offline
- sevenino
- Ugledni građanin
- Pridružio: 14 Jun 2011
- Poruke: 374
|
za lava, u pravu si, to je bio Rakovac, moj previd, posto je to udnik do rudnika Laus i Rakovac (naselje Rakovacke bare) i laus ti je odmah do tog podrucja, Dijeli ih taj samostan petricevac. I u rudniku laus su svi srbi otpusteni jer se nalazio unutar ogradjenog pojasa Banja Luke.
Vezano za srednju bosnu i proleterski bataljon mozes procitati:" peti udarni korpus"
Prilikom napada 3. KNOP odreda na Italijane u Mrkonjić-Gradu, 25. februara, Uroš Drenović sa četničkim bataljonom "Kočić" izdaje akciju, spašava Italijane i prelazi na njihovu stranu.
Četnička razorna aktivnost osjećala se i u drugim jedinicama odreda, naročito u bataljonima "Iskra" i "Budućnost", alije djelatnost četničkih elemenata bila energično suzbijena.
Istovremeno, na terenu Manjače (zapadno od Banjaluke) razvio je jaku četničku aktivnost italijanski špijun Vukašin Marčetić. U tome su mu pomagali četnički elementi na tom terenu, među kojima najviše Jovo Mišić, bivši žandarmerijski narednik. On je bio u vezi sa Nijemcima i ustašama, kojima je redovno slao podatke o partizanima.
Na području Motajice i u motajičkoj partizanskoj četi 3. bataljona 4. krajiškog odreda razvio je vrlo jaku četničku propagandu Nikola Forkapa, bivši trgovac iz Srpca, koga je iz Beograda poslao Gestapo sa zadatkom da razbije partizanske jedinice na terenu Motajice. Pomagali su mu Milivoj Radonjić, učitelj, pop Milan Babić, gestapovac, i Ljubo Bundalo, desetar u Motajičkoj partizanskoj četi.
Za razliku od situacije u jedinicama i na terenu 3. i 4. krajiškog odreda krajem februara 1941, situacija na teritoriji Podgrmeča, Bosanskog Petrovca, Drvara i Bosanskog Grahova i u jedinicama 1. krajiškog odreda bila je mnogo povoljnija. Okružni komiteti KPJ za Drvar i Podgrmeč, sa štabom 1. krajiškog odreda, u posljednja tri mjeseca 1941. uspjeli su da političko-propagandnim radom na terenu i u jedinicama odreda razobliče izdajničku ulogu četnika i perfidnu italijansku politiku.
Okružni komiteti KPJ za Drvar i Podgrmeč do kraja 1941. formirali su veći broj partijskih ćelija i aktiva SKOJ-a, po selima a u svim jedinicama 1. krajiškog odreda formirane su partijske ćelije i aktivi SKOJ-a. Stvaranjem mreže partijskih i skojevskih organizacija na terenu, u narodu i u jedinicama odreda, omogućen je još intenzivniji i organizovaniji politički rad u narodu i među borcima. Italijanska i četnička propaganda bile su potpuno raskrinkane i njihov dalji rad u vezi sa tim onemogućen.
Na području Kozare u narodu i u jedinicama 2. krajiškog odreda stanje je bilo povoljnije. Okružni komitet KPJ za Kozaru od početka ustanka formirao je u selima na području Kozare partijske ćelije, aktive SKOJ-a, omladinske pozadinske čete i vojno-političke kurseve za omladinu, koji su trajali obično po dva mjeseca sa razrađenim programom obuke i vaspitanja. Po selima su redovno održavane konferencije, na kojima su istaknuti politički i vojni rukovodioci obavještavali narod i borce o situaciji u svijetu i u Jugoslaviji, o ciljevima NOP-a, ulozi KPJ, razobličavajući politiku okupatora i izdajnika. Takvim organizovanim političkim radom ostvareno je puno moralno-političko jedinstvo naroda Kozare i 2. krajiškog odreda. Okupatori su pokušavali da i na to područje ubace četničke elemente, ah ih je narod otkrivao i odmah likvidirao. Stoga na području Kozare nije bilo četnika.
Jedinice, 2. krajiškog odreda, visoko svjesne cilja narodnooslobodilačke borbe, razvile su veliku borbenu aktivnost. Samo u januaru i februaru 1942. izvele su 60 uspješnih napada i zaplijenile velike količine oružja i druge ratne opreme. Broj boraca povećan je sa 1.000, koliko ih je bilo krajem 1941, na 2.500 krajem februara 1942. godine. Neprijatelj je bio potpuno blokiran u Prijedoru i rudniku Ljubija, a u planu je bio i napad na te neprijateljske garnizone. Svjesna opasnosti koja je prijetila blokiranim njemačkim snagama, "Viša njemačka komanda 65" u Beogradu obratila se pismom štabu 2. krajiškog odreda, moleći ga da dozvoli izvlačenje 923. landesšicen bataljona iz Ljubije do Bosanske Dubice bez borbe.[4] Odgovorje bio pozitivan, ali pod uslovom da njemački vojnici polože oružje. Pošto nisu prihvatili taj uslov, njemačka komanda je angažovala 718. njemačku diviziju za deblokiranje garnizona u Ljubiji. Ona je, u sadejstvu sa četiri bataljona ustaša i domobrana izvršila prodor do Prijedora. U žestokim borbama koje su trajale 20 dana i uz velike gubitke neprijatelju je uspjelo da deblokira 923. landesšicen bataljon.
