S-25 Berkut / SA-1 Guild; S-50; S-100; V-400 Dalj

12

S-25 Berkut / SA-1 Guild; S-50; S-100; V-400 Dalj

offline
  • Pridružio: 31 Dec 2011
  • Poruke: 5383

Kao nastavak priče o lansiranju i šta se sve dešava u tih prvih 5 sekundi.
Vidjeli smo da je prema načinu upravljanja jako bitno imati (znati) točan položaj rakete u trenutku kada počinje automatsko vođenje, a to je u trenutku kada se raketa nalazi u točki na pravcu (raketa-stanica) koji zatvara kut od 5 (6) stupnjeva sa apscisom.
Trigonometrijski taj položaj rakete (po visini i po daljini) i u kojoj će to biti sekundi leta ovisi o udaljenosti lansirnog stola od stanice vođenja (D2).

Prema projektu to izgleda ovako...



Znači za najbliže stolove autovođenje kreće u trećoj sekundi leta kada je raketa na visini 135m i po daljini 20m, a za najdalje stolove u petoj sekundi.
Naravno to je po računu i po teoriji, ali spoznali smo da ova raketa (217M je u ovom slučaju) nije baš poslušna u startu. Stvarnost je drugačija i odstupanje od računske trajektorije je znatno.



Nisam skroz siguran, ali mislim da je ovaj fenomen u vezi sa antenom ''strobirovanija'' koju smo ranije spomenuli. Ta antena možda mjeri odstupanja trajektorije i podatke šalje autopilotu u raketi za korekciju.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Kubovac  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 12 Jul 2016
  • Poruke: 5100

Drug pukovnik ::Pokazatelj kolosalnosti projekta



Ukupni trošak cijelog sistema blizu 13 milijardi ondašnjih rublji što je ekvivalent nekih današnjih 30 milijardi USD.


Sve oko ovog sistema je zaista kolosalno. Čitao sam neke zapadne izvore koji dovode u sumnju realnu 20-kanalnost u pravim borbenim situacijama, ali čak i tu sam našao da je "realnije" da se u pravoj borbenoj upotrebi može objektivno računati na 10-kanalnu mogućnosti. Sve i da su sa zapada u pravu, to je 10 puta bolje od parnjaka sa zapada toga vremena.
Jedan od primera je sa školskog gađanja 25.06.1954. godine kada je gađano 11 meta koje su vukli avioni Il-28 i 4 mete koje su vukli avioni TU-4. Na tih 15 meta lansirano je 16 raketa i svi ciljevi su bili oboreni. Ipak, došlo je oštećenja 1 Il-28 i 2 TU-4.
Nakon toga je izvedeno jednovremeno gađanje 20 meta-ciljeva. Poletelo je 12 aviona TU-4 sa 24 vučene mete. Gađanje je izvedeno jednovremeno sa 20 raketa V-300 "205" i "207"od kojih je 1 raketa nekontrolisano odletela, a ostalih 19 "odradilo zadovoljavajuće". 19 ciljeva-meta su oborene.

Napraviti 56 raketnih pukova, 7 raketnih baza i preko 12000 raketa. Takođe našao sam podatak da je prilikom izrade raketnih položaja za tih 56 pukova, izrađeno novih 500 km puteva, a još oko 1500 km puteva je popravljeno i prilagođeno upotrebi ovog sistema. Da ne pominjemo sve neophodne građevinske poduhvate na izradi objekata visokogradnje za raketne pukove i baze, kao i za smeštaj ljudskog sastava....
Na izradi rakete i njenih sklopova radilo je čak 50 preduzeća! (setimo se i primera iz SFRJ). Takođe, nisu žalili sredstva da projekat uspe: od jula 1951. godine pa do 1955 godine izveli su oko 500 lansiranja raketa V-300 "205" i "207" što samo radi provere letnih karakteristika raketa, što na mete u cilju provere ubojitosti i raketa i celog sistema S-25.

Sistem je prvi put prikazan javnosti na vojnoj paradi u Moskvi 07.11.1960. godine.... Smile



offline
  • Pridružio: 07 Nov 2013
  • Poruke: 5240

Pukovniče možda se radi o istom odnosno usavršenom motoru sa vertikalnom osom turbine , desetak godina je razlike , među tim motorima , a krajem šezdesetih godina su mnogi OKB digli tlakove na stotinjak bara . U desetak godina su sa 25 bara došli do stotinjak , a onda u slijedećih desetak godina su nagurali na 250 bara.

