и једна женска упали су у село Жељево (4 км северно од Сврљига) и убили старешину села Светислава Марјановића, којега су претходно изболи ножевима па га затим дотукли из пушака. Ову групу води Душан Тасковић зв. Срећко...
У ноћи 14\15. ом. бандити су у селу Друговцу, среза Алексиначког, убили }орђа Јефтића, земљорадника, а затим спалили архиву општине Станци истог среза...21
13. ом. у 23 часа група комунистичких бандита упала је у село Бања (4 км ј-и од Аранђеловца - секција Аранђеловац) одакле су одвели лекара здравствене задруге Владимира Свилингера и однели његову апотеку... Леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу...
15. ом. у 19 часова група комунистичких бандита упала је у село Вишевац где је убила председника општине (мисли се на сеоску општину - прим. аут) Чедомира Милојевића па потом отишла у непознатом правцу.22
6. ом. око 14 часова група од 300 партизана упала је у село Кожељ (10 км западно од Андрејевца, срез Тимочки) и ту тражила председника општине. Како је председник побегао, то су му партизани запалили кућу и одвели стоку.23
Нођу 2\3. ом. група од 250 комуниста наишла је у с. Врмџу (7 км с-з од Сокобање, срез Бањски) ту убила два сељака па се изгубила у непознатом правцу.
3. ом. око 1 час у с. Вакупу (2 км ј-з од Алексинца, срез Алексиначки) убијен је од стране комуниста Раша Савић, бивши народни посланик из Алексинца...
3. ом. изјутра група од 250 партизана наишла је у село Мужинац (8 км северно од Сокобање, срез Бањски) где је спалила општинску архиву, одузела 16.000 динара од општинског благајника и убила Миливоја Урошевића, који је припадао групи ДМ, па се потом повукла у непознатом правцу.
2. ом. (децембра - прим. аут) група комуниста упала је у село Гаџин Хан (15 км ј-и од Ниша, секција Ниш), где је убила председника општине и још два угледна домаћина, па потом отишла ка Сувој Планини.24
30. пр. м. у 2 часа једна комунистичка шесторка дошла је у село Мали Пожаревац (13 км јужно од Гроцке, секција Београд, срез Грочански) где су убили председника општине и његовог брата па потом отишли у непознатом правцу...
Ноћу 5\6. ом. једна група партизана упала је у село Ритопек (8 км с-з од Гроцке) и пошто је опљачкала из општинске благајне 30.000 динара и спалила општинску архиву са материјалом одвела је са собом општинског деловођу.25
12. ом. у 20 часова око 40 комунистичких бандита дошли су у село Чокот (7 км западно од Ниша - секција Ниш - Прокупље), где су убили председника општине...
9. ом. у 20 часова око 100 комуниста упало је у Рогачу (10 км ј-з од Сопота, срез Космајски) извели из куће Ратка Богдановића и убили га покрај села оставивши цедуљу да су га убили као курира ДМ...26
Ноћу 12\13. ом. група комуниста упала је у село Лесковац (13 км ј-з од Зајечара) где је убила шест национално исправних грађана, па потом отишла ка планини Тупижници...27
14. ом. у 12 часова око 60 комуниста упали су у село Мала Иванча (12 км ј-з од Гроцке, секција Београд) где су убили једног жељезничара и два сељака...
Ноћу 15\16. ом. група од 60 комуниста дошла је у Малу Иванчу, среза Грочанског, и похватала: Шмурића Петра, Којића Стевана, Бабића Радована и Јовановића Стојана, све земљораднике из Мале Иванче, као и две учитељице: Христину Стојановић и Милицу Симић и све их поубијала.