Veliki rezultati koji su ostvareni u borbi na političkom i bojnom polju u toku druge polovine 1941. i početkom 1942. omogućili su postepeni prelazak na viši nivo organizacije snaga NOP-a u Bosanskoj krajini i na složeniji, kombinovani oblik oružane borbe.
Već početkom februara, sprovodeći naređenje Vrhovnog štaba NOP i DVJ, na Kozari je formirana Kozarska proleterska četa, a krajem mjeseca Druga proleterska četa u Podgrmeču i Drvarski proleterski vod u Drvaru. Naređeno je da te tri proleterske jedinice odmah krenu u srednju Bosnu, radi formiranja proleterskog bataljona Bosanske krajine koji će ući u sastav 1. proleterske brigade, kao njen 7. bataljon.[5]
Na područje srednje Bosne prva je stigla Kozarska proleterska četa. Tu je sa snagama 4. odreda vodila borbe protiv neprijatelja u Kotor-Varošu i Čelincu. U borbi protiv četnika Laze Tešanovića u Lipovcu poginuloje 12 krajiških proletera, a ranjen je i doktor Mladen Stojanović, zamjenik komandanta Operativnog štaba za Bosansku krajinu.[6]
Poslije borbe na Lipovcu, partijsko rukovodstvo i Operativni štab za Bosansku krajinu zaključili su da su četnici iz srednje Bosne, iz okoline Mrkonjić-Grada i sa terena Manjače, međusobno povezani i da usklađeno i planski nastupaju i na vojnom i na političkom planu, radi stvaranja svojih uporišta u srpskom narodu.
S tim u vezi odlučeno je da se formiraju dva udarna bataljona: jedan od boraca iz sastava 1, 3. i 5. krajiškog odreda, a drugi od boraca iz sastava 2. krajiškog odreda (kozarski). Zadatak im je bio da dejstvom na sektoru Mrkonjić-Grada i Manjače unište četničke snage, koje su na tom terenu bile najjače na teritoriji Bosanske krajine i bile oslonac za razvoj ostalih četničkih jedinica.
Udarni bataljon iz sastava 1, 3. i 5. odreda formiran je početkom aprila na terenu Mrkonjić-Grada (selo Medna), a udarni bataljon iz sastava 2. krajiškog odreda (kozarski) u selu Maričkoj[7] 1. aprila 1942. godine.
U međuvremenu, četnici su izvršili puč u selu Jošavci, u srednjoj Bosni, što je kasnije uticalo ne samo na dejstva ta dva udarna bataljona već i na dejstva Krajiškog proleterskog bataljona, formiranog 25. marta 1942. u Čelincu od Kozarske proleterske i Grmečke proleterske čete i Drvarskog proleterskog voda. Prema prvobitnom planu, bataljon je dobio zadatak da 31. marta krene preko planine Borja i sela Blatnice prema rijeci Bosni, prebaci se preko nje u istočnu Bosnu i uđe u sastav 1. proleterske brigade. Sa bataljonom su krenuli štab 4. krajiškog odreda i politički komesar Operativnog štaba za Bosansku krajinu, Osman Karabegović, s namjerom da bataljon usput ponovo prevede četničke jedinice u Pribiniću, Buletiću i Blatnici na liniju NOB-a, odnosno da ponovo formira partizanske jedinice, a zatim produži prema rijeci Bosni.
Tada su u selu Jošavci bili smješteni: Operativni štab za Bosansku krajinu, štab 4. krajiškog odreda, Okružni komitet KPJ za srednju Bosnu, Okružni komitet SKOJ-a za srednju Bosnu, bolnica 4. krajiškog odreda i zaštitno i pomoćno osoblje.
Ali, krajem marta, kada je Krajiški proleterski bataljon krenuo preko planine Borja prema selu Pribiniću, u Jošavci su se zatekli samo članovi Okružnog
komiteta KPJ za srednju Bosnu, članovi OK SKOJ-a za srednju Bosnu, oko tridesetak ranjenih boraca u bolnici i Radoslav Radić, pritajeni četnik, koji je preko Petra Rigera održavao tajnu vezu sa Gestapom u Banjaluci i sa Lazom Tešanovićem na planini Čemernici. Radoslav Radić je saznao još 28. marta da će Krajiški proleterski bataljon 31. marta izvršiti pokret prema Tesliću. Stoga je odlučio da tada izvede puč napadom na partizanske ustanove u Jošavci i na ranjene proletere, među kojima je bio i ranjeni zamjenik komandanta Operativnog štaba za Bosansku krajinu, doktor Mladen Stojanović.
Za napad je izabrao tridesetak njemu odanih kolebljivih boraca Jošavačke partizanske čete s političkim komesarom čete Petrom Aleksićem na čelu. Za tu zavjeru nije znao komandir čete Stojan Simić, član KPJ, koga je sa grupom boraca Radić namjerno poslao na položaj prema Kotor-Varošu, da bi noću između, 31. marta i 1. aprila u Jošavci ostali samo zavjerenici.
Puč je izvršen te noći napadom na OK KPJ, OK SKOJ-a za srednju Bosnu, Operativni štab, u kome je bio sam načelnik Milan Ličina, i na bolnicu. Doktor Mladen Stojanović je ležao u kući Danila Vukovića u selu Gornja Jošavka.
