NOVJ i JVUO 1941-1944

• 1Ovo se svidja korisniku: sremac983
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uzelac2106 ::
За мене је једино прихватљиво да се у Југославији у периоду Др. Св. рата водио окорели грађански рат у којем су обе стране улазиле и у сукоб са окупаторима, али у одређеним ситуацијама покушавали да придобију наклоност истих.

E vidis meni smeta ta "objektivnost" gde se kaze vodio se gradjanski rat svi su povremeno saradjivali sa okupatorom.To nije istina. Cetnici su presli granicu pregovora i stupili u saradnju sa okupatorom od italijanskog do nemackog od 1941 do 1945 .
Partizani su pokusali da sklope primirije a NE saradnju sa Nemcima samo JEDNOM posle dvomesecnih neprekidnih borbi iz taktickih razloga da bi mogli da srede cetnike i Italijane.To je bilo u martu 1943.I do primirja nije doslo!

Cak Koca Popovic kaze da je to bilo opravdano u tom trenutku iz vojnickih razloga:


Citat:Iako sam samo kratko učestvovao u tim pregovorima, pouzdano znam da nije bilo nikakvih odstupanja od ovlašćenja koja su naši pregovarači imali. Sve je s Titom bilo prethodno utanačeno, a što se mene tiče, želim da kažem i to da sam bio i ostao uveren da je taj pokušaj rasterećenja na frontu prema nemačkim okupatorskim jedinicama bio potpuno ispravan kao taktički potez u tadašnjim uslovima.

Mi smo, kako sam kasnije obavešten, na osnovu uhvaćene britanske depeše, tada navodno znali, odnosno bili uvereni da su Englezi bili odobrili četnicima da nas napadnu. Front protiv nas se, znači, širio. Postalo je neophodno da mi pokušamo da neutralizujemo Nemce, da otupimo ti njihov vojni pritisak usmeren na naše uništenje u trenutku kad nam preti povećana opasnost s drugih strana. Istovremeno, taj dogovor Engleza i četnika prisiljavao nas je da razmišljamo o mogućnosti koordinacije sa eventualnim britanskim iskrcavanjem na našu obalu Jadrana čiji bi cilj bio ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništavanje našeg pokreta.

Ne treba, međutim, smetnuti s uma važnu činjenicu koja, na žalost, nije bila poznata našem Vrhovnom štabu. Nismo, naime, znali da se nemačka operacija »Vajs« završava tu na obali Neretve, da Nemci nisu ni planirali da nas gone preko reke, na jug, gde su se protiv nas okupljale goleme četničke snage. Polazili smo, drugim recima, od pretpostavke da će nas i Nemci goniti, da nam preti blokada sa svih strana i zato smo se osećali prinuđenim da preduzimamo protivmere. To su, ukratko, okolnosti u kojima je donesena odluka da s Nemcima stupimo u pregovore.

Što se mene lično tiče mogao bih jedino dodati da se, prilikom dogovaranja o tome kako da nastupimo pred Nemcima, nisam slagao da treba govoriti da su nam četnici glavni neprijatelji. Smatrao sam da ne bi trebalo ići toliko daleko. Ali Tito je bio za to; bili smo ugroženi, morali smo činiti najviše što se može da bismo neutralisali Nemce

ALEKSANDAR NENADOVIĆ: RAZGOVORI S KOČOM




Zato je nepravedno izjednaciti partizanski antifasizam sa cetnicima koji su bili prvenstveno antikomunisticka vojska o cemu svedoce i Nemci. 16 maja 1944:

Citat:
POVERLJIVO!