Ноћу 16\17. ом. комунистички бандити су поново дошли у село Мала Иванча (12 км ј-з од Гроцке) и ту убили четири сељака.28
Ноћу 15\16. ом. група од 50 комуниста спалила је железничку станицу у селу Копљарима, среза Орашачког, која је са архивом и намештајем до темеља изгорела. Иста ова група одвела је и убила две сељака из истог села.29
22. ом. у 21 час у селу Врбица (2 км јужно од Аранђеловца) комунисти су убили два сељака зато што су помагали четнике ДМ.30
За сада се највише зна о злочинима Космајског партизанског одреда, којим су командовали Марко Никезић, Дража Марковић и његова будућа жена Божидарка Кика Дамјановић. Познат је списак од тачно 200 жртава космајских партизана, само са територије данашње Општине Сопот. У вези убиства две учитељице и других мештана сопотског села Мала Иванча, које се према цитираном извештају Недићеве полиције одиграло у ноћи између 15. и 16. децембра 1943. године, на основу црквених књига, али и на основу сведочења партизана, који су се тиме хвалили, хроничар пише:
Учитељице Крстина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић Жмурић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић ''Шуца'', Божидарка Дамњановић ''Кика'', Добривоје Милићевић ''Вучко'', учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна.31
Према томе, овде је пропуштено име земљорадника Стојана Јовановића, док су нека имена наведена погрешно.
Према истом извору, комунисти су у селу Мала Иванча убили 29 особа...
(...)
У оближњем селу Мали Пожаревац, такође према истом извору, комунисти су убили 34 особе. Најзверскија је била ликвидација породице Радић. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живодраг и Милорад и снаја Милева (Живодрагова жена). Хроничар бележи:
Жртве су мучене и масакриране, 4. фебруара 1944, од стране партизана под командом Марка Никезића. Имовина им је опљачкана, а кућа и штала спаљени. Масакр је извршен под оптужбом да је Никола Радић пријавио жандармима Љубивоја Гајића, водећег комунисту на Космају. Поред Љубивоја Гајића, у кући Николе Радића жандарми су тада убили и Вучка Милићевића из Дражња и Витоку Живановић, њихову пратиљу. Међутим, према сведочењу ћерке Љубивоја Гајића, ову комунистичку тројку није издао Никола Радић, већ Гајићев конкурент и кум Драгослав Дража Марковић.33
О погибији Љубомира Гајића и још двоје комуниста, Окружни комитет КПЈ за Младеновац поднео је извештај Покрајинском комитету КПЈ за Србију 25. фебраура 1944. године. У овом документу погинули се тако наглашено окривљују за своју судбину - уместо да им се, што је и код комуниста било уобичајено, посвети један хвалоспев - да то баца сумњу на писце извештаја:
У понедељак 21. ом. погинуо нам је друг Вучко (Добривоје Милићевић), новоименовани члан Окружног комитета партије, друг Љубивоје Гајић, члан партије и члан Окружног Народноослободилачког одбора, и другарица Витока (Живановић), члан среског повереништва грочанског. Погинули су својом кривицом, јер су, и поред најширих могућности за безбедно предањивање, отишли код једног типа, који их је, по свему изгледа, издао. То је било у М. Пожаревцу а убице су СДС из Гроцке.34
У селу Сибници комунисти су убили 13 особа...
(...)
Космајски партизански одред је повремено упадао у Гружу, где је нарочито остала упамћена Божидарка Кика Дамјановић, чак и у песми:
Кад је било код борова,
партизанка једна рече
да се Бранко жив испече.
Партизанка Кика скочи
те извади Бранку очи.
Заправо, старији људи су причали две варијанте ових стихова: у једној се помиње партизанка Кика, а у другој партизанка Кока (Николија Петровић, после рата такође високи функционер). Обе су упамћене по злу. Несрећни Бранко, пекар из Страгара, свирепо је мучен у селу Каменица у Гружи, на месту Гојића Голо брдо: ''Пекли га. Вадили му очи. Ломили кости. Убили па обесили''.37
Четници Горске краљеве гарде затекли су партизане Шумадијског одреда како пеку још једну жртву, 14. јула 1943. године, на Руднику, на месту симболичног назива - Паљевине. ''Кад горе, гори ватра. Приђемо, кад оно, човек на ражњу! Набили га на колац као Турци, и пекли!'', сведочи очевидац, потпоручник Божидар Панић.