U tom napadu ubijeni su sekretar OK KPJ za srednju Bosnu Rajko Bosnić, sekretar OK SKOJ-a Željko Barić, član štaba 4. krajiškog odreda Edhem Karabegović Leda, načelnik Operativnog štaba NOPO za Bosansku krajinu Milan Ličina, veći broj proletera iz zaštitnice bolnice i ranjenika. Nekoliko ranjenika je uspjelo da pobjegne iz bolnice i, uz pomoć bolničarki, stigne u Prnjavorsku i Crnovršku partizansku četu.
Sjutradan, pošto im nije uspjelo da ga primoraju da pređe na njihovu stranu, četnici su ubili doktora Mladena Stojanovića.
Za puč u Jošavci sekretar Partijskog povjereništva za Bosansku krajinu, Đuro Pucar Stari, saznao je kada je sa Udarnim kozarskim bataljonom stigao na Vrbas i Bočac. Tada je donio odluku i Udarnom bataljonu 2. krajiškog odreda naredio da izvrši pokret prema srednjoj Bosni.
U međuvremenu, četnici su pod komandom Radoslava Radića izvršili puč i u Maslovarskoj partizanskoj četi (8. aprila) i, povezavši se sa četnicima Ilije Malića, zajednički napali Udarni bataljon 2. krajiškog odreda u selu Karaču. U žestokoj borbi Udarni bataljon je uspio da razbije četničke položaje, ali su oni ostali kompaktna i jaka grupacija i povukli su se prema Derventi i Doboju. Usput su napali tamošnje partizanske čete i preveli ih na stranu četnika. Radoslav Radić se sa grupom četnika prebacio na teren Motajice, gdje je sa Nikolom Forkapom i Ljubom Bundalom razbio Motajičku partizansku četu i od nje formirao dvije četničke čete. Jednu, pod komandom Nikole Forkape, na terenu planine Motajice, a drugu, pod komandom Ljube Bundala na desnoj strani donjeg toka Vrbasa.
Udarni bataljon 2. krajiškog odreda spojio se sa proleterskim bataljonom 27. aprila u selu Vijačani, kod Prnjavora. Pošto on, prema pređašnjem planu, nije mogao krenuti prema istočnoj Bosni, jer su i tamo bili prevladali četnici, donijeta je nova odluka da taj bataljon sa Udarnim bataljonom napadne glavnu grupaciju četnika na terenu Dervente. Do borbe je došlo 6. maja 1942. u selu Pojezna. Četnici su uspjeli da se izvuku iz te borbe sačuvavši svoje snage. Do tada su već bili uspjeli da prevedu pučevima na svoju stranu sve partizanske čete na području srednje Bosne, osim Prnjavorske, Imljanske i Crnovrške.
U takvoj situaciji sekretar Partijskog povjerenstva za Bosansku krajinu, Đuro Pucar Stari, koji se tada nalazio sa Udarnim i proleterskim bataljonom, odlučio je da sa Udarnim bataljonom krene nazad na Kozaru, da bi se vratio s jačim snagama i uništio četnike. Za to vrijeme ostao je da dejstvuje na području srednje Bosne samo Krajiški proleterski bataljon. Taj bataljon, koji je imao 220 proletera, već prilično umoran i iscrpljen u stalnim borbama i pokretima, bio je osam puta brojčano slabiji od četnika koji su operisali na tom terenu (bilo ih je oko 1.600). Sem toga, na tom području su dejstvovale i ustačko-domobranske i njemačke snage, koje su imale oko 6.000 ljudi i koje su bile u savezu sa četnicima. Izrazitu brojčanu nadmoćnost neprijatelj je iskoristio prije pristizanja pojačanja sa Kozare - 8. juna 1942. napao je 1. krajiški proleterski bataljon u selu Lepenici, na sjevernim padinama planine Motajice, prema dolini Save, grupacijom od l.l00 četnika, koje su podržavale njemačke jedinice. Proleterski bataljon, koji se našao opkoljen sa svih strana, probio se prema najvišem vrhu planine Motajice, razbijajući tri neprijateljska obruča. U proboju je ubijeno više stotina četnika i neutvrđen broj Nijemaca, a bataljon je prepolovljen. Više od 100 proletera poginulo je u jurišima, a 117 se probilo na Gradinu, najviši vrh Motajice. Poslije te borbe, proleterski bataljon se noću 13/14. juna prebacio preko Save u Slavoniju, gdje je nastavio borbu sa slavonskim partizanima do oktobra 1942, kada se iz Slavonije prebacio preko Save na Kozaru.
Do polovine juna 1942. četnici su potpuno prevladali na području srednje Bosne, razbivši 4. krajiški odred.[8] Ostale su samo četiri gerilske grupe i pojedini komunisti, koji su nastavili borbu u novim uslovima.
Sad dolazi neprijateljska ofanziva (izvinite sto je tako nazivam, mada bi je po novim istoricarima trebalo nazvati "prijateljska ofanziva") na Kozaru i citavoj tragediji Kozarackog lonca, prikljucili su se i kao zaprska cetnici tamo nekog marcetica.