K. T. B. Ia

Vojnoupravni komandant Jugoistoka

Odelj. Ia

Primlj. 28 5. 44 Br. pov. 136/44

Vojnoupravni komandant Jugoistoka

Odelj. Ia/O. pov. br. 3380/44

O. U., 16. 5. 44

Prilog 71
Držanje prema DM-pokretu

Lokalna saradnja delova nemačkih i srpskih trupa sa DM-četnicima u borbi protiv Titovih bandi, u zapadnom i jugozapadnom području Srbije, dovela je u nedoumicu nadležne instance u pogledu odnosa prema DM-pokretu. Da bi se to pitanje razjasnilo, konstatuje se sledeće:

1.DM-pokret bio je i ostaje neprijateljski.

2.Njihova saradnja sa nemačkim i legalnim srpskim jedinicama protiv crvenih proističe samo iz saznanja da su komunisti u Srbiji njihov neprijatelj br. 1.

Neprijatelj br. 2 ostaje ipak okupaciona sila.

3.Saradnja se koristi radi popune zaliha municije, koje su se veoma smanjile (oružje se nije nikad davalo).

4.Prema dosad stečenim iskustvima, četnici se protiv crvenih angažuju, u nekim slučajevima samo uzdržano, nastojeći, po svoj prilici, da suviše ne prolivaju krv.

Sa ponovnom neprijateljskom orijentacijom DM-pokreta prema okupacionoj sili mora se u svako doba računati, čak i u oblastima gde se dosad zajednički borilo protiv komunista

Ovo se ne moze izjednaciti sa partizanima bilo bi nepravedno.Tacno je da su DM i Nemci bili zvanicno neprijatelji ali je laz reci da cetnici Dm nisu saradjivali ili samo "neki' delovi.Saradjivali su u Bosni hrvatskoj Crnog Gori Srbiji.Nema mesta gde nisu u nekom trenutku saradjivali.Saradnja nije proizalazila iz ideoloskih slicnosti i zajednickih ratnih ciljeva vec iz taktickih odnosno prakticnih razloga.NOVJ je bio protivnik koji ih ujedinjavao.Zbog takve prirode saradanje koja se razlikovala od ustaske potpuno je lako razumeti protivrecnost nemacko - cetnickih odnosa od neprijateljstva do saradnje.
Objasnjenje su dali sami Nemci u svojim izvestajima.Treba samo skupiti hrabrosti i intelektualnog postenja pa priznati neke stvari.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

1.Судбина Гавриловића са форума ПОГЛЕДИ.
Podsećanje

Zla kob majora Gavrilovića

Ispravna odluka Komisije za imenovanje beogradskih ulica i trgova da dorćolsku obalu Dunava nazove Obalom majora Gavrilovića podstakla me je da ukratko iznesem njegov životopis.

Dragutin P. Gavrilović rođen je 12. maja 1882. u Čačku. Po završenom šestom razredu gimnazije primljen je u Nižu školu Vojne akademije. NJegova 32. klasa posebno se istakla u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, čijoj slavi će i on mnogo doprineti. Ukazom kalja Aleksandra Obrenovića, od 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca.

U Balkanskim ratovima kao kapetan komandovao je četom u 10. pešadijskom puku Šumadijske divizije i poziva.

U Prvi svetski rat stupio je kao major i bio komandant bataljona u 10. kadrovskom i 12. pešadijskom puku. Dva puta je ranjen, prvi put 1914. na Konatici, a drugi put na Dunavskom pristaništu oktobra 1915. kada je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda.

Iz tih dana potiče njegov čuveni govor:

"Tačno u 3 časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao.
Vojnici!... Junaci!... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog bojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine... Vi nemate više da se brinete za svoje živote koji više ne postoje... Zato napred u slavu!... Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!... Živeo Beograd!..."

Međutim, pedantni i podobni urednici glasila u SFRJ, u retkim okolnostima kada je ovaj govor objavljivan, redovno su brisali reči "za kralja i otadžbinu" i "živeo kralj" kao ideološki neprihvatljive.