Boli glava od tih tlakova i potrebnih snaga turbina za pogon pumpi, da je hidrauličko ulje u pitanju pa je puno , a oni su drukali dušićnu ili tekući kisik ili još gore vodik.

offline
  • Kubovac  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 12 Jul 2016
  • Poruke: 5100

Na bazi raketa V-300, dizajnirane su, testirane i puštene u serijsku proizvodnju sledeće rakete-mete za gađanje nazvane RM-75:

Kunitsa (1965-1970)


Sobol (1970-1975)


Belka (1975-1978)


Zvezda (1988-1994)


Striž (1994 - do danas)


Rakete-mete su imale uvek po 2 varijante: jedna RM-75MV za male visine i RM-75V za velike visine.
Do sada je proizvedeno za potrebe vežbovnih gađanja raketnih jedinica PVO armije SSSR i Rusije preko 11000 raketa-meta RM-75 na bazi raketa V-300 sistema S-25 Berkut.... Smile

offline
  • Pridružio: 31 Dec 2011
  • Poruke: 5383

S-25







S-75







Moram priznati da prvi put vidim da se S-75 vodio i kao sistem u sastavu zaštite jedinica KOV-a.
A S-75 samo iz razloga što je on istinski nasljednik S-25. Kada je Moskva dobila svojih 56 slijedio je Lenjingrad, prsten ceste u opsegu 300km je odrađen, teren za 34 položaja priređen (u jednoj kružnici, druga zbog konfiguracije terena nije razmatrana) i onda...skupo je to brate...evo ima S-75 za vas.
Projekt Dalj propao, Moskva dobila S-200, Lenjingradu evo još S-75.

offline
  • RJ 
  • SuperModerator
  • Gavrilo Milentijević
  • Komandir stanice milicije Gornje Polje
  • Pridružio: 12 Feb 2005
  • Poruke: 35577
  • Gde živiš: ovalni kabinet

Lansiranje -
Полигон Ашулук. Запуск ракет-мишеней типа РМ-207
(Hi-Res foto)








offline
  • Pridružio: 31 Dec 2011
  • Poruke: 5383

Misija 2013 (4.7.1956.g) - prvi let špijuna U-2 preko SSSR-a
Misija 2014 (5.7.1956.g) - drugi let i uz ovu temu povezan



Tekst uz kartu (o preletu 2014)...

''This second overflight continued the search for Bison bombers. The route of this flight was similar but somewhat south and also flew further east, more than 200 kilometers past Moscow, Although the Soviet capital was almost completely hidden by clouds, the A-2 camera with haze filters took some usable photographs of the city. These turned out to be the only U-2 photographs of Moscow because no other mission was sent over the Soviet capital. Among the key targets photographed during mission 2014 were the Fili airframe plant, where the Bison was being built, the bomber arsenal at Ramenskoye, where the Bisons were tested, the Kaliningrad missile plant, and the Khimki rocket-engine plant. This flight also attracted considerable interest from the Soviet Air Force, with numerous fighters attempting to intercept the U-2. Even more threatening were the three SA-1 surface-to-air missile (SAM) sites discovered around Moscow. Although the sites were not yet completed, and the photography provided valuable data on the possible characteristics of the first operational Soviet SAMs, the fact that they existed spelled the beginning of the end for the U-2 overflights.''

U slobodnom prevodu...

''Ovaj drugi prelet je nastavak potrage za bombarderima Bizon. Ruta ovog leta je bila slična, ali nešto južnije i istočnije, prolazeći Moskvu za više od 200km. Iako je sovjetska metropola bila gotovo potpuno sakrivena od oblaka, kamera A-2 sa filterima za maglu je napravila nekoliko upotrebljivih fotografija grada.
To se na kraju ispostavilo da će biti jedine U-2 fotografije Moskve iz razloga što niti jedna druga misija nije poslana preko sovjetske metropole. Među ključnim ciljevima fotografiranim tokom misije 2014 su tvornica aviona Fili gdje se proizvodio Bizon, aerodrom Ramenskoje gdje se Bizon testirao, tvornica raketa u Kalinjigradu i tvornica raketnih motora u Himkiju.
Ovaj let je također privukao značajan interes sovjetske avijacije sa brojnim pokušajima lovaca da presretnu U-2. Još veća pretnja su bila tri SA-1 položaja otkrivena oko Moskve. Iako položaji još nisu bili kompletirani, fotografija je pružila dragocjene podatke o mogućim karakteristikama prvog sovjetskog operativnog protuavionskog sistema, a činjenica da sistem postoji je upućivala na početak kraja preleta aviona U-2.''

offline
  • Kubovac  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 12 Jul 2016
  • Poruke: 5100