Uopste o stanju u cetnickim jedinicama govori i izvjestaj majora vranjesevica
IZVEŠTAJ MAJORA SLAVOLJUBA VRANJEŠEVIĆA OD 3. FEBRUARA 1943. MAJORU ZAHARIJU OSTOJIĆU O VOJNO-POLITIČKOJ SITUACIJI U ČETNIČKIM ODREDIMA ZAPADNE BOSNE I SARADNJI SA NEMAČKIM I USTAŠKO-DOMOBRANSKIM JEDINICAMA1
VRANJEŠEVIĆ D. SLAVOLJUB
pešadijski major2
3—II—43 g.
Osječani
Opširan izveštaj o situaciji kod četničkih odreda u zapadnoj Bosni
NAČELNIKU ŠTABA GOSPODINA MINISTRA VOJSKE,
MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA
majoru g. Zahariju Ostojiću3
Naređenje od 17 decembra 1942 godine, dostavljeno mi preko kapetana g. Bore Mitranovića, primio sam 18-I-t. g. u Osječanima.4
Na osnovi ovoga naređenja podnosim opširan izveštaj o situaciji kod odreda zapadne i srednje Bosne.
Odredi zapadne i srednje Bosne, nemajući nikakve neposredne, pa ni posredne veze, sa odredima Istočne Bosne i vrhovnom komandom u Otadžbini, a uvidevši potrebu, da se međusobno povežu radi potpomaganja u borbi protiv neprijatelja, stvorili su zajedničku komandu u mesecu juhi 1942 g., koju su nazvali: »Glavni štab bosanskih četničkih odreda5«. Kasnije, 31 decembra6 1942 g. ovaj je naziv promenjen u naziv »Komanda Bosanskih četničkih odreda«.
U ovoj komandi učlanjeni su sledeći odredi:
»Kočić«7, »Mišić«8, puk »Manjača«9, Trebavski, Ozrenski, a od 1 - X - 42 g. i Majevička Brigada.
Da bi situacija bila što jasnija, smatram za potrebno da iznesem, koju prostoriju zauzimaju pojedini odredi kao i osobine lica, koja tim odredima komanduju.
Teritorija pojedinih odreda:
Borjanski odred10, kao najveći, zauzima prostoriju između r. Save, r. Vrbasa do ušća r. Vrbanje (sem s. Slatine, Trapista i s. Turski Čelinac), r. Vrbanje, linije: izvorni deo Vrbanje—Pribinić— i r. Bosna do Dobo ja.
Komandant ovoga odreda je Radoslav Radić, seoski trgovac. Isti je i komandant Bosanskih četničkih odreda. Čovek star 52 godine, burne prošlosti. Bio kiridžija, pekar, preduzimač, liferant, pa na posletku seoski trgovac; nekoliko puta kao trgovac padao pod stečaj. Ima velikih mirnodopskih dugova (preko 100 tužbi kod sreskog suda u B. Luci). Prema podacima i mnogobrojnim tvrdnjama njegovih poznanika bio je 20 godina član komunističke partije. U svome radu upotrebljava komunističke metode (zakulisan i podmukao rad), ima svoju kliku koja izvršava sva njegova naređenja pa i najpodlija.
Komanduje narodski sa puno demagogije. Nepreza od sredstava da dođe do cilja. Oficire ne trpi i gleda na svaki način, da ih ukloni iz svoje jedinice i da ih na koji bilo način unizi, kao što rade i ostale komuniste. U borbi lično hrabar. Za vreme partizana, bio politički komesar borjanskog odreda. Kada je došlo do razmimoilaženja između partizana i četnika, osetio je volju naroda i pristupio na stranu četnika.11 Jedan mu sin poginuo kao komunista, a drugi kao komunista odveden u logor Jasenovac. Veoma je ambiciozan i lukav.
Kao stariji austrijski podoficir sposoban je da komanduje jednim bataljonom.
Sa ovim čovekom mora se u radu biti veoma oprezan, ako ne želi da mu isti za najkraće vreme dođe glave.
Odred »Kočić« zauzima prostoriju između r. Sane uzvodno od Ključa, linije: pl. Klekovača—Glamoč—Šipovo*—r. Pljeva—r. Vrbas od Jajca do Crne Rijeke, drum: Crna Rijeka—Mrkonjić-grad—Čađavica—Ključ.
Komandant ovoga odreda je Uroš Drenović, učitelj i rezervni potporučnik. Covek 30-tih godina. Okretan, vredan i energičan, bolesno ambiciozan (želi da bude neka veličina) te se ne ustručava da zapliva u Nemačke i Hrvatske vode. Ova njegova osobina dovela je do propasti njegovog odreda. Naime, napustio je odred i sa porodicom preselio na stalno stanovanje u varoš Mrkonjić grad. Slao poklonstvenu deputaciju u ime Bosanske Krajine da izjavi lojalnost poglavniku i vladici Germogenu u Zagreb. Večito je sa Hrvatima i Nemcima u B. Luci.
Lično veoma hrabar, dobar borac, ali slab starešina, nema sposobnosti da komanduje većom jedinicom u borbi. Mnogo podložan uticaju žene, koja takoreći sa njime komanduje.
Od odreda ima svega oko 130 boraca i ako mu je odred brojao oko 900 boraca.