Po izvršenoj solunskoj ofanzivi, pre opšte demobilizacije, obavljao je dužnosti komandanta mesta u Novom Segedinu, Kikindi i Vršcu. U međuratnom periodu, u činu pukovnika, bio je najpre komandant 47. pešadijskog puka, a zatim šef Administrativnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice i istovremeno nastavnik na Vojnoj akademiji.

Za pokazanu hrabrost i samopregor odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, Karađorđevom zvezdom bez mačeva (obe ún reda), Belim orlom sa mačevima úúú, ún, n, reda, Svetim Savom ún reda, Jugoslovenskom krunom úúú i dvaput ún reda, zlatnom medaljom za hrabrost, medaljom za vojničke vrline i svim ratnim spomenicama.

Drugi svetski rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu.

Po izlasku iz logora vratio se u Beograd. Željan da se prošeta beogradskim ulicama, obukao je jedino raspoloživo odelo, paradnu oficirsku uniformu sa širokim crvenim lampasima (ukrasne trake na pantalonama). Na ulici su ga uočili uvek budni, revnosni skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.

Gavrilović je nekako došao do kuće i posle kraćeg bolovanja preminuo. Međutim, tu se priča ne završava. Dok je ležao u kući na odru, upala je grupa mladih aktivista i isekla lampase da od njih reže petokrake. Vrli skojevci su se postarali da Gavrilović ode u večnu kuću u istom odelu u kojem se rodio.

Sahranjen je 21. jula 1945. godine u Beogradu.

On nije imao ni povoljne ni dovoljne reference da uđe u "Malu enciklopediju Prosvete", ali je na velika vrata ušao u istoriju srpskog naroda.

2.Судбина војводе Петра Бојовића је описана у књизи ИСТИНА о НИКОЛИ КАЛАБИЋУ стр.182,са наводима из фуснота 85,86,87 и 88.
Такође и књига Б.Марјановића" Како је ухваћен генерал ДРАЖА",стр122,ТОРТУРА НАД ВОЈВОДОМ.

• 1Ovo se svidja korisniku: Gorski car
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ginjica ::2.Судбина војводе Петра Бојовића је описана у књизи ИСТИНА о НИКОЛИ КАЛАБИЋУ стр.182,са наводима из фуснота 85,86,87 и 88.
Такође и књига Б.Марјановића" Како је ухваћен генерал ДРАЖА",стр122,ТОРТУРА НАД ВОЈВОДОМ.
А који су извори на које се позива Самарџић?
Јасно је да је ово више пута поновљено, али одакле потиче тврдња?

----

Пошто пратиш Погледе, сад имаш добар пример тврдње да су Иван Рукавина (партизан) и Јуцо Рукавина (усташа) били браћа.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Самарџић је цитирао књигу Манета Пешута где он прво наводи да су били полубраћа, па онда да су били браћа, све то без икаквог доказа.
Поставити извор и маркирати је фуснотом није довољно да би се ставило да је тврдња истинита. Чак није довољно ни да се аутор (историчар) заштити, јер је позивање на недокументован извор тоталан дилетантизам.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Полако,полако не изврћи чињенице.Дао сам изворе и ти их одмах оспораваш,ако ти се не свиђају то је твој проблем ,има и изјава историчара Момчила Павловића у емисији" ДА можда НЕ" на ртс коју је водила ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ где је исти рекао да су млади скојевци претукли 93.год. остарелог српског војводу у ослобођеном БЕОГРАДУ.Емисија се зове ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ко изврће чињенице.....лепо ти човек рекао шта и као, а ти се понашаш као нек одериште које не разуме неке ствари или неће да их разуме, па само тера по своме. Све се то своди на рекла казала, без валидних доказа не вреде пишљива боба. Самарџић и друштво покушавај уда изврну неке чињенице, без правих доказа и чињеница као што рече ватра, где све се своди ан рекла казала.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ginjica ::Полако,полако не изврћи чињенице.
Где сам их изврнуо

ginjica ::Дао сам изворе и ти их одмах оспораваш,ако ти се не свиђају то је твој проблем
... а и где сам их оспорио?
Замолићу те да обе ствари лепо објасниш.

