offline
- sevenino
- Ugledni građanin
- Pridružio: 14 Jun 2011
- Poruke: 374
|
lav ::Napisano: 08 Feb 2012 16:59
...
-Моја конкретна питања за Вас:
1. Ко и на основу чега тврди да четници од почетка нису били спремни да се боре?
2. Ако су окупатори и НДХ били заједнички непријатељи, зашто су комунисти почели са ликвидацијом угледнијих људи у јесен 1941.године.
3. Знате ли оквирно датуме када су партизани овладали средњом Босном, Мањачом, Озреном, Требавом? И имате ли случајно лив-ове о издатој муницији?
4. Ко су у то вријеме били партизани, да би некога осим њих самих обавезивали ти Фочански прописи?
5. Зашто су партизани све устаничке чете звали партизанским или можда ти устаници ни сами нису знали да су партизани?
6. У претходном посту сте навели да су све устаничке вође дили страни агенти. И откуда толики шпијуни, да није Илија Чворовић водио истрагу?
7. Са којим крајњим циљем су пролетерске јединице послате у средњу Босну? Можда зато што им није успио план да наметну своје вођство устаницима и народу тих крајева?
8. Значи ли да је сваки устанички командир, кои није признао комунистичко вођство, извршио четнички пуч?
9. Одакле је Илија Малић и гдје се налази Карач? Јесте ли сигурни да је постојала Мотајичка партизанска чета?
10.Како мислите да су у средњој Босни превладали четници? Па ти људи су ту рођени и ту живјели. За четнике су их прогласили комунисти, када нису прихватили њихову власт.
11.А неко је дошао са стране да их напада и убија, због чега? Можда због политичке непослушности? Па нису четници са Мањаче напали партизане на Козари почетком 1942.године, већ обратно. И за све међусобне жртве они су криви. Исто као што су Нијемци криви за цивилне жртве током заузимања Берлина 1945. године, јер да нису напали СССР, Совјети не би ни заузимали Берлин.
12.Да ли је комунистима била важније уништење четника у средњој Босни или одбрана Козаре.
13.До половине 1942. четници су ослободили своја родна села од партизанских нападача. Или Можда сматрате да свако није господар у својој кући?
14.Зашто заборављате да су Козарачки партизани први напали четнике?
15.Можете ли ми оквирни број мртвих, рањених и заробљених из та два Њемачка корпуса?
Dopuna: 08 Feb 2012 17:02
E ovako da ti malo odgovorim na tvoja pitanja.
Ustanak u zapadnoj Bosni je pokrenut od strane Oblasnog komiteta KPJ na celu sa Djurom Pucarem Starim. Naravno niko ne spori da su samo komunisti bili ustanici. Cak sta vise, njih je bilo jako jako malo. Na pocetku su se zvali ustanici, gerilci ... i naravno zvali su se i cetnici. Tek cini mi se od 42. je ustaljen naziv partizani. Razvoju sirenja ustanka su doprinijeli i stravicni ustaski pokolji, koji su se poceli desavati nezavisno od samog ustanka. Znaci NDH je objavila rat i to srpskom, i nastavila rat KJ protiv komunista. Te dvije stvari su stavile komuniste i srpski narod pod jednu zastavu borbe za slobodu. Idemo dalje, u zapadnoj bosni su vec u jesen 41. formirana 4 odreda, zvani krajiski, i do kraja godine su oslobodili veci dio teritorije od ustasa i od NDH vlasti. To oslobodjenje teritorije nisu izvrsili samo komunisti vec i citav pogodjeni Srpski narod, pa bilo to pod kokardom ili zvijezdom. Ipak para vrti gdje burgija nece i tako imamo cetnickog junaka Drenovica na teritoriji 3. krajiskog odreda koji sam kaze (ovdje vec postavljeno i tvoj komentar je bio da su to samo razgovori komandanata na terenu):
Zatim uzima reč komandant Uroš Drenović, koji između ostalog kaže: Ja sam odmah u početku i prvi slao svoje kurire u Srbiju. Pošto su na mome sektoru bili Italijani, moja komanda mi je naredila da radim sporazumno sa fašistima, ja sam to i radio jer sam dobio takva upustva. Mi svoja dela imamo da pravdamo sa narodom i zato ja kažem da se uvek treba obazirati na narod i njegove potrebe. Narod treba što više čuvati ja sam tako i radio. Zato su partizani naročito o meni pisali da sam talijanski plaćenik i t.d. Bilo je došlo dotle da je Mrkonjić grad trebao da se preda meni u ruke.10 Komunisti su došli i zato, i kad sam ja ležao ranjen bili su došli da me ubiju i morao sam da se sklonim. Narod i vojska naučili su na mene. Kao ranjen, ja sam prepustio komandu drugima, a oni nisu znali, pa je vojska bila razjurena. Kad sam ozdravio okupio sam opet vojsku i počeo čistiti. Italijani su pošli da napuštaju Mrkonjić grad. Ja sam morao naći načina da sačuvam i pozadinu i vojsku. I Draža Mihailović je 1 marta napravio sporazum sa Hrvatima i Slovencima. Taj zapisnik nije daleko od ovoga našega. Verujte, da nije u Mrkonjić gradu nekoliko Hrvata koji su dobri ljudi, ni ja neti potpisao zapisnik. Mi smo se sporazumeli da Ustaški tabor u Mrkonjić Gradu razbijemo. Sad, razno se komentariše: Ustaše kažu da smo se mi predali, a partizani kažu da smo mi izdali narodnu borbu i da smo srpske ustaše. Partizani su nabili zvezde da mogu što više da ubijaju i pljačkaju. Mi nismo pošli da otimamo da poubijamo partizane. Ima tu ljudi koji su zavedeni, neki su tamo od straha, a neki plaćenici i potkupljeni. One koje smo do sada pohvatali puštali smo, ako za njih nije bilo bar dokaza da su vršili zločine. U pogledu akcije protiv Hrvata prosta je stvar — dokle je jak vanjski front, mi ne možemo ništa, jer će im njihovi saveznici pomoći i mi moramo biti oprezni. Da smo nastavili borbu, sada bi ovuda šetali avioni i tukli naš svet. Sada je vreme kad narod treba nešto da radi, jer ja ne mogu lagati narodu da će nešto doći i da će neko poslati, i ja računam samo sa onim što mi imamo. Već radi toga ovaj naš postupak u odnosu prema Hrvatima može se opravdati. Mi moramo što dalje izigravati ovu politiku, dok ne pukne front, a onda...
