offline
- Pridružio: 24 Feb 2012
- Poruke: 86
|
raketaš ::
...Makaroni nisu mogli biti tanji , da brže izgore , jer bi tada morali biti duži , a nama je falilo čvrstoće na kidanje, jednostavno nismo imali neku sibirsku brezu da od nje napravimo dobru i jaku nitrocelulozu , potrebnu za dugačke makarone.
Sa tom konfiguracijom rakete , a bez marševskog motora , nije bilo šanse pogoditi tenk u jurišu kod iole jačeg bočnog vjetra , bez marš motora raketa sama od sebe ode uz vjetar , a samo uz asistenciju marš motora može ostati u pravcu lansiranja , ali je bočni vjetar translatira , jednostavno je paralelno pomakne , a taj se pomak može uzeti kao preticanje...
1) Ovo što si pričao za sagorevanje u cevi, zavisnosti pritiska i brzine sagorevanja, kao i osetljivist na promene temperature sve se slažem i u pravu si, ali da li bi mogao da se setiš vezano za ovu sibirsku brezu, jer ja sve vreme u glavi imam neki četinar od čijih iglica rusi prave NC, ali možda si ti u pravu da je u pitanja ta sibirska breza... 
2) Prijatelju ovde grešiš, generalno sve statički stabilne rakete skreću u pravcu vetra kada radi RM, a idu niz vetar kada nema reaktivne sile. Poremećaji u aktivnoj fazi (skretanje u pravcu vetra) su nekoliko puta veći od onih u pasivnoj (kod RBR je sve vreme putanje pasivna, osim kad nemaš pokušaj marša kao Osa-2). Što je raketa statički stabilnija, ova pojava je izraženija. Problem kod ovih raketa (RBR) su opereni stabilizatori koji pri izletanju se ne zakoče (zabrave) u zadnjem položaju (tada je raketa stabilna), već na prvih 5-10m leta stabilizatori osciluju oko svojih osovinica na mlazniku motora, a tek posle smirivanja su u zadnjem položaju. Pri izlasku iz cevi, svaka oprugica je na svoju stranu, jedan stabilizaor je stigao u zadnji položaj, onaj drugi u prednji, treći negde između...pa se ti juri...ali na 200-400 m ubacuješ svaku raketu u prečnik od 0,5-0,8 m, što je za cenu stabilizatora i masovnost, jako zadovoljavajuće...po meni velika je greška (da ne kažem glupost), da na nekoliko metara ispred pripaljuješ marševski motor a da tu raketu ne vodiš ili da bar nemaš neki sistem za korekciju putanje. Jer nema šanse da znaš tačan položaj rakete u trenutku pripaljivanja kao i njene vektore brzine, ubrzanja i ugaonog ubrzanja, pa onda pripala i njene osobine (kašnjenje, pritisak probijanja membrane mlaznika...), pa onda sila potiska marš motora (intenzitet, ugaoni skscentricitet...), strašno mnogo slučajnosti na jednom mestu...
3) Mislim da smo dodirnuli pitanje borbene upotrebe RBR i onoga šta ono predstavlja, a tu se priznajem ne razumem baš mnogo...jedino objašnjenje mi sledi iz nekih tehničkih karakteristika:
- relativno je jeftino i može se masovno koristiti na bliskim daljinama (baš do tih 200-400 m, gde su složićete se, vođene PO rakete, uglavnom ograničene zbog osobina dinamike sistema vođenja. Reći će neki: Bumbar, Eryx...a ja ću se samo nasmejati...). Odavde sledi da RBR jako ima smisla u nekim uličnim borbama, ili nekim polu-urbanim prostorima, što moderni način ratovanja svakako i jeste, a ne frontalni kao pre 50 godina...
- čini mi se da bi povećanje dometa do 500m možda bilo opravdano za RBR, dok za veće daljine nema smisla, naročito što se tiče preciznosti i postojanja manevra cilja, a nema ni potrebe jer imaš vođenu PO raketu srednjeg dometa...naravno tu bi išle razne optimizacije mase (primena stakloplastike za komore, punjenja boljih karakteristika-->recimo mi pravimo DB punjenje sa gustinom od 1600kg/m^3, a kada bi bar uspeli kao Francuzi 1650kg/m^3, dobili bi mnogo bolji koeficijent ispune, smanjenje osetljivosti brzine sagorevanja na promene temperature, itd.)...ostalo ste sve rekli 
Pozdrav
|