Догађај су потврдила још два очевидца, потпоручник Драгован Радуловић и поднаредник Света Филиповић, а такође и један посредни сведок, фотограф Александар Симић, коме је о овоме причао рођени брат жртве Миће Парезановића, Бранко Парезановић, курир при Врховној команди. И Мићу Парезановића партизани су ухватили као курира, док је наредник Тихомир Јовановић ''Карађорђе'' том приликом рањен, али је успео да им умакне.38
У борби на Паљевинама четници су ликвидирали 16 партизана, али остатак од ''око 50, међу којима пет жена'', како је забележила Недићева полиција, сутрадан упада у село Горња Црнућа у Таковском срезу. Пошто су сељацима отели и заклали већи број оваца, партизани су, према истом извору, ''одвели од куће Митровић Грујицу старог 65 година и Ерић Драгишу старог 30 година из села Љубичевца среза Орашачког и побили из пушака''.39
Познат је још један случај печења живог човека од стране комуниста. У Чечави, на северу Босне, крајем септембра 1943. године, командант једне јединице из састава партизанске 11. дивизије, Богдан Видовић Кевчија, испекао је на ражњу жандарма у пензији Васу Горичанца, који га је пре рата хапсио због ситних крађа. Хроничар описује:
Лично је, уз малу помоћ сарадника (Кевчија - прим. аут), спровео над њим заиста нечувен масакр. Обзиром да је тада већ било мразева, јер су те године познате по јаким и раним зимама - једно јутро га је натерао да пузи уз "бандеру", тј. гладак стуб, који је претходно ноћу полио водом, како би ујутру био што клизавији: а испод би поређао бајонете, како би мученик Васо на исте се набадао. Потом је заложио велику ватру, свезао старца Васу уз један стуб, као неки велики ражањ, и тако га пекао. Претходно му је чак ложио ватру на прсима. Пекао га је тако уз ватру док му нису очи искочиле, тј. исцуриле од велике температуре. Када је већ пао у тоталну кому, пререзали су му гркљан и испалили један метак у њега. Тако је завршио овоземаљски живот мученика Васе, учесника Првог светског рата и старога жандармеријскога наредника Краљевине Југославије. Ту где је мученички скончао, одмах су га ту и закопали у земљу. То је било на месту зв. Црквине у Чечави, удаљеном од светог храма око један километар, северно.
Много година касније, 20. фебруара 1996, мештани Чечаве, са надлежним свештеником, откопали су кости несрећног жандарма и сахранили у Планском гробљу. Приликом есхумације пронађени су ланац, катанац и коноп од падобрана, којима је Васо Горичанац био везан на стуб на коме су га пекли. Ове ствари чувају се у цркви у Чечави.40
Такође, зна се за један случај када је партизанка скувала у бакрачу свог пасторка, заробљеног четника, у Новој Вароши почетком 1942. године.41
На простору Јужне Србије по злу је остао упамћен партизански одред још једног ''народног хероја'', Ратка Павловића Ћићка, који се специјализовао за убиства - мачкама. Запис о томе оставио је бивши партизан Милош Младеновић:
...Био му је навучен џак преко ногу, стављен онај мачак у џак и џак завезан у раменима. Затим је Гавра узео једну тољагу и отпочео тући по мачку. Ниси знао ко јечи: мачак или овај несретни човек. Мачак је отпочео да се врпољи и пошто је осетио меко по стомаку стао је да копа по телу несретника и да се увлачи у његов грудни кош. Гавра је казао да је то завршено па смо пресекли завезани конопац горе и доле, узели леш за ноге и свукли га мало ниже где је пламсала велика ватра. Неколико метака су испаљени у леш како би убили мачка у њему, и једни за ноге а други за руке - бацисмо леш на ватру. Леш је на ватри припуцкао као кад се топи маст. Гавра нам је том приликом испричао како су они једном ранијом приликом били пропустили да претходно убију мачка те је мачак ђипио из ватре када је леш био бачен на ватру и џак сагорео. Заслепљени мачак безмало некоме од њих није ископао очи, а онда заграбио уз прву букву у коју је био ударио. Муке су имали док су га убили на гранама.42
И у Србији, као и другде, комунизам је окупљао најсвирепије особе, чије склоности су потом још више долазиле до изражаја проучавањем дела класика марксизма - највише Стаљинових - и наредбама ''у погледу мржње према свим издајницима над српским народом'', како је примера ради писао Ј. Б. Тито Главном штабу Србије 9. октобра 1943. године.43 Специјално, ове особе је привлачила могућност да паролу ''Ово је пљачка!'', замене новом: ''Ово је револуција''! Елементи теорије, у комбинацији са праксом, временом би код комуниста свели на најмању меру, или чак потпуно уништили, осећај гриже савести за почињена недела.