Mi sve svoje odrede treba da što čvršće povežemo i da pomažemo jedni drugima gde to treba. Kad bude došlo pitanje predaje oružja doći će do loma, pa kad jedan dođe u opasnost treba svi da krenemo zajednički. Pojedini naši odredi ne moraju da priznaju ove naše sporazume. Što se tiče novca, ja stojim na stanovištu da sada od Hrvata treba uzeti sve što se može.
Kod ovih reči većina učesnika ističe suprotno mišljenje, jer da bi to stvarno značilo biti plaćenik, te se zaključuje da se novac ne može primati od Pavelićeve države.
Dalje ističe da bi Istočna Bosna morala imati vezu sa Srbijom pa bi naše stanje što pre trebalo referisati Srbiji. Treba ih obavestiti, da je akcija čišćenja komunista sada došla u Bosansku krajinu gde su se zbili ostatci njihovih razbijenih jedinica. Treba tražiti da iz Srbije pošalju ljude da se upoznaju sa stanjem u našim krajevima. Propagande nema uop-šte kod nas. Partizani govore da je njihova čitava Bosna. Narodu se može izložiti i lepo kazati sve što je na stvari. Pozadina mora razumevati naš rad, a rad u pozadini mora da bude organizovan. Dalje referiše o stanju partizana koji su se sada grupisali u Kozari i Grmeču. Na njih će napasti, prema oba-veštenjima koja on ima biti izvršena ofanziva 14. ov. mj. Hrvati će biti naročito oprezni oko Vidov dana, a i iz Londona putem radija poručuju da borba za sad stane. Mislim da je narod jedino na taj način spašen, što smo zaključili ovaj sporazum.
Znaci on priznaje da je stupio sa italijanima u dogovor po naredjenju (od koga da mi je samo znati) , on tvrdi da je Draza slican ugovor potpisao sa Hrvatima i on sam priznaje da je pustio italijane kroz linije u napadu na Mrkonjic. Isto tako podvukao sam kako su prisutni reagovali na pominjanje novca! Znaci i u tom trenutku je medju tim "srpskim ustasama" bilo ljudi.
Kad smo kod tog napada na Mrkonjic, njega je vodio Simela Solaja, pa mozda ti to ime nesto znaci. Simela nije bio nikakav komunista, Simela nije imao pojma ni gdje je Sovjetski savez, ali Simela je imao jedno patriotsko veliko srce.
O borbi sa partizanima i samom dranovicu ima i ovo od 21.10.42
"KOMANDA BOSANSKIH ČETNIČKIH ODREDA U BOSNI
Poslije bježanja Borjanskog, Ozrenskog i Trebavskog odreda iz borbe protiv komunista,8 nenadležnim putem »naređeno« je mojim potčinjenim organima mojim komandantima bataljona, mjesto da je ta komanda nepraveći pizdarije kakve je napravila u tamošnjim odredima, naredila meni kao komandantu odreda koji sam dva meseca u borbi protv komunista pa sam čak morao ići i u patrolu prethodnicu pred Borjanskim odredom, ono što se ima činiti.
Osim toga Drenović ne može ni u kome slučaju biti komandant sektora jer je već dva puta upropastio svoj odred koji mu ja sa svojim ljudima spašavam i osim toga on je komandant bataljona, a ja sam komandant puka i načelnik gl. štaba za Bosnu, pa prema tome ni u kome slučaju g. Drenović ne može komandovati meni niti mojim komandantima bataljona.