Puk »Manjača« zauzima prostoriju između r. Vrbasa (nizvodno od Crne Rijeke pa do Crne Luke12) — ž. pruga B. Luka
Prijedor, r. Sana (od Prijedora do Ključa) i druma: Ključ
Mrkonjić Grad — Crna Rijeka.
Komandant ovoga puka je aktivni poručnik Vukašin Marčetić13 (aktiviran kao rez. pešad. oficir 1939 godine), star 33 godine, labav, popustljiv, detinjast i neozbiljan, veoma ambiciozan, veoma plašljiv, sa jedinicom ne učestvuje u borbi, kao komandir sokolovačke čete, zbog nerada sa svojim ljudstvom, sva ova četa je sem jednog četnika, otišla u partizane, ženskaroš, sklon piću, veoima arogantan prema svakome, a naročito prema Hrvatima i Nemcima. Voli da sam sebe hvali, a naročito trpi samo one koji ga hvale. I on, kao i Drenović, želi da bude neka veličina i da se pomoću Nemaca i Hrvata dočepa nekog zavidnog položaja. Sa potčinjenima vodi stalnu borbu oko položaja, usled čega je došlo do cepanja ovoga puka u tri odreda. Blagodareći komandantima bataljona naredniku vodniku Jovanu Mišiću i redovu Milutinu Azariću, u odnosu na neprijatelja—partizane, istupaju zajednički kao jedna jedinica pod komandom narednika vodnika Jovana Mišića, u borbi. Ovaj puk do sada u borbi protiv partizana, pokazao je sjajne uspehe.
Vukašin Marčetić, kao komandant, samo onda bi bio dobar, kada bi imao nad sobom starešinu koji bi ga stalno kon-troliso i upućivao šta ima da radi. Kod ovoga puka komando-vanje je organizovano na vojničkoj osnovi.
Odred »Obilić«14 zauzima prostoriju između reka Vrbasa i Vrbanje, pa na jug do Vlašić planine.
Ovim odredom komanduje Lazar Tešanović, učitelj i rezervni pešadiski poručnik. Čovek 30 godina. Veoma hrabar, okretan, energičan, bistar, karaktera svetlog. Odred je organizovan na vojničkoj osnovi, odličan vojnik i starešina, u stalnoj je i uspešnoj borbi sa partizanima. Jedan od najboljih komandanata odreda učlanjenih u komandi bosanskih četničkih odreda.
Prema svome dosadanjem radu zaslužuje da bude unapređen i odlikovan primernim odlikovanjem.
Odred »Trebava« zauzima prostoriju između r. Bosne, r. Spreče (od ušća do s. Male Brijesnice), linije: Mala Brijesnica — Skipovac — Zelinja — Smiče, drum: Srnice — Gradačac i linija: Gradačac — Modrica.
Trebavskim odredom komanduje prota Savo Božić iz Trebave. Čovek šesdesetih godina. Veoma inteligentan, odličan diplomata, veoma svežeg (može se reći mladićskog) duha, suviše blag. Komandovanje kod ovoga odreda zasnovano je na široko parlamentarnoj osnovi. U sebi nema ničega vojničkog ni komandantskog, zbog čega je disciplina kod ovoga odreda veoma slaba.
Odred Ozrenski zauzima prostoriju planine Ozrena između r. Bosne, r. Spreče i sa juga r. Krivaje.
Komandant ovoga odreda je Cvijetin Todić, težak, star 35 godina. Veoma energičan, odlučan i istrajan. Vrlo hrabar (može se reći najhrabriji prema hrabrima); kod boraca voljen i poštovan, najogorčeniji borac protiv komunista i partizana. Kao komandant vrlo dobar. Pored odlikovanja koje je dobio za osvedočenu ličnu hrabrost, mislim da isti zaslužuje i unapređenje kao i odlikovanje za osvedočenu komandantsku hrabrost i sposobnost. Ovo je odličan komandant u svakom pogledu. Po činu je rez. bolničarski narednik.
Majevička brigada15 zauzima prostoriju pl. Majevice sa njenim padinama sem pojedinih mesta, koje drže Hrvati, kao npr. Ugljevik, s. Međeđa, s. Lopari itd.
Komandant ove brigade je vojvoda Radivoje Kerović, star 28 godina. Veoma hrabar, energičan i odlučan. Veliki protivnik komunista i partizana. Kod boraca popularan i voljen. Odličan starešina u svakom pogledu. Kada svi napuštaju, pa i najpozvaniji, položaje i vojsku, vojvoda Kerović ostaje, prikuplja snage i nastavlja borbu dalje. Ovaj čovek zaslužuje svaku preporuku i odlikovanje.
Zajednička osobina sviju komandanata jeste: da ljubomorno čuvaju svoje položaje, te zbog toga nerado primaju oficire u svoju sredinu.
Istina, neradom primanju oficira u pojedine odrede uzrok je još i taj, što su se mnogi oficiri bilo na koji način domogli punomoć ja raznih prestavnika naše vrhovne komande u Otadžbini, kompromitovali se u odredima i morali iz istih da beže. Na taj način stvoreno je veliko nepoverenje prema oficirima i podoficirma, koji nisu iz ovih krajeva.