Ти си цитирао један Самарџићев рад, који за извор наводи други његов рад, а фусноте из другог рада су остале на броју, без извора.
Значи и даље нам недостаје прво појављивање ове тврдње.

ginjica ::има и изјава историчара Момчила Павловића у емисији" ДА можда НЕ" на ртс коју је водила ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ где је исти рекао да су млади скојевци претукли 93.год. остарелог српског војводу у ослобођеном БЕОГРАДУ.Емисија се зове ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ.
Судећи по емисији, рекао бих да је новијег датума, односно да он цитира друге.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ginjica ::1.Судбина Гавриловића са форума ПОГЛЕДИ.
Podsećanje

Zla kob majora Gavrilovića

Ispravna odluka Komisije za imenovanje beogradskih ulica i trgova da dorćolsku obalu Dunava nazove Obalom majora Gavrilovića podstakla me je da ukratko iznesem njegov životopis.

Dragutin P. Gavrilović rođen je 12. maja 1882. u Čačku. Po završenom šestom razredu gimnazije primljen je u Nižu školu Vojne akademije. NJegova 32. klasa posebno se istakla u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, čijoj slavi će i on mnogo doprineti. Ukazom kalja Aleksandra Obrenovića, od 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca.

U Balkanskim ratovima kao kapetan komandovao je četom u 10. pešadijskom puku Šumadijske divizije i poziva.

U Prvi svetski rat stupio je kao major i bio komandant bataljona u 10. kadrovskom i 12. pešadijskom puku. Dva puta je ranjen, prvi put 1914. na Konatici, a drugi put na Dunavskom pristaništu oktobra 1915. kada je njegov bataljon bio poslednja rezerva u odbrani Beograda.

Iz tih dana potiče njegov čuveni govor:

"Tačno u 3 časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao.
Vojnici!... Junaci!... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog bojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine... Vi nemate više da se brinete za svoje živote koji više ne postoje... Zato napred u slavu!... Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!... Živeo Beograd!..."

Međutim, pedantni i podobni urednici glasila u SFRJ, u retkim okolnostima kada je ovaj govor objavljivan, redovno su brisali reči "za kralja i otadžbinu" i "živeo kralj" kao ideološki neprihvatljive.

Po izvršenoj solunskoj ofanzivi, pre opšte demobilizacije, obavljao je dužnosti komandanta mesta u Novom Segedinu, Kikindi i Vršcu. U međuratnom periodu, u činu pukovnika, bio je najpre komandant 47. pešadijskog puka, a zatim šef Administrativnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice i istovremeno nastavnik na Vojnoj akademiji.

Za pokazanu hrabrost i samopregor odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, Karađorđevom zvezdom bez mačeva (obe ún reda), Belim orlom sa mačevima úúú, ún, n, reda, Svetim Savom ún reda, Jugoslovenskom krunom úúú i dvaput ún reda, zlatnom medaljom za hrabrost, medaljom za vojničke vrline i svim ratnim spomenicama.

Drugi svetski rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu.

Po izlasku iz logora vratio se u Beograd. Željan da se prošeta beogradskim ulicama, obukao je jedino raspoloživo odelo, paradnu oficirsku uniformu sa širokim crvenim lampasima (ukrasne trake na pantalonama). Na ulici su ga uočili uvek budni, revnosni skojevci, i verovatno provocirani njegovim izgledom, brutalno pretukli.


Gavrilović je nekako došao do kuće i posle kraćeg bolovanja preminuo. Međutim, tu se priča ne završava. Dok je ležao u kući na odru, upala je grupa mladih aktivista i isekla lampase da od njih reže petokrake. Vrli skojevci su se postarali da Gavrilović ode u večnu kuću u istom odelu u kojem se rodio.