Ta komanda ako uopšte može komandovati, ne treba slati pljačkaše u pomoć koji bježe ispred jedne opaljene puške, a osim svega toga pošto sam ja načelnik glav. štaba za Bosnu ovakva i slična naređenja nikako i ni u kome slučaju ne smiju se izdati bez moga potpisa, a po gotovo kad sam ja bez prekida i stalno na položaju u borbi protiv komunista.
Komandant puka »Manjača« i načelnik štaba za Bosnu:
Vuk. J. Marčetić"
Slavoljub Vranjesevic, Drazin izaslanik, poslije komandant cetnickih odreda, iako sigurno nije imao kontakta sa komunistima o Drenovicu kaze sledece:
Odred »Kočić« zauzima prostoriju između r. Sane uzvodno od Ključa, linije: pl. Klekovača—Glamoč—Šipovo*—r. Pljeva—r. Vrbas od Jajca do Crne Rijeke, drum: Crna Rijeka—Mrkonjić-grad—Čađavica—Ključ.
Komandant ovoga odreda je Uroš Drenović, učitelj i rezervni potporučnik. Covek 30-tih godina. Okretan, vredan i energičan, bolesno ambiciozan (želi da bude neka veličina) te se ne ustručava da zapliva u Nemačke i Hrvatske vode. Ova njegova osobina dovela je do propasti njegovog odreda. Naime, napustio je odred i sa porodicom preselio na stalno stanovanje u varoš Mrkonjić grad. Slao poklonstvenu deputaciju u ime Bosanske Krajine da izjavi lojalnost poglavniku i vladici Germogenu u Zagreb. Večito je sa Hrvatima i Nemcima u B. Luci.
Lično veoma hrabar, dobar borac, ali slab starešina, nema sposobnosti da komanduje većom jedinicom u borbi. Mnogo podložan uticaju žene, koja takoreći sa njime komanduje.
Od odreda ima svega oko 130 boraca i ako mu je odred brojao oko 900 boraca.
Posto je nakon pocetne saradnje sam Draza napao Uzicku republiku i objavio komunistima rat, ta i takva politika se prenijela i na zapadnu bosnu, i to preko Drazinih oficira (npr Nikola Forkapa) ili preko postojane cetnicke organizacije (Tesanovic). Od strane komunista, ponasanje cetnika je praceno i na savjetovanju u Skender Vakufu, zbog otvorene cetnicke izdaje, odluceno je da se svim vojnim i politickim sredstvima suzbije negativan cetnicki uticaj u narodu. To je bilo 21 2. 42. Na teritoriju mrkonjica upucuje se proleterski bataljon i tamo nailazi na veliko nepovjerenje domaceg stanovnistva, posto su cetnici vec pripremili teren. Desavaju se jako cudne stvari. Izmedju cetnika i proletera bila je samo jedna borba, ostalo samo pregovori. I na jednom takvom pregovoru doslo je 5 drenovicevih komandira da se dogovore da predju sa jedinicama medju proletere. Proleterima se nista bolje u tom trenutku nije moglo desiti. Sporazum je napravljen i odmah za tim na povratku svojim jedinicama neko je tih pet komandira jednostavno pobio. Navodno se ne zna ko je, ali od tog su samo proleteri imali stetu i pitanje je ko je to bio i sa kojim namjerama. Nakon tog proleterski bataljon se prebacuje na Manjacu. Tamo su bez problema razbili Marceticeve cetnike, ali narod je opet bio nepovjerljiv. Tu je cesto i primjenjivana sila:
iz Knjige sjecanja boraca prve krajiske brigade.
Nakon nekoliko dana Lazičić nam je sasvim slučajno dopao šaka. Obavestili
smo o tome Kostu i Lepu i oni su došli. Nas troje smo ga saslušali. U međuvremenu,
u naš štab su se zaputili seljaci, medu njima i oni koje smo nekoliko dana
ranije zatvorili u pojatu. Traže da Lazićiću ništa nažao ne učinimo. On im je,
kažu, jedini, domaći »učeni čovjek«. Objašnjavamo im zločine koje su četnici počinili
nad narodnim borcima. Seljaci, međutim, uporno trvde da Lazičić ni na
koga nije podigao svoju ruku. Možda i nije, ali mi. iako sve o njemu ne znamo,
osećamo da je on siva eminencija svih zločina, a to ovi ljudi ne razumeju, ili neće
da razumeju. I Lazičić se kune pred tim svetom da su njegove ruke čiste. U njegovu
zakletvu mi ne verujemo, ali su nas ljudi koji su spremni da za njega dadnu
svoj život prisilili da dobro promislimo šta da radimo sa Lazičićem. I mada teška
srca. pustili smo ga na slobodu.
....