Лакоћу са којом су партизани убијали цивиле видимо поред осталог и у извештају 1. чете Космајског одреда штабу одреда од 23. јула 1943. године. Тако, подносилац извештаја, вероватно командир чете, пише:
На дан 20. јула чета се налазила код села Азање.
Рад у чети: Читање ''Пролетера'' са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка.
На дан 21. јула чета се налазила на положају од 19. јула. Рад опет није био могућ. Индивидуално читање.
Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку...44
Према овом извештају, 1. чета Космајског одреда тада је имала 23 партизана, наоружана са 19 пушака, 14 бомби и девет револвера. Писац извештаја овако описује расположење унутар ове опасне дружине:
Опште стање у чети никако није задовољавајуће. Пре свега осећа се недостатак дисциплине и партизанског понашања. Међу борцима влада психоза нетрпељивости и пргавости.45
17, 18 Зборник докумената, том 1, књига 21, 549, 192-194.
19, 20 Зборник докумената, том 1, књига 21, 316-322, 467.
21 Зборник докумената, том 1, књига 21, 497. Комунистички историчари кажу да је ово дело Озренског партизанског батаљона.
22, 23 Зборник докумената, том 1, књига 21, 499, 532.
24, 25, 26, 27 Зборник докумената, том 1, књига 21, 533, 534, 543, 551.
28, 29, 30 Зборник докумената, том 1, књига 21, 552, 554, 560.
31 М. Симић, Хроника Малог Пожаревца, необјављен рад. Део о злочинима комуниста на територији Општине Сопот објављен је у ''Погледима'', у броју за фебруар 2002. године.
32 и 33 М. Симић, Хроника Малог Пожаревца, необјављен рад.
34 Зборник докумената, том 1, књига 20, 497-498. Очигледно, један од ова два извора греши у датумима, јер је породица Радић ликвидирана после погибије троје комуниста.
35 М. Симић, Хроника Малог Пожаревца, необјављен рад.
36 М. Симић, Хроника Малог Пожаревца, необјављен рад.
37 С. Ћировић, На трагу злочина, 61. На истом месту описује се и низ других свирепих убистава у Гружи.
38 Изјаве аутору Божидара Панића из Пајазитова, Свете Филиповића из Брежђа, Драгована Радуловића из Београда и Александра Симића из Чачка. О овом злочину такође видети: С. Ћировић, На трагу злочина, 60, као и С. Ћировић, Гружа у четницима, 344.
39 С. Ћировић, Гружа у четницима, 344.
40 Погледи, јул 2002. године. Чланак проте Милорада Симића, који је сакупио имена великог броја жртава комунизма у Чечави и учествовао у есхумацијама.
41 С. Краков, Генерал Милан Недић, књига друга, 92-93. Овај случај потврђује Милојко Поповић, уредник ''Златарских новости'' из Нове Вароши, на основу изјава сведока (Поповићева изјава аутору).
42 М. Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, 136. Младеновићу је ово причао његов друг Синђелић, у касарни у Нишу, 1943. године, где су се поново нашли, сада као недићевци. Обојица су побегли из партизана због оваквих злочина.
43 Зборник докумената, том 2, књига 10, 366.
44 и 45 Зборник докумената, том 1, књига 20, 390.
(М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 3. том, Крагујевац 2007, 388-407)
|