Sahranjen je 21. jula 1945. godine u Beogradu.

On nije imao ni povoljne ni dovoljne reference da uđe u "Malu enciklopediju Prosvete", ali je na velika vrata ušao u istoriju srpskog naroda.



Nije pretucen major Gavrilovic.To su najgnusije lazi ideoloski izfrustiranih cetnickih fanova :

Citat:Pričalo se da je Dragutin Gavrilović bio hapšen, a potom pretučen na ulicama Beograda do smrti.

- Ništa od toga nije tačno. Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer nije imao svoju - kazuje Miloš Marinković, koji je za maturski rad o pradedi dobio nagradu grada Beograda

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Za Petra Bojovica imamo opet "pricu" ali bez dokaza da je pretucen.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Судећи по емисији, рекао бих да је новијег датума, односно да он цитира друге.


Какве везе има сада којег је датума емисија,чињеница је да је то изјавио у емисији,не тражи проблем где га нема.
Чињенице изврћеш у смислу да си тражио изворе ,ја сам ти их дао и то из две књиге ,навео број страница на којима то пише и бројеве фуснота које су наведене у самом тексту.Ако цениш да су лажне онда их оспори са истим таквим против аргументима или фуснотама како ти воља,или бар приближно.И поред свега што сам изнео задивљујућа је страст тебе и теби сличнима колико браниш тековине НОП-а КПЈ,али ипак се нешто иза брда ваља што ти не желиш ни да видиш а ни да знаш.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ginjica :: Какве везе има сада којег је датума емисија,чињеница је да је то изјавио у емисији,не тражи проблем где га нема.
То што си ти написао мени није спорно - имао сам више пута прилику да видим поновљену ту тврдњу. Али мене занима одакле потиче прича о наводном пребијању - ко је и кад први пут споменуо, објавио и сл.

ginjica :: Чињенице изврћеш у смислу да си тражио изворе ,ја сам ти их дао и то из две књиге ,навео број страница на којима то пише и бројеве фуснота које су наведене у самом тексту.Ако цениш да су лажне онда их оспори са истим таквим против аргументима или фуснотама како ти воља,или бар приближно.
Бојим се нисам био довољно јасан.
Који је примарни извор за тврдњу о пребијању Бојовића? (ко је први навео тај догађај)
Како сам навео раније, ”Ја сам тражио изворе за пребијање Бојовића, нашао сам беседу Антонија Ђурића, и даље преписивање исте.”
Који су извори на које се Самарџић позива?

ginjica :: И поред свега што сам изнео задивљујућа је страст тебе и теби сличнима колико браниш тековине НОП-а КПЈ,али ипак се нешто иза брда ваља што ти не желиш ни да видиш а ни да знаш.
Умеш ли да водиш пристојно дискусију?
Већ си једном био опомињан због тога, сад имаш и другу опомену.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Па за мене није објективно рећи да се није водио грађански рат, да су партизани водили ослободилачки рат, а ЈВуО цео рат сарађивала са окупаторима.

Ако имамо доказе да су четници ступали у борбе са Немцима, да су Немци покретали акције против њих, а са друге стране имамо и доказе да су четници са Немцима сарађивали и склапали споразуме шта онда добијемо? То значи да је ЈВуО била јединствена само на папиру и да није постојала дисциплина. НОП је био ''централизован'' покрет и знало се ко кога слуша, а код ЈВуО имамо самовољу команданата и непослушност, избегавање дисциплине и некажњавање исте.

На пример, четници заузму Фочу од усташа (што комунисти прећуткују) и почине злочине над цивилима муслиманима (што комунисти само наводе) и за то се нико не казни, војвода Добросав Јевђевиђ само формално објави списак кажњених. (Саво Скоко- Крваво коло херцеговачко)

Имамо примере и некажњавања злочина код комуниста (црвени терор у Црној Гори и Херцеговини) али је разлика што је исте наредио сам Тито.