Čete Vukašina Marčetića su sc predale i položile zakletvu kau dobrovoljačka
vojska. U štabu Drage Mažara i Voje Mitrova, u Gornjem Šljivnu, u/urbano
se radi na formiranju Šestog krajiškog odreda »Zmijanje«, - Milan Branković i
Dmitar Smiljanič reorganizuju partizanski bataljun »Manjača«. Njega je Vukašin
Marčetić razbiu u martu meseeu i, preuzevši komandu, stvorio svoj istoimeni bataljon,
ali četnički. Sada sc Marčetić krije negde u šumi, a Branković se vraća
na svoju raniju dužnost i gotovo od istih ljudi i istog komandnog kadra obnavlja
svoj bataljon. Cete su jedino očišćene od najzagriženijih četnika i sada se u njih
raspoređuju komunisti i skojevci, pretežno Banjalućani izrasliji na dužnosti
političkih komesara četa i /amenika političkih komesara, a ostali u čete radi formiranja
partijskih i skojevskih organizacija i oživljavanja političkog rada. Posmatram
taj prizor i nikako ne mogu da se otmem utisku kuji je nekako protivrečan.
Sve je na početku, a opet kao d a j e sve odlučeno i definitivno. Osećam živost,
ali kao posle neke teske preležane bolesti. Izuzev Drage, koji je po prirodi
dobra duha, i pridrošlih kadrova, ostali mi liče na rekonvalescente koji su samo
živnuli na prolećnom suncu. Sve se to odvija ria nekoj padini, u nekom šoru. u
dvorištu neke seoske kuće, pokraj puta što vodi u Dobrnjsko polje. Odavde se
lepo vidi Donje Šljivno i njegova škola, malo isturena u polje, kao d a j e pošla u
susret Gornjem Šljivnu, pa zastala. Tako reci, do juće je u toj školi bilo sedište
štaba Vukašina Marčetića. U njoj je, po našem dolasku u Šljivno, nekoliko dana
bio pritvoren n jegov komandir Jovo Mišić. Vodila se istraga nad njim. Znali smo
/a njegove veze sa Urošem Drcnovićem i, posebno, sa Lazom Tešanovićem i Radom
Radićem. Po svemu što se već tada o njemu znalo, očekivala se najstrožija
kazna. I štab Udarnog bataljona, međutim, stalno su stizale delegacije seljaka
i tražile da ga oslobodimo. Učinili smo što je narod zahtevao i vratili Mišića na
čelo iste ćete kojom je komandovao, ali tek pošto se pred narodom zakleo da
će se boriti protiv okupatora i da nikada neće podignuti sv oju ruku na partizane
i Narodnooslobodilaću v ojsku. Mi, naravno, nismo poverovali ni u jednu reč njegove
zakletve, ali je na nas ohrabrujuće delovao nepredviđeni govornik iz. mase,
koji se Mišicu obratio rečima: »Ako pogaziš zakletvu, mi cerno ti suditi«. Ipak
smo tražili najveću budnost u četi u koju se Mišić vratio.
Sada u toj školi Košta i Vojo reorganizuju Udarni bataljon. Od njegovih šest
četa stvaraju dva bataljona i formiraju polubrigadu. Vrši se nov kadrovski raspored.
Na ćelo Prvog bataljona. koji sačinavaju ćete Petrovačka, Mokronoška i
Prekajska. dolaze Duško Jovic i Svetko Kaćar, a na čelo Drugog, koji takođe sačinjavaju
tri čete Novska, Bihaćka i Janjska- Dušan Metlić i Dušan Karan. Formiran
je i štab polubrigade. Vojo preuzima dužnost komandanta, a ja dužnost
političkog komesara. 0 formiranju polubrigade. izgleda, nije izdato pisano naređenje.
Otuda se ona u našim dokumentima iz tog vremena nekada naziva
Udarni bataljon. a nekad brigada. Ne znam da li se tada uopšte mislilo na stvaranje
brigade u Bosanskoj krajini, ali je ova polubrigada. sama po sebi. prvi
korak ka njoj. Ona je u suštini prethodnica Prve krajiške NOU brigade.
*
Znali smo da Manjača oskudeva u domaćim partijskim kadrovima. Oni su
malobrojni, neiskusni i nedovoljno uticajni. U tom pogledu domaci ljudi koji su
bili četnički opredeljeni bolje su se snalazili i ostvarili su veći uticaj na ustaničke
mase. U vreme formiranja Šestog odreda, u ustaničke jedinice i na teren upućeni
su iskusni komunisti, ali opšta situacija na Manjači neće im pružiti mogućnost
da ih vojska i narod bolje upoznaju i da ih prihvate kao svoje domaće ljude.
Tek što je Košta, 6. maja, napustio Šljivnu i krenuo n Kozarac. u vezi sa pripremom
napada na neprijateljski garnizon u Prijedoru, na Manjači su ponovo
izbili četnički pučevi. Gotovo preko noći, Marčetić i njegovi komandiri imali su
pod svojom komandom ljudi, skoro koliko i polubrigada. Između nas i četnika
ponovo su počele borbe u kojima su četnici u svakom pogledu imali prevagu.
Nalazili su se na svom terenu. Njihova obaveštajna služba je besprekorno funkcionisala.
Ipak se nisu usuđivali da se upuštaju u veće borbe sa polubrigadom.