Vezano za Lenjingrad i U-2....to su situacije koje su verovatno presudno uticale na dalji tok događaja oko razvoja sistema PVO SSSR.
Naime, paralelno sa razvojem i instaliranjem prvih raketnih pukova S-25 Berkut oko Moskve, počela je i instalacija radarskih objekata RLS A-100D Kama, koje je konstruisao radarski inženjerski biro NII 244 GKRE, koji je bio partner Lavochkinovom birou koji je započeo razvoj projekta Dalj sa raketom La-400. Sistem nije imao jasno definisan poseban naziv, pa ćemo ga u nastavku teksta zvati "radnim imenom" V-400 Dalj. NATO ga u svom označavanju naziva "Griffon".
A obzirom da su pojedini avioni beć imali supersoničnu brzinu, a da S-25 Berkut u tom trenutku može gađati samo subsonične letelice i s obzirom da su nad SSSR primećeni letovi špijunskih aviona U-2, a prvi takav avion primećen je od strane RLS A-100D Kama na visini od 20 km nedaleko od Moskve, a nešto kasnije i novijim radarom P-30 iznad Turkmenistanske SSR, rukovodstvo SSSR ubrzavalo je razvoj sistema PVO koji će moći da se nose sa ovim izazovima.
U tom smislu su razvijani S-75 Dvina kao znatno mobilniji sistem sa dvostepenom raketom i dometom preko 20 km po visini, zatim S-50 od strane KB biroa A.A. Raspletina, koji bi u suštini pokušao da sistem S-25 donekle pretvori u malo mobilniji sistem smeštajući komponente sisteme na specijalno dizajnirane mobilne vagone.
S ozbirom na to da je Lavochkinov projekat bio ambiciozniji i što je podrazumevao domet po daljin i visini iznad S-75 Dvine, do 30 km u visinu i što je podrazumevao 10-kanala po cilju i borbu protiv brzih ciljeva čak i krstarećih raketa do brzina od 3000 km/h i da je Raspletin bio zauzet radom na S-75 Dvini i nije imao dovoljno vremena da odmah krene sa projektom S-50, Lavochkin je dobio zeleno svetlo za razvoj sistema V-400 Dalj.
U konačnoj varijanti, raketa V-400 je bila dvostepena sa busterom na čvrsto gorivo i marševskim motorom na tečno gorivo. Raketa je unekoliko ličila na uvećanu verziju rakete V-750 za sistem S-75 Dvina. Sistem vođenja je trebao biti aktivno radarski.
Sistem V-400 je u svom razvoju kasnio za sistemom S-75 Dvina i već tokom 1957/1958 sistemi S-75 Dvina se postavljaju na položaje, u žurbi, upravo zbog preleta U-2 špijunskih aviona.
Sistem V-400 je kasnio zbog problema sa sistemima vođenja, dok je raketa pokazala dobre osobine.
Zbog velikih stresova i dva neuspela projekta, Lavochkin je umro od infarkta 1960. godine.
Bilo je pokušaja da se projekat nastavi, jer je oko Lenjingrada već tekla gradnja 3 položaja za Raketne pukove za 5 raketnih baterija/diviziona na svakom od položaja, dakle za 15 raketnih baterija/diviziona V-400 Dalj u prvoj fazi. Paralelno s tim, ubrzano su se instalirali položaji za sisteme S-75 Dvina.
Kako je ocenjeno da se opasnosti polako pomeraju sa strateških bombardera na ICBM, ocenjeno je da se prekine projekat V-400 Dalj, kao i projekat S-50, da se nastavi sa instalacijom i modernizacijom S-75 Dvine i da se krene u razvoj projekta pod nadzorom biroa A.A. Raspletina koji će kasnije izroditi sistem S-200 Angaru.
Predsednik SSSR Hruščov doneo je odluku da se rakete V-400 pokažu na vojnoj paradi na Crvenom Trgu u Moskvi 1963. godine, što je zapad dovelo u zabludu da se radi o novom antibalističkom sistemu. Takva zabluda je relativno dugo trajala, iako raketa nije imala ABM mogućnosti.

Raketa V-400 iz sistema Dalj:

offline
  • Pridružio: 31 Dec 2011
  • Poruke: 5383

raketaš ::U desetak godina su sa 25 bara došli do stotinjak , a onda u slijedećih desetak godina su nagurali na 250 bara.

Tlakovi na izlazu iz pumpe na maksimalnom režimu (gorivo / oksidans) nekih od raketa:

217M (S-25)...104 / 80 bar
5Я25 (S-25)...217 / 206 bar
5V21 (S-200)...121 / 97,5 bar

offline
  • Kubovac  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 12 Jul 2016
  • Poruke: 5100

Napisano: 09 Maj 2018 20:15

Nađoh još podataka za sistem V-400 Dalj.