U ovome pogledu imamo dosta primera, kao:
Kapetan Dušan Janjić, koji je došao sa punomoćijem u ime Gospodina Ministra izdato mu od strane kapetana Dragoslava Račića sa zadatkom da ide u Slavoniju (Pakrac). Ovaj to nije učinio, nego je ostao u Borjanskom odredu, gde je proveo vreme od septembra do danas u neradu.16
Na Majevici pojavljuje se kapetan Žarko Milurović,17 sa ovlaštenjem dobijenim od majora Žarka Todorovića.18 Po dolasku na Majevicu saopštava, da je došao na Majevicu da komanduje, a ne da se bori, posle čega bude sa Majevice proteran.
Sa ovlaštenjem i štambiljima došao je rezervni potporučnik Dušan Dukić, koji ne izvršava naređenje gospodina Ministra i ne odlazi u Krajinu, gde je upućen,19 nego odlazi u Motajicu, gde posle zajedno sa komunistima vrši napad na Prnjavor ovih dana i pomaže sve u zauzimanju istog.20
Dolazi neki kapetan Mijatović, sa ovlašćenjem nekog inspektora Đure Plećaša, za vezu glavnog bosanskog štaba, sa komandom operativnih jedinica Istočne Bosne. Ovaj, boraveći nezaposlen kod glavnog štaba, odlazi u Motajicu, gde je ostao sve do poslednjeg dolaska komunista tamo, kada mu se je za sada izgubio trag.
Ovih dana dolazi neki samozvani poručnik Milovčević sa jednom ženskom, koji je poslat iz Kalinovika za Krajinu, pa i on odlazi u Motajicu, gde se i sada nalazi.
Od strane .potpukovnika g. Pavlovića21 poslat je kao neka vrsta njegovog delegata — kurira narednik Mišić,22 sa ovlašćenjem i naređenjima za prikupljanje podataka o svim odredima. Međutim, ovaj čovek nije dorastao za izvršenje ovog zadatka.
Prema ovome molim, da se izboru oficira, koji se upućuju ovamo, obrati najveća pažnja i da se u opšte ne upućuju pre nego što se stvori mogućnost za reorganizaciju po uputstvu broj pet.
KOMANDOVANJE
Komandovanje je u glavnom zasnovano na širokoj parlamentarnoj bazi. Svakoj pa i najmanjoj radnji predhodi konferisanje i iznuđavanje pristanka i najnižih starešina.
Štab, odnosno komanda se sastoji od sledećih organa:.
komandant, pomoćnik, načelnik štaba. Sama komanda ne uživa ni malo potrebnog autoriteta.
1 - XII - t.g.23 primio sam se dužnosti načelnika štaba u nameri da utičem, koliko.je moguće, na poboljšanje ovog stanja, ali je glavna smetnja u radu sam komandant sa osobinama koje sam izneo, pored toga što sam bio i u borbama sve do pre nekoliko dana.
Sve ovo: ambicioznost starešina iz naroda i ljubomorno čuvanje njihovih položaja, jeste razlog slabe discipline, a ova je uzrok tome, što u borbama sa komunistima, nisu postignuti oni uspesi, koji su mogli biti postignuti.
Za zapadnu Bosnu pošao sam po naređenju Gospodina Ministra sa potporučnikom Dušanom Dukićem, koji je trebao da ponese i radiostanicu. Preko Majevice sam krenuo sa Ste-vanom Botićem, kapetanom Manojlom Pejićem, potporučnikom Milanom Dukićem i potporučnikom Knežićem, na zahtev delegata Majevice, koji su tražili da dođemo i na Majevici stanje sredimo, jer je nastao razdor oko položaja između kapetana Stevana Damjanovića i vojvode Kerovića. I kapetan Damjanović je dolazio u s. Kraguljevac i pozivao nas da dođemo i stanje sredimo.24 Po dolasku na Majevicu, tamo smo našli jednu delegaciju, na čelu koje se je nalazio Ilija Mikašinović, koji se predstavio kao četnički poručnik, dok je u stvari narednik, a ova delegacija pošla je da uhvati vezu sa vrhovnom komandom i lično sa Gospodinom ministrom, u ime novoosnovanog štaba.25 Tamo je došao i kapetan Račić.
Kada je Stevan Botić otvorio sastanak (konferenciju) u pogledu sređivanja stanja stvari, ustao je kapetan Račić i rekao: »Čiča ne priznaje nikakav štab bosanskih četničkih odreda, a pogotovo Stevana Botića, Čiča je naredio da na svaki način onemogućim i likvidiram Stevana Botića i njegove saradnike, jer su se isti Čiči zamerili«. — Lično nemam ništa protiv likvidacije ovoga štaba, ali drzak postupak kapetana Račića izazvalo je kod svakog čoveka revolt, pa i kod mene. Račić je izjavljivao kako je gospodin Ministar lični prijatelj njegov i kako je on određen da uredi stanje u Bosni.
Račić je saopštio da Gospodin Ministar ne priznaje gorski štab bosanskih čatničkih odreda,26 a da priznaje »glavni štab« na čijem je čelu Rade Radić. Istog dana on sastavlja depešu za Gospodina Ministra, da je Majevica sređena i ako bi ma ko napao Majevicu, da će ćela Bosna odmah stupiti u borbu.
Primetio sam, da kapetan Račić sve priče okoline, ako ga ova hvali, prima za gotovo i toga smatra Srbinom. Sebe smatra jedinim prijateljem Gospodina Ministra i, nepoznavajući pravo i stvarno stanje u srednjoj Bosni i Krajini, ubeđen sam da je dostavljao i Gospodinu Ministru netačne izveštaje.