Više su ih izbegavali. Ali su zato partijski kadrovi, tek raspoređeni po četama
Brankovićevog bataljona, jedva spasili glave. Neki su izginuli. Šandor Blekić je
na spavanju ubijen. Sa svin strana stizale su slične poražavajuće vesti. Poginuli
su Kasim Hadžić i Drago Lang, a iz Bočca nam javljaju da su četnici ubili i Hasana
Kikića. Sve se to zbilo munjevito, u jednome trenu. Tada smo mislili da takvom
negativnom loku kretanja nećemo moći stati na put našim postojećim snagama.
Iz ovog se ne vidi kako su proleteri tamo isli ubijat vidjenije ljude, vec su pokusavali na sve moguce nacine da izbjegnu sukobe i da se svi bore protiv okupatora.
Na terenu 4. krajiskog odreda, glavnu rijec je vodio taj Rade Radic i dok je odred bio sa komunistima on je cak bio u stabu odreda. Kad mu je neko nesto dosapnuo, jednostavno je pobio te ljude, svoje dojucerasnje saborce.
O tom sam on kaze 7 juna 42.
Komandant Rade Radić kaže: da se mi nismo digli protiv komunista, došle bi u pitanje i naše glave. Oni su kod nas u Jošavki doveli proletere i počeli praviti nečuvena bezakonja. Za kratko vreme ubili su petnaestak ljudi, i to ubili bez ikakva pitanja naroda, pa su činili i druga bezakonja. Najzad su počeli da rade i protiv nas i odreda. Doktor Stojanović je govorio da treba ubiti više od 10% ljudi dok sve ne dođe na pravu liniju, a jedan njihov odrpanac mi je rekao da će on sve to udesiti. Kad smo pohvatali neke njihove tajne stvari videli smo o čemu se radi. Vojnici su sami bacali crvene zvezde, a ja sam ih nagovarao da ih nose, da se oni nebi setili. Omladinski časovi bili su leglo nemorala. Izlaza drugog nije bilo, i mi smo izvršili udar, pa ih rasterali i pobili. Oni mene lažno optužuju da sam pobijo njihove ranjenike. Ne, to nisu bili ranjenici nego zdravi proleteri, a doktor Stojanović je bio potpuno ozdravio i primio komandu.
Što se tiče odnosa prema N.D.H., neki moji ljudi su bili i nešto ugovarali, ali ja nisam bio, već sam izbegavao, i ako me stalno traže. Ozrenski odred jak i ima preko 70 mitraljeza. Mi smo sa njima ustanovili neku vrstu više komande. Njihov pravni savetnik je rekao da je priznanje N.D.H. pitanje više formalne naravi i da će to za kratko vreme otpasti. Ja sam se do sada držao Branina pisma, da ne treba priznavati Hrvatske države, jer Hrvati ne priznaju Srpskog naroda.
Mi smo stupili u vezu sa Ozrenom, Trebavom i Majevicom i imali smo dogovore, pa smo se sporazumeli da naši odredi i vaši sa druge strane Vrbasa održe jednu zajedničku konferenciju. Što se tiče komunista njih sada ima kod Biočana u srezu Prnjavorskom oko 200 do 250, ali oni su u raspadanju. Na njih su baš jučer krenule naše čete, oko 800 ljudi, i ja računam da ozbiljne borbe neće ni biti. Dalje Rade Radić ističe da se naša vojska mora disciplinovati. Trebalo bi stvoriti pravu vojsku, sposobnu i za najteže zadatke, jer vojska koja ide u pljačku, i kojoj treba tri sata da se skupi, nije za to sposobna, što se tiče hrane, naš odred ima je dosta.
Uvijek ista, oni nas napali, pa mi njima vratili, i koje licemjerje kad kaze da njega komunisti optuzuju da je pobio ranjenike, a on tvrdi da su bili zdravi. Znaci ipak ih je pobio.
Isti taj na konferenciji u kulasima maja 43. izmedju ostalog istice:
Pošto je prva tačka dnevnoga reda iscrpljena
otvaranjem konferencije, prelazi se odmah na drugu tačku
dnevnog reda, a to je pitanje Nikole Forkape i Motajičkog
odreda. Uzima reč brat Rade Radić i odmah ističe da je to
pitanje stvar četničkog odreda Borije, a zatim između ostalog
kože: »Kada smo mi digli ustanak, to je bilo kao i na drugim
mestima. Borili smo se i pod partizanskom komandom, ali
kada smo vidjeli kud to vodi, onda smo srušili tu partizansku
komandu.6 Borba je trajala 75 dana i poginulo nas je dosta,
ali mi nismo klonuli duhom. Ostala je jedna grupa komunista
od oko 300 ljudi, a s naše strane krenulo nas je oko 900 da
tu grupu razbijemo. Nikola Forkapa tražio je pomoć, a mi
smo mu odgovorili da on dođe nama u sastav i da će mo svi
složno udariti na komuniste- U to vreme Marčetić i Tešanović
sklopili su nekakav sporazum sa Hrvatima7 i mi smo u svome
odredu raspravljali kakav stav da zauzmemo. Pokojni Jovo
Kitić8 i Franjo Rapo bili su protiv sporazuma sa Hrvatima.«
Dalje brat Radić referiše o prvoj konferenciji u Javoranima i
svemu što je toj konferenciji predhodilo,9 a zatim nastavlja:
»Kada smo otišli u Banju Luku ja i komandanti bataljona, našli
5 U izveštaju komandanta vojnočetničkog odreda »Kočić« od 27.
aprila 1943. komandantu Bosanskih četničkih odreda i delegatu Vrhovne
komande za zapadnu Bosnu o stanju u odredu i izvedenim akcijama
prema Bihaću i Bos. Petrovcu, pored ostalog, navodi se da je od Dinarske
divizije primio poštu u kojoj se, pored uputstava za nacionalnu
propagandu, nalazi i Uputstvo br. 5 (Arhiv VII, Ča, k. 234, reg. br.
17/5
6 Reč je o napadu na Štab 4. krajiškog NOP odreda, izvršenom
31. marta 1942, kada su četnici ubili najveći deo članova štaba. Spasili
su se komandant Danko Mitrov i politički komesar Vojo Stupar. Iste
noći izvršen je napad i na partizansku ambulantu u s. Jošavka, gde su
četnici poklali sve bolesne i ranjene partizane, među kojima i dr Mladena
Stojanovića. Opširnije o tome vidi tom IV, knj. 4, dok. br. 48.
7 i 10 Reč je o sporazumu između četničkih komandanata i predstavnika
vojnih i civilnih vlasti NDH o zajedničkoj borbi protiv pripadnika
NOP-a. Vidi knj. 1, dok. br. 74. 8 Jovo Kitić je bio komandant bataljona »Tankosić« i pomoćnik
komandanta odreda »Borje«. Poginuo je 26. decembra 1942, kod Teslića,
u borbi protiv jedinica 1. proleterske divizije (tom IV, knj. 9, dok,
br. 3). 9 Konferencija je održana 7. juna 1942. Raspravljalo se o odnosima
i saradnji između četnika i oružanih jedinica NDH. Opširnije o tome
vidi knj. 1, dok. br. 100..
smo se sa Hrvatskim oficirima. Od nas je traženo da pristanemo
na uslove na koje su pristali i ostali odredi. Mi smo
sklopili taj sporazum i rekli smo da je to samo privremeno i da
narod treba o tome da vodi računa.10 Prilikom pohoda na Motaj
icu ubili smo oko 105 komunista. Tom prilikom našli smo i
Nikolu Forkapu sa dvije zvezdice. Bataljoni su tražili da te
Forkapine ljude razoružam, ali ja sam rekao da to ne može
biti i resili smo da on pristaje da se svi imamo pridržavati
svih pravila o vojsci i mornarici i da se tome ima svako
pokoravati. Nikola Forkapa je znao za sporazum i on je dao
izjavu da on sa svojim ljudima stupa u zajednicu i pod komandu
odreda Borje. Isprva se nije rovarilo i dobro je išlo
o istom dogadjaju isti taj Radic poslije govori da je bio pod partizanskom komandom koju je srusio...
O tom Radicu Vranjesevic obavjestava drazu
Komandant ovoga odreda je Radoslav Radić, seoski trgovac. Isti je i komandant Bosanskih četničkih odreda. Čovek star 52 godine, burne prošlosti. Bio kiridžija, pekar, preduzimač, liferant, pa na posletku seoski trgovac; nekoliko puta kao trgovac padao pod stečaj. Ima velikih mirnodopskih dugova (preko 100 tužbi kod sreskog suda u B. Luci). Prema podacima i mnogobrojnim tvrdnjama njegovih poznanika bio je 20 godina član komunističke partije. U svome radu upotrebljava komunističke metode (zakulisan i podmukao rad), ima svoju kliku koja izvršava sva njegova naređenja pa i najpodlija.
Komanduje narodski sa puno demagogije. Nepreza od sredstava da dođe do cilja. Oficire ne trpi i gleda na svaki način, da ih ukloni iz svoje jedinice i da ih na koji bilo način unizi, kao što rade i ostale komuniste. U borbi lično hrabar. Za vreme partizana, bio politički komesar borjanskog odreda. Kada je došlo do razmimoilaženja između partizana i četnika, osetio je volju naroda i pristupio na stranu četnika.11 Jedan mu sin poginuo kao komunista, a drugi kao komunista odveden u logor Jasenovac. Veoma je ambiciozan i lukav.
Kao stariji austrijski podoficir sposoban je da komanduje jednim bataljonom.
Sa ovim čovekom mora se u radu biti veoma oprezan, ako ne želi da mu isti za najkraće vreme dođe glave.
Da ne zamaram citaoce kojekakvim bosnarijama koje su ionako velika proslost, samo da istaknem da sve ovo samo lici na OT, a u biti je direktno vezano za temu, posto je i ovaj race radic streljan od komunista i sad se to na sve moguce nacine mora predstaviti kao zlocin prema ovom izuzetno velikom covjeku i borcu.