Nakon uspešnih ispitivanja i odobravanja sistema S-25 Berkut za instaliranje oko Moskve, projektanti Lavočkin i Kamikov su otišli lično kod Hruščova i tražili odobrenje i sredstva za razvoj raketnog sistema PVO dometa 160-180 km koji bi mogao jednovremeno da gađa 10 ciljeva sa 10 raketa i da se bori kako protiv američkih bombardera, tako i protiv krstarećih projektila.
Projekat je predviđao akvizicijsko-nišanske radare koji bi pratili ciljeve na daljinama od 300-400 km i komandno-računarske sisteme koji bi omogućili da se raketa lansira ka cilju u projektovanu tačku preticanja, a da se na nekih 12-16 km od tačke susreta rakete sa ciljem počne sa aktivnim radarskim samonavođenjem ostvarivanjem zahvata u vazduhu.
Efikasan domet po visini je trebao biti do 30 km, a brzine ciljeva od 1500-3000 km/h.
Za raketu je bio razvijen aktivni radar za samonavođenje "Zenit" dometa od 12-16 km.
Raketa je imala masu od 8757 kg, bojevu glavu od 250 kg, dužina rakete 14,2 metara.
Izvedeno je ručno lansiranje 77 raketa, van sistema V-400 Dalj i rezultati su bili zadovoljavjući. Nakon toga je izvedeno i 12 lansiranja raketa kroz sistem V-400 Dalj i rezultati su bili solidni, ali kod svakog lansiranja je postojao neki problem koji se morao otkloniti.
Nakon smrti Lavočkina 1960. godine, Pašinjin preuzima rukovođenje projektom. Pašinjin nije imao autoritet i hrabrost Lavočkina i projekat je počeo zaostajati usled nedostatka materijalnih, tehničkih i finansijskih sredstava.
Maja 1961. godine izvedena su 4 gađanja sa raketama u kojima su prvi put bili ugrađeni aktivni radari Zenit-1. 2 gađanja su ocenjena kao uspešna. U 1961. godini izvedeno je 18 lansiranja raketa V-400, od toga 3 rakete sa aktivnim radarom Zenit-1 i to tako što su test operatori ručno vodili raketu do daljine od 12-16 km od cilja kada aktivni radar u raketi Zenit-1 treba da preuzme završno aktivno radarsko vođenje.
U 2 slučaja gađanje je bilo uspešno, na padobransku metu i avion-metu Il-28.
Do kraja 1962. godine izvedeno je ukupno 62 gađanja od kojih dobar deo sa konačno kompletnim sistemom V-400 Dalj, onako kako bi sistem trebao da funkcioniše kao celina u borbenom radu. Međutim, niti jedno gađanje sistema V-400 Dalj kao celina, nije dalo rezultat u uništenju niti jedne mete.
Glavni problem je bio u aktivnom radarskom vođenju rakete, koji je bio previše napredan za tadašnju sovjetsku tehnologiju i nikako se nije moglo izvesti gađanje na način da se raketa ispali u projektovanu tačku preticanja, da tako leti 100-120 km, da računar sve vreme preračunava podatke o cilju i raketi i koordinate tačke preticanja i da u datom trenutku, na daljinama 12-16 km od cilja, da signal da se u raketi uključi aktivni radar Zenit-1 koji će ostvariti zahvat na cilj i dovesti raketu do cilja i aktivirati je u zoni uništenja. Ta veza se nikako nije mogla uspostaviti.
Ali bez obzira na ove neuspehe, SSSR nije tek tako hteo da odustane od ovog projekta i dao je zadatke da se projekat proširi na sisteme V-402 Dal-M i V-500 Dal-2, koji bi mogli uspešno da gađaju ciljeve na daljinama od 300-400 km, koji lete brzinama od 4000 km/h, visina gađanja do 30 km. U tom smislu je razvijen i novi raketni aktivni radar Raduga umesto Zenit-1, ali su bile predviđene i modifikacije same rakete radi dostizanja većeg dometa, veći prostor za gorivo, jači buster.
Ipak...decembra 1963. godine, kada se videlo da ovaj projekat jako slabo napreduje, a da se novi projekat - sistem S-200 Angara uspešno razvija, napušten je u korist S-200 A, koji je usvojen 1966. godine i počeo već početkom 1967. godine svoje raspoređivanje na borbeno dežurstvo u sistemu PVO.
Pozicije oko Lenjingrada koje su već bile izgrađene za V-400 Dalj, u drugoj polovini 60-tih godina, zauzeli su raketni divizioni S-200 A.

Još slika raketa V-400 :







Dopuna: 09 Maj 2018 20:16

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 494 korisnika na forumu :: 6 registrovanih, 1 sakriven i 487 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 9k38, bobomicek, Milos82, nenad81, voja64, yrraf