Za dokaz navešću nekoliko primera:
U njegovom prisustvu, izabran je jednoglasno za komandanta Majevičke brigade vojvoda Radivoje Kerović i to stanje Račić je priznao. Kapetan Damjanović određen je za komandanta jednog bataljona. Posle dva dana probavljena sa kapetanom Damjanovićem, predlaže mene za komandanta te brigade, što ja, obzirom na izbor Kerovića i moj zadatak, odbijam.
Posle ovoga kapetan Račić sam preuzima komandu na Majevici.
Kod nas su se nalazile dve radiostanice: jedna za Majevicu, a druga, data Dušanu Dukiću, za Krajinu. Kada smo bili na večeri, Račić upada sa naoružanim ljudstvom u kuću i saopštava: »Čiča je naredio da oduzmem stanice od Stevana Botića«. Kada se je Stevan Botić počeo sa njim objašnjavati, naredio je, da se kuća pretrese i radiostanice pronađu i oduzmu. Skrenuo sam pažnju Račiću da stanice nisu stanice Stevana Botića, već Majevice i Krajine, ali on se na ovo nije ni obraćao.
Na ovaj način i Majevica i Krajina ostale su bez radio-stanica sve do danas. A ovo je jedan od najkrupnijih razloga današnjeg stanja ovih odreda, jer vrhovna komanda nije znala niti joj se moglo staviti do znanja ma šta o ovim krajevima.
Kada je kapetan Račić primio komandu na Majevici, došlo je do sukoba između njega i pojedinih komandanata bataljona, tako da se je skoro vodila borba. Tako je ubijen i jedan od najboljih komandanata žandarmeriski narednik Ih ja Gajić27 kod crkve u s. Priboju.
Tako se je kapetan Račić prepirao sa starešinama na Majevici, sve dok nisu došli i Majevicu napali komunisti, kada se je sa Majevice povukao u najkritičnijem času. Iz Srbije poslao je pismo u kome kaže: »Kada rasterate partizane, javite ako sam potreban, pa ću doći«.
Sada protiv njega na Majevici vlada veliko ogorčenje, zbog svega izloženog.
Kao što se vidi, ima mnogo osnova da se naznači, da je, pored ostalih uzroka, krivac i kapetan Račić, što u ovim krajevima nije sprovedena organizacija u ono vreme, kad je to bilo moguće izvesti i brzo i lako, da je Gospodinu Ministru prestavljeno pravo stanje i da su svi krajevi (odredi) imali sa Gospodinom Ministrom direktnu vezu.
Svakako, kod predviđene organizacije, da je ova sprovedena, danas komunisti ne bi uspeli da razbijaju odred po odred i da zagospodare sa situacijom skoro do r. Bosne.
SADANJA SITUACIJA
Noću 23/24 - VIII — komunisti su iznenadno prodrli na teritoriju odreda »Kočić« i zauzeli Mrkonjić grad.28 Do sada, oni su gospodari na toj teritoriji, mada su bili izbačeni iz više od pola iste i Mrkonjić grad su naše snage dva puta preotimale od njih.
Jakim snagama, oni su nadirali na teritoriju manjačkog puka (sa tri brigade), ali ih je manjački puk odbijao, borio se od tada pa sve do danas junački, naneo im ogromne gubitke u petomesečnoj stalnoj borbi, i teritorija puka Manjače je skoro u celosti očuvana.
Komunisti, nemogavši prodreti preko pom. teritorije, zaobišli su je, pa zauzevši Jajce,29 prešli preko r. Ugra, upali na teritoriju odreda »Obilić«, pa zatim na teritoriju Borjanskog odreda 30 - XI - 42 g., gde se još i sada vode borbe. Može se reći, da su komunisti mnogo jačim snagama uspeli da zagospodare sa dve trećine Borjanskog odreda i da je inicijativa sada u njihovim rukama.30
Puku na Manjači ukazivali su pomoć ostali odredi, ali zbog nesposobnosti starešinskog kadra i slabe discipline i organizacije, ova pomoć nikada nije iskorišćena kako treba, nije bila efikasna i ubrzo se je vraćala.
Situacija je sada ozbiljna, ali nije kritična. Sa kapetanom Pejićem, mojim pomoćnikom, došao sam u Trebavski i Ozren-ski odred, gde se sada nalazimo, da bi se ovde formirao jedan korpus,31 koji bi prešao preko r. Bosne i dejstvovao u pravcu Prnjavora, pa dalje prema situaciji, u duhu izdatog nam naređenja, a u granicama mogućnosti, obzirom na izloženo stanje stvari. U ovome smo uspeli i pom. korpus prelazi r. Bosnu 8. o.m.32
Komunisti se sada nalaze uglavnom: Prema Teslicu, pl. Uzlomac i Klupe, jačim snagama (sekcija Prnjavor 1 : 100.000) i prema Derventi jednom drugom jačom grupom svojih snaga.33
U Karanovcu (sekcija B. Luka 1 : 100.000) skoncentrisan je odred Obilić, Manjački puk i jedan deo Borjanskog odreda, koji će operisati i koordinirati s nama, sa težnjom da očistimo Borjanski odred i komuniste odbacimo ka Kotor Varoši i, po mogućstvu preko r. Ugra.