Licno mi ga je zao, jako zao, pogotovo sto je izgubio dva sina i onda se i pored tog odlucio da krene putem izdaje. Da li je on pri tom slusao drazu ili nekog treceg, to je najmanje bitno, jer on odgovara samo za njegove necovjecnosti. Na kraju je i streljan zajedno sa Drazom i izjavio je u zavrsnoj rijeci sledece:
Претседник: Има завршну реч оптужени Радић Раде. Имате ли
што ново да додате што није изнето у току процеса и што ваш бра-
нилац није обухватио?
Оптужени Радић Раде: Овако напамет не умем рећи. Једино мо-
лим да ми се узму у обзир ови сведоци на које сам се позвао. Неки
од њих нису дозвољени па молим да то Суд узме у обзир. Ја ту испа-
дам као зликовац, а ништа нисам учинио ни урадио на своју руку.
Ја нисам у стању и не знам како да се браним. Ја ту испадам као
зликовац. Имао сам два сина. За једног знам да је заробљен, издао
га је један из мога села, други је погинуо. После два месеца ухва-
тили су усташу који га је убио, довели га к мени и тражили да га
ја убијем. Ја сам рекао: Нећу га ја убити, нека. га бог убије. После
две Године он је поГинуо, напио се и погинуо. Да сам ја био злико-
вац убио бих оноГа који је мога сина убио. Ако је могуће молим
Суд да види те ствари како су текле и да види писмо којим ме
оптужују ови сведоци.
Ја никада нисам био на Суду, мени је ово први пут и ја не знам
ништа говорити.
Претседник: Имате ли још нешто да кажете?
Оптужени Радић Раде: Мој је бранилац већ рекао неке ствари.
Имао бих још да речем ово: ја се оптужујем што сам био на Борју
и у Јошавци и оптужујем се да сам вршио напад на партизанску
болницу у Борју и руководио операцијама против партизана у Оп-
сјечком. Ја сам се позвао на сведоке који знају Где сам био. Кад
сам дошао другог дана више Опсјечког нисам могао ништа учини-
ти. Кад сам остао мене су изабрали зато што сам био с њима. Већи
део четника остао је на Мањачи, а остали су отишли на другу
страну. Ја сам отишао на положај. Шта је после било не знам. Чуо
сам да је Стојановић погинуо. Са мном је био политички комесар
Жарко Петровић из Биочана а били су неки и из Црног Врха. Ја
никоме нисам правио освету. На концу препуштам Суду да све то
процени и види па суди.
O zlocinima komunista treba dodati da su i sami direktni izvrsioci ubistva doktora Mladena, osudjeni na vremenske kazne zatvora, a nisu ubijeni. Koga interesuje neka sam trazi o ovom slucaju.
I u ovom dijelu sam rade spominje neke biocane, pa lave onda moras da vjerujes da postoje neki biocani. Mozda je pogresno prekucano ili komunisti ime promijenili, to ne garantujem, ali da je bilo, bilo je.
Posto je jedno pitanje bilo i vezano za isporuke hrvatske municije, evo opet Rade na djelu i to jos na polozaju.
IZVEŠTAJ KOMANDANTA BOSANSKIH ČETNIČKIH ODREDA OD 31. AVGUSTA 1942. GLAVNOM ŠTABU O SITUACIJI U REJONU BANJALUKE I PLANU UČESČA ČETNIČKIH SNAGA U AKCIJI NEMAČKIH I DOMOBRANSKIH JEDINICA PROTIV PARTIZANA1
KOMANDA BOSANSKIH ČETNIČKIH ODREDA
31-VIII-1942 g.
GLAVNOM ŠTABU BOSANSKIH ČETNIČKIH ODREDA
Pišemo u grmu u jednoj šumici, kod s. Dobrnje, gde smo primili izveštaj Štaba2 sa papirom na kome su udareni štambilji, kako je traženo, kao i zapisnik zbora,3 boji je održala pozadina u Kulašima. — Raduje nas veličina zbora, a već znamo da su naša braća: čika Luka4 i Lalić5 umeli da kažu narodu šta je to srpstvo i zašto se borimo i kakav treba da je narod sada.
Neprijatelj se nalazi na liniji: Surjan — Lusići — Pa-vići, a naše snage raspoređene su prema njemu tako, da su istima zatvoreni pravci kuda bi mogao da prodre dalje.
Neprijatelj je jačine dve Brigade6 i veoma je drzak. Svaku noć se vode borbe, koje obično počinju oko 24 časa. Sa stanovništvom postupaju najlepše tako da plaćaju sve, govoreći da oni nisu četnički banditi, da pljačkaju, mobilišu usput sve što je sposobno, ali kod naroda slab osećaj za njih, jer je narod svestan toga što oni donose sobom. Tako, zatekli smo Ne-mce u Kadinoj Vodi i oni mlate artilerijom njihove položaje i sela gde se nalaze.
Mi smo predvideli čisto četnički napad za čišćenje prostorije između Vrbasa i puta: Banja Luka — Sitnica u pravcu Mrkonjić Grada, a zatim, kao drugu fazu borbe, napad od puta B. Luka — Jajce do Sane, da bi time sprečili ofanzivne akcije Nemaca, kao nepotrebne pošto nije teško zamisliti kako bi se provelo stanovništvo i imovina kuda bi prošli Nemci a za njima Hrvati, pa eventualno i ustaše.
Hrvati, doznavši za ovo, t.j. general Brozović,7 taj pas, poslao je po dva nemačka oficira pismo nemačkom komandantu koji je u K. Vodi, da nam se ne da municija, pošto smo dobili ogromne količine i da mi traženjem municije stvaramo samo sebi rezerve za »onaj naš dan« — kako to oni kažu.
Ipak, uspeli smo i Hrvati će morati da pošalju municiju za 2000 četnika i sva automatska oruđa-bacače. Razume se da ćemo od ovoga u prvom redu gledati da ostavimo nešto za onaj dan, koji nam je danas saopšten. Nemcima smo rekli, da nam za Hrvate nije potrebna municija, već samo motke, sa kojima smo im oteli i oružje kojim su danas naoružani svi četnički odredi.
Razume se, da nam sada Nemci, momentalno poklanjaju više pažnje nego Hrvatima, kako se to jasno da primetiti, — ali znamo dokle bi nas dovela i njihova pažnja, ako bi, nedaj Bože, sa njima morali da produžimo poznanstvo i dodir.
Razgovarali smo sa Momčilom Regodićem i Nikolom Ni-kodijevićem koji su nam pružili podatke o raspoloženju u narodu u ovom momentu.
Za komandanta operacija u prvoj fazi borbe, predviđen je poručnik brat Marčetić,8 za komandanta leve kolone poručnik Drenović, koji je ovde bez vojske, a za komandanta desne kolone brat Azarić.
Komandant sa kap. bratom Pejićem9 ostale ovde sve dok operacije ne uđu u odlučnu fazu, pa kad sve sigurno krene na bolje, onda ćemo nazad radi svršavanja drugih poslova i priprema za opšte čišćenje od komunista u Grmeču.
Za sada nas najviše interesuje pomoć Trebave i Ozarena koju očekujemo željno. Veliki greh nose krivci za ono vraćanje ljudi koji su prvi put bili pošli u pomoć.10
U predstojećim operacijama, ako bude čišćen teren pored Vrbasa, Tešanović će imati da prelazi Vrbas i da se priključuje levoj koloni.11
Brat Marčetić moli da mu se pošalju lekovi koje mu je poslao komandir iz Maslovara i brijač, koji se nalazi u ormaru, a kapetan brat Pejić da mu Đokić sačuva stvari i da ozdravi.
Izveštaje slati pomoću relejnih stanica:
— Šnjegotina, preko Mitra Spasojevića
— Skatavica, preko logora Joševačkih četa
— s. Popovac, preko odbora
— Karanovac, preko komandira straže, i
— Štab manjačkog puka.
S verom u boga za kralja i otadžbinu.
31-VIII-1942.
M. P.12
KOMANDANT,
R. Radić
Znaci postovani lave, vecinu pitanja sam uspio odgovoriti , naravno iz mog prilicno sirokog ugla. i pored sve sirine mog ugla, moze se desiti da se ne poklapa sa nekim drugim uglovima. Ali sta je tu je.
Naravno taj narod ima pravo da ne ucestvuje u necem sto ga se ne tice (u ovom slucaju rat) ali samim tim da je branio pravo drugima da se bore kao npr partizanima protiv ustasa, odgovrni za to se izjednacavaju sa samim ustasama i stavljaju na stub srama izdajnistva. I da bi oni prezivjeli bar trenutno, moglo je samo da ih spase to hitlerovo tajno oruzje i ostanak ustasa na vlasti. Poslije tog bilo bi opet pitanje koliko bi ko izbrojao dana do neke jame ili rijeke. Bilo koja druga vlast da je tamo dosla ukljucujuci i kralja, oni bi sigurno visili na prvoj banderi. Znam da je sad u tim neocetnickim krugovima moderna teorija da su ustase milosrdni katolici, koji su samo zbog partizana punili jasenovac, ali to je samo teorija, cinjenice na terenu su sasvim drugacije. Iza svakog uzimanja puske u ruku, stoji u prvom redu politika i misljenja sam da su ti bosanski cetnici napravili potpuno kriv potez. Nisu ni partizani uvijek bili u pravu, ali su bar na greskama ucili. Ono sto je od pocetka kod partizana propalo bilo je to da su htjeli da izmire selo i grad. To se ni dan danas nije izmirilo, nisu uspjeli ni oni, a nece jos dugo ni bilo ko drugi. Ono sto sajkaca primjeti, da se nisu ti krajisnici apdejtovali kad su dolazili u BG?!?! Pa nisu se apdejtovali nigdje i nece se nikad ni apdejtovat. Kao da je BL, ZG ili SA bilo drugacije od BG....
Na posljednje pitanje o brojnosti njemackih gubitaka imas gugleprevodilac pa probaj.
|