O toku ovih operacija izveštavaće kapetan Mitranović, takođe u granicama mogućnosti.
NEMCI
Četnički odredi učestvuju u borbi zajedno sa Nemcima češće puta, ali na zasebnim sektorima. Pre našeg dolaska, Nemci su uspeli da u borbu protiv komunista uvode četnike tako, da im ovi osiguravaju krila i da se mešaju u komandovanje. Ovome se je odmah stalo na put, ma da sa dosta poteškoća.
Po sebi se razume da se mnogo interesuju o tome, da li mi imamo kakve veze sa Dražom Mihailovićem — što mi odbijamo, navodeći da je to samo komunistička propaganda kako bi izazvali Nemce protiv nas, pa nas tako priklještene, uveli u svoje redove.
Ipak, često puta Nemci čuju kako svi četnici pevaju »Od Topole pa do Ravne Gore« ili »Od Manjače pa do Ravne Gore«, »sve su straže generala Draže« itd., dakle jasno primećuju, ali moraju da trpe.
Njihova nemoć oseća se.
HRVATI34
Ovi se redovno predaju komunistima, gde god ovi na njih udare.
Hrvatski oficiri nalaze spas u komunizmu.
Zbog sporazuma sa Hrvatima, koji su ovi odredi sklopili pre našeg dolaska, borbe sa Hrvatima ne vode se.35 Naprotiv, za većinu starešina i boraca može se reći, da su taj sporazum shvatih kao definitivan svršetak rata, pa i otuda javašluk i slaba disciplina.
Sada, dok se ne raščisti sa komunistima, ovakvo stanje mora da ostane.
MUSLIMANI
Takođe naklonjeni komunizmu i odlaze u njihove redove. Ustaše: Hrvati i muslimani, takođe odlaze u komuniste. Kao i ranije, cilj im je isti: Srbin-četnik.
ZAKLJUČAK
Sporazumno s nama, kapetan Mitranović će u svome izveštaju izložiti potrebe, koje su za sada najhitnije, za poboljšanje stanja stvari i molim, da se to što pre usvoji i ostvari.
Pre svega, još jedna ispravna radiostanica sa jednim radiotelegrafistom, neophodno je i hitno potrebna.
Molim da se prostudira pitanje: kako da se smanji odlazak hrvatskih vojnika i muslimana u komuniste i kako da se pridobiju i učine bezopasnim za nas. Mi činimo sve što se ne kosi sa dostojanstvom srpske borbe, da ih pridobijemo, ali nas je malo i kod dosadanje organizacije, u borbi, dva-tri čoveka, nemogu učiniti sve, pogotovo sa sadanjim komandantom, koji se u ovakvoj situaciji, još neko vreme mora trpeti.
Radiostanica London, treba ovome da posveti više pažnje.
Jedan viši hrvatski oficir, otvoreno mi je izjavio, da su im komunisti simpatičniji od nas, da je kod njih bolja propaganda, nego kod nas, i da oni moraju sa svojim narodom, a jedan drugi odgovorio je, da je Hrvatski narod mnogo zgrešio pa sada traži izlaz.
Izveštaj je pisan na brzu ruku, pri slabom svetlu, a sledeći biće bolji, — pošto sad kurir žuri36
Pešadiski major, Slav. D. Vranješević
Shodno naređenju od 17-XII- 1943 g.,37 saglasan sam sa ovim izveštajem u svemu stim, što mi sve stvari, odnoseće se na kapetana Račića, nisu poznate, a znam da je nagao i ima običaj da vređa i bogateliše druge38
Vazduhoplovni kapetan I kl., Manojlo S. Pejić "
za objekt, to podrucje je bilo izrazito mijesano stanovnistvo i taj poduhvat je ucinjen zbog pravljenje mjesta za domace nesrpsko stanovnistvo i taj kraj nije imao nikave veze ni sa partizanima, ni sa cetnicima. Mirni i vrijedni ljudi. Ista sudbina je zadesila i mjestane pisakavice ali to je dvadesetak kilometara dalje prema Kozari. Ovakvih " Drakulica" imas po NDH koliko hoces, tako da teza da su Srbi ubijani zbog partizanskog ustanka apsolutno ne stoji. Srbi su ubijani, gdje god se ustasama ukazala prilika za to, a za tzv partizanske teritorije tu su i ustase i cetnici zajedno tamanili "komuniste" tj njihove familije.
"Прелазећи на покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године у Пискавици и Ивањ-
ској, Лукајић прави разлику измедђу покоља у Дракулићу, Мотикама и Шарго вцу,
који је извршен 7. фебруара, и оних извршених у Пискавици 5. и 12. фебруа ра
1942. године. За покољ од 7. фебруара каже да је био акт про грамиране проме не
демографске структуре у Бањој Луци и околини, те, као такав, озбиљно припре-
мљен у сарадњи с одредом Павелићевог „тјелесног здруга“, који га је извео под
руководством натпоручника Јосипа Мислова и фра Томислава Филиповића, припа-
дника фрањевачког самостана Петриће вац код Бање Луке, док су покоље од 5. и
12. фебруара 1942. године извршиле домаће усташе, као одмазду за партизанске
диверзије на прузи Бања Лука-Приједор. Лукајић напомиње да се та разлика одра-
зила и на број сведока о поменутим покољима. "
|
